Ta uporabniška stran je za krajši čas rezervirana, saj stran namerava eden izmed sodelavcev v večji meri preurediti.
Prosimo vas, da strani v tem času ne spreminjate, saj bi lahko prišlo do navzkrižja urejanj.
Če je iz zgodovine strani razvidno, da je zadnjih nekaj dni ni spreminjal nihče, lahko to predlogo odstranite.

210sh Bog obrača (zadnji pregled) 7.X.2022

Bog sve okreće na dobro

Zlatnomisnikove uspomene

Moje mladomisničko i zlatnomisničko geslo

“Sve se okreće na dobro onima koji zaista ljube Boga” (Rimljanima 8:28)

Uvod 1

Poštovani čitatelji! Pred vama su zlatnomisnikova sećanja na prohodani put, ali i poticaj mladima da se odluče na putovanje s Isusom, što je najzanimljivija pustolovina koja se čoveku može ikada desiti te je stoga uvek uzbudljiva i privlačna.

Danas postoji manjak dobrih duhovnih zvanja; to je zbog toga, jer nedostaju dobri očevi i majke, propada obiteljski život, a iznad svega, nestaje osećaj za nadnaravno. Ako čovek shvati da iznad sebe ima nekoga kome je odgovoran i kome će na kraju života davati odgovor, živeće drugačije nego onaj koji nije uveren da je Bog čovekov Stvoritelj i Dobročinitelj – a jednog dana on će također biti njegov Sudija, koji dobro naplaćuje a zlo kažnjava.

Vera u Boga, koji nas voli kao otac te bdije nad našom sudbinom tera strah te uliva nadu i poverenje: obzirom na sebe, na svoje potomke, na našu sadašnjost i budućnost.

Živimo u teška vremena – takoreći u ratno vreme – ta ceo svet oseća kobne posledice rata u Ukrajini. Vernika ipak teši spoznaja da ne pišu istoriju zemaljski moćnici, ma kako poznato i uticajno im ime bilo i kolika god velika bila njihova moć - već svemogući Bog, koji piše ravno i krivudavim crtama ljudske samovolje - i sređuje Božju povest.

Iz svoje sam obitelji – usprkos mnogim iskušenjima, opasnostima i teškoćama tokom i nakon Drugog svetskog rata – ponio u svet uverenje da Bog vodi našu sudbinu i da „što god Bog čini, sve čini dobro, pa makar i ne čini nam se pravo." U našoj staroj Klemšetovoj kući iz 1881. u spavaćoj sobi stajale su uokvirene slike dvaju anđelčića s natpisima:

„Ti si, Bože, moj Gospodin, ja sam tvoj sluga“ (Ps 103,1); i: "Uzdaj se u Gospodina i čini dobro" (Ps 37,3)!

Ako čovek živi u tom poverenju u Božje sveznanje, svemoć i sveprisutnost, tada će rado prihvatiti potomstvo iz Božjih ruku, kao što su to činili mnogi kršćani, uključujući i moje roditelje. Usprkos „modernim“ strujanjima i „savremenim“ metodama „kulture smrti“, usprkos životu neprijateljskoj sredini, u veri su primali decu iz Božjih ruku kao njegov najveći dar. Bili su svesni da je novorođeno dete najvredniji dar koji mogu darovati Crkvi, narodu i čovečanstvu.

Čovek naime ne živi samo na ovom svetu, nego ima pred sobom svu večnost, za koju se odlučuje ovde i sada svojim životom; dakle, dete ima puno veću vrednost od auta ili kuće ili novca, jer će živeti večno: ta Bog mu stvara besmrtnu dušu već u trenutku začeća.

Čovek dakle mora birati: hoće li živeti tako da “jednog dana dođe u raj” ili “da ode u pakao.” Tako smo učili već u prvom razredu osnovne škole pripremajući se za krizmu 1952. Među stotinjak pitanja je prvo pitanje glasilo: „Zašto jesmo na svetu? – Na svetu jesmo da živimo po Božjoj volji i da se spasimo.

Toliko je jednostavan, a opet tako siguran odgovor da učenjake ovog sveta ostavlja bez teksta. Stoga svaki ljudski život ima neprocenjivu vrednost i treba ga čuvati, omogućujući nerođenom detetu da dođe na ovaj svet i dobije prikladno obrazovanje te vaspitanje, kako je rekao don Bosco: „Da postane dobar kršćanin i pošten građanin“.

Svaki ljudski život – pa i nerođeni – stoga je najveća vrednost u svemiru, ili kako bi rekao branitelj nerođenog života Antun Lisec: „Začećem se stvara najveća vrednost svemira u najmanjoj mogućoj veličini i u najmanjem prostoru."

Život bez Boga bio bi nasuprot život bez smisla i za rođene i za nerođene.

Koliko je neugodnosti naša majka morala pretrpeti od opakih ljudi koji nisu naklonošću pratili nas, njenu decu, koji smo jedan za drugim dolazili na svet baš u vreme, koje mnogobrojnim obiteljima nije bilo sklono, govori ova pesma moje majke:

Pričakovanje (del; izvornik)	Očekivanje (deo; prevod)
Četudi svet s sovraštvom te sprejema in zlobno posmehuje se obema, da včasih prav do smrti mi bridko je – le s tvojim srčkom mi srce utripa – in željno tistega že čakam hipa, ko se v oči zazrem ti, dete moje! (Marija Jelen Brenčič: Pričakovanje. Samozaložba 1970, v: Mir sinje višave 17)	Čak iako te svet prima s mržnjom i obema se zlobno ruga, da sam ponekad tužna do smrti - Samo s tvojim srdašcem mi srce kuca - i moja duša željno čeka samo taj tren, kad vidim tvoje oči, dete moje! (Marija Jelen Brenčič: Očekivanje. Samoizdat 1970., u: Mir plave visine)

Ako je čovek svestan svoje odgovornosti pred Bogom, te da mora dobro i ispravno koristiti sposobnosti koje mu je Bog dao, izbegavat će greh i činiti dobro. Iz takve će čvrste vere rasti čestita i poštena zvanja, kao i nova i dobra duhovna zvanja; ali ako je obitelj ugrožena - a danas se đavao služi svim sredstvima da je uništi - naravno da je rast dobrih zvanja u korenu zaustavljen.

Ovaj zapis ne želi sličiti Liutprandovom (920.-972.) delu "Antapodosis" (Obračun, Osveta), gde je poznati istoričar ocrnio svoje stvarne i navodne protivnike, kako iz svetovnog tako i iz crkvenog života.

Neće to biti ni slika Augustinovih “Ispovesti” ili Finžgarovih “Godine moga putovanja”, gde ima puno ličnih podataka i unutarnjih događaja. Nadam se ipak, da će svako naći neki poticaj za sebe.

Ovom prilikom ističem da su to sećanja; a sećanje je poput sita kroz koje mnoge stvari prolaze u zaborav, dok se drugi događaji pojavljuju u osobno obojenom svetlu; stoga možda neka tvrdnja ili zaključak u knjizi ne odgovara stvarnom stanju, nego je napisan onako kako sam ja čuo stvar ili kako sam je shvatio.

Tako će moji ovdašnji vernici, brojni prijatelji i poznanici dobiti uvid u moj životni put – i poticaj da svi mi živimo lepim životom u razumevanju, slozi i miru i da strpljivo nosimo sve poteškoće po Isusovu primeru, jer „Bog sve na dobro okreće“ – naravno onima koje iskreno traže istinu i vole u dubini srca Boga i bližnjega svoga.

Zamislio sam da će to zapravo biti poučan i zanimljiv životopis sa poglavljima koja obrađuju pojedina područja, koja će čitatelju, dakle, reći nešto novo, a možda kroz opisane događaje odgovoriti na neka njegova pitanja ili mu pokazati izlaz iz dileme. Na taj sam se način ograničio samo na pojedine stvari i područja iz svog dosadašnjeg života i rada, koliko sam ih uspio maknuti ispod vela zaborava.

Koliko se sećam, prvu sam pesmu napisao kao osamnaestogodišnjak u novicijatu 1962. godine u Rijeci. Tada smo još bili mladi i maštali otvorenih očiju, pa nas nije bilo teško potaknuti na pisanje.

U ono vreme smo mi kao novaci išli na izlet na Učku s duhovnikom Serafinom Peliconom - i na natecanje se prijavilo nas troje: jednu pesmu je napisao Tone Krnc, drugu ja, ali se ne sećam ko je napisao treću pesmu. Moje pesme će obogatiti i ovu knjigu. Moja majka Marija je bila domaćica i pesnikinja, moj otac Anton bio je vešt rasadničar i voćar, ali i pisac; a tu sklonost ima i nekoliko moje braće i sestara, uključujući sestru Maricu koja voli izveštavati o lokalnim događanjima, dok brat Blaž piše pesme.

Na kraju ovog uvoda odgovara moderna pesma mužljanskog pesnika Lászla Kovácsa, a izvornik glasi: „János atya“, što bi značilo "Otac Ivan". Neka ova pesma pokaže kako me moji Mužljanci vole, gotovo kao i ja njih – da barem neke od njih pridobijem za ljubav Kristovu. Ko pročita ovu pesmu u prozi, neće se čuditi zašto toliko volim biti među ovim dobrim i dragim ljudima, među koje me je Božja Providnost poslala davne 1984. godine, te sam s njima i za njih ustrajao u miru i ratu, u zdravlju i bolesti, u radosti i tuzi. Razume se da ne umišljam da sam takav u stvarnosti: ali ovo mi je ipak poticaj da takav sve više postajem:

Kovács László: János atya (mađarski izvornik)	Ladislav Kovač: Otac Ivan (srpskohrvatski prevod)
Nagyon kedvelem ezt az embert Mindig a szeretet sugárzik belőle. Mindennapi munkáját a tiszta szándék harmata hinti meg gondjaira bízott nyáját az Úr Jézus szellemében vezeti és a szeretet melegével elhagyatottakat meg szegényeket látogat amint tette azt egykor a Mester. Beteglátogatást végez gyermekeknek, felnőtteknek. Angyali segítséget igyekszik biztosítani Isten szolgálatában. A gyermeki szeretet és öröm jellemzi. Jézus szívének nagy tisztelője, szeretetének lelkes terjesztője a mi János atyánk, aki itt él velünk	Jako volim ovog čoveka; ljubav uvek zrači iz njega. Svoj svakodnevni posao škropi rosom čiste nakane; on vodi stado koje mu je povereno u duhu Gospoda Isusa i s toplom ljubavlju posećuje napuštene i siromašne, baš kao što je nekoć to činio Učitelj. Obilazi bolesnike – i decu i odrasle. U službi Božjoj nastoji pružiti pomoć anđela. Značajna je za njega dečja ljubav i radost. Veliki je štovatelj Srca Isusova i gorljivi širitelj njegove ljubavi naš otac Ivan, koji ovdje živi sa nama.

Moja majka 2

Majka mi je bila Marija Brenčičeva, s nadimkom Gojerjeva; verna žena svom suprugu Antonu Jelenu, dobra i brižna majka svoje dece. U Staroj Jugoslaviji u svoje vreme bila je najslavnija mlada slovenačka pesnikinja, a u zrelim godinama postala je oduševljena spisateljica, kao što je sama kazala: »U mojoj mladosti sve mi se pretvaralo u pesmu – dok sam posle šestdesete pisala samo prozu«.

Rođena je 28. januara 1919. u Podlipi kod Vrhnike u Notranjskoj, 26 km jugozapadno od Ljubljane a umrla je na prvi dan proleća, 21. marta 2000. u Arnačama, župa Šentilj kod Velenja.

Rođena je od oca Franca Brenčiča i majke Marije rođene Cankar iz Kajndola – po predaji daljna rodbina pisca Ivana Cankara. Braća su joj bili France i Jože a sestra Cilka; u ovoj obitelji nisu poznavali tuberkulozu koja se raširila po tolikim obiteljima i tražila žrtve, osobito među mladima.

Nakon završene pučke škole u rodnom mestu, 1938.-1939. postala je učenica Banovinske poljoprivredne i gospodarske škole u Maloj Loki kod Trebnja, koju su vodile školske sestre.

Tadašnja poglavarica bila je bistra, dalekovidna i uravnotežena Hedvika Puntar, i sama književnica.

Godine 1959. Mohorjeva izdavačka kuća objavila je njenu knjigu “Na ženi dom stoji” koja je čitateljstvo rado prihvatilo, jer je to praktični priručnik za žene, majke i domaćice; ta i danas je dom u ženskim rukama. Bila je snalažljiva žena koja je i u socijalizmu mogla biti direktorica nacionaliziranog, da tako kažemo, "svog" sestrinskog imanja u Repnju ispod Šmarne gore kod Ljubljane.

Tu je godinama bio kućni svećenik poznati psiholog Anton Trstenjak. To što je mogao "proizvoditi" knjige u vreme kada nije bilo računara velika je zasluga školskih časnih sestara koje su mu nesebično pomagale u opsežnom poslu. Tako je moja majka bila u školi kod tih sestara i uređivala je školsko spomen-glasilo „Sončni žar“ (Sunčani žar) s prilozima u prozi i pesmama – svojima i onih od drugarica.

Dana 5. novembra 1939. venčanje je bilo u kapeli Jožeta Plečnika na Maloj Loki kod Velike Loke, blizu mesta Trebnje. Venčao ih je katedralni župnik, dekan i skladatelj Franc Kimovec. Bilo je to prvo venčanje u ovoj dvorskoj kapeli, gde je Marija bila učenica 10. godine Banovinske poljoprivredne i domaćinske škole. Postoji slika njihovog venčanja, kao i njezina višejezična stranica na internetu: https://sl.wikipedia.org/wiki/Marija_Bren%C4%8Di%C4%8D_Jelen

Kada je Marija odlazila iz Vrhnike, društvo vrhničkih momaka oprostio se od nje posebnom grupnom razglednicom, na kojoj je Marija prikazana kao pesnička muza.

Nakon venčanja s Antonom, otišla je na njegovo imanje, u Šentilj kod Velenja, to je 24 km severnozapadno od Celja. Mnogi naš Šentilj brkaju s onim na granici kod Maribora, koji je veći i poznatiji. Možda još ne znate da, osim ova dva, postoji Šentilj kod Mislinja, kao i Št.Ilj u austrijskoj Koruškoj, u Rožu, kod Celovca. Št.Ilj se naziva i gradska župa u Celovcu. Ime sela potiče od njegovog zaštitnika svetog opata Egidija, kojemu se kaže također Tilen ili Ilj; to nije sveti Ilija iz Starog zaveta. .

Naš Šentilj je župa u dekanatu Šaleške doline koja se sastoji od nekoliko "službenih" zaseoka: Arnače, Silova, Podkraj, Laze (Zgornje i Spodnje) i Ložnica. Osim ovih, tu su i "neslužbeni" manji zaseoci kao Podkoželj i Kote. Prilaz ima sa više strana: iz Polzele preko Šentandraža kroz Ložnicu, iz Arje vasi preko Pirešice in Socke, iz Šentjanža preko Podkožlja, kao i iz Velenja preko Laza. Samo selo se nalazi u udolini, a okruženo je šumovitim srednje visokim brdima. Jedan deo ljudi živi od poljoprivrede, a veći deo od rada u različitim tvornicama – najviše u Gorenju u Velenju, ali i u rudniku lignita u Velenju sa elektranom u Šoštanju.

Selidba 6

Moje roditelje, posebno moju majku, Drugi svetski rat sa svojim užasima teško je pogodio i doživotno obeležio, kao i železno doba nakon njega, kada su vernici koji su odbijali poslušati naredbe bezbožne vlasti morali živeti ne samo u siromaštvu, nego i u svim vrstama drugorazrednosti i ponižavanja; pogotovo oni koji su svoju veru „u ona dobra Titova vremena“ iskazivali javno.

Tekom samog rata našu je obitelj najviše obeležilo preseljenje. U to su vreme nacisti započeli iseljavanje svesnih Slovenaca – naročito sveštenstva i inteligencije – iz zaposednutih područja Južne Štajerske i Gorenjske u Srbiju ili Hrvatsku. Između ostalih, iseljen je bio i poznati svećenik i književnik Franc Ksaver Meško, kao i naš domaći župnik Jurij Lebič. Niko nije znao kada će doći na red. Tim svojim neljudskim ponašanjem Hitler je zapravo nehotice pripremio prazninu koju je zauzelo partizanstvo. Za vreme nemačke okupacije deca i odrasli morali su učiti nemački. Moja je majka pisala u svesku svojim lepim rukopisom gotski nemački – a i ja sam ga naučio iz njezinih beležnica.

Moja sestra Hedvika tada je imala samo deset meseci. Kad je transport s brojnim iseljenicima - od kojih se nisu svi vratili kući, jer su neki umrli tekom iseljavanja - stigao u Pragersko, došle su usred noći dobre žene i donele hranu za odrasle i mleko za decu. U Mariboru ih je od daljnjeg puta do Slavonske Požege spasio vojnik iz Beča: isti onaj koji je s kolegom došao po njih u automobilu u pola dva ujutro; čak im je na vlastitu odgovornost ishodio dopuštenje da se isti dan vrate kući.

Ovako je majka ispričala za novine „Kmečki glas“:

“Svaki dan je bilo nešto; rat u Poljskoj počeo je već kad sam bila u Maloj Loki; ali onda si svaki dan nešto očekivao, bojao si se, deca su dolazila. Četrdesete godine Hedvika je bila rođena, a s četrdeset i prve - jedne nedelje u julu – Jelenovu mladu porodicu su usred noći odveli u gradsku vojarnu u Mariboru.“ Spasio ih je vojnik – katolik i Bečlija Josef Hummel.

“Sreli smo se tada, u pola dva ujutro 1942. godine; ali mu posle rata nismo smeli ići na sprovod“ jer nisu bili u partiji i jer su redovito išli u crkvu s celom obitelji. Ali evo kako se to dogodilo:

“Bum, bum, bum!” zatutnjalo je uz drveni zid naše kuće. „Jelen - Anton, Marie, Hedwig!" i opet: "Aufmachen! auf!" - Došli su po radio - tešio je muž u polusnu; znala sam: "Došli su po nas!" I kad je konačno moj muž, još uvek zbunjen, otvorio vrata hodnika, vratio se u spavaću sobu i rekao: “Mama, moramo ići!” Ja sam pojurila prema strancima i viknula:

„Ako moramo ići, ići ćemo! Ali vratićemo se! Onda ćete vi otići!" I nisam osećala nikakvu tugu, nisam vrištala, nisam psovala, samo sam osjećala duboku mržnju i otpor. Kad bih barem mogla uništiti ove nasilnike koji nas teraju od kuće!

„A taj neprijatelj, koji je došao po nas da nas uhapsi i odvede u vojarnu Melje u Mariboru pa dalje u Slavonsku Požegu, bio je prijateljski nastrojen Bečlija Josef Hummel. Toliko je dugo govorio za nas u uredu u Mariboru da smo se vratili kući; nismo gledali na sat kad je bilo, ali iz noći u noć, godinama i godinama, budila sam se nekoliko minuta pre pola dva ujutro; nema noćnih mora, nema teškog sna, samo trzaj buđenja. Ostala sam budna do dva i onda opet zaspala, a nisam znala zašto...“ (M. Brenčič-Jelen: „Priča mog života, Tisuće su ih selili;“ objavljena u reviji „Zdravje“)

Čemu bi se mogao pripisati ovaj gotovo čudesan povratak? Ta strani vojnik je mnogo riskirao, jer bi mogao pobuditi sumnju, da je povezan sa partizanima i komunistima. Prvo, naravno, zahvaliti se možemo pobožnosti koju je cela naša obitelj gajila prema Presvetom Srcu Isusovu; njegova je slika vladala dnevnim boravkom koji smo zvali "hiša". Kao za vreme rata, svi smo molili i kasnije kod večernjih molitava krunicu svaku večer pod vodstvom bake.

Razmišljajući o tim neobičnim događajima, zaključio sam da je na tek događaja uticao i prijateljski prijem nepoznatog neprijateljskog vojnika iz Beča, koji je kod kuće ostavio svoju mladu ženu i dvoje dece - dečaka i devojčicu – u porodičnom albumu još postoji njihova slika s posvetom. Naravno, vojnici nisu bili krivi što su noću poslani na tako tužnu misiju. Zato je baka poslužila toplim čajem Jozefa koji je čekao povratak druga, koji je otišao u susedno selo da preseli još jednu obitelj iz Šentandraža. I ne samo to: tada su ruže, jer se i otac bavio uzgojem ruža, najlepše cvetale i išli su ih pokazati ovom vojniku; a pokazao se stvarno zahvalnim.

Zapečatio je „koču“ – tako smo zvali donju kuću, jer je bila od drva, a u kojoj smo mi „mladi“ živeli, dao baki ključ govoreći: „Kuća je zapečaćena; ako ko dođe tražiti ključ, nemojte mu ga nikako davati.“ I dođe on – jedan naš komšija; roditelji nikad nisu hteli otkriti ime onoga ko bi želeo uživati u uređenom imanju s rasadnikom i ružičnjakom. Mislim da su moji roditelji bili pravi heroji u čuvanju takve tajne; u strahu da se neko ne osveti, odneli su ovu tajnu u grob; ja sam iz drugih okolnosti izveo svoj zaključak…, - a uostalom danas su već svi naši susedi zajedno sa mojim roditeljima otišli na onaj svet.

Otac i majka nisu dobili pasoš kada je u Beču umro naš dobročinitelj i spasitelj Jozef Hummel, koji je postigao da se otac, majka i Hedvika vrate kući iz Maribora. Naš dobročinitelj bio je vojnik u nemačkoj vojsci, ali bio je protiv rata i nasilja, ubijanja i rasizma. Na neko vreme su ga poslali u Bosnu, a kasnije je bio na poslu u Šoštanju, odakle je nekoliko puta posetio »naše Klemšetove«: „Veštačka i besmislena je ona priča o nacijama i rasama. Poznajem samo dve vrste ljudi: dobre i loše.” I on je bio dobar, a umro je od raka, a roditeljima je bilo usrkraćeno prisustvo na njegovoj sahrani.

Majka pesnikinja 7

Majka je počela pisati pesme u pučkoj školi i kasnije ih objavljivala u nedeljnim dodacima slovenskih novina Mladom Slovencu i Družini; objavljivala je u još nekoliko novina te u Slovenskom i Mohorjevom kalendaru. Zanimljivo: urednici su njezin rad uzeli u obzir u tolikoj meri da je „Koledar Družbe sv. Mohorja" za 1939. godinu objavio svega četiri pesme:

»Sreča vsa mi počiva v dnu srca« (»Na dnu srca mi sreća počiva«), »Vzklik« (»Usklik«), »List je odpadel« (»List je otpao«), koja je tako svojstvena za njeno pesničko raspoloženje:

List je odpadel (slovenački izvornik)	Otpao je list (srpskohrvatski prevod)
Skoz drevesne krone vetrič zapihljal je; od zelene veje droben list odpal je. Vse lesovje vztrepetalo je veselo, v mehkem vetriču objestno zašumelo. Jaz pomislila sem: »Mar že res jesen je? Vse je v polni rasti – list pa že rumen je. Ah, seveda, saj že tudi sred poletja list premnog odpade, zvene mnogo cvetja. Ne le sred poletja – v zgodnji že pomladi mnogo lepih sanj umrje v duši mladi…	Povetarac je zapuhao kroz krošnje drveća; list je pao sa zelene grane. Sve je drvo radosno zadrhtalo, tiho šuškajući na blagom povetarcu. Pomislila sam: „Je li već stvarno jesen? Sve je u punom rastu - a list je već žut. Ah, naravno, jer već usred leta mnogo lišća otpadne, mnogo cveća uvene. Ne samo usred leta - u rano proleće mnogi lepi snovi umiru u duši mladi...

Sve su pesme osim jedne - u tom kalendaru od moje majke!

U samoizdavanju je objavila četiri zbirke. Pesme su joj same dolazile za vreme rada u polju ili na livadi; kad je stigla kući, zapisala ih je - imala je tako neverojatno pamćenje. Napisala je i sonetni venac i druge vrste: gazele itd., – pravo čudo od deteta.

Pesme za prvu zbirku sama je prikupila i objavila u samoizdavanju, a većinu ih je i sama prodala, vozeći se biciklom po Notranjskoj i Dolenjskoj. Nakon udaje povremeno je objavljivala u verskom listu Lavantinske biskupije.

Za vreme rata nije pisala, jer "inter arma tacent musae" (u vremenu oružja muze šute). I kasnije se retko oglašavala, uglavnom pesmama verskog sadržaja u „Družini“. Krajem šezdesetih godina priredila je još tri zbirke pesama, koje s prvom čine ciklus zajedničkog naziva „Spev tihe doline“:

Spev tihe doline (Pesma tihe doline (1937.),
Vzdih cvetne dobrave (Uzdah cvetne dubrave) (1968.),
Vrisk jasne planine (Vik planine jasne) (1969) te
Mir sinje višave (Mir plave visine) (1970). Ovu posljednju zbirku pesama posvetila je meni – mladomisniku rečima: „Za uspomenu na Tvoj veliki dan!“ To posebno dolazi do izražaja u pesmi „Pristupam ka oltaru“:

Stopil bom k oltarju (slovenački izvornik)	Pristupam ka oltaru (srpskohrvatski prevod)
Kaj naj ti povrnem, Gospod, za vse milosti tvoje? Zveličanja kelih bom vzel v posvečene roke: z zaupanjem klical bom dan na dan tvoje Ime – in ti boš sprejemal molitve in hvalnice moje! Ob tvojem oltarju Magnificat poje mi duša… V samoti svetišča bom verno poslušal tvoj glas. Pripravljeno moje srce je na vsak tvoj ukaz – Govóri, Gospod mi! – Tvoj vdani služabnik posluša!	Čime da ti uzvratim, Gospodine, za sve tvoje milosti? Uzeću kalež spasenja u posvećene ruke: s pouzdanjem ću iz dana u dan zazivati tvoje Ime — i ti ćeš prihvatiti moje molitve i hvale! Na tvom oltaru Magnificat peva moja duša... U samoći svetišta verno ću slušati tvoj glas. Moje srce je spremno na svaku tvoju naredbu - Govori, Gospodine! – tvoj odani sluga sluša!

Napisala je nekoliko dramskih igrokaza za decu: Radio Ljubljana emitirao je njezinu radiodramu u stihovima: "Mamica, spet si naša" ("Majčice, opet si naša" (1939.). U ljubljanskom opernom kazalištu 1939. izvedena je dečja opereta Mamice naše z dejanji slavimo (»S delima slavimo naše majčice«), skladatelja Matije Tomca. Autorica je stihova za glazbeno delo prema narodnim motivima za melodramu koju je napisao naš otac: Elektriko hočemo! ("Struju hoćemo!" 1947.).

Godine 1986. počela je pisati prozu uspomena. Pripovetke i priče, u kojima se priseća mladosti u rodnoj dolini, objavljivala je u Kmečkom glasu i drugim časopisima te u dve zbirke knjiga. Odjeknula je njezina priča “Pravičnik in krivičnik” ("Pravednik i nepravednik").

Objavila je dve knjige izvornih crtica:

Naših njiv nihče več ne orje ("Naše njive više niko ne ore" Kmečki glas 1991) i
"Sedem ključavnic" (Sedam brava Ognjišče 1995), koja je zbog lepog jezika bila obavezna lektira u osnovnoj školi.

Mnoge pesme i stihovi ostali su u rukopisu; među ostalim, iznimno zanimljiv zapis "Naš Miško" - o našem vrednom konju lipicancu Mišku koji nas je vozio zaprežnim kolima stotinjak kilometara: od Šentilja preko tadašnje Ljubljane preko Vrhnike sve do maminog rodnog sela Podlipa, gde smo proveli ugodne dane odmora s majčinom majkom. Ovaj naš Miško se jako bojao automobila, iako ih tada nije bilo puno. Ali ovaj put u Ljubljani, kad smo se vozili Tržaškom cestom, nije se nimalo bojao ni automobila ni tramvaja - toliko je bio umoran. Ali izdržao je test neverojatno dobro. U Podlipi se je odmorio on i mi; vraćali smo se tada preko Repnja i Kamnika i po nekom strašno strmom klancu iznad Kamnika kući.

Od 1992. kao udovica moja majka nikako nije mogla zaboraviti dobrog supruga. Rekla nam je da su časne sestre rekle imale čudnu naviku, da su kazale pitomkama neka spale ljubavna pisma jer dečki lažu. Ali rekla je da otac nije bio takav. Kao dečko napisao joj je i ovo:

„Ja sam običan seljački momak koji te iskreno voli i poštuje. Shvatićeš što sam ti značio i koga si izgubila tek kad mene više ne bude na svetu.” “I bila je istina, bio je baš onakav kakav je napisao u ljubavnom pismu” – rekla nam je više puta.

Mama se rastresla skupljajući svoje rukopise koje je tipkala na starom pisaćem stroju Underwood iz 1922. godine. Nakon očeve smrti, cela naša obitelj otišla je na tako voljenu "Uršku", kako smo zvali "Uršlju goru" iznad Slovenjgradca. Kasnije je moja majka slomila kuk te se lečila u Celju u bolnici i u Laškim toplicama. Bila je ugodno iznenađena kada sam je nekoliko puta posetio iz "tako daleke Vojvodine". U to vreme morali smo dugo putovati kroz Mađarsku, jer se preko Hrvatske nije moglo zbog ratnih opasnosti.

Čitav život u brizi za veliku obitelj i pod pritiskom nepovoljne okoline - posebno pod bezbožnom vlašću, koja je mrzila brojne kršćanske porodice - te poslednjih meseci u teškim bolovima zbog neizlečive bolesti - na kraju života potpuno se smirila. Tada nam je vedro pričala nepoznate pojedinosti iz svog bogatog života, a okrepljena svetim sakramentima ispoveđu, pomazanjem i pričešću, gotovo je radosno iščekivala smrt, koja ju je odvela na susret s Bogom, s ljubljenim mužem i ostalom rodbinom, a posebno s bratom Francetom, koji je na Rakovniku bio klepac prilikom svečanosti o blagdanima hodočašća, a kod kuće vođa razgranatog prosvetnog rada u Podlipi.

Nakon rata se ne sluteći zlo i verujući u obećano pomilovanje – prijavio novoj vlasti, te je zajedno s drugim nevinim ljudima ubijen daleko od kuće u Kočevskom Rogu; o tome svedoči i spomenik brojnim komunističkim žrtvama na podlipskom groblju, kada je bez suđenja ubijen cvet ne samo podlipske mladosti.

Sprovodom koji je nalikovao trijumfu i nadom u uskrsnuće, oprostili smo se od majke na groblju u Šentilju u subotu 25. marta jubilarne 2000. godine.

Moj otac voćar i rasadničar 11

Moj otac Anton Jelen također ima svoju spletnu stranicu: https://sl.wikipedia.org/wiki/Anton_Jelen

Bio je pre svega brižan otac te veran suprug svojoj izabranici Micki, s kojom se venčao kada je već imao časne 32 godine. Po mom osobnom mišljenju, teško mu je bilo dobiti mladu u kuću koja je bila napadnuta tuberkuloznim bacilom, koji je odnosio jedan mladi život za drugim, jer u to vreme još nije bilo leka. Domaći naziv kuće je Klemšetovi - jedan od davnih predaka se dakle zvao Klemen.

Između ostalog, već se u mladim godinama bavio amaterskom fotografijom. Verovatno nam je ta sklonost već zapisana u genima – ali to prethodni banatski biskup László Huzsvár (1931. – 2016.) nije mogao shvatiti – pa me možda zato – 2007. godine poslao na neradovoljni godišnji odmor. Tom zgodom je moj iskreni prijatelj, izvanredni duhovni pastir i dobročinitelj – polzelski župnik Jože Kovačec – odmahnuo glavom u neverici: „Poradi slikanja?“ Niko nezna tačno pravi uzrok – ali nije »preselio« samo mene, nego i nekoliko časnih sestara...

Otac je objavljivao članke u raznim stručnim časopisima; na poticaj moje majke i uz njezinu pomoć objavio je i knjigu krhotina iz mladosti: »Moj križev pot« (»Moj križni put«).

Njegova tetka Elizabeta, sestra njegovog oca Florjana, koja se udala za Vrbajakovoga Blaža (Dolinšek), također je pisala pesme, koje je njen sin Ivan objavio pod svojim imenom. To sam saznao od školskog druga Makovoga Lojza tek ove, 2022. godine.

Postalo mi je tada jasno, da posedujem barem u malom stepenu – spisateljsku žilicu i sa očeve i sa majčine strane. Već u bogosloviji sam primetio, da posedujem ovu sklonost ka pisanju i ja, te kasnije na molbu subraće slao izveštaje raznim novinama, koje su izlazile na više jezika: slovenačka Družina, Med brati, Salezijanski vestnik (Ljubljana), hrvatski Glas koncila (Zagreb), Zvonik (Subotica) , mađarski Hitélet (raniji Agape – Novi Sad), Hírvivő (Totovo selo), a ponekad i našem salezijanskom glasilu Bollettino Salesiano (Torino u Italiji).

Reportaža bez slike ne govori mnogo: zato sam članke opremao svojim fotografijama, čime je pre pojave digitalne fotografije bilo iznimno puno posla: trebalo je kupiti film, slikati događaj, razviti film, pa tek onda slati slike – što je bilo uvek povezano sa znatnim troškovima ali i sa zakašnjenjem; sa pojavom interneta sve je postalo jednostavnije i brže.

Otac je još znao napamet staru austrijsku himnu i volio se šaliti i pevati, kao i svi u našoj porodici.

Oženio se 1939. godine u Maloj Loki kod Velike Loke blizu Trebnja u Dolenjskoj s Marijom Brenčič. Zajedno s njom napisao je svojevrsnu operetu “Elektriku hoćemo” („Hoćemo struju!“). Sam je, prema vlastitom kazivanju, otišao odmah nakon Drugog svetskog rata s uprežnim kolima po žicu negde u Dravograd, da je Šentilj među prvima dobio struju posle rata. Postumno mu je objavljena spomenuta zbirka crtica "Moj križev pot" ("Moj križni put"; Kmečki glas 2001.). Tamo su nanizani zanimljivi događaji iz njegove siromašne, ali poštene mladosti, koju je preživljavao u stalnom strahu, da se zarazi podmuklom »etikom« poput svoje braće i sestara.

Vredan kao mrav svakog dana nahranio je stoku u staji ustavši i u stare dane u pola pet ujutro. Mi deca smo čuvali krave, kad smo stigli iz škole - gotovo uvek smo imali tri-četiri. Liča je imala rogove tačno u oči i bila je krotka, Čebela je bila mlađa i živahna, a Bavča je imao rogove uvis i bila je prilično ćudljiva. Kravama smo zapovedali desno "čo", levo "hejc", a konju Mišku desno "tibo", levo "bistahar" i natrag "zurik". Odakle ti drugi izrazi, - osim nemačkog »zurik« (zurück = natraške, natrag) nemam pojma.

Trebalo je toliko krava da je kod kuće uvek bilo dovoljno mleka za decu i poslugu te ostale. Kad sam još bio mali, kod kuće smo još uzgajali sve vrste žitarica: pšenicu, kukuruz, pa i zob, lan, proso i heljdu. Još se sećam kako smo na pokošenom travnjaku sušili lanene stabljike od kojih su onda dobivali tamnosivu pređu. Zimi su žene na kolovrat prele ovčju vunu, iako kod kuće nikad nismo uzgajali ovce. Stara gornja kuća iz kamena »pri ta Zgornjih«, u kojoj su rođeni moji stričevi i tetke bila je podignuta i imala je na drvenim vratima godinu 1881. Na istom mestu sagrađena je nova kuća, samo okrenuta na drugu stranu, u iščekivanju moje prve mise već 1964. - jer u ta zlatna vremena takve su se svečanosti – ručkovi – obavljali redovno kod kuće - dok u Mužlji još i danas naprave šator, jednostavno na ulici, koju privremeno zatvore za promet.

Moj otac je rođen 4. januara 1907. u zaseoku Arnače a u selu Šentilj; Šentilj je tada bio središte i opštine i župe i mi nikada onima iz drugih sela nismo rekli, da smo iz Arnača, nego uvek – da smo iz Šentilja.

Još u ranoj mladosti zanimao se za rasadništvo, voćarstvo, vrtlarstvo i vinogradarstvo; privukao ga je primer rodbine braće Dolinšek, koji su se svi bavili ovom delatnošću: Blaž kod kuće u Podkožlju, Vinko u Selnici ob Dravi, a najpoznatiji je Ivan koji se udomio u Kamnici kod Maribora. Šentiljsko je tlo bilo teško i glinasto – ilovnato i prilično nezahvalno za obradu; ali ako ste stabla presadili s teškog šentiljskog npr. u lakše savinjsko tlo, izvrsno su uspevala. Pored toga male doline su uglavnom močvarne, pa je kod nas bilo obradive zemlje samo po bregovima i padinama.

U mladosti je njegov otac i moj deda Florjan – koji je imao iz dva braka 21 dece - izgubio nekoliko sinova i kćeri zbog tada neizlečive tuberkuloze. Prva je žena bila Belekova Neža (tamo su kasnije živeli Završnikovi), a druga Lovričeva Marija rođena Skaza; i sam je moj otac obolio u dobi od sedam godina, ali je nekim čudom ozdravio – zalečio se, tako je doživio gotovo 86 godina; pričao nam je, da je senku na plućima uspeo prekriti sloj vapnenca.

On je bio blaga duša – doduše nekad strog do brata koji se volio tući sa vršnjacima – ali inače uvek dobar ne samo do mušterija i suseda, nego i do nas dece.

Koliko je volio nas decu, a naročito mene, svedoči i njegova božićna čestitka u Beograd od 16. decembra 1983., - ko da je naslućivao u kakvim sem se teškoćama baš tada našao - gde piše:

Dragi Ivo! Razmišljam o tome koje bih lepe reči trebao napisati svom sinu u dalekoj, hladnoj tuđini. Ono što znam je da neću pronaći tu spasonosnu reč. „Sretan Božić i Nova godina!“ koristili su već naši pradedovi i prabake, iako ne govori sve što ovo jadno srce želi reći. Uvek smo duhom s Tobom. - Svi Tvoji, posebno tata.

Tako se 5. novembra 1939. venčao s učenicom Gospodarske škole koju su vodile časne sestre, u malološkoj Plečnikovoj kapeli. Venčanje je vodio katedralni dekan i skladatelj Franc Kimovec. Mama mi je rekla da ih je venčao franjevac Ciprijan Napast iz Novog Mesta. Moguće je da je Kimovec, kao priznati glazbenik, svirao orgulje na ovoj misi, a venčavao je Napast.

Moja majka Marija je dakle nakon završetka školovanja otišla na naše imanje u Šentilju, gde su osim majke udovice Marije živela njegova neoženjena braća i sestre: Ivan, Martin (orguljaš Tinček), Jožefa. Zbog posla u rasadniku uvek je u kući bila radna snaga, obično bliski rođaci ili krizmanici; moj otac je rado prihvatio tu čast, da bude kum naročito siromašnoj deci iz brojnih obitelji. Oni su nam pomagali u poslu, a zauzvrat su dobivali hranu, koje je u posleratnom razdoblju često nedostajalo. Baš u vreme mog služenja u Beogradu nam je kuhala Slovenka Elizabeta Esihova, koja je inače potpuno zaboravila slovenački; pričala nam je – meni i župniku Hermanu – kako je kuhala kadetima u Beogradu: „Imali su svega u obilju, samo ptičjega mleka ne“ – u ono doba, kada su otimali preko potrebnu hranu komunisti siromašnim seljacima naročito obaveznim davanjima.

Tako me u mladosti i za vreme bolesti moje majke i bake, da tako kažem, odgajala Borčenova rođakinja Pepca - koja se kasnije udala za Goršekova Franca, koji se kao i mi prezivao Jelen. Kad sam bio mlad, u našem je selu bilo 12 obitelji s prezimenom Jelen: jeleni i košute, međutim, s vremenom su se u selu neverovatno namnožili – tako da je takvo prezime danes gotovo u svakoj drugoj kući – a kod nekojih je „Jelen“ domaće ime. Kao vrsna crkvena pjevačica, znala je Pepca mnoge stare pesme i mene je naučila pevati.

Moj otac Anton počeo se baviti uzgojem drveća već sa šesnaest godina, kada je dobio od svoje majke komad njive, da je tamo pokazao svoje umeće te dobio i prva priznanja za svoje prelepe plodove. Kao što je spomenuto, bio je i amaterski fotograf koji je također slikao na staklenim pločama, a potom i sam razvijao i napravio izvrsne slike; između ostalog naslikao je našu drevesnicu sa Pepom u sredini, obirače hmelja na farovškom, a i Rajhovu obitelj s 13 djece ispred njihove drvene kućice koja je danas vlasništvo slavnog političara Janeza Janše i njegove supruge lekarke Urške Bačovnikove.

Otac je slao stručne članke iz svog područja u razne novine, kao i držao predavanja o voćarstvu i rasadništvu u raznim krajevima Slovenije, gde sam ga ponekad pratio sve do Goriških Brda. Bio je u pravom smislu napredan i razuman gospodar koji je pratio razvoj poljoprivrede, vrtlarstva i voćarstva. Govorio je: »Kdor ne gre s časom vštric, postane času stric« ("Ko ne ide u korak s vremenom, postaje ćaća vremena!" – misleći na stričeve i tetke, koji su ostali kod kuće neoženjeni i neudavane, a bilo ih je mnogo u tadašnje vreme).

Bio je nesebičan te iskreno pobožan, makar u tome malo povučen te se nije time hteo javno isticati; inače redovno je išao u crkvu i nedeljom i blagdanom. U njemu sam stvarno video primer pravog kršćanina, koji nije samo bio pobožan u crkvi, nego je i vani. Nije bio škrt te je kupcima rado dodavao po koju sadnicu »za povrhu« na svoju štetu. Ponekada je i novčano pomagao ljude koji su bili u velikoj potrebi - iako u našoj obitelji nije bilo bogatstva i bilo nam je teško zbog pomanjkanja para i zbog visokih poreza, kojima su bezbožnici kažnjavali naročito privatne seljake, koji nisu hteli u zadrugu: četiri puta godišnje su uplatnice pokucale na vrata. Sadnice se mogu prodavati samo u jesen – stoga je moj otac više puta posuđivao novac od suseda koji su radili u rudniku lignita Velenje i imali redovitu i dobru platu, a to je bio u prvom redu Flerjanov Florjan, pa i Pušnerjev Pepl, koji je radio u šoštanjskoj elektrani.

U to vreme terale su nove vlasti seljake u zadruge: hteli su uništiti privatnog seljaka ne samo u Sloveniji, nego i drugde u Jugoslaviji. Tako sam saznao, da su visokim porezima prisiljavali seljake na prodaju svojih imanja u bezcenje ne samo kod nas, nego i ovde u Vojvodini u Mužlji – te su na taj način oni potpuno osiromašili na korist novopećene »crvene buržoazije« - koja je ta imanja jeftino preprodavala.

Otac je govorio: “Mi 'kulaci', kako nas vređaju, zapravo više ne bismo trebali postojati u socijalizmu.” Ipak, svaki je prosjak i siromah našao kod nas gostoljubivo mesto: dobio je večeru, dao ocu cigarete i šibice, da ne bi noću zapali sena ili slame na kojima je spavao – te tako mogao otići spavat „na pod“ na štali odnosno na marofu.

Kad čovek izgubi veru… 14

Kako je otac Anton bio redovno blag i do krajnosti popustljiv, u nekim je stvarima bio ipak iznimno strog; nije znao za šalu kad se radilo o verskim ili moralnim pitanjima: sve je žrtvovao za svoju decu da iz njih odgoji poštene građane i dobre kršćane; moglo bi se reći, da je u tim područjima bio „konzervativan“; ali uostalom – verske i moralne istine ne smeju se prilagođavati promenljivim vremenima i ljudskim kapricama.

Jednom je saznao da neki učitelj Šuk u našem selu govori protiv vere.

Očev unuk donio je kući takvu nečuvenu vest da učitelj govori protiv vere. Ovaj učitelj, koji je živeo u Šentilju, imao je kćer koja je u školi na času rekla:

“U početku su ljudi stvorili Boga.” To je bio uvod za učiteljevo protuversko predavanje... Malo pred tim ispadom taj učitelj je od mog oca kupio mlade sadnice i zamolio ga da mu obreže starija stabla. Kad mu je držao lestve, otac ga je bez okolišanja upitao:

„Zar stvarno našoj deci u školi govorite da nema Boga?“ Učitelju je postalo neprijatno, ipak je odgovorio: "Jednostavno imam takvo uvjerenje - ja ne vjerujem u Boga." “Možete imati takvo uvjerenje, ali to vam ne daje za pravo da ga namećete našoj deci. Ne želimo da se tako nešto dešava u školi. Ako želite nastaviti s tim, idite predavati negde drugde, gde će takvo učenje rado slušati." I učitelj je stvarno počeo predavati u Velenju. Ubrzo se, međutim, temeljito razočarao u "svetlu socijalističku budućnost", kojom je pre toliko bio obmanut i oduševljen: opština Velenje htela je izgraditi ogromno novo naselje u središtu našeg sela, a prema planu njegova lepa nova kuća bila je među prvima predviđena za rušenje. To ga je jako shrvalo i verojatno si je stvar toliko uzeo k srcu da je ubrzo umro – makar je štetni i nesmisleni plan opštine već drugiput propao zbog opšte ljudske pobune, koju je pak vodila moja majka 1985. Na sastanku opštinara svi su je poduprli u stanovištu:

»Mi ne trebamo da izgrađujemo naše selo, ono je već izgrađeno; ne trebate nam ovde naseljavati strane doseljenike, jer oni bi zaposeli naše njive i polja – a od čega da živimo mi, naše porodice, naša deca?« Pobuna je bila tako opšta, da je crveno vodstvo moralo popustiti. Šteta što nije moja majka živela u Šoštanju, kad su bezbožnici potopili selo Družmirje i njegovu divnu šmihelsku crkvu zajedno sa starodrevnim grobljem, gde sam video i natpise u gotici! Da su to područje zaštitili čvrstim potpornjima, ne bi se srušilo u nastajajuće Velenjsko jezero. Pre nekoliko desetleća je ista strašna sudbina zadesila i pražupsku crkvu i selo Škale, koje je rudnik celo potopio.

Rekao mi je otac jednom prilikom, kad smo se vraćali iz Velenja, negdje kod Krančeka, gdje je slepi prozor tada krasio lepi Marijin kip, koji je netragom nestao, kad su obnavljali pročelje te je prešla kuća u vlasništvo nekog društva; na ovom delu jedan za drugim su nestajala kršćanska obeležja sela, a propadale su i bezbožne porodice i njihove kuće kao nigde drugde ni u selu ni u zaseocima.

Za komšiju Zibučana na krivini malo niže – čiju kuću je progutao plaz, a bila je već u mojoj mladosti sva raspucana – pričali su, da je kod ulaska u komunističku partiju on sam skinuo sa kućnog slepog prozora tik uz cestu krst i sasekao ga sekirom te bacio među drva u drvarnici; kad sam ga jednom kasnije, kad je već bio u domu, o tome pitao, on lično toga nije potvrdio.

Na drugoj strani uzvisine, malo dole ispod njihove kuće prema Velenju još sada stoji Erštov križ, koji je posle rata također bio uništen. Pričalo se, da su raspelo skinuli i bacili u šumu tri mladića, koji su zatim jedan za drugim poginuli strašne i iznenadne smrti: jedan u šoštanjskoj elektrani, drugi u velenjskom rudniku, a treći na poslu kod kuće.

Iz Velenja se penjemo do skijaške skakaonice prema Kavčama; kad dođemo na najvišu tačku, puca pogled prema Gori Oljki (734m) na raskrsnici pored Hrvatovih i Lorbergerjevih; baš tamo je stajala lepa kapelica Presvete Bogorodice, koja je smetala bezbožnicima. Njen vlasnik na strmoj padini je dobio upit, dali smeju cestari porušiti njegovu kapelicu, jer da tobože smeta saobraćaju – a još danas tamo nema ceste niti nešto drugo, nego stoji obično hrpa šljunka, gde radnici i školarci čekaju autobus – nekada pod krovom i zaštitom Marijine kapelice. Na to je vlasnik Forštnerjev Blaž tobože rekao: »Uradite što želite, meni je švecko-jedno.« I porušili su uskoro njegovu divnu kapelicu, a on je nekoliko dana nakon toga nesretno poginuo: stigla ga zla sudbina te je smrtno stradao kod košenja na stmoj padini – tada se obično još kosilo kosom ručno – a on je već imao stroj: i pokopala ga je njegova vlastita kosilica; danas ne samo da nema kapelice, nego nema ni njegove štale ni kuće – sve je otišlo beztraga.

Od ovih drevnih spomenika su stavili na novo – doduše manje – raspelo samo na Erštov križ, od kojega vodi bližnjica pored Prnikovega Kovača; i to raspelo vlasnici redovno kite svežim cvećem – dok su svi drugi križevi ili kapelice po Velenju i usput nestali u znaku takozvanog socijalističkog napretka i radnih pobeda revolucije, kako se tada govorilo, a uistinu zbog bezbožničkog nasilja i netrpeljivosti: ne samo verski simboli, nego i kulturni spomenici neprocenljive vrednosti.

Slično su divljali bezbožnici po Dobrepolju i okolini kao i po celoj Sloveniji – ali i po celoj bivšoj Jugoslaviji; niko im se nije usudio suprotstavljati. Ali Božji mlini doduše melju polako – ali sigurno. Jedan partizan se zarekao da će uništiti sve kapelice u onom selu, a bilo ih je mnogo; i stvarno: počeo je minirati jednu za drugom – svake noći po jednu. Ali i njega je stigla Božja ruka: kod narednog svetogrdnog čina nije stradala samo kapelica, nego i on, koji se nije pravovremeno sklonuo: i njega je ista mina raznela na sve strane, da od njega ništa nije ostalo što bi se moglo sahraniti – i tako za njim nije bilo ni sahrane ni tugovanja. Tako se seća svojih mladih dana moj subrat Rafo Pinosa, koji je rodom odande.

Izgleda da su posle rata poterali katoličke Nemce iz Vojvodine baš zbog njihove vernosti, te onda porušili mnoštvo crkava, kapelica i križeva, a sa Nemcima u logorima radili kao sa stokom: nisu imali nikakvih prava, čak ni legitimaciju i svako se je mogao nad njima iživjavati.

Kad smo hodali salezijanci misiti u Boku posećivali smo i pogranično selo Šurjan; zanimljivo, da su tamo deca lepo dolazila na veronauku i misu u kući zbijenoj od blata, pred kojom je stajao „zvonik“ – to jeste zvono obešeno na gredama. Dolazile su i žene, naročito o blagdanima i za prvu pričest, kojoj je prisustvovao lepi broj dece – posle mnogo godina pauze. U Šurjanu su dakle posle rata imali partijski sastanak i sekretar je naredio jednom našem katoliku, koji je bio kasnije šofer kod Autobanata, neka noću minira križ koji je stajao u parku desno od glavne ulice usred sela. Ali on se nije dao nagovoriti te se otvoreno pobunio: »A ti si baš dobar: zašto to naređuješ meni, koji nisam niko i ništa? Zašto ne porušiš taj krst ti, koji si glavni? Kad se sazna, svi će u mene upirati prst govoreći: 'On je rušitelj križeva!', kao što se priča po selu za bezbožnike: 'Komunisti su rušitelji crkava!' Ta porušili su redom katoličke crkve u Krajišniku, u Dužinama, u Sečnju, u Sutjeski, Lazarevu, Dobrici, Jarkovcu, Despotovcu – a i to samo u našoj okolini, da ne nabrajamo drugih sela i gradove šire po Banatu i Vojvodini. Ja ne želim, da me neko psuje na takav način.« Pošto on nije hteo uništavati to veliko kulturno-umetničko-versko blago, križ je ostao netaknut te stoji sve do dana današnjega.

Baš kod Krančeka – gde je tada još kraljevala Marija u prozorčiću – otac mi je rekao ove značajne reči, koje sam upamtio za celi svoj život i uverio se u njihovu istinitost već iz tih događaja, koji su se jedan za drugim odigravali oko raskrsnice kod kapelice, gde dolazi na najvišu visinu stara cesta iz Starog Velenja, kao i nova te kraća cesta od raskrsnice kod skijaške skakaonice iz Novog Velenja, desno vodi put u Kavče prema Ložnici, a napred glavna cesta prema zaseoku Gornje Laze u Šentilju:

„Zapamti sine, čovek mora imati veru. Ako mu uzmu pravu kršćansku katoličku veru, onda mu otmu ono najdragocenije, otmu mu smisao života; i takav čovek onda ne zna ni zašto živi ni kako treba da živi. Ljudi bez prave i delatne vere su stvarno nesretni: mnogi od njih se predaju piću, nekoji postaju robovi rada ili ženskaroši, a ima ih i među samoubojicama. Kad čovek izgubi veru, izgubi sve.«

Mislim i danas, da je moj otac bio u pravu, ta nisam trebao daleko tražiti primere upozorenja kao potvrdu njegovih reči: ovde je to bilo tako očito na propalim gazdinstvima i njihovim gospodarima, da se ta istina mogla rukom opipati.

Moj je otac imao – nasuprot mnogim kolebljivcima – duboku i čvrstu veru; a gde je prava katolička vera, nju prati i čvrsta nada i delotvorna ljubav: stoga je uvek bio vedar i sretan u svojoj nepokolebivoj nadi, iz koje je proizlazila njegova bezgranična dobrota i nesebičnost; u društvu je bio cenjen, u porodici voljen. Cela je obitelj – ostavivši sve poslove - svake nedjelje bila je na svetoj misi – osim ako je neko bio bolestan. Redovno smo se molili pre i posle jela, a zajedno smo obavljali i večernje molitve – i nije nam bilo nikada dosadno. U tim inače teškim vremenima puno smo razgovarali i pevali: kod posla u vinogradu, na livadi, za vreme berbe - a osobito kod »kožuhanja« (ličkanja, guljenja, komušanja) kukuruza. Tako čuvam u svom srcu na svog dragog oca i na celu svoju mladost brojne lepe uspomene.

Unatoč tome što ga je u mladosti napala tuberkuloza, doživeo je časnu dob od 86 godina i još uvek vozio moped: isti onaj Tomosov, s kojim me je onu noć 1959. - vozeći 150 km po zagorskim i prigorskim brdima i dolinama, kada sam se hteo vratiti kući shvativši da postoji u Križevcima zapravo "škola za spremanje sveštenika", a ne "škola općenito, gimnazija kao ostale". A ja tada nisam ni osećao ni imao ni svešteničko ni redovničko zvanje. Zanimljivo, da sam se kasnije ipak sam odlučio za to zanimanje i - uz Božju pomoć, uz dobre poglavare i nesebične drugove – kao i uz podršku svoje pobožne obitelji – ustrajao u njemu sve do svoje zlatne mise, koju sam stoga želeo proslaviti na što više mesta u znak zahvale za primljene milosti, da podelim što više knjiga sa uspomenama ali i na poticaj mladima, da se neko od njih oduševi za ovo najdivnije in najpotrebnije zvanje, koje uči kako živeti na zemlji a ujedno pokazuje put prema nebu.

Kad je moj otac pod stare dane tako vozio svoj mili moped, kiša ga je jednom dobro smočila, a onda se prehladio; nikad se više nije oporavio i morao je u krevet; svakog prvog petka pohodio ga je župnik Jože Škrinjar i nahranio ga svetim sakramentima, a majka je brižno čuvala nad njegovim bolesničkim krevetom.

Jednom sam u to doba pitao oca ispoveda li se kada; znali smo naime iz njegove priče, da jednom godišnje ide ka celjskim kapucinima na Porcijunkulu 2. avgusta - i da tada ide na misu, na ispoved i pričest. Kad mu je pučki misionar Janez Jenko jednom predložio ili čak naložio, da bi kao tako pošten čovek i dobar kršćanin trebao ipak češće ili čak svaki dan ići na pričest, moj otac se i ozbiljno naljutio:

„Hteo me naterati na to,« žalio mi se jednom, kad je kalemio »divljake« na Groblci ispod našeg doma. »Zašto će me na to prisiljavati kad smo tako navikli od malena.“ Poznavao je ljude koji su bili pobožni samo u crkvi, a vani su drukčije živeli; koji su u crkvi znali divno govoriti o ljubavi, a napolju širili svađu među ljudima; koji su se u crkvi topili od pobožnosti a napolju isticali se sebičnošću: ne da pomognu, nego da odmognu. Takvih je poznavao ne samo među vernicima, nego i među duhovnim osobama.

Ali on nije bio dvoličan: nije bio pobožnjakar, nego je bio ozbiljno pobožan te dosledan: iskrena vernost, iskrena praksa, što je tako retko u današnjem svetu. Verujem da se Bogu više svideo od onih, koji su ili u crkvi pobožni a vani se drugačije vladaju – a drugi ne idu u crkvu imajući sebe za pobožnije od onih koji tamo idu, što je druga strana farizejštine. On je svojim doslednim životom povezivao teoriju i praksu.

Redovno je išao na misu – ali po staroj navici retko pristupao svetim sakramentima – on je bio uravnotežena ličnost: „Dajte Bogu što je Božje a caru što je carevo“ (Mt 22,21).

O ispovedi mi poverio: „Kad sam išao na ispoved pre venčanja 1939. godine, ispovednik mi je rekao: 'Uveravam vas da niste počinio nijedan smrtni greh u svom životu; nastavite surađivati s Božjom milošću. Koliko sam ga poznavao ja ili poznanici, mogao sam potvrditi da je nastavio živeti tom čistoćom duše kao primer svojoj obitelji i društvu.

Očeva sahrana 18

Prilikom očevog sprovoda komšija Toničev Tone napisao je:

„Od poznate Jelenove kuće krenula je duga žalobna povorka prema Šentilju. Ožalošćenu Jelenovu obitelj ispratilo je i dvadesetak svećenika, isto toliko časnih sestara i mnoštvo naroda. U crkvenom delu sprovoda istaknuto je da smo nazočni obredu posvećenom dobročinitelju župe Šentilj. Na otvorenom grobu sin salezijanac Janez dirljivo se zahvaljivao ocu, a isto je osećala i njegova kći Ivanka, časna sestra Vesna. Oprostili smo se "od čoveka koji je za svoga mukotrpnog i bogougodnog rada u Sloveniji najčešće klečao na poštovanoj slovenačkoj zemlji." ^[1]

Nedelju dana kasnije, naš profesor engleskog, književnik Vinko Šmajs u istim je novinama pod naslovom - "Voleli smo ga" - napisao:

"Pre nekoliko dana u Arnačama kod Velenja iznenada je preminuo gospodin Anton Jelen. Kažu da gotovo da nema odgojitelja, voćara i vrtlara koji ne bi sreo čoveka koji je bio vrlo ljubazan; bio je spreman svakome dati koristan savet. Tisuće sadnica voćaka izlazile su svake godine iz njegova vrta, a tisuće stabala donosilo je plemenite plodove. Stablo i ruža darovani su s ljubavlju; stoga se u domaćoj i široj okolini oseća uticaj dobročinitelja i stručnjaka koji je znao i voleo pomoći svima onima koji vole bića u prirodi. Gde god zakoračite ovom dolinom, osećate prisutnost veštaka i čoveka koji je i sam bio potpuno zaljubljen u svet ruža i sadnica.

I inače je pokojnik bio dobar obiteljski čovek i odgojitelj brojne porodice. Bio je pobožan i odan čovek svemu što ga je u životu milovalo i bilo. Radno vreme mu je bilo neograničeno; posao ga je držao do tog trenutka... Sa suprugom, onom kojoj je duhovni svet uvek otvoren i još uvek ga otvara poezijom i prozom, osmislio je mnogošta. I suprug je zapisao mnoge stručne stvari i ono što je pripadalo njegovoj dubokoj misli. Unatoč tako bogatom poslu, uvek se volio našaliti u zanosu posla. Svi smo mu se divili, velikodušnom i marljivom; i mi bismo htjeli biti takvi: skromni, pošteni, mudri i radišni! Gledam pustu jesenju prirodu. Iz magle vire grane, mnoge grane, one s kojih su ne tako davno viseli bogati plodovi; u njih se uplelo sećanje koje će ostati: ostati uz muškarca, koji je čvrstom verom, znanjem i radom gradio mostove među ljudima. Rodna će mu dolina zato biti zahvalna! ^[2]

Povodom treće godišnjice posvetio sam mu sonet-slovostih s naslovom: „Klemšetovemu ateku“. Mi deca uvek smo roditelje oslovljavali sa vi – a to smo naučili od njih, koji su se pred nama uvek imenovali sa vi – pa dakako tako stoji i u ovoj pesmi:

Klemšetov'mu ateku (izvirnik)	Moj otac Tone Jelen (prevod)
Ko se jesen nagiba k tožni zimski dobi, Ledene sape posmodijo krasne cvetke; Enako – govorim seveda v prispodobi – Morilske za človeka so bolezni spletke. Šele nedavno – pa že tretje leto teče – Enkratnega možakarja smo izgubili: Toliko dobrega je storil v svitu sveče; Obilneje, ko tok smo v vas po njem dobili. Velikokrat klečali ste na sveti zemlji: Molili, skrbno vzgajali ljudi, sadike; Ubogim vse ste razdajali: »Kar še jemlji!« A nas devet otrok je rastlo kot mladike. Tedaj, ko plahe je brezbožnost uklonila, Enkratna in pokončna ste osebnost stali – Kot malo jih slovenska mati je rodila – Umrlo je telo – a v Bogu boste vstali!	Moj otac imao je svoje tajne - O njemu priča selo, grad Velenje: Je voćke gajio i ruže sjajne Okružilo je krajinu zelenje. Ta bio ličnost on je izuzetna A deca rasli smo u porodici Ceo dan rada – odmor neprimetna To bila pauza – otpor dokolici. On nije znao ni za osvetu ni mržnju, Nikome nije pomoć odrekao svoju; E, radeći od zore sve do mraka, Je bio uzor radnika-junaka. Euopsku gledao je perspektivu, Lepote otkrio u selu, gradu - Enormno volio je plodnu njivu, Na Boga stavljao je čvrstu nadu.

Moja braća i sestre 20

Moji roditelji primili su iz Božjih ruku velikodušno devetoro dece i to u najteža moguća vremena i u životu neprijateljsko nastrojenom okruženju: u ratnim i posleratnim nedaćama.

Hedvika (1940.) je prvorođena. U njoj smo mi mlađi videli ne samo brižnu sestru, nego zapravo majku. Prava majka nam je dugo bila bolesna te je sestra Hedvika nakon osnovne škole ostala kod kuće, makar je žarko želela postati učiteljica. Žrtvovala se za sve nas – sve do danas. Udala se za Otona i dobili su troje dece. Možemo zamisliti koliko ih je bilo teško odgajati, ali i novčano za njih brinuti kada je suprug iznenada napustio obitelj bez oproštaja i bez ikakve podrške.
Anton (1942-2022), bio je verovatno pod pritiskom rata; od mladosti volio se igrati rata, sa sklonošću skupljanja oružja, što je njega i oca dovodilo u probleme. Jednom je svog osam godina mlađeg brata na ramenima – barem dva sata hoda – nosio čak do Gore Oljke (734 m), omiljelog hodočašća, koji se vidi sa svihin crkvom iz Klemšetove kuće; umesto pohvale dobili su ih obojica od oca - a ponekad i mi od starijeg brata. Kad sam već bio u srednjoj školi, saznao sam da je otišao u Australiju 1960. godine. U to vreme niko nije mogao dobiti putovnicu ako nije bio u partiji. Moj brat Anton je, međutim, prešao je granicu pešice negde kod Dravograda bez potrebnih dokumenata i niko ga nije zaustavio niti ga išta pitao; verovatno su ga zamenili za komšijskog sina, koji su imali njivu na drugoj strani. Zatražio je azil te otišao u Australiju. U najlepšem sjećanju zadržao je franjevca oca Bernarda koji je nesebično u svakom pogledu pomagao iseljenike; pa je i moj brat zaradio relativno lepu mirovinu za ne baš veliki broj godina koje je tamo proveo. Bolest - koja je možda bila posledica strahova koji su ga izjedali već tokom Drugog svetskog rata - konačno ga je dovela u dom Impoljca, gde je u svakom pogledu bio zbrinut. Mučio ga je čitav niz zdravstvenih problema: doživeo je srčani udar i lečio se u bolnici u Brežicama. Tamošnji doktor mi je ljubazno dopustio posetu, a moja sestra Marica i ja smo bez problema stigli do njegove sobe, gde je primio svete sakramente. Na poslednji put ispratila ga je bliža rodbina na Božjoj njivi pored crkve u Št.Ilju 8. marta 2022. godine, po lepom, proljetnom danu koji nas je podsetio na svitanje večnog života.
Janez (1944.), to sam ja, sveštenik salezijanac koji ove godine slavim zlatni jubilej svešteništva i dijamantni ili biserni jubilej redovništva. Mogu spomenuti da pišem članke za razne novine na slovenačkom, srpskohrvatskom, mađarskom - ponekad i na italijanskom. Povremeno pišem i pesme za čestitke, posebno višejezične akrostihe. Napisao sam i nešto proze, uključujući i ciklus propovedi s primerima iz života pod zajedničkim naslovom "Izvoljeno ljudstvo" ("Odabrani narod"). Na Bučki sam 1979. napisao neobjavljenu priču "Kaj sem ti storil?“ ("Što sam ti učinio?"). Prigodom zlatne mise sastavio sam knjigu „Bog sve okreče na dobro“, koju sam na slovenačkom naslovio „Bog vse obrača na dobro“ – te je bila podeljena gostima na zlatnoj misi.
Moja mlađa sestra Marija (1946.), inženjerka agronomije, piše članke i objave u verske novine i u Radio Ognjišče; vodila je brigu oko bolesnog brata Antona te ga vozila na lečenje, a ujedno sam zajedno s njome bio kod njega više puta u poseti.
Florjan (1948.) se kao i otac bavi voćarstvom i rasadništvom. On i njegova supruga Marjana rodili su 6 dece, od kojih je jedno izgubilo život u prometnoj nesreći. Kod Klemšetovih osećam se kao kod kuće, uvek me dočekuju s takvom ljubaznošću i uslužnošću kad dođem na letnji odmor, a Marjana nađe za moj ukus najbolje pećurke u kakvoj bližoj ili daljnjoj šumici.
Franc (1950.) je oženjen Malčkom, te imaju troje dece. Najstariji je doma, kći, koje živi u Ljubljani, ima isto troje dece, a najmlađi, koji me izabrao za krizmenog kuma, ima petero potomaka, ima za komšije medvede. I ovde se osećam kao kod svoje vlastite kuće.
Jož (1952) rođen je dve godine kasnije i oženio se udovicom Slavicom koja je u brak donela dvoje svoje dece, a jedno imaju zajedničko.
Blaž (1955.) piše pesme, a ilustrirao je i proznu majčinu zbirku, kao i moj ciklus propovedi. On i njegova supruga Zdenka bili su blagoslovljeni s dvoje dece.
Najmlađa moja sestra je Ivanka (1958). I u najtežim ratnim i poratnim vremenima naša je obitelj uvijek bila usko povezana sa školskim sestrama, posebno preko sestre Hedvike, po kojoj je i moja najstarija sestra dobila ime. Ivanka je školska sestra s redovničkim imenom Vesna; na prvim zavetima u Repnju bila je prisutna cela naša obitelj. Vesna je nastavila studij i postala profesorica engleskog i nemačkog te prevoditeljica i suradnica tednika Družina.

Moja baka Marija 21

Svojih dedova nisam poznavao: mamin otac bio je Franc, a očev Florjan, koji je imao sa dve žene 21 dece – i obojica su umrli srazmerno mladi.

Obe moje bake zvale su se Marija. Posebno mi je u sećanju ostala slika očeve majke, jer je ona bila osoba koja je pozlatila moju mladost. Pamtio sam je samo kao tešku bolesnu osobu i nisam mogao ni zamisliti da ću je nadmašiti godinama; umrla je s jedva 72 godine, što je za mene nekada bila “takva visoka starost” – a sad ih imam već 78.

Kad je Lovričeva Marija rođena Skaza umrla, imao sam oko devet godina. Ona je zapravo prva osoba iz moje mladosti koju sam sačuvao u sećanju. Kod kuće smo u "hiši" imali veliku krušnu peć na kojoj su sedela deca - a i odrasli. Kad su naši roditelji radili u polju ili oko stoke, nas male nisu mogli povesti sa sobom. Baka je bila bolesna i nije mogla ustati iz kreveta.

Kada sam ja ili neko drugi na peći puzao prema rubu i postojala je opasnost da padnem oko metar i pol dole na klupu, ona je počela vikati: “Pob lejze!” (“dečak puže”) – ako ju je neko od posluge čuo. Kad bi dečak dopuzao do ruba, ponekad bi se srušio na klupu. Unatoč stalnoj opasnosti za naš naraštaj, niko nije pao sa peći; ali ako i jest, nikad ništa nije slomio. Primerice, sličnu krušnu peć imali su i susedi Vrbanetovi; kad im je dečak pao dole, slomio je ruku.

Zato je mama govorila: “Imamo kod nas visoko kvalificirane anđele čuvare.” Kao nekim čudom ništa se nije dogodilo ni bratu Franceku kad se kao mali popeo na voz „ajnšpaniger“ koji je pojurio niz breg – i sam je pravovremeno skrenuo ulevo i stao.

Posebno pamtim trenutke bakinog odlaska u večnost.

U večernjim satima toga dana kod bake bila je i Sedovnikova Lojzka, koju su zvali Klemšetova, jer je bila sa našom obitelji čvrsto u vezi. Ranije je radila u bolnici u Zagrebu kao glavna sestra te je znala mnogo o zdravlju i bolesti. Te večeri je rukom opipala žilu kucavicu na ruci te merila otkucaje bakinog srca i rekla da je baka pri kraju: iste večeri je naša baka stvarno zaspala za uvek. Oko nje se u kući okupila cela prisutna obitelj: otac, majka, braća i sestre te Pepca. Svi su plakali, ali ja nisam znao zašto bih plakao, ta bakica je samo zaspala i otišla u bolji život kod Boga.

Sutradan sam mislio nanju, na moju dobru bakicu, ali srce mi je bilo tako stegnuto i tužno, jer sam imao osećaj da je više neću videti na ovom svetu. Ipak sam bio siguran da je ona – zbog svog uzornog života i izuzetne pobožnosti – već među izabranicima na nebu.

Sada je krevet u „hiši“ bio prazan i dodeljen je meni, ta u njemu niko nije hteo spavati, jer je u njemu umrla baka; baš zato sam u njemu ja još radije spavao, ta bio je velik i udoban za razliku od onog uskog u »kamri«, koji sam delio s bratom - i nikad se ničega nisam bojao – barem koliko se ja sećam.

Moj otac je jako volio svoju majku - moju baku, kao i svoje brate i sestre, kojima je pomagao koliko god je mogao. Kad su napisali - ne znam kada - oporuku, u njoj je bilo zapisano sve što joj pripada na uživanje: jednu krušku smo čak zvali „bakina kruška“; ipak, mogla je uživati sve što je naše, jer bi joj otac dao i više - ali bila je vrlo skromna - to je i otac nasledio od nje.

Baka je u mojoj uspomeni ostala kao voljena bolesnica, koja je ležala ili sedela u velikom krevetu u „hiši“, molila krunicu, tako da mislim, da nijedna od naših pobožnih Šentljanki toliko. Večernje molitve bile su poseban događaj. Prvo je izmolila „Sveti angel varuh moj“ („Anđele čuvaru mili“). Na kraju je molitve mnogih nakana sa očenašima završila usklikom: „Bog nam daj en srečen večer v milosti Božji preživet po Jezusu Kristusu Gospodu našem.“ ("Daj nam Bože da jedno sretno veče u milosti Božjoj provedemo po Isusu Kristu, Gospodinu našemu.")

Tekom večernjih molitvi izmolila je celi niz nakana, a na svakoj je bila molitva sa očenašem i zdravomarijom – valjda njih pedeset. Za vreme molitve klečali smo – ali nikad nam se nije činilo teško ili dugo. Posebna je draž bila u povezanosti i predanosti kojom su molili otac i majka te ostali članovi obitelji. Šteta što tada nije bilo mogućnosti snimanja i slikanja, da bi imali za uspomenu.

Prava kafa bi joj verojatno barem malo podigla krvni pritisak i ubrzala otkucaje srca, ali tada nisu bili poznati pacemakeri i druga divna medicinska pomagala, koja danas čudesno pomažu srcu i produžavaju ljudski život u našem veku. Ponekad je dobivala po koje zrno kafe kad su nam rođaci Cankar – prepravljeno u Senker – a iz Klivlenda u Ohaju u Americi poslali paket; kad je nakon mesec dana stiglo pismo, saznali smo da su drugovi te bolje i retke stvari – kafu i čokoladu – prisvojili za sebe i svoje obitelji, jer je to manjkalo u paketu, po kojeg smo obično zimi išli u Velenje sankama po bližnjici pored Kovačevih.

Kad je baka umrla, otišli smo prvi put na godišnji odmor kod druge - mamine bake u Podlipu - koja je također bila Marija, rođena Cankar iz Kajndola - odakle potiču i preci majke književnika Ivana Cankara. Velikodušno nas je primila - i spavali smo na senu na štali pored gornje kuće, koja je 2022. pala kao žrtva proširenja ceste, gde je velika škarpa. Od donje kućice ostali su samo kameni temelji tik uz potok… Lepo bi bilo da se tu postavi neka spomen-kapelica sa prikladnim potsetnikom.

Jedne večeri otišli su podlipski dečaci s košarom loviti pastrve u potok Podlipščicu. Iako u tome nisam bio baš vešt, pomagao sam po svojoj moći i drugovi su mi dali nekoliko riba koje je baka sutradan pripremila za ukusan ručak. Kad smo otišli spavati na senik, još sam mi je u polusnu do uha dopirao ugodni razgovor šetača u prolazu ispod našeg prenočišta...

Najzanimljiviji je bio za mene izlet u Podlipu našim vozom »koleseljem«, kada nas je vozio na novo kupljeni lipicanac Miško. Bila je to zapravo probna vožnja, ali ju je savršeno prošao. Putem smo se zaustavili na znamenitom trojanskom klancu i otac je porazgovarao s nekim svojim prijateljima iza drugog svetskog rata, a koji su u to vreme imali oružane vežbe, a nekoji od njih kupovali su nekada kod nas sadnice. Otac je svugde imao poznanike i prijatelje, što je našoj obitelji barem malo olakšalo tešku poratnu situaciju, kada je svega manjkalo, ali ne i dobrih i razumevajućih ljudi.

Tetka Hedvika 23

Kad je moja majka završila školu za domaćinstvo u Maloj Loki, i dalje je ostala u vezi sa časnim sestrama. I mi deca voleli smo te požrtvovne školske sestre i sestru Hedviku zvali „teta Hedvika“. Po njoj je dobila ime i moja najstarija sestra Hedvika (1940.). Kad sam otišao u salezijansko semenište u Križevcima, teta Hedvika me nije zaboravila; s vremena na vreme slala mi je koji dinar uz narudžbu: »Ovo je samo za tebe«. Naravno, bio sam savestan i sav novac predavao poglavarima – ali ionako sam bio skromnih zahteva in ništa mi nije trebalo – sve je bilo sređeno. Imali smo dovoljno hrane, a roditelji su nam redovito od kuće slali jabuke, koje smo za zimu dobivali i iz drugih krajeva, posebno iz Slavonije, gde su imali neke meni do tada nepoznate stare sorte.

Budući da sam bio u školi, nisam uvek bio u toku s događajima kod kuće, jer sam dolazio kući samo za raspust. Zato mi je tim dragoceniji mamin zapis u kojem spominje tetku Hedviku, ali i mene i ostale iz naše obitelji – a našao sam ga nedavno među maminim zapisima. Pismo pokazuje svu majčinsku brigu i ljubav koju je osećala i iskazivala prema svima nama, a posebno prema meni, koji sam živeo najudaljenije – ali i njezinu izvanrednu mogućnost pamćenja najsitnijih pojedinosti.

Eto delove iz tog pisma:

Godine 1937. objavila sam malu knjižicu pesama pod naslovom „Spev tihe doline“. Odaziv je bio znatan, kako n.pr. urednik Mladog Junaka je napisao da "još nemamo primera u slovenačkoj književnosti da bi tako mlada seljanka sama objavljivala i prodavala pesme;" da bi svakako trebala ići u školu bilo je opće mišljenje i tako sam krenula u školu. Tamo sam prvi put videla sestru Hedviku koja me je primila te pozvala da sarađujem u listu Kmečka žena, koji je ona suuređivala, a gde sam objavila pedesetak pesama.

Na jednom susretu u Vrhniki ministar unutarnjih poslova Anton Korošec dao je tadašnjem gradonačelniku Hrenu poveću svotu za mene i obećao da ću studirati u inozemstvu ako želim; ja sam mislila da je malo kasno za studij, a i mladoženja je hteo da se venčamo nakon završetka škole u Maloj Loki i stvarno: svadba je bila 7. novembra 1939. Muževa majka Marija, njegov brat Tinček, orguljaš u Gornjem Gradu, i moj brat Jože bili su svedoci, deveruša Zefka i moja majka Marija i nekoliko devojaka koje još nisu išle kući i časne sestre - i svi svatovi su bili na okupu. Sestra Hedvika je naručila nameštaj i posteljinu, posuđe i odeću – za što je potrošila i pristigle darove.

Jutro nakon venčanja stajali smo nakon mise pred malološkom kapelom; sve je bilo mokro nakon duge kiše, oblačno po celom nebu. Tada je sunce obasjalo samo dvorac Mala Loka, kapelu i nas koji smo tu zadivljeni stajali. Mogli bismo reći: „Bože sačuvaj žar koji je zapaljen na Maloj Loki!“ - kako sam napisala u novinama „Sončni žar“, kojih sam bila izabrana urednica, a zapravo ju je uređivala sestra Hedvika; ja sam samo nešto uz nju doprinela, kao i ostale pitomice.

Razgovarali smo nekoliko puta pismeno, ali gotovo sve je prestalo tokom rata. S mužem smo 15. juna 1941. otišli u posetu na Malu Loku. Nemci su nas izbacili iz vlaka na Mirni i mahnuli smo dalje pešice; nakon telefonskog poziva sestre Hedvike dopušteno nam je ući u vlak u Velikoj Loki, a Jakobova Zofka, koja je bila u školi, još je mogla s nama kući, jer tad još nije bila čvrsta granica između Nemačke i Italije.

Posle rata sam vlakom išla na Vrhniku. Moja sestra Cilka mi je posudila bicikl i vozila sam od Podlipe do Repnja. Kad sam došla do prilaza imanju sestara, koje je navodno već bilo u vlasništvu tvrtke Emona, ispred sebe sam ugledal tri sestre u redovničkom ruhu: bile su sestra Hedvika, Davida i Matjana. Sustigla sam ih na biciklu, stala bez reči, i suze su mi potekle kad sam pomislila kako je sada sve drugačije nego što je bilo u Maloj Loki. Kako je ropska bila ova naša dugo očekivana sloboda! Malo smo popričali, a ja sam otišao u Ljubljanu prespavati. Ceste nisu bile osvetljene, čak sam i na Celovškoj izdaleka videla samo jedan avto sa svetlima. Terala sam bicikl bez svetla po pločnicima, koji su bili puni ljudi i šetača, ali me niko nije ometao: lepo su se sklanjali, hodali su šutke. Nisam čula ni radosti, ni smeha ni veselih reči.

Prenoćila sam u gostionici »Pri Nacetu« na Šmartinskoj cesti; njihova domaća kćer je od nas kupila jabuke i dovezla ih u Ljubljanu. Kuća je oduzeta, oni su još živeli gore na spratu. Jedva sam ih našla, jer mi je bahata devojka u gostionici rekla da oni ovde više nemaju ništa tražiti; dok mi je stariji čovek samo pokazao gde oni zapravo žive. Kad sam se drugi dan vratila kući, rekli su da su naše jabuke već u Št. Andražu oduzeli jer su ih trebali dati zadruzi. Čudili su se kad sam rekla da sam ih videla u gostionici kod Naceta u Ljubljani! U to vreme bilo je moderno sve »uzeti pod narodnju svojinu«, konfiscirati ili seljačkim rečnikom ukrasti. Sestre su tada bile u drvenoj baraci, koja je kasnije izgorela.

Za tu kolibu me vežu lepa sećanja. Suprug i ja išli smo u Ljubljanu vlakom i stavili bicikle na vlak; vozili smo se biciklima kroz Repnje. Suprug je uzeo malu Hedviku, a ja sam s njim otišla u Brezje. Pre rata, 16. sptembra 1940. rodila se naša prvorođenka Hedvika. Tada su nam u posetu došle sestre Hedvika i Davida i donele joj prekrasnu dekicu za krštenje. Posle rata smo s konjem stali i u Repnju, kad smo s decom išli u Podlipu.

Kasnije, kad je sestra Hedvika bila u Brezju, više puta sam je posetila, i s mužem i decom, tako da je uvek pratila šta se događa s našom decom i zanimala se za celu obitelj Klemšetovih; ona sama je samo jednom došla s skladateljem Kimovcem u posetu.

Sestra Hedvika ispričala je kako su nahuškani Trboveljčani vređali i tukli kapelana Adolfa Volaska jer je predavao veronauku u gimnaziji. Odveli su ga u Trebnje da ga tamo ubiju; kotač je otpao s njihovog kamiona i Volasko je po mraku pobegao, nekako došao do neke kuće u kojoj je lajao pas, tamo dočekao jutro, zamolio službenika na kolodvoru da mu da kartu do Sevnice, gde mu je župnik Šoba isposlovao da je kasnije došao u Repnje.

Povodom našeg zlatnog venčanja (1989.) suprug i ja otišli smo na Brezje i mojoj sestri Hedviki i Bogu zahvalili za sva dobra u ovim godinama. Bila je jako sretna kad je Ivo (to sam ja) imao mladu misu (1972.) i kad je malo kasnije Ivanka otišla u samostan kao sestra Vesna; sigurno je i ona imala svoj udeo u molitvi. I bilo je vrlo čudno da je Ivo došao kući baš u vreme smrti sestre Hedvike, pa je suslavio misu zadušnicu (u Brezju). On je u Vojvodini i mora doći u Sloveniju preko Mađarske, tako da dolazi vrlo retko. Sigurno je bila sretna zbog Iva, Ivanke, a i nas. Jožek je bio na sprovodu, i Francek s Malčkom i Klemenom, te Marija iz Borovnice i ja; u crkvi sam joj vrlo kratko zahvalila u ime maloloških devojaka. Nadam se da će nas rado dočekati kad je posetimo u večnosti, kao što nas je volela dočekivati u Maloj Loki, Repnju i Brezju, gdje sada počiva.

Ove časne sestre su učinile puno više dobra za svoj narod od onih čija imena svakodnevno kruže po novinama i zbunjuju i uznemiruju ljude. Št. Ilj pri Velenju, 16. septembra 1996.

Dodajmo i ono i ono što je teta Hedvika napisala mojoj mami u spomen knjigu:

Tvoja sreća biće najveća kad vidiš sretne one koji s tobom žive. Stoga neka:

tvoje ruke nesebično rade za sreću tvojih najmilijih;
neka tvoje oko bude samo dobrohotno;
tvoja usta trebaju govoriti samo reči koje podižu, ohrabruju, opraštaju, usrećuju;
neka srce tvoje predano moli za sve one koji će ti od Boga biti dani, da ih usrećiš i s njima budeš srećna!
Budi vredna i nastavi s dobrim radom! –

sestra Hedvika. Mala Loka, 14.10.1939

U svakom slučaju, ovaj je vodič ostao u srcu moje majke skroz celi njen život. Usrećivala je ne samo svog voljenog Tončeka, nego svu mladež koju joj je Bog podario, pa tako i mene.

Kad je kao siromašna seljačka majka nakon Drugog svetskog rata jednom bila primorana otići u opštinu u Šoštanju tražiti porezne olakšice, mlada drugarica koja je tamo sedela našminkana i lakiranih noktiju ljubezno ju je upitala: "Koji biste razlog naveli?" "Imam mnogo male dece." A onda ju je odmah neljubazno odbila: "Što ste ih toliko rodili!"

Našu su majku i oca zbog brojne dece ponižavali ne samo na poreznoj upravi. Nije ni čudo, da je u to doba pala u tešku depresiju, koju godinama nije mogla izlečiti. A koliko samopregorni roditelji i njihova brojna deca i danas moraju slušati ovakve i slične psovke, na primer: »da se kote kao zečevi…« a da niko ni ne pomisli kakvo to vrše nasilje nad onima, koji će sutra za njih zarađivati. Zato su pravi junaci, koji potomstvo ipak prihvataju. Po drugoj strani greše i oni, koji idu na veštačku oplodnju, koja se vrši uspavanjem. Poradi nje je umrla jedna učiteljica iz Bečkereka, koja je poučavala na mužljanskoj školi; uspavali su je već četiri puta – nije uspela oplodnja, a peti put se nije više probudila. Doktor Anton Lisec kaže, da je veštačka oplodnja povezana s ubijanjem tek začete dece; jedno ili dvoje usade, a ostalu zaćetu decu prodaju za 3000 evra ili stave u zamrzivač – ali se još nije dogodilo, da bi odmrzavanje uspelo!

To znači, da je Božja volja ipak najbolja, pa i onda kad od nas traži žrtve – makar danas nekoji ljudi žele biti pametniji od Boga, te zato svet tako reći stoji naglavačke. Zato ne bi bilo na odmet, da mudre savete tete Hedvike – koja je zbog svog zdravog, radinog i poštenog života dočekala gotovo sto godina života - pročitaju i današnje devojke, žene, majke – jer i danas je istinit naslov njezine knjige da »Na ženi dom stoji«.

Stric Ivan 26

Moj stric Ivan (1910.-1946.) ima grob usred starog groblja u Št.Ilju, u kojeg je 8. marta 2022. položeno i telo mog starijeg brata Antona. Osim osnovnih podataka, na spomeniku je i pesma moje majke – a to je jedan od najlepših epitafa koje sam ikada pročitao:

Nagrobni napis (slovenački izvirnik)	Nadgrobni natpis (srpskohrvatski prevod)
»Na mojem grobu rože so vzcvetele, na njih si med nabirajo čebele, ki zlato satje v panjih si gradijo… Le vlijte mi iz voska bele sveče! Naj v Božjo čast njih plamen se leskeče; za pokoj moje duše naj gorijo!«	"Na mom je grobu procvetalo cveće, na njima skupljaju si meda pčele, te grade u košnici zlatno saće... Ulijte mi iz voska bele sveće! Nek plamen njihov sja ka Božjoj slavi; za pokoj moje duše neka trepče!"

Moj stric Ivan bio je tri godine mlađi od mog oca; on se za vreme rata sklanjao u svojevrsnom "bunkeru" od zemlje ispod našeg bivšeg vinograda, podno brega prema Doli (otac je kazivao, da se zbog močvare i greznice nekada zvala Vodola), u pravcu Fundiževih, čiji rod je bez naraštaja izumro. Ostaci tog skloništa viđeni su još dugo nakon rata.

Zašto se sklanjao? Po danu su dolazili Nemci, noću partizani, i mogli su ga ili jedni ili drugi odvesti sobom. Otac nam je pričao, da je i on bio stalno u opasnosti da bude odveden u vojsku ili od Nemaca ili od partizana. Nemci su ipak imali obzir glede na njegovu poljoprivrednu delatnost pošto je bio i voćar i vrtlar i rasadničar, koji je držao »drevesnicu«, »Baumannschule«, »faiskolát«, »rasadnik«. Uz to je bio i porodični čovek, koji je imao pri kraju rata troje dece. Voće smo kod kuće sušili u »sušilnici« - sušionici, gde su bile lese velike ko krevet i na njima se sušilo voće na temperaturi oko 110⁰ C. Zimi smo mogli jesti suhe »krhlje« od jabuka i krušaka, ali i suhe »češplje«, šljive. Sa tim đakonijama bili su zimi obdareni i naši »gosti«: danju Nemci, noću partizani. Oca su tri puta pozivali partizani u »brigadu«: prvi put ga je spasila »drevesnica«, drugi put mislim da sam bio rođen ja, a treći put su ga partizani već vodili u četu, pa ga je natrag poslao jedan njegov prijatelj, koji je slučajno tada bio tamo pretpostavljeni…

Otac se tako nije nikada sakrivao ili sklanjao, ali stri Ivan jeste i verovatno tada u vlažnoj zemlji pokupio prehladu i tuberkulozu i za njom umro usred hladnog februara 1946. Voda mu se nakupljala u bolesnim plućima, ali tada nije bilo leka za tu boljku te mu lekari nisu mogli pomoći – jedino su ispumpavali nakupljenu vodu.

Streptomicin - prvi učinkoviti protuupalni lek ili antibiotik pogodan za lečenje tuberkuloze pronađen je tek godinu dana nakon njegove smrti, prekasno za cele rodove moje rodbine, za Malu Cvetku – svetu Tereziju, za pesnika Branka Radičevića i mnoge druge, koje je ova podmukla bolest posle teških muka odvodila u prerani grob. Tek je ovaj lek konačno zaustavio pobednički pohod smrtonosne tuberkuloze.

Ivan je bio vešt pčelar, ali nije bio oženjen. Često sam se pitao zašto sam imao toliko neoženjenih stričeva i tetki. Glavni je razlog, po meni, bio taj, što su kuću, u kojoj se uvrežila tuberkuloza, mladoženje i neveste na daleko izbegavali.

Nakon njegove smrti, moja majka je preuzela pčele i mi smo kao deca uživali u točenju meda, pogotovo onoga iz saća. Košnicu je oslikao Zefkin muž Mežnarjev Ivan. Bilo je lepih klasičnih mnogobojnih slika, značajnih za Ivana, koji je znao mešati boje poput Tiziana, a slike su krasila dva natpisa:

Čebelni varuh (slovenački izvirnik)	Pčelinji zaštitnik (srpskohrvatski prevod)
»Čebelni varuh svet' Ambrož – daj nam dosti sladkih rož. Za čebele dosti hrane – da kaj tudi nam ostane.«	"Pčelinji zaštitnik sveti Ambrozije, podaj nam slatkog cveća u obilje. Dovoljno hrane za gladne pčele – tako da s nama ostatak podele."

Gore na vrhu je bila stara poslovica: „Brez potu – ni medu!“ ("Bez znoja - nema meda!") i druga: „Muha – daj mi kruha!“ („Muho, daj mi hleba!“)

Košnice su bile obojene u različite boje, jer u narodu postoji verovanje da pčele tako brže nalaze svoj dom – a mislim, da one mogu naći svoju domaju i bez naše pomoći. Nažalost je kasnije ova zanimljivost propala.

Kad je stric Ivan već bio teško bolestan 1944., ja sam rođen 25. jula 1944., na dan svetog Jakoba apostola. Rođaci su rekli: “Doneo je ime sa sobom, zvaće se Jakob.” A Ivan je rekao: “Dajte mu radije ime Ivan, pa da se nađe barem neko ko će se zvati po meni, kad ja umrem;" i tako sam dobio ime Ivan. Oko 1970. godine mogli smo birati koje ćemo ime izabrati: ili ćemo zadržati ime upisano u krštenici ili knjizi rođenih, ili nešto drugo. Tada sam odabrao ime Janez; kod kuće su me zvali Ivo ili Ivek, a u školi Ivan.

Stric Tinček 28

Očev brat Martin, kojeg su svi zvali Tinček, doživeo je najvišu starost u celoj rodbini, tačnije 93 godine, a rođen je nesretne 1914. godine, kad je počeo prvi svetski rat. U detinjstvu je, međutim, imao i tešku ozledu leđa zbog tuberkuloze, te je postao nepokretan. Iz kralježnice mu je neprestano curio gnoj. Njegova majka Marija kupala ga je u kadi u koju je ulivala "čaj" od hrastove kore. Dečak ipak nije mogao prohodati. Kad je bila u župskoj crkvi krizma, majka je rekla da bi volela poslati dete na krizmu, i biskup se time složio:

“Čim ga dovezete s kolima, ja ću ga krizmati.” I doveli su ga. Nakon potvrde stanje mu se vidljivo popravilo i ubrzo je prohodao. Svoje takoreći čudesno ozdravljenje pripisivao je učincima svete potvrde. To je naime sakrament ili tajna koji nam daje darove Duha Svetoga, među kojima je i jakost, koja je ojačala njegovo zdravlje za celi život.

U staroj Jugoslaviji bio je orguljaš u Gornjem Gradu i rado se sećao poodmaklog ljubljanskog biskupa Antona Bonaventure Jegliča (1850.-1937.). Spominjao je i iznimno vrednu mramornu dvoranu koju su partizani nakon rata uništili, kao i celi tamošnji benediktinski samostan. Janez Zorko, koji je tamo bio dugogodišnji župnik, pričao nam je, kako su tadašnje vlasti ljudima obećale da će dobiti prostrane crkvene šume ako crkvene zgrade budu spaljene i srušene. To se doista i dogodilo, te je velebna umetnička zgrada gorela nekoliko dana; a neki stambeni blokovi sagrađeni su od ostataka. Dodao je: »A čega nisu bezbožnici uništili? Znameniti Borovnički most najveći na Balkanu, mnogi stari gradovi, Postojnska jama gde su upalili tamo skladištenu naftu, pa besomučno rušenje crkava, križeva i kapelica; pa onda hiljade i hiljade nevinih ljudi, koje su posle rata partizani bez suđenja mućke poubijali. Vidite kuda vodi bezboštvo, koje odbacuje Božji zakon i zato ne može uroditi dobrim plodom kao što kaže Isus: »Po njih plodovima ćete ih upoznati!« (Mt 7,16)

Tokom rata Tinčeku - koji se preselio u Šentilj - pretila je opasnost da bude pozvan u nemačku vojsku, kao što su bili pozvani Zefkin verenik Mežnarov Ivan i Pepin verenik Goršekov Franc i mnogi drugi. On je želeo svojoj domovini mir i slogu. Kad je bio na predvojničkom pregledu, dobio je proliv te nije mogao ništa jesti. Lekar-Slovenac je uvidio lukavost, ali je hteo spasiti momka od opasnog novačenja. Poslao ga je u bolnicu u Celju, a ni tamo nisu mogli otkriti što mu je zapravo: povratio je sve. Ali noću je potajno nešto pojeo da ne umre od gladi. Nakon boravka od nekoliko dana, otpušten je kao nesposoban za vojnu službu.

Bio je tada orguljaš u Št. Ilju kod Velenja. Ali je došla od vlasti zapovest da se u crkvama ne peva sloveački, nego samo nemački – a misa je sve do Drugog vatikanskog koncila bila ionako na latinskom. Književnik i šentiljski župnik Franc Schreiner (1872.-1943.), koji je bio Slovenac, ali imao njemačko prezime, pa ga Nemci možda zbog toga nisu iselili, nastojao je udovoljiti nemačkom zahtevu: najprvo je dozvolio zapaliti slovenačke knjige iz postojeće knjižnice na javnom mestu. Logično mu je bilo da je bolje da odu knjige nego ljudi.

U ovom slučaju je neke slovenačke crkvene pesme preveo na nemački. Budući da pevači nisu znali čitati nemački, pisalo se po izgovoru, te su ti tekstovi dugo ostali na koru. Kada je pokojni salezijanac Štefan Ferenčak pisao doktorsku disertaciju i obrađivao najstariju slovenačku pesmu „Lepa si, lepa si Roža Marija“ - također je naveo ovaj primer. Na listu su rukom ispisane dve pjesme sa naslovima: "Lepa si" ("Šen bist du šen bist du roze Marija"...) i „S cvetlicami te venčamo“ ("Mi te venčamo cvećem" - "Marija vir du rozen kranc..." ). Jedne večeri stiglo je povodom toga stricu Tinčeku pismo: “Ako nastaviš pevati na nemačkom, nećeš dugo!” s potpisom “Braća s Pohorja”. Zbog toga su prestali pevati nemački, ali nisu se usudili pevati ni slovenački; tako kroz celo ratno razdoblje u crkvi za vreme mise nije bilo pevanja: ni nemački ni slovenački.

Privatne pobožnosti, poput majske pobožnosti (šmarnice) ili križnog puta (križev pot), bile su na slovenačkom i nadalje. Prisustvovale su i nemačke učiteljice koje nisu razumele slovenački, a odgovarale su zajedno s ostalima tekom litanija, umesto: „Sveta Marija – prosi za nas!“, jedna je učiteljica odgovarala: „Prosi za mast!“ Već je razumela reč "mast", jer je tekom rata vladala velika nestašica ne samo masti, nego i drugih potrebnih namirnica.

Sestričina Pavla 29

Pavla je bila jedina moja bliska rođakinja, koju sam znao od ranije, za čitavo vreme mog bivanja i delovanja u Srbiji, dakle sve od godine 1975., kad sam 8. septembra došao kao kapelan iz Cerknice na beogradsku Karaburmu.

Redovno je išla na svetu misu i primala svete sakramente. Sarađivala je u župskom životu i u slovenačkom društvu Sava naročito svojim lepim glasom. Rado je pevala, molila, čitala na svetoj misi i marljivo radila sve dok je nije napala korona. Sahrana oziroma kremacija bila je na Novom groblju u kapeli, a žara je bila položena pored muža Sveta 11. juna 2021., na njen rođendan.

Pavla je u Strahinju na Gorenjskom u Sloveniji dana 11. juna 1944. Kao članica slovenačkog društva Sava i zbora »Pojoča družba« rado je pevala i molila, redovno išla na misu i marljivo radila sve dok nije izgubila bitke sa koronom dana 15. aprila 2021.

Naša se Pavla osjećala sasvim dobro. Ali nije se cepila protiv korone, iako je mogla. Napala ju je pogmuklo, naročito onaj težak oblik. Nije ni čudo da je prezirala potrebne mere, ta nedavno su studenti na Novom Beogradu imali takozvani corona party bez udaljenosti, bez maski, uz pevanje neke glupe psema: “Neće Gara da primi vakcina!” – i tako su odbijajući vakcinu srljali u smrt.

Mitropolit crnogorsko-primorski vladika Amfilohije već je bio teško bolestan od korone kada je pustio jednu video-poruku u kojoj ne govori istinu da je tobože savršeno dobro: umro je od korone i njegova sahrana je održana 01. novembra 2020 u Podgorici – uz više hiljada vernika bez maski, bez udaljenosti, sa otvorenim kovčegom! Naš župnik Janez Mirtek, koji je bio na sprovodu, nosio je doduše masku, ali je ipak preneo koronu svim sveštenicima i časnim sestrama u kući, makar sam nije imao znakove.

Svetla točka na kraju tunela je poslovična srpska velikodušnost. Srbija je omogućila cepljenje svih susednih građana. Tako ih se dosta cepilo iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, pa i Slovenije... U mnogim mestima u okruženju cepljenje je tek počelo. U Srbiji je u punom jeku, na raspolaganju su četiri vakcine: Pfizer, AstraZeneca, kineska i ruska. »Ko zna, njemu dva«. https://www.b92.net/putovanja/komentari.php?nav_id=1839621

Osim toga, predsjednik Aleksander Vučič i cijela naša država donirali su značajan broj cepiva svim bivšim jugoslavenskim republikama u kojima cepljenje tek počinje. Uzoran potez!

Cijepio sam se i ja Pfajzerovim cepivom. Izvrsna organizacija, profesionalnost - što reći! Rođakinja Pavla neko je vreme bila bolesna. Ona je juče, 8. aprila, iz Beograda prebačena u Mladenovac, u kovid-bolnicu. Ona i njena rođakinja Marjana, žena mog brata Florjana iz Slovenije su se donedavno viđali i čuli preko Vibera, ali ja imam samo Facebook. Odgovorila je i na uskrsne čestitke koje sam joj poslao. Danas mi je poslala SMS da je teško bolesna od korone. Pitao sam je telefonom kako je, ali jedva je progovorila koju reč. Ko se cepi istina da još uvek može obojeti, ali u blažem obliku. I sam papa je cepljen i to zahteva od svih zaposlenika Vatikana. Ali on je neko i zna što je u redu: “Morate se svi cepiti da zaštitite sebe i druge!” Sad se više neće moći ni putovati bez Covid-putovnice.

Jedan moj mladi prijatelj iz Bašaida na terapiji u Melencima rekao je da se ne želi cepiti jer bi tada postao neplodan. Istina je upravo suprotna: cepljenje ne uzrokuje neplodnost, već korona: 90% onih koji su preboleli teški oblik korone, između ostalih posledica, postaju i neplodni. Vakcinacija općenito gledano nema loših posledica - ima (doduše retkih) kod astra-zeneke - tromboza, krvnih ugrušaka - ali kažu da samo u nekim pošiljkama i to na 10.000 jedan slučaj – ipak su tu vrstu vakcine prestali davati. https://www.student.si/izpostavlje/druzba/cepivo-proti-koronavirusu-ne-povzroca-neplodnosti/?cn-reloaded=1

Što se tiče neplodnosti: što je s onim brdima kondoma u trgovinama? Ili spirale, ili tablete, ili abortusi, ili razni testovi? Ne uništava li to plodnost? Puno više od korone. Kažu da se godišnje u svetu izvrši 100.000.000 pobačaja! Je li i za to kriva korona? Ljudska sebičnost i zloba. Život treba poštovati, inače nam se može priroda okrutno osvetiti. "Bog oprašta uvek, ljudi retko, ali priroda nikad!" https://www.24ur.com/novice/korona/porodnicar-ki-je-objavil-da-cepivo-povzroca-neplodnost-se-je-opravicil.html

Budimo ujedinjeni u molitvi, budimo odgovorni! Mi kršćani moramo biti još odgovorniji od drugih da im dajemo dobar primer – jer nas na to potiče sam Isus Krist i Sveto pismo, ali i naša savest. Život je dar od Boga, od svog početka do prirodnog kraja. Stoga moramo poduzeti potrebne mere za očuvanje našeg zdravlja koliko ono o nama ovisi. Molimo jedni za druge pod okriljem Krista uskrslog i pod sigurnim plaštem Marije Pomoćnice.

Pavla dobra duša (Blaž Jelen: Nagrobni napis, 21. aprila 2021) )	Pavla dobra duša (prevod)
Pred sedemdeset sedmim' se rodila, A kmalu krasna iz deklice mladenka Velika je postala Pavla ženka, Ljubezen Svetislavu podarila. A starše, brata, sestri je pustila Doma, čeprav je prava b'la Slovenka Ostala v tujem zdomka, izseljenka. Brez dvoma mnogo dobrega storila, Razdajala se svoji je družini, A ni nikomur pomoči odrekla - Dar gostoljubnosti žive spomini. Uteha. Solza je za njo potekla, Še dobrodošli v novi domovini Angeli vzklikajo: "Le pridi, Božja dekla!"	Rođena prije sedamdeset i sedam godina, ostavila je roditelje, braću i sestre. Ali ubrzo je lepa devojka stasala u mladu ženu. Izručila je svoju ljubav Svetislavu. Iako prava Slovenka, venčala se u tuđini. Nema sumnje da je učinila mnogo dobra, Predala se sva svojoj obitelji, ali smrt ju je iznenada otela iz naše sredine. Za njom je potekla suza, ta bila je tako dobra, da nikome pomoć nije odbijala. Dar njenog gostoprimstva živi u našim sećanjima. Bog ju je pozdravio na dolasku u raj: »Dobrodošla u novu domovinu!« a anđeli joj kliču: "Dođi, oj devojko Božja!"

Pavla Milovanovič, rođena Brenčič 11. juna 1944. u Strahinju - Naklo pri Kranju na Gorenjskom, Slovenija. Bila je najstarija od četvero dece: Cecilije (Cilke), Jožeta i Rozalije (Zalke), koji su svi rođeni od roditelja Jožeta Brenčiča i Pavle Šimnovec. Osnovnu školu pohađala je u Naklu, Podlipi i Vrhniki; upisala je srednju ekonomsku školu u Ljubljani; zaposlila se u Litostroju, a zatim u Industriji usnja Vrhnika.

Godine 1969. udala se za Svetislava Milovanovića i preselila u Beograd, gdje je radila u Tvornici obuće zatim u Rudnapu. Rodila su im se dva sina, Aleksandar i Miroslav. Njezin suprug Svetislav bio je poslovođa trgovine obućom Planika u Nušićevoj ulici u Beogradu. Jako se brinuo za svoju obitelj, ali je 1988. godine umro od srčanog udara i Pavla je ostala sama sa svoja dva malodobna sina.

Sa suprugom je obrađivala baštu na Fruškoj gori, ali kasnije je tu morala raditi sama. Sudelovala je u zboru Društva Slovenaca »Sava« u Beogradu, kao i u nekoliko župa, jer je volela pevati lepe nabožne pesme u crkvenom zboru te čitati poslanicu na svetoj misi, naročito na Uskrs na slovenačkoj misi u Mužlji ili Bečkereku, gde su prisustvovali i pevali članovi slovenačkog društva Planika.

Prva takva misa bila je za Uskrs 2004. godine, a predvodio ju je beogradski nadbiskup i metropolit Stanislav Hočevar. Više je puta putovala u Sloveniju u poset rodbini i školskim drugovima. Početkom aprila 2021. obolela je od korone i u batajničkoj bolnici 15. aprila 2021. preminula u 77. godini života.

Dok sam bio kapelan na Karaburmi, posetio sam je nekoliko puta. Najviše joj je bilo na srcu da svi ljudi žive u miru i slozi. Čuvala je veru svojih pobožnih roditelja i prenela je na svoju decu i unuke. Osim toga, volela je sudjelovati u svetoj misi i crkvenom pevanju. Uvek je bila ponosna na svoje slovenačke korene. Brat Blaž joj je u znak zahvale napisao pesmu; ne bez razloga: kad je služio vojsku u Novom Sadu, Pavla i Sveto su ga tako gostoljubivo primali i gostili da će ih se uvek sa zahvalnošću sećati. Nasledujmo je u njezinoj veri, dobroti i odanosti.

Sličan izveštaj o životu i sprovodu verne čitateljice "Naše luči" je poslat i tom mesečniku. Njezin je život bio tako bogat, njezin osmeh uvek ohrabrujući, a njezina prerana smrt upozorenje - da moramo primiti vakcinu da zaštitimo sebe i naše mile. Mladost je provela u prekrasnoj Sloveniji. Kada je otišla kod sestre u Beograd, upoznala je Svetu, za kojeg se ubrzo udala, a umro je davne 1988. godine. Kasnije sam blagoslovio njegov grob. Novo groblje bilo je novo pre sto godina, dok je danas to najstarije groblje u Beogradu i nalazi se u blizu Karaburme.

Od Pavla se oprostila i njezina “Pojoča družba”, koja peva u sklopu slovenačkog društva Sava. Bili su nekoliko puta u Mužlji ili Bečkereku, kada se održava godišnji susret slovenačkih društava pod nazivom „Naša slovenska beseda“, što je najveći godišnji slovenački skup u Srbiji. Pavla je vrlo volila pevanje; kad smo posećivali našu bolesnu tetku Slovenku Rozku u Valjevu, celim smo putem pevali lepe slovenačke narodne i crkvene pesme.

Pavla je bila verna i odana žena. Iako su bili u partiji zbog položaja - ona prevoditeljica i dopisnica, on šef preduzeća - oboje su bili verni. Prvo dete krstila je u Naklu; drugo dete sam osobno krstio kod njihove kuće na Kumodraškoj 111, gde su brižno čuvali i križ koji sam im poklonio kod blagoslova kuće. Zato se nadamo, da ju je milosrdni Bog primio u nebeske radosti.

Nesvakidašnja potvrda 33

Za vreme pape Pija XII. imali smo veronauku u Št.Ilju kad je moja sestra Hedvika (r. 1940.) išla u osnovnu školu. Kad sam u septembru 1951. krenuo u školu ja, imali smo školsku versku nastavu još samo u prvom polugodištu. Učiteljica Venturinova Slava je tada izašla iz učionice taj zadnji sat, a ušao je župnik i dekan Jurij Lebič.

Ova učiteljica - iako je važila za osobu na liniji, nikad nam (kao ni drugi učitelji) nije rekla ništa protiv vere. Jedne Čiste srede pitali smo je sme li se jesti „krape“ (krofe, uštipce) koji se peku na masti i na Pepelnicu. Ona je rekla da ne moraju biti pečeni na ulju, a da se mogu jesti na Pepelnicu - to jeste na Čistu sredu. Tada sam mislio da je u krivu – i tek kasnije sam saznao da je, prema tadašnjem korizmenom zakonu, doista bila u pravu. Kasnije su posni propisi još više ublaženi, da bi – po rečima pape Lava XIII. – ljudi držali barem ovo te bi tako bilo manje prilika za greh (kršenja propisa).

Nakon rata izbačena je veronauku iz školskih klupa.

Za vreme rata su morali svi seljani prisustvovati partizanskim mitinzima i drugim skupovim, inače bi postali sumnjivi.

Seljak Pečak je bio zanimljiva ličnost; kad su Nemci stigli u selo, držao je govor u Prosvetnom domu:

»Sada još ne mogu govoriti nemački, ali čim naučim, govoriću samo taj kulturni jezik; sada svi ponavljajte za mnom: 'Hajl Hitler!'« te je podigao ruku u znak nacističkog pozdrava. Kasnije su mu nacisti ubili brata, i onda se okrenuo partizanima i postao gorljiv propagator; usprkos svog članstva je on redovno išao na misu i sedeo u prvoj klupi za muškarce; možda iz pobožnosti, a sumnjalo se na prenošenje poruka, jer komunisti su doduše dolazili do crkve, ali su ostajali napolju.

Ljudi su i nakon završetka rata dolazili na množične političke sastanke, ali je počelo uskoro raslojavanje: bili su skupovi za sve zajedno, a u uži izbor su smeli samo članovi komunističke partije ili kandidati. Kad je odmah nakon rata na jednom takvom sastanku Pečak predložio mog oca i dva druga ugledna seljana: Lovričevoga Falenta i Vrbajakovoga Blaža za članove partije, a da nije nikoga od njih pre toga pitao za pristanak, na sledećem sastanku neki politkomisar rekao doslovce:

“Do sada ste hodali na sastanke zajedno s ostalim ljudima i nismo smeli sve reći pred njima. Ali sada smo ovde sami partijaši i otvoreno vam kažem: naša je namera porušiti crkve i poubijati sveštenike.” Njih dvoje su se diplomatski uskoro izvukli, ali moj tata nije bio tako vešt u tim stvarima. Kad je moj otac to čuo takvu nameru, nije više dolazio na partijske sastanke – što su mu zamerali te se osvetili visokim porezima; time su ga hteli naterali u zadrugu – i zamalo da nisu uspeli; usprkos pritiscima ipak se nije predao.

Postalo mu je jasno da je reč o militantnom bezboštvu, čiji naslednici i danas rade - isto: pred narodom ocrnjuju sveštenike a vernike teraju iz crkve. Danas ne govore protiv Boga, nego po uzoru na svoje prešasnike propagiraju slobodu, slobodnu ljubav, istospolne brakove, a ženama tupe u glavu da imaju vlast nad svojim trbuhom – da je dakle pobačaj i kontracepcija nešto bezazleno – ne samo dozvoljeno, nego i znak osobne slobode. Napad na Božji red i Božje službenike mnogo je opasniji od izravnog napada na Boga, jer je prikriveniji i neprimetniji.

Očev cenjeni prijatelj – kršćanski socijalist Edvard Kocbek – to do kraja života nije mogao shvatiti, iako je prvi javno progovorio o zločinačkim poratnim masakrima. Naš profesor Anton Strle je s gorčinom rekao: “Kad su partizani ubijali naše verne momke i bacali ih u kraške ponore, Kocbek je šetao livadom i brao cveće”. Tek kasnije je progledao ali još uvek u uverenju da je komunizam najbolji društveni sistem.

Što se tiče veronauke, nije isterana iz svih škola u isto vreme – u nekima se je neko vreme još zadržala – a onda smo imali veronauku manje-više redovito u crkvi. Zaista je sve bilo na dobrovoljnoj bazi, jer smo već bili jedni na krizmi ili potvrdi već na kraju prve školske godine.

Ta je potvrda 1952. ipak bila nešto posebno – u znaku divljačkog i nemilosrdnog progona Katoličke Crkve. Za našu obitelj to je, međutim, značilo veliku svečanost: jer je na krizmi bilo čak troje članova naše obitelji: Hedvika, Anton i ja; krizma je bila nekako na svakih šest godina te je obuhvatila svu školsku decu koja nisu još bio na potvrdi: a zbog ratnih komešanja i decu od ranije.

Kad smo došli sa kumovima Orozlovim Antonom i njegovom ženom Anicom na krizmu, začuđeni smo slušali, što se samo tiho sviralo. Mama je kasnije rekla:

“Pitala sam se: Kako to da stric Tinček ne pritisne sve registre na orguljama, kako to i priliči za krizmu?” Kasnije su ljudi posumnjali u matičara, koji je verojatno dobio nalog od viših da učini ono što se prepričavalo. Kad su pevači došli na kor, solna kiselina, koju je kriomice prosuo po orguljama i sedištima, se uhvatila za njihovu odeću te izjedala i tkaninu i kožu. Tako se dogodilo našoj Pepi i teti Zefki, koje su bile vrsne i stalne pevačice u crkvi. Istodobno su stradale i orgulje pa Tinček nije mogao na njih svirati. Kasnije je taj matičar - koji inače nije bio sa nikim u zavadi - počinio samoubojstvo: biciklom se odvezao u Velenjsko jezero koje je u to vreme nastajalo i utopio se, ponevši sa sobom svoju tužnu i ružnu tajnu, sa kojom se više nije mogao nositi...

Za tu smo se potvrdu pripremali tako što smo napamet naučili pitanja i odgovore - mislim da ih je bilo preko stotinu, oko 120 razmnoženih na ciklostilu.

Unatoč svim neugodnostima, sama krizma prošla je mirno. Potvrdio nas je u veri mariborski odnosno lavantinski biskup Maksimilijan Držečnik, doma iz Ribnice na Pohorju.

Za njega su pričali anegdotu da su ga iz jedne župe došli moliti za sveštenika. “Nemam vam koga poslati, svi su zauzeti.” “Pa dajte nam bolesnog, mi ćemo ga dobro paziti.” – “Ni bolesnog nemam na raspolaganju.” Ali oni se nisu dali: „Preuzvišeni gospodine biskupe, dajte nam svakako sveštenika da ne bude naša župa bez mise; pošaljite nam jednoga, pa makar i Pohorca." A biskup im je odgovorio: „Zar smo mi Pohorci zaista tako loši?" – jer je i sam bio rodom sa Pohorja.

Pričalo se da je i on smatrao da je „bolje učiniti dva koraka napred nego jedan nazad.” Kad je trebalo birati naslednika, bio je u Rimu i odlučio da će postati njegov naslednik onaj koji prvi uđe u crkvu. A bio je kao mogući kandidat Maksimilijan Jezernik – moj propovednik na prvoj misi – kao i Vekoslav Grmič. Potonji je došao tada prvi u crkvu; on je bio dobar i društven čovek, ali je verovatno preterao u želji da Crkvu približi današnjem svetu i previše se bavio politikom.

Kad sam bio kapelan na Bučki, išao sam jedan vikend na ručak kod Železnikove Micke, a druge nedelje kod Selakova Tince, koja mi je ispričala među ostalim, kako su njihovu obitelj praktički uterali u zadrugu i kakve strahote su činili bezbožnici za vreme krizme na Bučki one iste 1952. godine.

Iste godine bezbožnici su napravili cirkus za krizmu također na Bučki, tako da je Tincin sin primio da izbegne moguće posledice potvrdu u Ljubljani. Neprijatelj je odneo sve ubruse i prtove s oltara i hteo je crkvu politi gnojnicom. No zvonar Dolenšekov Polde, koji je ostavio crkvu otvorenom za vreme jutarnje zvonjave, do tada je već završio posao, pa je počinilac pobegao, zaboravivši u žurbi vedro gnojnice. U Raki je tada krizmao biskup Anton Vovk (1900.-1963.). Kad su mu javili za oskvrnuće, rekao je: “Potvrda će biti! Donesite obične stolnjake i pokrijte njima oltare." I doista, bilo je vrlo svečano. Ljudi se usprkos nasilju nisu dali zastrašiti.

Posle ovog nemilog događaja bila je cela rasprava u Krškom. Optuženi nije bio izgrednik koji je čak na očigled seljana dovukao stolnjake u kuću ispod crkve i hteo prosuti gnojnicu po oltarima - nego oni koji su to prijavili, da tobože lažu. Ali onda je branilac podigao u sudnici vedro sa đubrom te zavikao: „Corpus delicti!“ („Predmet prestupa!“) i rasprava je bila završena. No, krivac - koji je, naravno, radio po narudžbi od gore - nije dobio nikakvu kaznu.

Te se godine su komunisti pojačali progon Katoličke Crkve, ne samo u Sloveniji, nego i u celoj tadašnjoj Jugoslaviji, jer je tek 1953. objavljen ustav koji je jamčio određena prava i slobode građanima – ali se on odnosio pre svega na svetsku javnost izvan Jugoslavije. Kod kuće se, međutim, progon nastavio. Samo u Sloveniji je onih godina zajedno čamilo u zatvoru preko 300 sveštenika. Usledili su montirani sudski procesi po Stalinovom naređenju: u Sloveniji protiv Gregorija Rožmana, u Hrvatskoj protiv Alojzija Stepinca; a gotovo u isto doba u Mađarskoj protiv kardinala Józsefa Mindszentija, da ne govorimo o sličnim postupcima po drugim zemljama istočnog bloka.

Kada je papa Pio XII. umro, sećam se dobro da je na zvoniku u Šentilju visela dugačka, crna zastava. Po mišljenju ljudi je uistinu bio veliki papa, vrlo cenjen u narodu. Pitali su se što će se dogoditi s Crkvom sada kada je tako sposoban papa umro. Katolička Crkva, pak, ima jamstvo svoga utemeljitelja Isusa Krista, da je „vrata paklena neće nadvladati“ (Mt 16,18) te da stoga njen opstoj ne ovisi o ljudima i njihovoj krhkosti, pa ni o Papi ili bilo kom drugom: vodi je Duh Sveti, koji zna ispravno pisati čak i duž krivudavih crta ljudske samovolje, grešnosti ili nesavršenosti.

Pučka škola u Šentilju 36

Što se tiče školovanja, spomenuo bih nekoliko svojih učitelja.

U prvom i drugom razredu učila nas je već spomenuta Venturinova Slava, a u trećem razredu Rudi Eberlinc, koji je u školi živeo sa suprugom i devojčicom. Sećam se njegove rečenice koju je često ponavljao:

“Če bi ljudje ne mrli bi svet podrli.“ („Da ljudi ne umiru, svet bi se srušio.”)

Bio nam je dobar učitelj i znao je ispričati vrlo zanimljive priče. Tada smo u istom razredu imali „treći“ i „šesti“ razred koji su u isto vreme dobivali različite zadatke. Baš jednostavno i uspešno takvo zajedničko učenje verovatno nije bilo. Ali u njegovoj obitelji nažalost više je puta bilo napetosti, - uzrok se tobože znao u javnosti - a tada su prostorijom leteli "leteći tanjiri". U to se vreme puno pričalo o letećim tanjirima koji tobože kruže svemirom i koji ponekad slete negde na Zemlju zajedno sa čudnim bićima - izvanzemaljcima. U ovom slučaju se radilo o običnim tanjirima, kojima se gađalo »krivca«. Kad je jednom njegova žena Nežika zamenjivala nisam se usudio u razred i plakao sam, jer sam se plašio da i mene udari po ruci metrom-ravnalom, kako se pričalo da je radila sa onima koji nisu znali; bili su tada u učionica dva razreda zajedno i ne sećam se kako su me ipak pregovorili da sam ušao – i nije se desilo ništa strašno.

U tom razredu smo išli sa vlakom na izlet u Ptuj, gde smo posetili stari grad, njegove znamenitosti i skupocenosti. Tada smo videli još i neku kutiju, u kojoj se je videla i crkva Svetoga Petra u Rimu kao kroz rupicu – ali kod naredne posete te iznimne retkosti više nismo videli – da nije možda dobila noge? Kad smo se vraćali, učitelj Rudi je nosio grančicu hortenzije, za koju sam tada prvi puta čuo, da ju potakne i razmnoži.

U četvrtom razredu učio nas je Mirko Grešovnik koji je znao dobro svirati harmonij. Čuo sam da je kasnije postao župan u Mislinju. Na izlet smo išli u Postojnsku jamu, koja je svojim podzemnim lepotama izazivala naše čuđenje nad divnim delima Boga Stvoritelja – tada smo smeli gledati »proteus - človešku ribicu« - još uživo.

Osmogodišnja škola u Velenju 37

U Šentilju je doduše postojala osnovna škola, ali nisu učili strani jezik, te se je valjano moglo završiti samo četiri razreda; ko je hteo nastaviti školovanje, morao je preći u Velenje; i ja sam bio među tim sretnicima. To je značilo pešačenje do starog Velenja 3km tamo i natrag, a u Novo Velenje 5 km. Ali nama mladima to nije bilo teško. Obično sam išao sam, ili sa drugarima – i vreme nam je brzo prolazilo. Tada nije bilo ni bicikla, a kamoli automobila ili autobusa!

Najprvo se zvala škola iza četvorogodišnje osnovne škole gimnazija; u moje vreme baš se uvodila osmoletka – koja je baš tada menjala imena: jednom je bila osnovna škola do četvrtog razreda, onda se to proteglo na svih osam razreda. Do Starog Velenja, gde su tada bile dve zgrade osmogodišnje škole, odnosno osnovne škole od 5. do 8. razreda, bilo je oko tri kilometra, koje smo uvek prelazili peške; doduše uz jednu bližnjicu, sada ide nova cesta pored skijaške skakaonice iz Velenja u Šentilj; svi su hodali pešice, samo je Štoberjev Oto vozio bicikl na prestave, ta njegov je tata dobro zarađivao u rudniku. Imali smo doduše i kod nas bicikl, ali u druge namene ne za školu.

U petom razredu razrednica i učiteljica engleskog bila nam je Iva Srebotnikova. Mislim, da joj je to bila prva godina i sa njome smo mi seljačka deca jako lepo sarađivali; utisak imam, da nije bila jednake sreće iduće godine, kada sam se pridružio »gradskoj deci« u „nemačkoj školi“ - a među njima su bili i jaki i veliki momci, od kojih sam se uvek pomalo plašio, iako mi nikada niko nije ništa nažao učinio nego smo bili stvarno dobri drugovi – a valjda sam bio najsitniji i najmanji u celom razredu. Mislim da ih se i ona, nežna i plaha, pomalo bojala, što su oni u punoj momačkoj snazi odmah primetili te sebi priuštili koju nevinu šalu.

Ove prve smo godine bili u takozvanoj konjušnici od Velenjskog grada, prizemnoj žutoj zgradi pokraj Golove pilane, u blizini Vile Bijanke. Pevanje nas je učila Rozika Kmecl, supruga Edvarda Kmecla koja se razbolela upravo one godine i to na grlu. Poslednji školski čas zapevali smo njenu omiljenu pesmu "Prišel je ciganček" („Stigao je cigančić“) u 5. razredu zadnji sat - ali više nije mogla pevati s nama zbog bolesti nego nas je samo sa suzama u očima gledala i ganuto slušala.

U šestom razredu išli smo u spomenutu „nemačku školu“ – žutu zgradu pored naše „štale“. Kad je škola počela, neki su zakasnili na prvi sat, a Rozika nas je poučila koliko je vreme dragoceno i koliko ćemo minuta izgubiti ako nismo tačni. Nakon toga je prestala s predavanjima jer ju je bolest sprečila u tome te je ubrzo umrla. Sprovod joj je bio u rodnom selu negdje uz Savu. Razredničar nam je te godine bio njezin suprug Edvard koji nam je predavao zemljopis. U tom predmetu, koji sam voleo, sam bio dosta dobar; kod kuće sam dobrovoljno u svesku crtao razne zemljovide te ih bojio odgovarajućim bojama i znakovima. Taj predmet – kao i druge – marljivo sam učio; ali sećam se da mu jednom nisam znao odgovoriti na pitanje „šta je to sleme?“ Ne samo ja, niko od mojih drugova to nije znao – ali on nam je to lepo objasnio; makar je to poznata reč prvi put smo je čuli – i zapamtili njeno značenje za celi život.

Inače sam bio dobar u zemljopisu kao uostalom u svim predmetima i volio sam ovaj razred i njegovog ravnatelja, s kime smo zajedno išli na izlet u Celje i kupali se u Savinji. Iz te godine mi je u lepoj uspomeni ostao moj prvi i posljednji poset jednom cirkusu, a zvao se Medrano. Kazali su nam, da životinja nemaju više čime hraniti, pa će naša poseta tome doprineti; šta je bilo posle toga s tim znamenitim cirkusom i

Sledeće godine opet sam s njegovim razredom išao na izlet - na brdo Kum (1220 m) iznad Save i bilo je jako zanimljivo kada smo saznali za priču kako je nastalo ime Kum: Sveta Neža je rekla svetom Joštu: "Komm!" to jest, "Dođi!" I zato postoje dve crkve na vrhu brda; dozvolom biskupije su tamo gore na vrhu brda postavili radio ili čak i TV odašiljač.

Treću godinu smo pošli u novu školu u Novom Velenju, gde su uz Dom za starije napravljene potpuno nove međusobno odvojene učionice, koje su bile povezane samo hodnikom. Bilo je vrlo praktično i nastava se nije mešala niti ometala, iako je možda bilo pevanje, fiskultura ili glazba. Zbog ovakvog rasporeda zvali smo ih "kurniki" („kokošinjaci“). Ako su i bili kokošinjaci, ipak su bile sobe otmene i gospodstvene. Unutra je bio parket - a ući smo smeli samo u papučama. Tamo sam išao samo jednu godinu, a u osmom razredu opet u Staro Velenje, gde smo imali manje učionice opet u staroj, takozvanoj „nemačkoj“ školi.

Učitelj Arnold nas je učio crtati, o čemu ja nikad nisam prednjačio. Između ostalog, savetovao nam je da fotografiramo stara znamenja i kapelice, koje su u to vreme bezbožnici rušili i uništavali smatrajući to velikom pobedom revolucije: između ostalih nestalo je i staro kameno kužno znamenje na putu između Tišlerove trgovine i Šmarške crkve iz 15. veka. Tamo blizu stojeću spomen-kapelu su također hteli srušiti, ali ju je vlasnik osigurao u Švici za veliku svotu – i ta divna nagrobna kapela sa obojenim prozorima između blokova stoji još i danas!

Hora legalis 38

U sedmom razredu učitelj nam je bio Milan Klančnik koji je došao predavati iz Šoštanja i predavao nam je slovenački. Za Božić – koji je tada bio običan školski dan – ne samo da danju nismo mogli u crkvu, nego su nam branili i na ponoćku; tako nas je odmah na početku časa pitao znamo li što je to "hora legalis". Naravno, niko od nas za nešto takvo nije čuo i nije znao da je to onaj sat, a to je bilo osam sati navečer, kada učenici ne smeju biti vani bez roditelja ili starijih. Zatim je nastavio:

„Ali neki od vas bili su na ponoćki u crkvi noću, to jest iza osam sati navečer; neka oni ustanu." Nas četvoro učenika je ustalo. Među njima, prema ocenama, dvoje smo bili najbolji – ja među dečacima iz Šentilja a Jelica Kneževičeva iz Škala među devojčicama i tako učitelj nije mogao reći da najgori učenici idu na misu - ali je rekao da ubuduće više nećemo tako izlaziti noću, čega se naravno mi sa sela nismo pridržavali. Nije spomenuo da su nas na misu ama baš sve pratili roditelji, jer su i oni bili vernici i redovito su išli na misu, a mi smo zapravo njih pratili. Posledica nije bilo; ali mislim da je na misi bilo njih više od prijavljenih.

Jedan od nastavnika već je jednom ranije u Velenju napravio sličnu "anketu". Pitao je ko ide na veronauku. Kao spomenuto, ja sam imao veronauku u školi samo pola godine – do zimskih praznika 1951. Tada su bili prekinuti diplomatski odnosi s Vatikanom te počeli montirani sudski procesi. Među ostalima vlasti su zatvorile Alojzija Stepinca, zagrebačkog nadbiskupa i predsednika Biskupske konferencije Jugoslavije, jer nije želeo prekinuti veze s Papom i osnovati Hrvatsku pravoslavnu crkvu, koja bi se otrgnula od Rima. On je u vernosti Papi kao Kristovu zameniku ustrajao sve do svoje mučeničke smrti – i narod je to znao i zato mu se divio. Proces se vodio i u Sloveniji protiv ljubljanskog biskupa Gregorija Rožmana, dakako u njegovoj odsutnosti, jer se zadnji trenutak sklonuo na prigovaranje prijatelja u daleku Ameriku.

Bio sam već u prvom razredu na potvrdi, pa sam kasnije stvarno vrlo neredovito išao na crkvenu veronauku u našoj župnoj crkvi, koji je držao dekan i župnik Jurij Lebič. Zato ništa posebno što se čudio, odakle meni duhovno zvanje, kada sam trebao poći u Križevce; inače smo mi Klemšetovi dečki redovito išli na nedeljnu misu i, ako je bilo moguće, također ministrirali kroz celu osnovnu školu – tako da su redovno ministrirala trojica iz naše kuće. Zbog toga se tada – bilo je to već u Velenju – nisam javio da idem na veronauku. Kad sam to kući ispričao kao neki usputni događaj, otac se uozbiljio:

„Isus kaže: Ko se odreče mene pred ljudima, i ja ću se odreći njega pred Ocem svojim nebeskim“ (Mt 10,33). Nisam bio svestan da bi zatajio Isusa, ali sam taj događaj toliko uzeo k srcu da sam drugi puta u sličnoj situaciji ipak se javio i ustao kad su pitali u vezi sa ponoćkom.

Iskreno govoreći, – iako se Velenje smatralo “crvenim” – kao uostalom svi rudarski krajevi – da nas stvarno niko u školi nije odvraćao od vere. To pitanje u razgovorima nismo ni dotakli. Nekako smo u razredu znali koji smo verujući ili "idemo u crkvu", ali o tome međusobno nismo pričali. Možda se varam, ali imao sam utisak, da oni iz Velenja – a tada još nije bilo doseljenika druge vere sa Juga – velikom većinom nisu išli ni na veronauku ni na misu.

Samo je jednom Rozika Kugoničeva, mislim da nas je učila istoriju, - dok je njezin muž učio fiskulturu – a ona je bila doma negde iz Dolenjske, ispričala kako je bilo loše u logoru u koji je bila zatočena tokom Drugog svetskog rata:

“Puno smo se molili da se spasimo, ali molitva nam nije bila uslišana. Tada sam izgubila veru.“ Ne naglas, već u duši, ni tada se nisam složio s njom. Razmišljao sam o tome koliko je njezinih suzatvorenika završilo internaciju smrću ili teškim posledicama. Ali ona se ipak kasnije spasila iz Auschwitza, iako ne odmah i na način na koji je želela. Nisam video razloga zašto bi izgubila veru, nego bi čak trebala biti zahvalna Bogu što ju je izveo iz tog pakla patnje, dok su mnogi njeni suzatvorenici tamo ostavili svoje kosti i mlade živote.

Ispričala nam je također događaj, kad je u njihovu kuću došao italijanski vojnik sa molbom, da mu pripreme puževe, što su oni poslušali. Rozikinog brata zanimao je okus ovih puževa koji su za „Lahe“ bili prava poslastica; ali kad mu je u deo pala puževa glava, svi su odmah pobegli iz sobe od gađenja.

Niko nas dakle nije odvraćao od naše vere, osim jednom od sveštenika, kad su nas dobubali u dvorište "štale", čini se da sve razrede. Govorio je učitelj glazbenog. Rekao je da su neki mladi sveštenici skovali protudržavnu urotu i potpisali je, a listinu stavili u bocu i zatvorili. Od tada te svećenike ne zovem drugačije nego „flašari“, završio je svoje predavanje učitelj Bojerman. Ili je bilo nečega u tome - nikad nisam saznao.

Pričalo se da je bio povod toj hajci sprovod našeg sluge, koji je bio nekada vlakovođa a sada je radio u školi, u našoj „konjušnici“. Njegova sahrana je bila na starom groblju uz crkvu u Šmartnom. Kapelan Jože Tovšak je u govoru na groblju upoređivao ljudski život sa postajama; a slično kao što vlak konačno dođe na poslednju, tako je i sa čovekom, kad umre: tada mu duša dolazi pred Boga, pred kojim mora davati odgovor za svako svoje delo ili nedelo. Nekoji učitelji, koji su na sahrani bili nazočni, samo su se povukli prema šumici, koja je groblje okruživala. - Ubrzo su, međutim, gorljivog kapelana i glazbenika Tovšaka (1929.-2008.) iz Velenja prebacili na Pohorje, tvrdeći da je i on sudelovao ili čak bio vođa te "urote" sa flašama. Dobio je čak sudsku zabranu da izlazi iz svoje opštine. Ljudi su pričali, da ne zbog urote, nego zbog velikog uticaja, koji je taj svećenik imao na mlade – a Tito je hteo da bude omladina samo njegova. http://www.saleskibiografskileksikon.si/index.php?action=view&tag=909

Za onog učitelja Riharda Bojermana dečaci iz razreda govorili su da zavodi maloletne devojke iz osmogodišnje škole koje su išle kod njega na časove u glazbenu školu, koja je stajala tamo gde je danas Nama u Novom Velenju. U to se vreme za takve prestupe nije zanimala ni škola ni država – ali su ovi nevini – inače dosta grubi dečaci, zanje bili iznimno osetljivi – ali zvanično se tada ionako propovedala „slobodna ljubav“. Ove navode mi je nedavno potvrdila i sestra Hedvika (1940). Ona je čak čula priču, da su one devojke, koje su sa njime zanosile, poslali „na rad“ u Austriju kao i one nesretne devojke, koje su silovali ruski „osloboditelji“ pri završetku Drugog svetskog rata.

O jednom drugom učitelju drugovi iz razreda kazivali su da ih je "pipao" na satu; iako se stvar navodno znala, niko se iz tadašnjeg rukovodstva tada nije uzbunjivao zbog takvih "sitnica", niti nas upozoravao na slične opasnosti - ali bilo bi dobro da jeste... Baš ti momci su jednom dogovorili, da će svi zajedno nepomično gledati u našu mladu i privlačnu nastavnicu engleskog Ivu, kad dođe u razred; ova bezazlena šala toliko ju je uspaničila, da je pozvala ravnatelja Arliča, koji se odmah pojavio; izderao se na čitav razred, a naročito na one derane, – a od tada je ipak imala mir.

Za ostale učitelje i nastavnike mogu reći, da su bili na visini svog zadatka i zvanja i prema naobrazbi i prema svom vladanju. Tako su nas lepo pripremali na zadaće, koje su nas čekale u životu – ali istini na volju, većina od nas nije im bila dorasla. U vezi toga je naša Pepa kazala: „Mama me je ponekada tukla, ali to je bilo daleko premalo. Da me je više tukla, ne bi me život tako nemilosrdno tukao.“ Tada se to nije smatralo za nasilje, dakako kad nije prelazilo granice normalnog.

Izleti i raspusti 41

Između ostalih događaja sećam se izleta na Bled, kada nas je pratio i spomenuti učitelj Rihard Bojerman. Navečer pre spavanja pričao nam je bezobrazne viceve. To su bile još nevine šale u poređenju sa bezobraštinama, kojima nas je „vaspitavao“ naš pokvareni desetar za vreme služenja vojnog roka u Pirotu. Ispričao je, kako je jedna gospođa zamolila nekog mršavog čoveka, neka joj pomogne sa pijace nositi teški tovor zeleni. Kad su došli u njen stan, tražila je od njega da svuče odelo te pozvala svoje petoro dece pokazujući im od pića, pušenja i strasti ispijeno telo tog mršavog čoveka: »Gledajte dečice, takvi ćete biti vi ako nećete jesti krastavce.« Ne postigavši nameravano muškarac je postiđen otišao kući; verujem, da moji drugovi nisu znali, u čemu neka bi bio vic u toj priči; a ono što se o Bojermanu pričalo, nije bio vic nego gorka istina, koju su mnoge devojčice celi život oplakivale, jer ih je zloupotrebio.

Kad smo se narednog dana puni lepih utisaka (one „viceve“ smo već zaboravili) vraćali s Bledskog jezera, oko deset navečer vlakom smo stigli u Celje i čekali "savinjčana", sa kojim bismo stigli do Velenja. Nekolicina nas smo išli u šetnju zajedno sa učiteljima malo po gradu; "Sivi", to jeste Ivan Sevčnikar - tada smo se izgubili - jer je na uglu jedne celjske ulice s obe strane sjala ista reklama - skrenuli smo u krivom smeru i samo još videli kako naš vlak osvetljenih prozora odlazi bez nas.

Što učiniti sada? Para nismo imali, a Bog zna kada ide drugi vlak, pa smo smislili nešto. Krenuli smo peške da bismo stigli u školu na vreme - nekih 24 kilometra do Šentilja, gde smo prenoćili kod naših roditelja. U jednoj kući, u kojoj je gorelo svetlo, smo doduše zamolili usput za prenoćište, ali se nas nisu usudili primiti. Nastavili smo put po Socki; uplašio sam se, kad je moj drug za vreme hodanja zaspao te poćeo u polusnu buncati – ipak sam ga podupirao te tako smo srećno došli do naše kuće i tamo prespavali; u tadašnje vreme sa mladenačkim nogama – danas ne bismo mogli preći ni desetinu tog puta!

Inače, općenito nam je bilo lepo u školi. Bili smo puni mladenačke energije i planova od kojih se ipak malo toga ostvarilo. Došao sam do spoznaje, da većina stvari u životu krene drugim putem nego što si mi zamišljamo; ali onima, koji zaista vole Boga i bližnjega svoga, sve se okreće na dobro (poslanica apostola Pavla Rimljanima glava 8, redak 28), kao što stoji i u naslovu ove knjige.

U to vreme uopšte još nisam razmišljao o svom zvanju; kad sam bio još mali, sam govorio, da ću biti „vrtnarček in pevček“ („vrtlarić i pevačić“), a u osmogodišnjoj školi mi se najviše sviđao zemljopis. Izričito o nekom zanimanju ipak nisam mislio, a kamo li o tome da postanem jednom sveštenik ili redovnik, već sam samo želeo nastaviti školovanje. Usprkos tome, da je bila mama bolesna a otac je crničio od jutra do večeri, imao sam utisak, da me podržavaju da nastavim školovanje; bio sam u kući mnogo manje potreban od sestre, koja je bila sposobna za svaki posao. Jedna od očevih briga je bila i to, da ne izgubi veru, ako ide za učiteljicu – a kad sada promišljam – nije prošla ništa bolje makar nije postala od države i politike zavisna učiteljica – ta sa nevernim mužem život ju nije nimalo mazio.

Velenje se tada naveliko gradilo; moj otac je tu jedno vreme još imao rasadnik: jednom pod šmarškom crkvom - učitelj Kmecl je stanovao u blizini u vrsnoj kući – „enojčku“ - a drugi put je bio rasadnik kod Ramšakovih - uz željezničku stanicu, gdje su njihovi komšije Novakovi imali divno napravljeni relijef potopljenog središta pražupe Škale u bašti na veštačkom brdu – ali je tamo sada sve tvornica „Gorenje“. Otac je pričao, da je jednom došao u Velenje kod Žganka iz Celja Franc Leskovšek-Luka (1983), i da je pljunuo na onu ravnicu baš kod naše „drevesnice“: „Ovde će stajati nova tvornica“ – i stvarno su nestale obradive površine…

U slobodno vreme pomagali smo roditeljima u poslu. Otac je radio u rasadniku i plevio ga kultivatorom ili cepio divljake, a mi deca smo ih brisali krpom gde su odrasli potom cepili, a mi opet zavezali rafijom. Obično smo kalemili na dva oko: da ako se jedno osuši ostane barem jedno – a ponekad su se primili obadvoje.

Što se tiče praznika, mogu napomenuti da mi deca sa sela nismo poznavali raspusta u pravom smislu reči, ta nigde nismo išli na praznike - osim ponekad u Podlipu kod mamine majke. Za letnjih vrućina ipak sam se kupao u Velenjskom jezeru u nastajanju - i sam naučio plivati. Nikada nisam plivao daleko, jer se nisam ni osećao dovoljno jakim - prvo sam plivao kao psić, a onda krenuo sa kraulom i prsno, što mi najviše odgovara sve do danas.

Kao sveštenik u Mužlji svoj polugodišnji odmor sam uglavnom provodio na raznim katehetskim tečajevima; a kasnije u Ankaranu, pod gostoljubivim krovom župnika Ive Miklavca (1938.-2022.) - koji je pod tvrdom pohorskom korom krio zlatno srce. Ma kakva gužva bila, uvek je našao kutak za svog subrata: a sutradan sobičak. Tako sam se imao priliku kupati u moru po cele dane - obično iza ortopedske bolnice Valdoltre - ali i ispred nje, gdje su imali svoje odmaralište između hotela Adria i kruga ortopedske bolnice Kranjčani.

Preplivao sam tu uvalu nekoliko puta - jednom neposredno pre oluje koja je izazvala visoke valove – ali hvala Bogu, uvek bez posledica – ta plivao sam dosta dobro, a uvala je bila kao prava zavetrina. Divio sam se tamošnjim dečkima, koji su spretno i hrabro skakali u vodu praveći različite vragolije. Bilo mi je zapravo more draže od brda, gde - uglavnom zbog nepažnje - svake godine mnogo mladih ljudi doživi nezgode a i smrtno strada. U moru se uporedbe radi tada utopilo mnogo manje ljudi nego u našoj Peskari u Mužlji, iako je ona mnogo manja ali redovno strada u njoj godišnje dvoje-troje mladih ljudi. Možda je to i zbog toga jer na more idu iskusniji i vrsniji plivači.

Nakon prometne nesreće 2000. ravnica mi puno više odgovara nego brda - pa i zdravom čoveku noga može lakše posrnuti pri hodu uzbrdicama a još više nizbrdicama, nego po ravnome. Zato ponekad – osim u vreme korone – odem na našu slavnu peskaru Csöpeli, te na plivanje i sunčanje. Ovde u Mužlji postoji takvo manje i mirno jezerce, gde se skuplja uglavnom starije i ozbiljnije društvo, uz koju nečasnu iznimku. Ujedno postoji i mala gostionica koja brine o čistoći i pristupu malom jezeru - kupalištu. Prilaz je po travi koja je sada sva osušena, ali je ipak lakše hodati po njoj nego po užarenom pesku, koji okružuje veliko gradsko kupalište u blizini a gde je uvek gužva. Posle septembarske kiše u početku meseca kao čudesnim štapićem najednom je nestalo suhoće i trava se opet divno zazelenila.

Gimnazija u Križevcima 41

Školsku godinu 1959. sam sa odličnim uspehom završio u Velenju; sam sam upisao srednju školu – gimnaziju – u Ravnama u Koruškoj; moj otac je smatrao da ću tamo biti najbolje zbrinut, jer je ravnatelj bio Ivan Sušnik, koruški Maistrov borac koji je redovito išao na misu, a bio je i praktični vernik – istaknuta ličnost, koruški borac iza prvog svetskog rata: zanimljivo, da ga niko nije ometao zbog njegove vernosti, koja je bila povezana sa poštenjem – kao kod mog oca.

Tako sam tih letnih praznika krenuo upisati srednju školu. Vozio sam se do Otiškog vrha iz Velenja vlakom na koji sam brzovozno natovario bicikl; a odatle sam biciklom otišao do Ravna, koje su se ranije zvale Guštanj sa velikim rudnikom olova, koji je tada još bio u pogonu. Uspešno sam se upisao i bio sretan što ću sad sam započeo novi i mirni život, daleko od brata, koji mi je ponekad pomogao, da brže rastem i bolje bežim.

Ali ovaj put obistinila se doslovce narodna poslovica: “Človek obrača – Bog obrne.“ („Čovek obraća – Bog okrene.”) Kod kuće imali smo rasadnik – a samim tim i novac i zaradu samo u jesen, kad su kupci dolazili sa svih strana kupovati mlade sadnice. Stoga je za obitelj plaćanje internata - koje u ono socijalističko vreme možda ni nije bilo veliko – ako ga je uopšte i bilo – ipak značilo dodatno opterećenje. Ja se time nisam bavio – možda je bilo bivanje u internatu besplatno, kao i samo školovanje od osnovne škole preko srednje uključno sa univerzitetom, što je bila velika prednost obzirom na današnje doba – ali i nenameran podstrek lenčinama, koji su študirali neograničeni broj godina.

U to je vreme mladi Janez Zorko došao za kapelana u Šmartno kod Velenja, a jedno vreme bio je i župnik u Starom Velenju. Čuo sam od svojih školskih drugova da su s njim imali vrlo zanimljivu veronauku, a i da su puno puta gledali filmove. Na veronauku sam ja išao u Št.Ilj kod dekana Jurija Lebiča, gde dakako kod nas nije bilo takvih "novotarija". U današnje vreme mislim da je bolje da je krizma na kraju osnovne škole; jer na taj način mladi ipak idu na veronauku i tekom sazrevanja, kada im je zapravo verski i moralni odgoj najviše potreban.

Kao deca smo mi skupljali tada sve moguće i nemoguće; i ja sam, kao što to često biva s mladima, skupljao praktički sve što se dalo skupljati: šibične kutije, filmske reklame zajedno sa suškolarcem Perbilovim Otojem, razglednice. Ja sam imao ipak najviše sreće s poštanskim markama; Vrajekov stric iz Ložnice poklonio mi ih je čitav svezak, naime čitav niz serija divnih maraka: mađarskih, staroaustrijskih, iz SHS. Među njima su bile i najljepše japanske krajinske marke, koje su se odlikovale izuzetno lepom izradom i za ono vrijeme neverojatno jasnim bojama i tiskom na belom papiru – što je odudaralo od drugih maraka u skromnijoj izvedbi; odmah se primetilo da su Japanci prednjačili u tehničkom i naučnom napretku, a nažalost i u vojnoj strategiji i tehnologiji.

Ne znam tačno šta me je najpre donelo tamo u šmarški župni dvor - možda skupljanje maraka. Uostalom ta mi je kuća bila kao drugi dom – kao i Ponekad smo išli na misu i u Šmartno, jer je u bivšoj staroj školi uz crkvu – koja još danas stoji – živela moja teta Ančka i njen suprug Ciril Venišnik, koji je bio iz Škala i bio je orguljaš u Šmartnom nakon propada škalske župne crkve, koju je progutalo jezero nastalo zbog kopanje lignita. Tamo je bila i ljubezna domaćica, koja je rado poslužila nas, rođake njihovog slavnog orguljaša. Sećam se i prijašnjeg župnika Hohnjeca koji je doživeo duboku starost; pošto je bio davno član katoličkog fiskulturnog društva orlova, koje je bilo za vreme Aleksandrove Obznane i januarske diktarure zabranjeno u korist od države podržavanih Sokola. U mladosti orao ostao je gimnastičar do kraja života. Ponekad se čulo kako vežba u sobi ujutro i govori sebi: "Hohnjec gor, Hohnjec dol!"

Svakako mislim da je kapelan Janez Zorko imao lepe marke; ali imao je i lepih razglednica, posebno iz Torina i okolice, na kojima nije štedio te nama ih je delio.

On je pre rata bio salezijanac; za vreme rata studirao je u Mađarskoj, a nakon rata pridružio se biskupijskim sveštenicima; volio se šaliti, pogotovo na tuđi račun, kaošto je običaj kod velikih šaljivđija; zato su ga naročito mladi rado slušali – a i kod naših roditelja je bio omiljen, jer je ponekada misio u našoj crkvi i bio društven.

Jednom se on u Zagrebu na Knežiji prerušio u milicajca. U to posleratno vreme slične posete nisu bile retke – ali ne prikriveni, nego stvarni milicajci su često provaljivali u crkve i njihove ustanove te namerno uznemiravali crkvene ljude ili njihove pitomce. Ubrzo nakon rata tako su salezijanci nasilno isterani iz omladinskih domova u Jugoslaviji. Naš brat salezijanac Vinko Furlan imao je prekrasnu kolekciju maraka. Zorko je ušao kao strogi milicajac, a Vinko mu je sav prestrašen pokazao sobu i pojedinosti. Prerušen u milicajca je najprvo gadno prestrašio Furlana te mu oštro naredio da otvori sve ladice, da se tobože u njima krije oružje – ali on je u nekojima držao albume vrednih maraka. Sve je teklo po protokolu. No, kad je "milicajac" posegnuo rukom za markicama i počeo ih mešati, Vinko se nije mogao suzdržati: uhvatio je „milicajca“ za ruku i povukao njegov šešir – na taj je način otkrio uljeza: smehu među subraćom usprkos teškim prilikama nije bilo kraja.

Ipak, Janez je ostao veran don Boscu celoga života: sva je zvanja iz župa u kojima je delovao, slao salezijancima. Između ostalih zvanja poslao je s Pohorja Ivu Miklavca, koji je godinama bio vrsni župnik u Ankaranu i moj dugogodišnji dobrotvor; njegovo zvanje je bio i vredni Srečko Golob iz Nove Štifte kod Gornjeg grada, gdje je Janči bio župnik; zajedno smo otišli u Križevce sa njegovim dugogodišnjim ministrantom Francom Jevšekom, koji je već od malih nogu pokazivao zvanje, makar je za vreme raspusta ostao kod kuće, govorili su da ga je pregovorio neki rođak – zagrizeni bezbožnik. Konačno sam i ja zahvaljujući njegovom posredovanju otišao u salezijance dok je bio dušebrižnik u Šaleškom dekanatu. Kasnije je više puta posećivao svog brata Štefana u Mužlji, odakle je prijateljima nosio patke i guske koje su uz domaću hranu eko-zdravo uzgajali Kalapiševi u Belom Blatu.

Sveštenik Zorko je dakle predložio ocu, da me ne zadrži u Ravnama, nego da me pošalje u Križevce, gde su salezijanci otvorili gimnaziju; tamo će za mene platiti koliko mogu; može biti i u prirodi. Tada sam ja stvar shvatao kao da u Križevcima postoji škola iz koje ću moći ići dalje kao iz svake druge srednje škole ili gimnazije.

Naš dekan Jurij Lebič osetio je da ne pokazujem neku posebnu sklonost duhovnom zvanju, iako sam redovito – kao i sva moja braća – ministrirao na misi. Tako je jednog dana došao u našu kuću i pitao me za ovu moju neobičnu i neočekivanu odluku, jer je jedino tako mogao napisati svoju preporuku ili litterae testimoniales, koje su potrebne za kandidate za semenište prema crkvenim propisima – pa tako i za moje buduće poglavare.

Nije mi bio problem ispisati se iz ravenske gimnazije; valjda je ravnatelj Sušnik ipak mislio da je to za mene čak i bolje. Tako sam naknadno upisao srednju školu kod salezijanaca u Križevcima, a nastavio u Rijeci: nakon drugog razreda gimnazije ušli smo u novicijat, a zatim u tzv. klerikat – to jeste treći i četvrti razred klasične gimnazije.

S tom nakanom sam tako došao na Malu Gospu u Ljubljanu na Rakovnik, gde su se okupljali kandidati za Križevce. Sve u svemu, prvu godinu bilo nas je osam Slovenaca. Lojze Rajk iz Bele Krajine već je nekoliko dana bio u Križevcima i osećao se potpuno kao kod kuće. Na Rakovniku mi je prijatelj bio brat-pomoćnik Karel Felicijan iz našeg sela, kojemu je moj otac bio kum i kojega sam već jednom ranije posetio. Tada me je vodio po Ljubljani - da malo razgledam stari grad. Sećam se da mi je usput kupovao i neke sitnice - ili neke bombone ili smokve: tako da mi ni Rakovnik nije bio nepoznat – ali Križevci su mi bili potpuno nepoznati.

Sa pratiocem župnikom Zorkom smo se zaustavili usput na zagrebačkom kolodvoru, i posetili znamenitu zagrebačku katedralu.

Rastanak s domom, pa i poznatim sveštenikom međutim, ispunio me do tada nepoznato čuvstvo i žalost - ali to tek kad sam se našao u Križevcima sam među gotovo samim strancima po Zorkovom odlasku. Tada mi je ostao jedini prijatelj i podrška drčugar iz Velenja Jevšek, za kojega mislim, da rastanak nije tako tragično doživljavao. Uz to sam u potpunoj usamljenosti počeo tražiti čvršće veze u molitvi sa Isusom, kome sam želeo svakako služiti ili u Križevcima ili ako se vratim kojim slučajem natrag u Sloveniju.

Ta prva godina bila je odlučujuća za moje zvanje ne samo zbog okolnosti - boravka u semeništu - nego i zbog vrsnih odgojitelja i drugova, koji su bili redom priprosti momci sa sela i od kuće dobro vaspitani. Kao što nas je bilo 32 u prvom razredu osnovne škole, naravno svi iz Št. Ilja, bilo nas je 32 i u prvom razredu srednje škole koja se zvala "Škola za spremanje svećenika", ali iz svih republika Nove Jugoslavije, osim iz Makedonije i Crne Gore.

U početku sam jako čeznuo za domom; uhvatila me neka do sada nepoznata tuga, koju slovenački zovemo „domotožje“, nostalgija, čežnja po domu. To sam duboko osećao ne samo ja, nego i ostali dečaci koji nekoliko prvih dana nisu ništa govorili, nego su u školskom odmoru šutke sedeli uz golemu hrpu slame usred prigorskog dvorišta i tiho uzdisali; ko nešto slično nije sam doživeo, neće verovati. Taj osećaj izgubljenosti još je produbljivala činjenica, da škola usprkos visokog datuma još nije počela, jer je trebalo započeti sve iznova – a u to je udario još jedan nepredviđeni događaj.

Zgrada u kojoj smo živeli bio je nekadašnji augustinski, a kasnije franjevački samostan, koji je Marija Terezija darovala grkokatolicima 1777, kada su im pravoslavci spalili tamošnju crkvu negde oko Čazme. Ovde u Križevcima osećali su se sigurnije, jer stari slavni grad je bio selište mirnijih stanovnika koji su se brzo navikli na njih te se jedni drugima prilagođavali sve do današnjih dana. Grkokatolika je u naše vreme dapače ostao ovde samo neznatan broj.

Budući da je ovde bila katedrala, ukrašena divnim slikama i freskama, uz grkokatoličkog biskupa Gabrijela Bukatka bilo je uvek nekoliko njegovih sveštenika. Među njima je bio omiljeli otac Makaj, ljubazan stariji gospodin. Kad je jednom govorio na svečanosti u našoj blagovaonici - u prizemlju - ispod haljine mu je pobegao miš, što je kod nas pitomaca izazvalo veliku radost. Bio je tu i kanonik Kiš koji je bio profesor na bogosloviji u Đakovu. Pripremao nas je za neke crkvene obrede. Bio je vrlo precizan, ali i duhovit - inače malen rastom, a učio nas je ovako:

"Prvo pravilo kod crkvenih obreda jeste, da se ne smiju nalaziti dvoje ljudi na istom mestu u isto vreme." Svake nedelje sudelovali smo u grkokatoličkoj službi u katedrali, koja je bila na levoj strani palače. Pevali smo liturgiju svetog Ivana Zlatoustoga - žumberački napev - melodije koje su vrlo slične slovenačkim narodnim i crkvenim pesmama - i jako su mi se svidele. Jezik je bio mešavina staroslavenskog, hrvatskog i ruskog, možda i ukrajinskog jezika, naravno napisano sve latinicom. I mi pitomci smo rado ministrirali bilo kod naše mise u kapeli bilo kod nedeljne službe Božje u crkvi-katedrali. Biskup Gabrijel Bukatko bio je visokog stasa te imao divan glas, savršen za istočno bogosluženje. Kad je pevao kod prefacije „Gore srca!“ i podigao ruke prema nebu, izgledao nam je poput anđela.

U prvom razredu školski ravnatelj i profesor matematike bio je Anton Bajuk, poreklom iz Bele krajine. Imao je i posledice ranjavanja kada su partizani 1945. godine provalili u Marijin Dvor u Slavoniji te divljački napali procesiju koja se odvijala za blagdan Marije Pomoćnice 24. maja 1945. Kad se procesija vraćala sa obilaska, dočekali su ih puni mržnje i željni osvete invalidi-partizani, koji su se tako svetili nad onima, koji u to nisu bili umešani – iz njih je sjala mržnja ne samo na katoličku, nego i na sve veroispovesti.

Školski savetnik bio je Mirko Bajić rodom od Omiša u Dalmaciji. Bio je profesor latinskog, ali i grčkog od drugog razreda nadalje. Kad je završio školovanje se na filozofskom fakultetu znalo vinom nazdravljati odličnim maturantima. Bio je tako izvrstan u učenju, da su jedino njemu nadravili šampanjcem. Naravno, u to vreme nismo imali asimil-metodu, nego smo samo prevodili ove klasične jezike a da nikada nismo u njima razgovarali, što je svakako bila šteta.

Kateheta je bio blagi Marin Mandić (1926.-2011.), koji je bio iz zaseoka Mandići - također kod Omiša. On ima svoju spletnu stranicu i umro je u sluhu svetosti kao misijonar u Meksiku. https://hr.wikipedia.org/wiki/Marin_Mandi%C4%87_(sve%C4%87enik) Od posta bio mršav ko trlica i govorio je: „Ako telo od posta mršavi, duša se goji; ali ako se telo udeblja od previše jela ili pića, ono postaje obesno, ali duša omršavi i umire.« On je sam mnogo postio, ali nama đacima nije dopustio da postimo.

Ispovednik je bio Karel Podkubovšek; kod njega smo veronauk odgovarali gledajući u knjigu i čitajući iz nje. Verovatno je dobričina to video, ali se pravio kao da ne primećuje; možda je on u sebi pomislio: "Pročitaće građu barem jednom, ako već do sada nisu."

Među školskim drugovima u prvom razredu u Križevcima bilo nas je osmero Slovenaca; svi su bili dobri u matematici, naročito Ciril Slapšak – a i vrsni pevači; ostali su svi bili Hrvati; većina bila je iz Zagorja i Slavonije, a ostali iz Bosne i Hercegovine. Brzo se primetilo da je bez obzira na poteškoće koje nam je na početku zadavao do tada malo poznati jezik školstvo u Sloveniji bilo na višem nivoju nego u Hrvatskoj gde su po mom mišljenju od đaka manje tražili, zato smo se lako uklopili u novi način učenja.

Mogu reći da smo se bez obzira na različitost nacija ipak dobro slagali; neki od njih su već umrli. Prvi je otišao na put bez povratka Zvonko Kristić iz Duvna (danas Tomislavgrad), koji je u prometnoj nesreći kod Senja, kada se tumbao zbog bure autobus, dobio tumor u glavi. Među mojim školskim drugovima je u salezijanskoj karijeri najviše mesto postigao Ambrozije Matušić iz Janjeva na Kosovu, koji je u dva mandata bio provincijal novoosnovane Hrvatske salezijanske provincije.

Moj prvi asistent bio je Peter Bogataj koji je danas, kada to pišem (7. jula 2022.) preminuo u 87. godini života. Zbog činjenice da je obolio od covida-19, nije bio primljen pravovremeno na ljubljansku onkologiju. Kad su ga jučer konačno primili, preminuo je noću u bolnici gde se trebao lečiti od raka. Drugu godinu asistent nam je bio Janez Poprijan, koji je već davno umro a radio je na nuncijaturi u Beogradu, gde se i razbolio.

U svakom slučaju, u Križevcima smo se dobro osećali. Bili su i neki zanimljivi tipovi: Ivan Škrlec, koji je bio doma negde iz Prigorja, otpušten je tobože pošto je "ukrao" jednu krušku ispod drveta u dvorištu. Drugi, Vlado Kozina, otpušten je, možda i zato, jer je na prvim duhovnim vežbama čitao neke partizanske priče: nešto priređeno za mlade, ilustrirano. Tada su brzo otpuštali ta bilo je mnogo zvanja: a sveštenici-odgojitelji su još na svojim telima osećali posledice partizanskih okrutnosti. Tako je naš ravnatelj imao još uvek ranjenu nogu, koju mu je povredio neko od onih partizanskih invalida, koji su tukli svojim štakama učesnike u procesiji 1944 u Marijinom Dvoru.

Gore je bilo kad je neki dečko iz Prigorja – pričalo se da se zvao Ivan Babec – a iz osvete što su ga poglavari otpustili iz zavoda zbog pušenja – zapalio onaj ogromni marof sa štalom u dvorištu, ukrao mladu kobilu kojom je hteo pobeći u Mađarsku: u vreme kad je nakon pogiblji vođe mađarskog ustanka Imrea Nađa granica sa Jugoslavijom bila tako čuvana da ni miš nije mogao proći neprimetno – a on je hteo pobeći kobilom! Mladost – ludost; pričalo se, da je bio otpušten zbog pušenja, koje je kod salezijanaca strogo zabranjeno i danas – a posle o njemu nismo ništa više saznali. Još sreća, da je – kao u starim benediktinskim samostanima – desno od štale bio velik vrt te nisu bili marof i stambene dvokatna zgrada međusobno povezani. Taj palež je sigurno značio veliki trošak i gubita ne samo za grkokatličku biskupiju, nego također za salezijansku družbu; ali i udarac za početak nove školske godine, koja je krajem septembra ipak počela. Moram reći, da su vatrogasci sa svom svojom opremom brzo stigli i odlično uradili svoj spasonosni posao.

Uskoro smo se uklopili u rad škole, koja je počela raditi punom parom, pa i crkve, gde smo se mi, gotovo svi bivši ministranti, osećali kao kod kuće. Općenito marljivo smo učili, zabavljali se uz šetnje, igre i salezijanske filmove koje nam je donosio iz Italije i priređivao ih Vinko Furlan na Rakovniku. Volio sam učiti, a na kraju drugog razreda smo Blaž Topolovac iz Modriče u Bosni i ja bili najbolji učenici po uspehu; s obzirom da je sve bilo na hrvatskom odnosno na hrvatsko-srpskom, za mene je to bio veliki napredak. Ovo mi se svakako sviđalo i bio sam preponosan na uspeh, jer me strogi Mirko Bajić kod prve školske zadaće iz hrvatskog toliko ispravljao crvenom tintom, da je bila stranica više crvena nego plava: ali to smo uzeli zdravo za gotovo; polako smo ipak napredovali.

Što se tiče mog pisanja videćete, da je to više ili manje srpsko-hrvatsko, ili ako hoćete – hrvatsko-srpsko, ili bolje jugoslovensko, kao što se ovde u Vojvodini govori u narodu.

Sviđao mi se taj život: bio je uredan, ništa mi nije bilo teško, a iskušenja kao da su zaspala. Smenjivali su se učenje i odmor, molitva i pesma, rad, šetnja i igra.

Predvojničko (pre)vaspitanje 46

Predvojničko vaspitanje, obuka ili odgoj - tako se to razdoblje nazivalo u bivšoj Jugoslaviji, a na slovenačkom području "predvojaška vzgoja" – je bilo doba, kada su momci imali pripreme za vojnu službu. Mislim da bi se bolje zvalo prevaspitanje – od „zastarjelih“ pogleda na život ka „modernom“ socijalističkom shvatanju: umesto stidljive privatne zaljubljenosti javna „slobodna ljubav“ između momka i devojke – koja svoje osećaje obeša na veliki zvon. To se danas dešava sa odnosom između istoga pola – što je možda još opasnije i štetnije za osnivanje porodice. U svakom slučaju i jedan i drugi oblik protivi se Božjem planu, koji traži, da zajedno spavaju samo muž i žena, te primaju dečicu, koju im Bog poklanja.

Mislim da je trajalo oko mesec dana i bilo je obavezno; upravo sam završio drugi razred "Klasične gimnazije - škole za spremanje svećenika" u Križevcima. Tako je ta "vojna obuka" iskrsnula baš za vreme letnjih praznika, a ja sam se njome susreo negde u blizini ovog inače lepog i uspavanog prigorskog gradića bogate istorije.

Tamo nisam imao problema sa disciplinom, jer je ona u našoj ustanovi bila zahtevnija – ali i ugodnija. Nije ipak to bila stega stroga i kruta kao kasnije za vreme služenja vojnog roka. Tamo nije bilo oficira JNA, jer je bio u službi domaći kadar a imali smo predvojničku obuku negdje kod Križevaca, negde levo ispod Kalnika, među divnim prigorskim brežuljcima.

U predvojničkom odgoju molitva je zamenjena kletvom. Koliko su psovali ovi mladići! Nikada pre ali ni posle nisam čuo tako ružne i uvredljive psovke za svetu katoličku veru, makar su oni svi redom bili katolici! U našem domu kod kuće nije bilo psovanja, pa ni “vraga” ili slovenačkog „hudiča“ niko u kući nije spominjao. Istina da je bilo psovanja i kad sam služio kasnije vojsku u Pirotu i Prištini - kao i kad smo negdje išli vlakom - ali koliko su ti Zagorci ili Prigorci psovali sveta imena - naše najveće svetinje – valjda nigde. Mislim da su čak i prevazišli braću Srbe - koji su inače imali vrlo grube i bezobrazne psovke, a neki su psovali i "sve po spisku“ – ali to kod njih više počinje spiskom rodbine i sa jeb...

U sećanju mi je povratak sluge Božjega isusovca Ante Gabrića. Kad je došao na »letališče« - aerodrom mislim da u Zadru iz Indije, »milo« ga je pozdravio neki hrvatski radnik-Dalmatinac psujući i Boga i Majku Božju i sve svece. »Toga kod nas u Indiji nema. Tamo ne psuju svetih imena ni slučajno ne: morao sam doći u domovinu da to čujem«, žalostan je kasnije pričao.

Sličan utisak je imao i naš blagi i svetački kateheta Marin Mandić, koji je hteo da umre među »svojim dragim i priprostim Indijancima« u Meksiku. I naveo je razlog, kad smo se susreli posle mnogo godina u Zadru: »Ovi Indijanci su tako iskreno pobožni i vole Mariju kao svoju duhovnu majku; među njima se nikada ne čuje psovka. A kad se vraćam kući ili idem hodočastiti po stepenicama na Trsat, od ove ili one strane mi udara na uho psovka Boga ili Majke Božje; zato želim živeti i umreti među tim svetim i jednostavnim ljudima.« Ne dugo iza tog razgovora vratio se u Meksiko i tamo je u sluhu svetosti i umro: njegov je grob među njegovim dobrim Indijancima...

Još živući karizmatik Mijo Barada, koji se bavi ozdravljenjem rodoslovlja i odvraćanje prokletstava, koja često provzrokuju neplodnost bračnih drugova – za vreme seminaru u Mađarskoj u Gödölő-ju izrekao je sličnu misao: »Za vreme 'domovinskog rata' Hrvati su izrekli više psovki nego ispalili metaka.« Prokletstvo pa ne leti samo na „neprijatelja“, nego se kao bumerang vraća na glavu i porodicu samog psovača. I na toj prvoj predvojničkoj obuci i njenom prevaspitanju i ja sam dobio sličan utisak.

Za nas, koji smo odgajani u urednoj katoličkoj ustanovi, u salezijanskom zavodu – a po don Boskovim rečima su svi salezijanski zavodi pod posebnom zaštitom Marije Pomoćnice, jer se u njima vežba vesela zabava, prakticira marljiv rad te ori sveta pesma i diže u nebo pobožna molitva - to je bilo stvarno kao skok iz čistog jezera u prljavu lokvu. Nisam primetio da nas je iko od momaka ili časnika nagovarao ili odvraćao od našeg zvanja - svi su se redom ponašali prema nama sa poštovanjem – čak i kad su ispričali po koji škakljivi vic ili iz nerazumljive možda već baštinjene navike psovali.

Tako nam je neki crnokosi oficir pričao, kako je bilo na latinskom u školi, valjda je bio on i u semeništu. Kod slobodnog spisa je napisao na latinskom jeziku neku bezobraznu rečenicu o odnosu dečaka i devojaka, da se kod čitanja rečenice njegov profesor mladi sveštenik toliko uzbudio, da se gotovo šlogirao – nije očekivao takvu bezobraštinu od po njegovu mišljenju nevinog dečaka; ali njemu pubertetniku i nekim drugovima je to uzbuđenje bilo naročito smešno; razume se, da je bio otpušten.

Inače, ovi mladi momci u stvari nisu bili loši ili pokvareni kao i kasnije većina suvojnika u Pirotu ili Prištini. Jedan moj zemljak je tamo jako bezobrazno govorio, ali je bio pokvaren samo na rečima – jednom prilikom se otkrilo, da je u stvari nevin i da je o stvarima spolnosti samo bezobrazno pričao – možda se hteo time pokazati važnoga među društvom i prikrivati svoju nevinost, što je žalosna pojava naročito među muškom mladeži: često ne žele da bi ih neko imao za dobre, nevine i nepokvarene – stide se svoje najveće duhovne lepote i pravog bogatstva, koje čovek ponese i u rajske visine; zbog toga tako olako brzo prodaju u bezcenje ono svoje najdragocenije bogatstvo.

Desetar iznakaženog lica - kojeg se moj otac, koji me tamo posetio, dodobra uplašio – posle zvaničnog zanimanja, "zabavljao" nas je svojim osvajanjem devojaka te svoja „junačke podvige“ opisivao do svih sitnica, da bi što više uzbudio već tako uzburkanu maštu svojih mladih „odgajanika“. Ali to mu nije bilo dovoljno: kad smo nakon ručka jednom u Pirotu čistili oružje u sobi, pred svima se ljubio sa svojim drugom-desetarom uz izgovaranje bezobraznih reči, što je mene i mlade drugove svakako uznemiravalo – ali kao podređeni smo bili nemočni i niko se nije usudio tome usprotiviti. Ne mogu tvrditi, da se ono njegovo hvalisanje glede osvajanja devojaka stvarno događalo ili se hteo samo praviti važnim pred vojnicima – ali u mnogo slučajevima radilo se više o praviti se važnim; moj otac odmah ga je „pogruntao“ smatrajući da ću morati biti oprezan. Ako su ovako „vaspitane“ momke pustili i u ovaj zadnji bratoubilački rat, onda ne bismo mogli reči, da su ona mnoga silovanja u Bosni samo proizvod neprijateljske propagande…

Njemu u dobro ipak moram priznati, da mene lično nikad nije napastovao, nego me je čak branio i zaštitio, kad smo jednom nešto obnavljali u onoj stogodišnjoj pirotskoj kasarni i to posle grubog zlostavljanja od strane vojnika iz Bosne Sime Simendića koje je prešlo sve granice, pa sam ga u paničnom strahu, kad se gol bližio mom krevetu, šutnuo nogom. Taj desetar i njegov drug-desetar i svi ostali vojnici su me tada družno uzeli u zaštitu, na moje veliko iznenađenje – i zahvalnost Bogu.

Takvo ili slično zlostavljanje nisam doživeo kasnije u Prištini, gde se nisam mogao žaliti ni na desetara Jusufa Bicaja, ni na svog direktno pretpostavljenog potporučnika – mislim da je bio Rosić – a ni na komandira druge čete kapetana prve klase Milorada Manića – ni na svoje drugove, koji su nekako bili na višem nivoju od onih u Pirotu. Zlostavljanja od pojedinaca ovde u Prigorju za vreme predvojničke obuke stvarno nije bilo – više izostanak molitve i obilje psovke.

Čitao sam više rasprava pogotovo kod hrvatskih propovednika, odakle toliko psovke među ovim inače pobožnim narodom i kako se boriti protiv nje. Crkveni oci kažu, da se psovka širi tamo gde ponestaje molitva; po njihovu je najbolji lek molitva, svakidašnja molitva, jer onaj koji redovno moli, neće psovati ili će psovati sve ređe.

Kad sam se nakon tog "predvojničkog odgoja" vratio u križevački salezijanski zavod, osećao sam se još uvek kao tuđinac, kao da mi je u dušu upao neki strani svet, meni i mojim načelima neprijateljski nastrojen: kao da sam se vratio na majčicu Zemlju sa neke vanzemaljske planete.

Tada je verovatno počela ona tako mučna duhovna suša – iza nekog ugodnog razdoblja Božje blizine, koje je trajalo čak oko godinu dana, kada mi je bilo lako vršiti sve svoje dužnosti i više od toga; čak sam se čudio, kad je jednom moj dobri kateheta Marin Mandić rekao, da je težak duhovni boj, pošto telo vuče dušu nadole; ja tada toga uopšte nisam osećao i sve mi je bilo lako. Uskoro nakon tog blaženog doba sve je postajalo drugačije; vršenje dužnosti, izvršavanje zadataka, savladavanje napasti i svako dobro delo postajalo iz dana u dan sve teže i napornije. U ono divno doba bio sam kao ptica sa krilima, a onda kao da su mi krila porezana…

Mislim da je sličan položaj zaljubljenika, kojima je sve lako, privlačno i lepo, što je u vezi sa voljenom osobom; ali kad doba zaljubljenosti prođe, onda se pokaže dali je to samo osećaj ili također spremnost na žrtvu i pregor, u čemu se pokazuje prava ljubav.

Taj osećaj praznine i zbunjenosti pratio me dugo dok se nisam vratio u ustaljeni ritam života. Ranija slast duhovnog života iza prvih duhovnih vežbi na prvom polugodištu u Križevcima, odsutnost iskušenja i lakoća u ispunjavanju svakodnevnih obaveza – zauvek se oprostila. Bilo mi je jako teško nositi se s tim novim stanjem suhoće; nisam nikako razumeo promenu, ali drugi mi to nije mogao objasniti – niti bi znao to rečima izraziti ili rastumačiti svom duhovnom vođi. Shvatio sam polagano, da u nekim stvarima na kraju dakle ostaje čovek sam sa svojim Bogom i sa svojom borbom te ga vodi samo vera i nadahnuće Božjega Duha.

Od knjiga mi je postalo omiljelo čtivo Filoteja od svetog Franje Saleškog (1567-1622) jer je jako umerena, u neku ruku konzervativna, ali i praktična također za modernog čoveka. Pored toga smo dobili u ruke također knjigu „Duhovna rast“ od Viljema Fabera (Friderik Viljem Faber, spreobrnil iz anglikanizma v katolištvo 1814-1863), gde razmatra i tumači pojedine strane i stanja duhovnog života sa svojim treznim uputstvima za zdrav duhovni život.

Kasnije sam bio s vojnicima u Pirotu i Prištini, ali nigdje nije bilo toliko psovki kao na predvojničkom “odgoju” u Prigorju. Bilo je dakle to sve samo ne odgoj, vaspitanje ili obrazovanje. Kasnije sam čitao da mladi – kao i odrasli i stari – najčešće psuju jer zanemaruju redovnu molitvu. Ko se želi osloboditi psovke, neka se počne redovito moliti: ne samo da će se rešiti ružnog poroka, nego će prizvati Božji blagoslov na sebe i okolinu. Takve korisne upute sam čitao kod omiljelog narodnog sveca – svetog Antuna Padovanskog, koji čak tvrdi, da je redovita molitva osnovni uvet za večno spasenje.

Ali za vreme komunizma bila je psovka na Boga i sveta imena čak prednost u partijskom napredovanju, ta tražilo se bezboštvo, kao što to navodi karizmatik Mijo Barada u svom duhovnom seminaru iz 2017 u Gödölőju. Postavljalo se ipak pitanje: kako psovati onoga, koji tobože ne postoji? Tako mi je jedan inače dobar desetar iz Hrvatskog Zagorja, koji je gadno psovao Boga, na moj upit u Prištini rekao je: »Vidiš, ja Boga barem priznajem!« A dali se Bogu takvo »priznavanje« stvarno svidelo, jeste drugo pitanje. Zapravo ovo besomučno psovanje svega svetoga jeste negativan dokaz, da Bog postoji, ali ga bezbožni psovač mrzi, jer ne želi priznavati njegove vrhovne nadvlasti.

Još je u jednoj stvari bio zanimljiv ovaj desetar; zarekao se, da uopšte neće tražiti izlazak iz vojarne, jer:

"Kad vidim kakvu lepu devojku, ja pobesnim; stoga ne želim više izlaziti, ta imam kod kuće svoju koja me čeka." On je osećao kako mu vrije mlada krv - ali se svladvao. Neki drugi vojnici se nisu znali svladavati, pa ih je ukorio kapetan Manić: "Kad dobite izlaz nedeljom, nekoji se ponašaju kao da su prvi puta u životu videli jednu devojku; nemojte tako da ne napravite sramote nama, svojoj porodici ali i sebi. Nekoji već imate svoje porodice a nekoji ih želite osnovati - na to morate misliti već sada - zato poštujte devojke kao vaše buduće žene i majke vašoj deci."

Novicijat u Rijeci 48

U jesen, sredinom kolovoza 1961., nakon dvogodišnjeg "aspirantata", to jest pripremnog razdoblja, koji je uključivao dva niža razreda klasične gimnazije, krenuli smo iz Križevaca vlakom u Rijeku. Ovo putovanje mi je bilo zanimljivo, jer je Gorski kotar vrlo sličan slovenačkom brdovitom krajoliku. Bilo je i tamo u Prigorju šume, ali su bile manje i uglavnom na ravnici. Okolinu su najvećim dijelom krasila polja i livade, razastrte po pitomim brežuljcima, na kojima se smestio drevni grad Križevci. Na jednoj takvoj uzvisini bila je i katedrala, u koju smo išli na misu; na drugoj strani je bila uzvisina "Kosovec", gde su bile biskupijske njive, koje smo mi pomagali obrađivati.

Rijeka – slovenački Reka, a italijanski Fiume – a i njezina okolica bili su nešto sasvim drugo: ne plodna polja, nego gole krške stene i jadno grmlje koje su je okruživale sve u naokolo - tada još osim uz more nije bilo toliko novih naselja, koja se danas protežu visoko uzbrdo od obale - čak od Podmurvica naviše. Iznad crkve Marije Pomoćnice u Rijeci, koju su sagradili italijanski salezijanci, dizao se „Smušen breg“, gde smo igrali nogomet u nekoj vrtači. Najbolji nogometaši bili su, naravno, Hercegovci: Ivan Slišković, Ivan Kraljević, Zlatan Sušić, Zvonko Kristić. Potonji je nedugo nakon svešteničkog ređenja i župnikovanja u Jarunu u Zagrebu doživeo tešku saobraćajnu nesreću: jaka bura prevrnula im je autobus negde kod Senja pa se skotrljao niz padinu; teško je ranjen i od toga mu se stvorio u glavi tumor te je ubrzo nakon tog događaja i preminuo. Na sprovodu na Mirogoju oprostio sam se kao njegov školski drug i ja od mučenika, koji je „križevačko vatreno krštenje prošao – ali se sada kroz oganj smrti i čistilišta preselio u večno blaženstvo na nebesima“.

U novicijatu smo u odmorima redovno igrali, ali zapravo nije bilo posebnih igara, osim tzv. zastave, u kojoj sam volio sudelovati; uostalom ja sam bio previše nespretan za nogomet, odbojku ili košarku, koje smo igrali u gornjem dvorištu, levo od crkve Marije Pomoćnice; tamo je bio i stol za ping-pong, u kome su se isticali naročito stariji Litrići.

Ivo Ljubić, koji je bio i profesor i glazbenik te skladatelj, a ujedno i profesor biologije, sastavio je nekoliko pesama lakih za pjevanje sa prijatnom melodijom; između ostalih i oproštajni kuplet kada su italijanski salezijanci morali nedugo posle završetka drugog svetskog rata otići iz Reke zbog promene vlasti: i tada oni sa sobom iz riječkog zavoda nisu ponijeli ni čačkalicu, nego su sve ostavili jugoslovenskim salezijancima. Ova pesma ima pripev:

Oproštaj (dio)
Oj, zbogom more, i Rijeko predivna još prije zore bit ćeš mi daleka - ja otić moram – došao je čas: Adio per sempre - bel mare, Fjuma.^[3]

Sastavio je i himnu našem Smušenom bregu, na kojem smo igrali nogomet uz poznatu melodiju:

Smušen breg (dio)
"Nema Reka lepšeg kraja nego li je Smušen breg, To je pravi komad raja, divne naše zemlje steg...

Naši prethodnici su čak iu novicijatu igrali nogomet u reverendama, koje su bile od lošeg materijala i brzo su se prljale: mi smo mogli igrati bez talara ili mantija, pa smo imali mnogo manje posla oko čišćenja.

Tekom novicijata imali smo dva izleta: jedan na Učku, a drugi na Svetu goru kod Gorice. To je bilo razumljivo, jer je naš duhovnik - Slovenac Serafin Pelicon - bio iz Sovodnja kod Gorice. Tu se sastaju reke Vipava i Soča, a tu mu je živeo jedan njegov brat, a drugi u Ljubljani. Tako je njegovo mesto bilo na italijanskoj strani granice, po neshvatljivoj odluci saveznika, koji su Staru Goricu neprirodno odsekli od ostatka Slovenije, u uverenju, da su Italijani bili žrtve fašizma - a zapravo su ga dočekali oduševljeno i podržavali, te ugnjetavali tamo živuće Slovence i druge tamo živuće narode. U šali se govorilo, da je onaj saveznik, koji je određivao granicu, bio pijan – pa možda još celo mnoštvo njegovih saradnika.

U ponedeljak, 28. maja 1962., kad smo išli na izlet te se penjali na Učku - naravno celim putem pešice, prolazeći kroz Lovran i Vepric - malo smo se odmorili pred crkvom u kojoj je župnikovao neki isusovac; oni imaju i sada u svojoj upravi Opatiju, gdje se održavaju godišnje duhovne vežbe za sveštenike, a njihovu velebnu crkvu smo mogli u lepom vremenu lepo videti sa terase ispred crkve Marije Pomoćnice na ulici Narodnog ustanka 62, ranije i sada Tršćanskoj.

Nakon nekoliko sati hodanja stigli smo na vrh. Svako ko je preticao skupinu, morao je nositi za kaznu ruksak ili ranac s hranom – što je za nas mlade i pune snage bila prava igračka. Učka (1396 m) prava je sirotinja u usporedbi sa slovenskim brdima ili već sa Kalnikom kod Križevaca. Umesto bujne šume i gustog žbunja – između kojeg proviruje retko gorsko cveće -, samo gomila krškog kamenja i niskog rastinja: ali ipak je to najviša planina Istre. Naš magister je nekoliko vremena pre izleta raspisao natečaj za najbolju pesmu. Javila su se nas trojica: jedan je bio moj zemljak Tone Krnc, drugi sam bio ja, a trećeg se ne sećam. Ždrebom su - da se niko ne uvredi - moju pesmu izabrali za najbolju. Za nagradu sam dobio stari mali italijanski misal, koji je bio praktički beskoristan; ali nije bilo važno pobediti nego surađivati zajedno.

Zanimljivo je da smo, naravno, morali napisati pesmu pre nego što smo krenuli na put. Zato mi se i danas čini čudnim kako sam uspio uhvatiti raspoloženje i okolnosti koje su nas doista pratile na putu, iako o planini i okolišu od pre, razumljivo, nisam znao ništa – i makar smo Učku od Smušenog brega redovito svakog dana mogli gledati iz Rijeke na zapadnom obzoru.

Naš duhovnik ili magister je imao zanimljivu naviku: usprkos Crkvi ne baš sklonoj vlasti i protucrkvenoj okolini uvek je hodao u mantiji, iako su ga ponekad zbog toga zadirkivali ili pustili dugo čekati. Možda i zato nije od Tita dobio pasoš ili putovnicu da bi mogao posetiti svoju obitelj u Sovodnju: osam puta je poslao molbu i osam puta je bio odbijen. Ovako nam je jednom ogorčeno rekao – što je za ovog asketskog čovjeka doista bila iznimka – nikad naime nije se upuštao u politička pitanja, nikada ranije nije kritizirao ni Tita ni komunizam odnosno socijalističko društveno uređenje:

“Zalepit ću na zid svih osam zahteva, a do njih Titovu sliku.” Ubrzo nakon toga nemilosrdni čvrstorukaš ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković pao je u nemilost kod Tita te bio smenjen – a od tada su i obični, do tada drugorazredni vernici, mogli lako dobivati putovnicu i prelaziti granicu.

Moja pesma na ovu temu nije neko veliko umetničko delo - ispevana je na narodni način - jer sam poznavao i voleo slovenačke narodne pesme - a tako jednostavno je pevala i moja majka. Ali ova moja pesma - za koju smatram da je bila prva u mom životu – bila mi je posebno draga te glasi ovako:

Naš izlet na Učko (izvirnik)	Naš izlet na Učku (prevod)
Jadransko morje lepo je – nad njim galebi letajo. Še mnogo lepše so gore, ki trdno ga oklepajo. Poglej zdaj malo naokrog! Očaral te bo ta pogled: tu čolnič je, tam velik brod – in morje seže v nedogled. Takoj iz morja dviga se en hribček lep, ki težko še boš našel lepšega na svet – a njemu Učka je ime. Ta gora strma je zelo; pa kaj zato! saj mladi smo! Pa bolj počasi plezajmo, da srečno pridemo na njo. Pot teče z nas kar curkoma, pa vendar vsi veseli smo: šest ur hoda! ni šala to! Pa tudi to prestali smo. In zdaj smo tu, na vrhu vsi; pogled uživamo z višin; vesela pesem zadoni – a vetrc lice nam hladi. Dežela Istra tu leži, z otoki morje se blešči; pogled je lep, da kar tako pozabil ga nihče ne bo. Že pozno je in krenemo nazaj – kar preko korenin; spominov mnogo nesemo domov iz istrskih planin.	Lepo je Jadransko more – iznad njega kruže galebovi. Ali su još lepše planine, koje se čvrsto dižu iz njega. Pogledaj oko sebe sada! Očarat će te ovaj pogled: ovde je čamac, tamo plovi lađa - dok se more prostire u beskraj. Izranja odmah iz mora jedno lepo brdo kojemu ćeš teško naći lepši premac na svetu - a ono se zove Učka. Ova je planina vrlo strma; pa ništa zato! Ta mi smo mladi! Penjimo se malo sporije, da sretno stignemo do vrha. Znoj curi po nama poput potoka, Ali ipak svi smo sretni: šest sati hodanja! ovo nije šala! Ipak smo i to preživeli. I sad smo svi gore na vrhu; uživamo u pogledu s visina; vesela pesma je odjeknula - a povetarac nam hladi lice. Tu dole leži pokrajina Istra, s otocima more blista; pogled je prekrasan, da uskoro neće ga zaboraviti od nas niko. Već je kasno, a mi krećemo Natrag dole – preko korena od drveća; Sa sobom nosimo mnogo uspomena doma sa istarskih planina.

Bogoslovija u Ljubljani 52

Veliku grešku čine roditelji ili nadređeni koji teraju svoje dete da ide u školu ili da bira zanimanje koje ne voli. Svakom je detetu Bog stavio određene sposobnosti u srce, ali ne roditeljima ili odgajateljima koji svojim nasiljem opetovano kvare Božji plan. Naravno, isto vredi i za izbor zanimanja ili supružnika: deci – kao i roditeljima – treba dati slobodu u tom izboru. Mnogo puta, međutim, deca stavljaju neverovatne prepreke svom ocu ili majci udovici – da bi se oženili osobom, koju u svoje stare dane vole – a što je, naravno, također protiv Božje volje. Međutim, nakon srednje škole poglavari su me, protiv moje volje, poslali na studij latinskog i grčkog jezika, što nije završilo sretno.

Od tada sam imao puno razumevanja prema neuspešnim đacima, koje su ka učenju prisilili ili nerazboriti roditelji ili poglavari. Meni se dogodilo slično onome što se dogodilo najboljem učeniku u iznimno zanimljivom i poučnom romanu „Golubić“, koji je pod naslovom Holoubek napisao Jindřich Šimon Baar, a za vrijeme rata objavila u prevodu Slovenčeva knjižnice pod naslovom »Golobček«. Glavni junak i odlikaš je pre mature samouvereno obećao kod kuće i drugovima: “Ako ne položim ove ispite, upisat ću teologiju!” A iz matematike je pogrešio zbog jednog jedinog minusa i tako se smeo i u drugim predmetima te je konačno stvarno propao na maturi. Zaista je upisao bogosloviju, te postao gorljiv sveštenik.

Nakon upisa na teologiju sve sam ispite položio u roku. Čak sam dobio desetku iz hebrejskog kod Jakoba Aleksiča. Za one koji su imali desetku, govorili su u šali, da su "mente captus", tj. pomalo čaknuti. I hebrejski je bio mrtav jezik, ali mi je bio zanimljiv, više nego latinski, čija gramatika mi je značila nerešivi problem. Čak sam i (najkraći) psalam naučio napamet, znam ga i danas, a glasio bi otprilike ovako:

Psalam 116 (117 - hebrejski izvirnik, fonetski)	Psalam 116 (117 – srpskohrvatski slobodan prevod)
Halelu et Jahve kol gojim, šabehu hu kol ha umim. Ki gabar alejnu hasedo, v imet Jahve le olam.	Hvalite Gospodina svi narodi, Slavite ga svi puci. Jer je njegova dobrota velika prema nama, Večna je vernost Gospodnja.

Čim sam upisao bogosloviju, već sam kao sumnjiv na vojnom odseku te usred školovanja pozvan u vojsku. Studentima su u Titovoj Jugoslaviji voleli prekidati teološki studij kako bi ih omeli na putu do svešteničkog zvanja. Za vreme služenja vojnog roka su, međutim, postupali lukavo sa svakim posebno i pokušavali ga odvratiti od zvanja ili čak pridobiti za komunističku partiju; o tome sam čuo mnogo svedočanstava od mojih starijih drugova i zato si nisam pravio nikakve iluzije, »kako je dobar naš drug Tito«, koji je bio i ostao krvavi bezbožnik do kraja svog život i zavadio jugoslovenske narode do dana današnjega naročito svom jednostranom osudom katoličkih prvaka kod Slovenaca in Hrvata, ali i pobojem na stotine hiljada svojih istinitih ili namišljenih protivnika, bilo nenaoružanih Srba, Hrvata, Slovenaca, i veliki broj Nemaca, koji su se povlačili pred prodiranjem Crvene armije; lukavo je uspeo na međusobnoj mržnji između Srba i Hrvata utvrđivati svoju vlast, dok je ova mržnja bila osnov za bratoubilački nedavni rat na ovim prostorima prilikom raspada njegove Jugoslavije.

Slične stvari sam prolazio i ja, makar u mnogo blažem obliku nego nekoji moji drugovi; makar sam u to doba bio vrlo bojevito raspoložen za obranu svojih visokih ideala, zapravo mi nisu dali priliku da to ispoljim. To me jako čudilo i pomalo i vređalo, da se nisam mogao pokazati junaka. Ali danas mislim, da bi bio ishod takvih »dvoboja« ipak nesiguran. Ne znam, čemu imam zahvaliti, da sam dobro prošao odnosno da me se u ono doba niko ozbiljno nije ni latio. Nešto možda mogu zahvaliti svom mirnom karakteru, koji nije bio sklon izazivanju pretpostavljenih nego pre poštovanju do njih, i to su oni sigurno primetili i cenili; ujedno u suprotnosti do svog starijeg brata, koji je bio sklon napadanju, ja sam bio skloniji povlačenju. Primer toga je bio već u bogosloviji, kada mi je bilo nuđeno uređivanje Salezijanskog vesnika, koji je bio u rukama profesora Stanisa Kahneta – ali bi ga ova zamena sigurno pogodila.

Iz bogoslovije sam tako došao najpre kući, od tamo sam se javio na opštinu Velenje na vojni odsek, gde sam dobio raspored za Pirot i tako sam 24. septembra 1967. u Velenju ušao sa drugovima na vlak, koji nas je vozio preko Celja i Zidanog mosta, te napustio Sloveniju i otišao u Pirot, koji je po meni tada bio grad Bogu iza leđa.

Nešto sam i studirao tekom vojnog roka - posebno filozofiju; nisam ni znao da se studentima daju pitanja i da se nakon njih lakše spremaju za ispite. Ja sam naprotiv učio sve po redu te kod povratka iz vojske iz filozofije kod profesora filozofije Janeza Janžekoviča (1901.-1988.) dobio jedva prolaznu ocenu.

Međutim, to nije bio slučaj s drugim predmetima. Imali smo u to vreme izvrsne profesore na ljubljanskoj bogosloviji; neki su me se posebno dojmili, osobito asketski i učeni profesor dogmatike - sluga Božji Anton Strle (1915.-2003.).

Jednom je bogoslov Igor Lovišček - to je kasnije sam izjavio na našem izletu u Romuniju - poslao na listku napisano pitanje:

"Kako papa i biskupi smeju osporavati tako velikog teologa kao što je Hans Küng?". Predavač se toliko uznemirio da je umalo doživio moždani udar. Budući da je Sveto pismo Novoga zaveta Strle znao napamet - učio ga je godinama u komunističkom zatvoru - citirao nam je celi odlomak iz poslanice svetog Petra, gde prvi papa upozorava: "Braćo, budite trezni!" (1 Pt 5,8) I nastavio je, govoreći, nemaju li biskupi i papa doista nikakvu valjanost i autoritet kada je u pitanju pravi nauk vere ili morala? A budući da je Hans veliki teolog, ne treba se mu suprotstavljati. A budući da je Goethe bio veliki pesnik – a on je sumnjao u Isusovo božanstvo – niko s njim ne treba raspravljati ili mu protivrečiti, jer on je veliki pesnik.

Kako se drugi put možda doista ne bi šlogirao, bogoslovi su se dogovorili da profesorima neće samo uručiti napisana pitanja, nego da će ih prvo pregledati da vide nisu li možda samo izazivanje i provokacija. Igor je kasnije rekao da je želio skratiti sat, koji je vatreni profesor već produžio – ali je zbog ovog dodatka bio još dulji; nije mi zapravo jasno, zašto je postavio takvo pitanje, ta sam je bio dobar i razborit bogoslov i kasnije sveštenik. Kod njega smo imali godišnji susret u Goriškim Brdima, mislim da u Medani, nekako godine 2002.

Psihologiju nam je predavao svetski poznati sveštenik Anton Trstenjak (1906.-1996.), koji se preko Mohorjeve družbe proslavio diljem Slovenije svojim znanstveno-popularnim knjigama. Te je godine bio i dekan Bogoslovnog fakulteta i, primera radi, redovito je dolazio na predavanja - što mu zbog mnogih drugih obaveza nije uvek bilo moguće. Također je bio pozvan da drži izvanredna predavanja u Americi i drugde. Imao je neverovatno dobro pamćenje i toliko je zanimljivo predavao da mu je predavaonica uvek bila puna, baš kao i kod Strleta. Bio je osobni prijatelj mojih roditelja. Kad sam već bio u Križevcima i došao na raspust 1960., jednom nas je posetio kod kuće zajedno s katedralnim kanonikom Franom Kimovcem i „našom tetkom“ Hedvikom (1878.-1964.). Tada me on pitao, zašto sam išao kod salezijanaca i ne ka biskupijskim sveštenicima? Odvratio sam mu, da sam tako sam odlučio, a to je bilo baš one godine za vreme zimskih praznika, za vreme duhovnih vežbi, koje su tako uverljivim primerima propovedali Stanko Belaj i Nikola Zubović, koji je umro 2022. Tada sam odlučio krenuti za Isusom, pridobivati mu besmrtne duše, ali i zbog spasenja vlastite; kad sam jedamput odlučio, nisam se dao smesti s svog zacrtanog puta.

Ali neki jesu. Prve godine bio je u Križevcima jedan dobar dečko iz Hrvatskog Zagorja - Silvester Vorih, koji je bio vesela karaktera, dobar drug, upravo prikladan za salezijanca. Pričalo se da ga je njegov župnik vodio na razna mesta kako bi ga odvratio od redovničkog zvanja; i sledeće se godine dečak stvarno nije više vratio u Križevce. Slično je bilo i sa mojim prijateljem i dobrim drugom Jevšekom: on je imao zvanje već od mladosti, bio iz pobožne porodice i mnogo godina ministrant u Šmartnu; u prvim ferijama ga je – prema prepričavanjima – tako dugo pregovarao i prao mu mozak neki njegov rođak – visoko pozicionirani komunist, da je u tome uspeo. Ostao je ipak dobar vernik, koji ima troje dece. Nije naime svako baš za onaj poziv u koji je krenuo – zato treba razlučivati u vreme pripreme i on i poglavari.

Takvo odgovaranje ili odbijanje od duhovnog zvanja nije retko; međutim, obično izgubi takav kandidat smisao za duhovno zvanje uopšte. Zvanje je naime dato od Boga, a ne od ljudi; stoga ga ne smeju ometati ni roditelji, ni učitelji, ni političari – ali oni moraju radije otkrivati što se u mladoj osobi krije i tamo ga pravilno uputiti: onda ćemo imati ne samo dovoljno dobrih zvanja općenito, nego i dovoljno dobrih duhovnih zvanja.

Na početku studija teologije - koju sam morao nasilno prekinuti zbog služenja vojnog roka - napisao sam jednu od svojih prvih pesama koja se odnosi na Škale pri Velenju. Drevna pražupska crkva sv. Jurija s prekrasnim freskama, kao i župni dvor, prosvetni dom, gostionica, nekolicina starodrevnih kapelica i još nekoliko važnih zgrada među kojima je bila i gostionica u kojoj je radila moja tetka Ančka, se urušilo u dubinu zbog nesmotrenog iskopavanja ugljena-lignita, koji se nalazio u dubinama također ispod te divne crkve, koju smo još videli stajati 1950. godine, kad nas je vodio otac na izlet. Postoji i fotografija, kako sedimo uz crkvu, koja je jednim delom već propala u dubinu, dok drugi deo još stoji čekajući svoj tužni kraj…

Škalsko mirje (Žalostinka Škalam 1967, izvornik)	Škalsko groblje (Žalopojka Škalama 1967, prevod)
Ob tihem jezeru zamišljen blodim. »Nikar naprej!« grozeč napis me ustavi. Se vdira zemlja… Čudno in pošastno Sirene žvižg izgublja se v daljavi. Po trhlih štorih stopa trudna noga; Ozrem se vzdolž objokanega proda – Gorjupa bol razjeda me in gloda, Smrdljiv tovarniški se dim mi roga. Šaleškega, o Š k a l e , biser raja, Spomin na vas mi bridko bol poraja: Ostala brez srca si, vas uboga, Pogoltnile sledi so ga premoga. Premoga? Ne! Zasula ga hudoba Je tujega, brezbožnega trinoga; Prihrula nekdaj nepoznana zloba – Zažrla v te se kakor živa goba. Vedo povedat, da bilo hudo je – A upanje kljub temu ne jenjuje. Le božji hram na griču v noč vzdihuje: »Umirati počasi – ah – grenko je!« Lepejna oblagoltna – stoj! zadosti! Poslednjo mrvo misliš v blato zgnesti? Povodenj je zalila dom nesrečnih – Plahutajo skovirji v pusti hosti. Zidovje neuklonljivo se pogreza, ga brezna v sebe vlečejo nemila. »Se ne podaš?« - »e Nmorem več, priznam ti: Močnejša si hudobne sreče sila!« Le hriber mali je, popotnik, priča, da tukaj stalo vaško je središče; ogromni, neutolažljivi solzi očem zakrivata domov grobišče. In solzi rasteta vse dalje, širje, se zlivata čez greznato močvirje: Ime dobita: »Jezero Velenjsko« a vedi: prav bilo bi – »Škalsko mirje!«	Zamišljeno lutam uz tiho jezero. „Nema dalje!“ zaustavlja me preteći natpis. Zemlja se ugreznula... Čudno i zastrašujuće Zvižduk sirene nestaje u daljini. Umorna noga gazi po polomljenim panjevima; Gledam duž uplakanog pruda - Gorka me bol jede i grize, Smrdljivi tvornički dim ko da mi se ruga. Šaleškoga okruga, o Škale, rajski bisere, Sećanje na tebe zadaje mi gorku bol: Izgubilo si srce, jadno selo, Progutali su ga tragovi ugljena. Ugljena? Ne! Opljačkalo ga je zlo Tog stranoga, bezbožnoga tiranina; Uvuklo se nekoć nepoznato zlo – Proždirala te kao živi polip. Znaju reći da je bilo loše... Ali nada ne jenjava. Samo Božji hram na brdu uzdiše u noć: "Polagano umiranje — ah — gorko je!" Lepejna proždrljiva – stoj, dovoljno! Zar kaniš li zadnju mrvicu umesiti u blato? Potop je poplavio dom nesretnih vernika - U pustoj šumi huče divlje sove. Zidovlje starodrevno neumitno tone, U ponor ga vuče nepoznata sila. “Nećeš popustiti?” – “Ne mogu više, priznajem: Ti si od mene jača sila zle sreće!” Onde je sada samo mali humak svedok, da je ovde nekada stajalo središte sela; ogromne, dve neutešne suze skrivaju od očiju naših groblju domova. A suze rastu dalje, dalje, šire, stapaju se preko močvare koja prodire: Dobivaju naziv: Velenjsko jezero. ali znate: pravo bi bilo - "Škalsko groblje!"

Nakon završenog studija filozofije i teologije – nastavio sam upisivati sa godinom priprave za magisterij i položio ispite s primerenom ocenom: čak i kod strogog Franca Rozmana, koji nam je tumačio Novi zavet pozivajući se na najnoviju eksegezu protestanta Bultmana, pa i kod Franca Perka – kasnijeg beogradskog nadbiskupa koji je polagao velike nade u jedinstvo kršćana i ekumenizam i zbog toga bio još više razočaran, kad je vidio potpuno drugačiju realnost na terenu.

Među njegovim izjavama je glasovita ona vrlo pesimistična, koju je dao za tadašnji Hitélet: »Ekumenizam tek za milijon godina; jedinstvo kršćana će se dogoditi tek na sudnji dan, i još to tek posle podne…« U osobnom razgovoru je poverio, da je najveća zapreka pravom ekumenizmu i međusobnom poštovanju nacionalizam većih naroda: srpskoga i ruskoga, koji vide samo sebe i svoje koristi, što se naročito pokazalo kot bratoubilačkog rata usred kojega je on bio nadbiskup i metropolit u Beogradu. Kad su ga jednom usred ratnih zbivanja 1992. upitali u Rimu, kako se oseća kad odlazi u Beograd, rekao je: »Da, u tu ludnicu Balkana.« Svojom iskrenošću i prostodušnošću pridobio je mnogo prijatelja, a još više neprijatelja – nije znao misliti i govoriti na bizantinski način, gde je pravilo: »Jedno misliti, drugo govoriti, treće raditi.«

Velika klasa je bio također Anton Strle i to u dogmatici. On je stajao čvrsto na tradicionalnom učenju Crkve i nije se dao omesti ni sa leva (naprednjaci) ni sa desna (konzervativci). Jednom je spomenuo, da mu nije pri srcu, da doktorirajo redom oni bogoslovi, koji običavaju ići u neku skrajnost te je dodao: „Da, ali oni su marljiviji u pripremanju određenih zadataka i čitanju poverenih im nekoliko knjiga.“ Ali u poveravanju tih „nekoliko“ knjiga sveti profesor nije poznavao granicu: „Gospod, pa še to in še to in še ono…“ tako reći bez kraja, da su mnogi odustali, tako i ja. Ipak mi nedostajala još samo odgovarajuća zadaća...

U međuvremenu sam premešten - ne po svojoj želji u misije, nego protiv svoje želje u dijasporu. Za vreme bogoslovskog študuja sam napisao još i drugu pesmu, kojoj sam dodao kasnijih godina još i originalne prepeve na druge jezike: ta u ono blaženo vreme nisam ni sanjao, da ću jednom raditi među Mađarima, da ću mađarski tekuće govoriti, da ću na mađarskom pisati pesme i da ću kod zlatne mise Vojvodinu imenovati svojom drugom domovinom, ta u Mužlji me za razliku od domaće Slovenije svako poznaje i svago pozdravlja.

PRELEPA NOČ (slovensko)	CSODÁLATOS ÉJ (magyarul)	PREDIVNA NOĆ (hrvatski)	PREDIVNA NOĆ (srpski)
1.Prelepa noč, izlivaj mir V nemirna srca vseh ljudi. Bog, naša moč, veselja vir V ubožnem hlevcu se rodi. Pozabi bol, odženi greh, Zaupaj mu skrbi! ^[4] 2.Opolnoči se zažari Doslej teman nebesni svod. Množina angelov pojoč Se proti zemlji razvrsti In slavo Bogu pojejo Ki usmili se ljudi. 3.Zatorej bratje tudi mi Iz spanja hitro vstanimo. Se proti Betlehemu zdaj Vsi trumoma odpravimo! Odprimo srca in roke Podajmo si krepko. 4.Sovraštvo zdaj preneha naj, Ljubezen mnogo lepša je! Pač mir na zemlji vlada naj, Ki Dete ga prineslo je Na zemljo vsem, ki verni so In blagega duha.	1.Csodálatos éj, békét önts, Az ember nyugtalan szívbe. Az Isten Betlehembe jött, Betölti minket ereje. Felejts el bút, ne vétkezzél, Rá bízzál gondjait! 2.Az égén nagy világosság Szétterjed végső sarokig. Énekelnek az angyalok És földnek békét hirdetik: A mennyből Jézus útra kelt, S a földre érkezik. 3.Tehát testvérek, vigadjuk, Mert megváltásunk közel van. A barlanghoz rögtön menjünk, Egymásnak nyújtjuk kezünket! Szívünket nyissuk szélesen Bánjuk bűneinket. 4.Most gyűlöletnek vége van, Mert szeretet ezerszer szebb! Bocsásd meg rút bűneinket, O Jézus, adj kegyelmedet: A földön minden embernek, Mind teremtményednek.	1.Predivna noć, izlijevaj mir U nemir ljudskih srdaca. Bog, izvor naše radosti K'o čovjek na svijet dolazi. Bol zaboravi, ljubi ga, Otvori dušu mu! 2.U ponoć raj zabliješti se, Ko da je sunce svanulo. Množina pjeva anđela, Nad Betlehemom radosno: Na nebu Bogu slava je, Na zemlji ljudma mir. 3.Ne spavaj brate, ustani, Otvori oči široko; Jer idemo, da slavimo Nebeskog kralja zajedno: Svi složno se pomolimo, Milost dobivamo. 4.Nek mržnja sada prestaje, Jer ljubav mnogo ljepša je! I mir zavladaj oko nas, Što Dijete ga donijelo je Na zemlji svim poniznima, Što vole bližnjega.	1.Predivna noć, izlivaj mir U nemir ljudskih srdaca. Bog, izvor naše radosti K'o čovek na svet dolazi. Bol zaboravi, ljubi ga, Otvori dušu mu! 2.U ponoć raj zablešti se, Ko da je sunce svanulo. Množina peva anđelska, Nad Vitlejemom prelepo: Na nebu Bogu slava je, Na zemlji ljudma mir. 3.Ne spavaj brate, ustani, Otvori oči široko; Jer idemo, da slavimo Nebeskog cara zajedno: Svi složno se pomolimo, Milost zadobimo. 4.Nek mržnja sada prestaje, Jer ljubav mnogo lepša je! I mir zavladaj oko nas, Što Dete ga donelo je Na zemlji svim poniznima, Što vole bližnjega.

Lekar Anton Lisec 62

U listu "Vrelo života" tekla je rasprava u pokoncilski doba između profesora moralne teologije Štefana Šteinera i Jordana Kuničića o načinima planiranja porodice te reguliranja rađanja u kršćanskom duhu. Kuničić, zagrebački profesor moralne teologije, u potpunosti je branio nauk okružnice Humanae vitae, koju je objavio 1968. sveti papa Pavle VI, a koji zabranjuje bilo kakvu uporabu kontracepcijskih sredstava.

Ljubljanski profesor moralke Šteiner zagovarao je nasuprot tome u nekim slučajevima kao »minus malum« korištenje veštačkih sredstava u nacrtovanju porodice rekavši da to nije greh, već samo manje zlo - prema prastarom moralnom principu o manjem zlu. Stoga po njegovu treba redovno dopustiti korištenje kondoma, a ponekad i pilula i spirale; tada još nije bilo jasno da se kod sredstava koje upotrebljavaju žene zapravo ne radi samo o kontracepciji, već o načinu koji opetovano ubija jedva začeti život.

U tom pogledu u potpunosti se složio s naukom enciklike pape Pavla VI. također lekar i kirurg Antun Lisec iz Vetova u Slavoniji, koji se odrekao medicinskoj karijeri jer se potpuno posvetio pripremanju mladih za bračni život, na što ga je pozvao župnik Marko Majstorović u Slavonskom Brodu. Tamo su pokrenuli pokret za obranu života pod nazivom Pro vita, koji je također privukao mnoge supružnike da apostolski deluju protiv pobačaja i kontracepcije, kao i protiv veštačke oplodnje. Na taj su način spasili mnoge nerođene živote, a svake su godine ta deca u pratnji roditelja imala svoj praznik – te napunili župnu crkvu. Pokret je zahvatio pred taj nesretni balkanski građanski rat kod raspada divne Jugoslavije ne samo katolike, nego i pravoslavne vernike – tako da je postao pravi ekumenski pokret za život – dočim je ratno huškaštvo pokret za smrt.

S tim u vezi objavio je Lisec mnoge brošure, od kojih je najpoznatiji letak "Dete - Božji dar", koji je preveden na mnoge jezike. Njegove tekstove možete pronaći i danas na internetu pod zajedničkim naslovom "Moji tekstovi", gde je značajan članak: »Zavoli dete i daj mu da živi!« On nije samo govorio, nego se i oženio devojkom iz dobre kršćanske obitelji sa kojom ima troje devojčica, koje su sada već odrasle devojke. https://kamenjar.com/antun-lisec-zavoli-dijete-i-daj-mu-da-zivi/ Antun Lisec: Zavoli dijete i daj mu da živi ! (kamenjar.com)

Kako da objasnimo načelo manjeg zla? "Ako se čovjek mora odlučiti između dva zahtjeva, a oba su zla i nema izbor, treba izabrati onaj za koji trenutno misli da je manje zlo."

Ovde se, u slučaju kontrole rađanja, postavilo pitanje na sledeći način: „Jedan od supružnika ne želi katoličku metodu kontrole rađanja, pa stoga samo postojanje braka dolazi u opasnost. Kako bi spasili brak, supružnici se mogu odlučiti na manje zlo - koristiti kontracepciju."

Bio je to složen i, zapravo, potpuno novi moralni slučaj, bez presedana u istoriji. Ipak to nije nešto potpuno novo; nakon dugog traženja sam naišao na odgovarajući odgovor kod slavnog moralista-isusovca Arthura Veermescha (1858.-1936.) gde se osvrće i na staro i prihvaćeno načelo manjeg zla, jer »nil novi sub sole« ^[5]:

Vermeersch (1858-1936) također ima web: https://www.encyclopedia.com/religion/ encyclopedias-almanacs-transcripts-and-maps/vermeerscharthur

Ako je osoba suočena s hitnom odlukom i ima samo dve mogućnosti, može izabrati jednu od njih. Ne greši, što god odabere, dok nije imala priliku posavetovati se s predstavnikom Crkve i Božjim naukom.

Uzmimo primer iz nedaleke prošlosti. Tako su tekom Drugog svetskog rata naši dečki bili stavljeni pred izbor odlaska u domobrane ili u partizane. Nijedna od tih odluka nije bila laka, nijedna bez mogućnosti greha, svaka je bila i opasna i moralni rizik, ali mnogo puta se nisu mogli ni odlučivati jer su bili nasilno odvedeni, kao što je to bilo u slučaju moje porodice: jedan stric je bio kod partizana, drugi kod Nemaca, treći kod domobrana – uglavnom nisu imali mogućnosti slobodnog odlučivanja i stoga je još toliko okrutnije šta su s njima uradili partizani posle rata, kad su ove svoje »neprijatelje« mučili i ubijala na stotine hiljada.

Mišljenje: “Zbog opasnosti od propasti braka oba supružnika smeju koristiti kontracepciju” nije, dakle, istinito, a dilema je veštački stvorena. Zašto?

. Nema potrebe raspravljati što je tu ispravno, jer jasno crkveno učenje kaže da veštačka i namerna kontracepcija nije dopuštena i da je grešna, bez obzira da li je abortivna ili neabortivna, jer crkveni nauk ne poznaje takvu razliku. Osim toga, upotreba pilule i spirale – kao i veštačka oplodnja - jesu abortivne - ali to u vreme Humanae vitae još niko nije znao, ni papa, nego je otkriveno tek kasnije novim razvojem nauke, koja je napredovala naročito na području kardiologije i ginekologije – nažalost je ostala kao i ranije – medicina bez morala, a to je zapravo velika tragedija. https://hr.wikipedia.org/wiki/Humanae_Vitae Humanae Vitae
. Moralno zlo i fizičko zlo ne smeju se poistovećivati ili mešati. Moralno zlo je greh i mora se izbegavati za svaku cenu i žrtvu. Fizičko zlo pak nije greh i smemo ga izbegavati, ali ga moramo trpeti i podnositi, ako ga ne možemo otkloniti bez greha.
. O savesti koncil kaže: "Na dnu savesti čovjek otkriva zakon koji ne daje sam sebi, ali ga mora poštovati." Savest je čovekova najskrivenija jezgra i svetište, gde je posve sam s Bogom, čiji glas zvuči u čovekovoj nutrini (Gaudium et spes, Crkva u savremenom svetu, CS 16). To znači da se glas savesti mora slušati, ali ne (pre)oblikovati prema grešnim željama rulje, kao što su to činili branitelji "seksualne revolucije" koja je buknula baš 1968. nastupom Beatlesa te rušila sve moralne granice; iste godine kad je objavljena i toliko osporavana okružnica Humanae vitae.
. Nije dozvoljeno koristiti zlo za postignuće dobra: „Zar trebamo činiti zlo da bi iz njega proizašlo dobro, kako nas neki klevetnički potiču? Osuda takvih je pravedna" (Rimljanima 3:8)" Dobar cilj dakle ne opravdava grešno sredstvo.
. Ivan Pavao II. spomenuo je upravo ovaj problem u svojoj okružnici o obitelji »Familiaris consortio«, gde kaže, uporaba kontracepcije ne može spasiti brak, već upravo suprotno: poštivanje Božjeg i prirodnog zakona ojačaće i bračnu ljubav; stoga potiče roditelje na velikodušno prihvaćanje dece pošto je manje zlo prihvaćanje deteta nego sebično izbegavanje rađanje poradi komoditeta; mnogi se brakovi raspadnu baš zbog toga.
. Gledaj splet https://www.vatican.va/content/john-paul-ii/en/apost_exhortations/documents/hf_jp-ii_exh_19811122_familiaris-consortio.html Familiaris Consortio (22. novembar 1981) Ivan Pavao II (vatican.va)

Tako sam molitvom i napornim proučavanjem dotičnih dokumenata konačno došao do zaključka te uverenja da stoji nauk Crkve, koji zabranjuje namerno sprečavanje začeća ili upotrebo bilo kakvih veštačkih sredstava te ga stoga treba poštivati i da moj inače učeni profesor Šteiner po tom pitanju ne naučava nauk Crkve. Zato sam ga jednom prilikom na predavanju preko papirića upitao: „Ne vidim kako bi se moglo uskladiti vaše učenje s Papinim naučavanjem u Humanae vitae.“ Ali on se diplomatski izvukao: nije odgovorio ni nečno ni potvrdno, nego napomenuo, da Papino učenje zaslužuje uvažavanje, čime se i ja slažem.

Konačna odluka o ovom pitanju - oko kojeg se saborski oci zapravo nisu mogli složiti - prepuštena je dakle papi, koji se našao pred nezahvalnom zadaćom da po tom pitanju objavi odluku koja nikoga neće zadovoljiti. Prestroga će se činiti onima koji su zagovarali neograničenu upotrebu kontracepcijskih pilula te dozvoljavali čak i pobačaj; bilo je i onih koji su zagovarali još užu definiciju. Naglašavali su kako je priziv savesti zapravo protestantsko načelo, pošto oni nemaju najviši crkveni autoritet koji bi usmjeravao ljudsku savest, koja se može rastezati poput harmonike.

Takvo dvojbeno učenje dovelo je mnoge bračne parove do grižnje savesti. Tako mi je jedna žena rekla da ponekad misli da je takvo ponašanje ispravno, ako muž upotrebljava preservativ, a ponekad nije i nije se usudila kazati ne nasilnom mužu koji se pofučkkao na takve “sitnice”.

Jasan crkveni nauk, međutim, daje supružnicima potporu i mogućnost pozivanja na svoju savest, koje načelo je osnov demokracije i slobode. Ta i kardinal Henry Newman, koji je već kao anglikanac priznavao vrhovni avtoritet rimskoga Pape, kaže: »Moj najviši papa odnosno avtoritet jeste moja vlastita savest«, koju je verno slušao i to ga je dovelo i u krilo Katoličke Crkve.

Ima žena koje moraju trpeti od okruženja, od rodbine ili od vlastitog muža nasilje, da bi učinile pobačaj. Jedno ovakvo pismo je napisala jedna moja mamina prijateljica iz Podlipe. U njemu kaže da ju je suprug prisilio na pobačaj protiv njezine volje i bilo joj je strašno čekati na red u abortirnici, znajući da ubija vlastito dijete: osećala se kao da vodi nevino janje u klanicu, kao da živa ulazi u pakao.

Žene koje tvrde da je dete njihov trbuh, kojim mogu raspolagati, ne govore istinu, jer danas je znanstveno dokazano da je to novo biće, koje ima svoje organe i svoj krvotok, gdje se čak i krvna grupa obično razlikuje od majčine. Mi vernici, međutim, vjerujemo da u trenutku začeća Bog ovom novom stvorenju udahnjuje besmrtnu dušu za čije će spasenje roditelji jednog dana davati Bogu strogi odgovor.

Antun Lisec, borac za nerođenu decu, u potpunosti se slagao s učenjem Humanae vitae. Upoznali smo se pripremajući mlade za brak. U to vreme još je bilo u Mužlji mnogo – oko pedeset mladih - , koji su redovno dolazili na predavanja o pripremi na kršćanski brak. Povezali smo se s grupom iz Bačke, iz Novog Sada pod vodstvom župnika Strikoviča, koja je održavala predavanja u Mužlji: jedno je držao bračni par, zatim sveštenik, pa lekar. Bilo je puno lepih reči, primera i pobuda, ali niko se od predavača nije ni dotaknuo najosetljivije teme – kršćanskog pogleda na planiranja porodice, nego su obično u detajle objašnjavali kontracepciju i tako mlade još potakli na greh. Ono o planiranju porodice obično smo morali još dodavati, kad su mladenci došli na neposrednu pripremu za venčanje. Šteta što slične priprave nisu tekle u drugim banatskim župama, pa se događalo, da nam koji par pobegne tamo.

U Slavoniji je nasuprot tome odmah nakon Drugog vatikanskog sabora uvedena obavezna priprema mladih za brak. Vodio ju je župnik Marko Majstorović iz Slavonskog Broda, koji je kao lekara zaposlio mladog i poletnog branitelja života, spomenutog karizmatičnog kirurga Antona Liseca, koji je čak bio spreman besplatno doći u Mužlju. Tako smo sada imali celu ekipu mi sami: sveštenik je bio župnik Stanko Tratnjek, bračni par je također bio iz Mužlje iz pokreta vikendaša (hétvégesek), na primer Aranka i Ervin Kovács, a lekar je bio ponekad naša doktorica Agi Halmai, a kasnije sam doktor Lisec, koji je iz svog iskustva tvrdio, da je danas teško naći primereno osoblje za takva predavanja, pošto postoji medicina bez morala, koja podučava, dopušta ili čak preporučuje ne samo kontracepciju, nego i veštačku oplodnju i pobačaj – a tako poučavaju već u školi i većina slušatelja to bez pridržaja prihvata.

Tekom godina ovaj je lekar-odgojitelj dolazio k nama, gdje je vodio tečajeve pripreme za brak. Ponekad je uspevao doći i do osnovne škole u Mužlji, kao i do srednje medicinske škole u Zrenjaninu. On je znao za sve abortirnice i abortere – kako ih je on nazivao – i kazao da toga ima u Srbiji još i još: također u Bečkereku na više mesta neometano i još uz podršku države rade svoj narodu i Crkvi štetni posao. U školama je najpre održao opšte predavanje o zdravom načinu života, kao i o kršćanskom pogledu na spolnost ter pripravu za brak. Središnja tema bila je predbračna čistoća, vernost u braku i prihvatanje dece, jer dete je najveći Božji dar ljudima, porodicama i narodima.

Posetio je i državnu bolnicu Đorđe Joanović u Zrenjaninu. Želio je upoznati šefa tog odelenja Tibora Jesenskog na odelu ginekologije - ta je zgrada srušena pre nekoliko godina - ali je on odbio poziv rekavši da je ateist – a na susretu su bili samo četvorica lekara iz cele one bolnice, što je itekako pokazalo kakav vlada u toj instituciji mentalitet.

Kod otvaranja dečjeg dispanzera u Mužlji sam spomenuo taj problem direktoru bolnice, koji je kod svečanosti bio nazoč, a on mi je odgovorio protupitanjem: »A šta sa onim petnaest-šesnaest godina starim devojčicam, koje su postale trudne?« To je zvučalo kao da nema drugog puta od ubojstva nevinog detešca, koje se prerano uputilo u ovaj okrutni svet. Odgovorio sam mu da je tome krivo dosta i školsko te medicinsko (ne)vaspitanje, koje umesto da decu i omladinu uči na suzdržljivost i samosvladavanje, preporučuje već od prvog razreda osnovne škole – takve plakate sam onda video u mužljanskoj školi – upotrebu prezervativa i time potiče mlade na bludnost. Dok direktor misli, da je pobačaj nužno zlo, nema nade da će se stanje poboljšati.

Lisec tvrdi, da baš propagiranje kondoma i spirale još pomaže širenju spolnih bolesti, pa i aidsa ili side. Kao primer navodi širenje te bolesti u Tajlandu i na Filipinima, gde su prvi slučaj otkrili godine 1986. U Tajlandu su išli u propagandu prezervativa, a na Filipinima na suzdržljivost. Ne samo da se je ta bolest baš zbog toga na Tajlandu sve više širila te i danas odnosi mnoge mlade živote, a na Filipinima je sida gotovo nepoznanica – nego je stao u Tajlandu prirodni rast stanovništva gotovo na tadašnjem nivou, dok se je na Filipinima normalno nastavio.

Među ostalim je Lisec posetio i zemlje Sovjetskog saveza, gde je bila takva praksa još proširenija, naročito u Ukrajini i Rusiji. Tamo je uspešno držao mnoga predavanja po TV i po fakultetima, te poticao roditelje, da sa ljubavlju prihvataju decu iz Božjih ruku, ta dete je Božji dar. »Kultura smrti« - kao što je takav mentalitet nazivao sveti Ivan Pavao Veliki – nije samo štetna za narod i Crkvu, nego izaziva mržnju na život, koja je zapravo preduslov i povod za izbijanje novih strašnih ratova: »Ako roditelji takvom lakoćom ubijaju svoju vlastitu decu u abortusu, kako neće ubijati tuđu u ratu?« zapitao se doktor Lisec, kao da je predviđao bratoubilački rat u Ukrajini.

Doktor Lisec poručuje i nama katolicima i drugima, da je Katolička Crkva pouzdana učiteljica vere i morala, kao i da učenje svetog pisma i usmene predaje veže pod grehom ne samo vernike, nego i papu, biskupe i sveštenike. Ona kroz istoriju trajno naučava u duhu Isusa Krista nerazrešivost bračne zajednice, da se momak i devojka venčaju u crkvi. Neumorno je naglašavao činjenicu, putujući po celoj Evropi, također po Istočnoj, da ljudski život počinje sa začećem, kada Bog stvara dušu telu, koje su darovali roditelji. Stoga treba taj život štititi, omogučiti mu rođenje i kršćanski odgoj, da tako jednom može doći u nebeske radosti.

Daljnja objašnjenja se nalaze

u »Katekizmu Katoličke Crkve« (https://hbk.hr/wp-content/uploads/2018/11/Katekizam_Katoli%C4%8Dke-Crkve.pdf),
u papinskim okružnicama „Casti conubii“ ( https://hr.wikipedia.org/wiki/Casti_Connubii)
u „Humanae Vitae“ (https://hr.wikipedia.org/wiki/Humanae_Vitae ) te
u dokumentu Kongregacije za nauk vjere „Donum Vitae“ (https://hr.wikipedia.org/wiki/Donum_Vitae). Dakle, smrtni gresi (uz uvažavanje svih pa i olakšavajućih okolnosti) nisu samo pobačaj, nego i kontracepcija, sterilizacija i veštačka oplodnja.

U vezi toga kaže doktor Lisec:

„Čujemo da se rađa manje od 5% dece začete u epruveti, no ostala se ubijaju ili drže na životu, zamrznuta u hladnjačama. Nikad se još nije čulo, da bi uspelo odmrzavanje.“ Dete je Božji dar i samo je Bog gospodar života; sa područja, gde se vrše pobačaji, ljudi masovno beže – također iz plodne Vojvodine, koja bi mogla prehraniti celu Evropu!

Knjižničar u vojničkom ruhu 67

Pod prijašnjom vladavinom redovno su katolički bogoslovi pozivani u vojsku usred školske godine ili usred studija, kako bi se što više zbunili. Ni semeništa ni srednje škole nisu bile priznate od strane države, već su se smatrale jedinim dopuštenim privatnim školama koje su kao takve postojale. Iako je u Mađarskoj i Poljskoj sovjetski komunizam vršio veći pritisak na veru i slobodu, dao je Crkvi veće mogućnosti u pogledu obrazovanja i veronauke.

Bio sam za vreme asistencije odnosno polaženja filozofskog fakulteta, kao i za vreme bogoslovskih študija tada kroz više godina knjižničar na Rakovniku zajedno s Francom Vidicem.

Malo pred odlaskom u armiju sam 1967. išao kupiti jednu knjigu za knjižnicu u "Mladinsku knjigu" u Ljubljani na tadašnjoj Titovoj cesti ispred Nebotičnika, morao sam se poslovno obratiti i ravnatelju i književniku Ivanu Potrču (1913.-1993.). I danas mi u ušima odzvanjaju njegove reči koje su bile kao pouka dobrog oca sinu:

"Ne morate doslovno shvaćati tih vojnih zapovesti i slepo ih izvršiti; morate misliti svojom glavom." Bio sam iznenađen i zabezeknut, kad sam shvatio da mi čovek kojeg sam smatrao "crvenim" daje tako "grešne" savete protiv zvaničnog učenja našeg "idealnog socijalističkog društva", „čiji je put bio uvek ispravan“, ali gde je vladalo nemoralno pravilo: „Naređenje – izvršenje!“ Iako mu nisam odgovorio, dobro sam upamtio njegove reči i čuvao ih u svom srcu kao dragocenu baštinu i mislim da mi je on puno pomogao - pripremio me za uvete koji su bili potpuno drugačiji od onih u samostanu, potpuno drugačiji od normalnih i pravilnih.

Moram reći da sam se dobro osećao kod salezijanaca. Svidelo mi se to zanimanje jer po želji našeg osnivača svetog Ivana Bosca je „glavna svrha salezijanske družbe zbrinjavanje i odgoj siromašne i napuštene mladeži, kao i svako drugo dobro delo, koje ima za cilj spasenje duša.“

Naš tadašnji ravnatelj Avguštin Jakob rekao mi je pre odlaska u vojsku: „Kad budeš u vojski, razuzdanost i raspojasanost će ti se pokazati u tako ružnom svetlu da ti sigurno neće biti privlačna.“ Mislim da je tako i bilo. .

Ekonom Stanko Rebek slao nam je redovito svaki mesec - mislim da svakome po 500 ili 1000 dinara; to nije bila velika svota, ali nešto si je vojnik ipak mogao kupiti. U to smo vreme bili odgajani tako štedljivo da sam taj novac stavio u štedionicu na poštu i uštedio sam priličnu svotu za našu družbu, koja u ono vreme nije imala novca, ali je imala mnogo zvanja; danas naprotiv materialno bolje stoji, ali nema zvanja. Da sam danas u sličnoj situaciji, sigurno ne bi tako štedio nego bih se počastio nekom sitnicom, ili bih dao onima kojima nedostaje, jer meni kao vojniku zapravo ništa nije trebalo. Najsiromašniji su bili strastveni pušači: kad nisu imali novca, skupljali su odbačene čikova sa betona i pušili ih do posljednjeg dima - tamo gdje je koncentracija nikotina i drugih otrova najveća.

24. septembra 1967. morali smo biti na stanici u Velenju. U to vreme vojni obveznici još nisu smeli sami odlaziti u vojsku kao kasnije, već samo organizirano, na poziv. Sastav iz Velenja i Celja zaustavio se u Zidanom mostu. Je li to bilo slučajno ili planirano, ne znam; tamo smo morali čekati celu noć. Nije bilo hladno, nego užasno dosadno i već prilično očajno. Neki su vojnici bili pijani, ali su pevali nešto poput "Marijane", drugi su uzdisali, treći proklinjali sudbinu, četvrti nemo gledali ispred sebe - jednostavno smo se osećali prepušteni na milost i nemilost nadređenima – mislim da je to bio i cilj.

Imao sam sličan osjećaj kao na Reki, kad smo bili na regrutaciji: tri sata držali su nas gole u velikoj dvorani - i tako smo išli od jednog oficira do drugog na očigled sviju. Ne znam zašto nam je trebalo toliko dugo da se tamo pokazujemo bez odela kao u kakvom pornografskom filmu. Možda su nam vlastodršci hteli dati do znanja da oni imaju svu vlast nad nama i da ne vredimo baš ništa i da im ne možemo tajiti nijednu svoju tajnu: da imaju vlast ne samo nad našim telima, nego i nad našim dušama – ali u tome su se varali: vladar duša je samo Bog. Te formalnosti - kada smo stajali u redu s nekakvim papirima i hodali od jednog do drugog službenika, mogli bismo obaviti baš jednako potpuno pristojno obućeni, kako i dolikuje pristojnim ljudima.

Što se tiče služenja vojnog roka, moram priznati da mi kao takvo nije palo teško - ali s takvim načinom razmišljanja, kao da je čovekov cilj jedino to, da jede, pije, spava i razmožava se, a onda da prema potrebi „mrzi na neprijatelja“ te ga nemilosrdno ubija – sa takvim mišljenjem nisam se nikada mogao složiti ili pomiriti.

Prva vojnička noć 68

Prvi ispit čekao me odmah po dolasku u kasarnu Stevan Sinđelić u Pirotu, koja je sagrađena najverovatnije daleke 1920. godine, dakle pred više od sto godina – te je pretrpela neka manja oštećenja za vreme NATO-vog bombardiranja 1999 – mnogo manja, nego one u Prištini, koje su potpuno sravnjene sa zemljom.

Prvu noć po dolasku još nismo spavali u zgradama kasarne, već smo „fazani“ – dakle „mladi vojnici“ za razliku od „stare vojske“ prenoćili tamo negde, gde smo se prijavili po dolasku u kasarnu. Pre spavanja, neki „fazan“-zemljak, koji je imao ležaj do mene okrenuo se prema meni i pozvao me da zajedno spavamo. Iznenadio sam se usled takve drskosti i posumnjao da susret sa toplim sudrugom već prvu noč nije slučajan, nego možda namešten. Kasnije mi se u vojsci nešto slično nikad nije desilo. Ali ja sam imao odmah spreman sasvim miran i ozbiljan odgovor:

“Mi nismo deca, nego oboje odrasli momci, i znamo dobro da samo muž i žena spavaju zajedno.” Dotični se pomirio sa mojim objašnjenjem te se odmah okrenuo na drugu stranu i zaspao. Kad sam ga nekoliko dana kasnije sreo u krugu vojarne, samo je pocrvenio, oborio oči i nestao u mnoštvu. Priča se, da su takvi tipovi skloni menjavanju partnera i usput dobiju zarazu koju nesvesno prenose dalje. Zahvalio sam anđelu čuvaru što me nadahnuo pravilnim i prihvatljivim odgovorom, i tako mi sačuvao zdravu i dušu i telo, a možda me zaštitio pred mogućim ucenjivanjem.

Što se tiče homoseksualnosti, sa kojom sam se tada prvi puta u životu sreo, Katekizam Katoličke Crkve (KKC) u tački 2357 kaže:

Sveto pismo prikazuje homoseksualne činove kao neispravnost te velike zablude:

Propast Sodome i Gomore, koje je gradove Bog uništio sumporom i vatrom zbog istospolnog načina života (Postanak 19:1-29);
Stoga ih je Bog predao sramotnim strastima: njihove žene zamijeniše naravno općenje protunaravnim, a tako su i muškarci napustili naravno općenje sa ženom i raspalili se pohotom jedni za drugima te muškarci s muškarcima sramotno čine i sami na sebi primaju zasluženu plaću svoga zastranjenja (Rimljanima 1,24-27);
Ili zar ne znate da nepravednici neće baštiniti kraljevstva Božjega? Ne varajte se! Ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni mekoputnici, ni muškoložnici, ni kradljivci, ni lakomci, ni pijanice, ni psovačič, ni razbojnici neće baštiniti kraljevstva Božjega (1 Korinćanima 6,9.10)
A mi znamo da je Zakon dobar ako se tko njime služi zakonito, 9 svjestan toga da je Zakon tu ne za pravednika nego za bezakonike i nepokornike, nepobožnike i grešnike, bezbožnike i svetogrdnike, ocoubojice i materoubojice, koljače, 10 bludnike, muškoložnike, trgovce ljudima, varalice, krivokletnike, i ima li još što protivno zdravom nauku - 11 po evanđelju Slave blaženoga Boga koje je meni povjereno (1 Tim 1,8-11).

Sveto pismo i crkveno učiteljstvo dakle osuđuje takve postupke kao grešne – ali ne sklonost ili usmerenje te preporučuje blagi postupak prema osobama sa takvim navikama. (KKC 2358)

Kršćanin koji želi spasenje svoje duše dakako prihvata ovo učenje. Takvo gledanje bilo je zapravo općenito prihvatljivo ne samo vernicima, nego i svim drugim ljudima u svim verama i kulturama sve do dana današnjega, kada „grupe sa posebnim nagnućima“ traže svoja tobožnja prava, da javno i preko reklamiranih parada upražnjavaju svoje nagone: pa da se radilo i o prirodnim i pravilno usmerenim nagonima, to su ipak stvari, koje bi morale ostati u sferi intimnosti.

Inače, za vreme služenja vojnog roka u Pirotu se sa tim pitanjem ponovno nisam susreo, pa čak ni u Prištini – tamo sa jednim izuzetkom: dvoje bosanskih muslimana je svaku veče izlazilo kod žice, kako su drugovi vojnici šaputali, sa tom nakanom. Većina tih nepokvarenih dečaka – makar po njihovim rečima ne bi to mogli zaključivati – imala je kod kuće svoje devojke, a neki su tvrdili čak da s poštovanjem čekaju do vjenčanja onaj čas – tako neki odličan drug iz Varvarina; drugi su kod kuće ostavili i svoje žene i decu. Koliko mu je takav rastanak teško pao, iskreno mi poverio jedan čestiti mladić na noćnom dežurstvu u onoj staroj Sinđelićevoj kasarni u Pirotu...

Takav vojnički način života bio je meni i većini vojnika neobičan i stran. Neki "fazani", t.j. novi vojnici, zbog teških prilika i robovske poslušnosti koja se tražila – u suprotnošču sa potpunom slobodom koju su uživali u civilstvu – pokušavali su čak i samoubojstvo, najviše rezanjem žila – što, barem u moje vreme, nikome nije uspelo; posle spašavanja su poslati kući kao nesposobni. Što se tiče dobrog odgoja momaka, mislim da poticanje na mržnju i ubijanje 'neprijatelja', kao ni slepa poslušnost, ne deluju baš odgojno.

Usprkos nekoj podnošljivosti za mene je vojni rok bio težak iz više razloga:

a. Bilo mi je neugodno i odvratno odgovaranje od mog svešteničkog zvanja, koje se događalo u Pirotu.
b. Još mi se više gadilo pipanje, koje je vojnik Simo Simendić ponekad pokušavao nad drugovima i na meni, a da niko ništa nije preduzimao - iako su desetari uvek bili s nama; nije ni čudo - jer su neki od njih prednjačili u nepristojnom govoru ili ponašanju - barem moj desetar.
c. Među vojnicima - čak i među oficirima - bilo je dosta psovki i ružnih reči, koje su počinjale u srpskohrvatskom govoru sa jeb, dok kod Kosovara sa čiv.
d. U (pre)odgoj su uključena i kršćanstvu potpuno strana i suprotna načela, koja su nam se iz dana u dan ubijala u glavu, npr.: „Mrzi na neprijatelja!“ („Hate the enemy!“) Zašto bi bilo koji pojedinac ili narod mrzio drugoga , ako mi nije učinio ništa loše? Kršćanstvo, nasuprot, traži od čoveka da ne mrzi, nego voli sve, pa i svoje neprijatelje. Kako se obični ljudi međusobno ne mrze, za raspirivanje mržnje brine se vojna propaganda, što smo mogli videti i tekom raspada Jugoslavije ali i u ratu u Ukrajini; a komunizam je morao uvek biti od nekoga ugrožen; ako nije bilo stvarnih neprijatelja, morali su izmisliti barem „klasnog neprijatelja“, ili „ustaše“ i „četnike“, kako su od milja često nazivali Hrvate ili Srbe i time jačali nepoverenje i mržnju.
e. Bez priziva na savest su tražili: „Naređenje – izvršenje!“ To krivo načelo potiče iz pruske protestantske vojske s kraja 19. veka, koja je od vojnika htela napraviti poslušne strojeve koji automatski slušaju naredbe, čak i ako su nemoralne i grešne. To može i dovelo je do ozbiljnih zločina, ubijanja i uništenja, kao što imamo slučajeva u bližnjoj i daljnoj, domaćoj i stranoj istoriji, a naročito u Ukrajini.

Bila je ipak jedna od najsvetlijih tačaka mogućnost posvećivanja crkve. Ne samo da nisu branili – naš potporučnik je izričito izjavio, da svako može po želji ići u crkvu, kad ima slobodan izlaz i ja sam to obilato koristio. Pošto nije bilo tada u Pirotu ni katoličke crkve ni ikakve bogomolje, ja sam odlazio u pravoslavnu crkvu, koja je bila u starom delu, kog su zvali Tijabara. Tamo je bio za paroha neki mladi sveštenik sa detetom od oko sedam godina. Njegova žena je znala pripremati papriku na različite zavodljive načine, da sam polako i ja zavolio papriku, koju pre nikada nisam smatrao za dobro jelo – a naša tadašnja slovenačka paprika, koja nikad nije dozorela, nije se mogla meriti sa pirotskom – i ne bez razloga su stanovnike oko Pirota i Leskovca zvali „paprikari“.

Na nedelju 24. decembra 1967 sam također imao izlaz. Posle večernje, kod koje sam rado bio nazočan – jer me je podsečala na one divne dane u Križevcima – me je mladi paroh pozvao na večeru: neke vrste pečena paprika sa jajima; ali to nije bila ona zelena naša paprika, nego zrela, velika i dugačka, mesnata; taj mladi izobraženi sveštenik bio je vrlo sklon ekumenizmu i zbliženju svih hrišćana u uverenju, da svi pripadamo jednom hrišćanstvu, jednoj Crkvi i jednom Isusu Kristu. Ne samo da je on imao naručen Glas Koncila te je bio uvek u toku događaja, nego je tražio po radiu stanice, koje su ba ovo Badje veče prenosile božićne pesme i programe – samo da bi razveselio jednog usamljenog vojnika, koji mora Božić slaviti u stranom okruženju.

Kad sam bio 1979. kao sveštenik u Nišu, čuo sam od pravoslavnih kolega, sa kojima smo si bili za vreme komunizma u mnogo boljim odnosima nego sada u vreme slobodne demokracije – da je niški vladika – na žalost i ljutnju njegovih kolega, koji su to smatrali nevaljanim – raščinio ovog mladog sveštenika valjda zato, jer nije hteo otići na novo službeno mesto u nekom zabitnom selu; glavni uzrok neposlušnosti neka bi bio jer tamo dete ne bi imalo mogućnosti polaženja viših škola kao u Pirotu. Pošto je ostao potpuno bez primanja ili potpore, mesna zajednica ga je primila kao knjižničara u pirotskoj knjižnici… Da se nešto tako okrutno stvarno može dogoditi, imali smo slučaj i u Mužlji, kad je bio raščinjen sveštenik Ivica sa četvoro nezbrinute ženske dece!

Odgovaranje od zvanja 71

Makar još nisam bio sveštenik, od detinstva sam voleo sve što je povezano s Bogom, svetim pismom i Katoličkom Crkvom. Kod kuće smo imali domaću kapelicu. Nepoznati – zapravo poznati ljudi – iz nje su ukrali 1990. starodrevni kip Blažene Device Marije – upravo nakonšto je bio obnovljen u Kamniku; to je teško pogodilo naročito moje roditelje. Još teže im je palo, što se milicija nije potrudila da kradljivcima dođe u trag nego je stavila kao vrednost neku beznačajnu svotu, samo da nije bila dužna stupiti u poteragu – ako nije bila sa kradljivcima i sama povezana. Kip je bio iz lipovog drva i sasvim lagan – verovatno star preko 200 godina i dakle s umetničkog stanovišta neprocenjive vrednosti.

Stanovala je u ono vreme u staroj školi kao podstanar jedna bezvredna porodica ne baš na dobrom glasu, jer kad su se oni ugurali u naše pošteno selo, noć za noću nestajali su starinski kipovi i raspela sa križeva i kapela – i prepričavalo se da su oni to krali i preprodavali u inostranstvo; nestao je iz kapelice čak križ na groblju. One noći majka je videla neki mercedes da se zaustavio pred našom kapelom zidanom u baroknom stilu – ali nije posumnjala na nešto takvo; uostalom nije se ni usudila izaći u tamnu noć, ta naslućivao se već ratni sukob ob raspadu Jugoslavije. Kapela nije bila zaključana i komšija, koji je obećao postaviti sigurnu gvozdenu ograju, poslom je odgađao da to nije učinjeno sve do danas. Tako su imali lopovi lak posao, da su izvadili tek obnovljeni kip.

Sećam se dobro, da smo posle rata – kad su bezbožnici redom razbijali kipove, križeve i uništavali kapele, ovaj isti kip Majke Božje svaku večer nosili u »hišu«, gde je sigurno prenoćio. Isto sam u to uzburkano vreme demokratskih promena savetovao majci, ali je odgovorila: »Šta će nam kapela bez kipa Majke Božje?« A dugo vremena nakon krađe kapela je bila prazna.

Kad je brat Anton prebegao u Australiju, pred njenim likom svaku je noć gorelo kandilo, da ga naša nebeska Majka vrati kući – i desilo se to nakon deset godina, makar je to sa sobom nosilo i određene neugodnosti: pedeset godina nesigurnosti sa bolesnim i tvrdoglavim rođakom, kojega su pratile zastrašujuće fobije.

Sve oko nas je u našem selu puno križeva i kapelica, i svaka od njih ima svoju priču. Pored toga ima ne samo u našem selu, nego po čitavoj Sloveniji mnogo divnih crkava – i također sva značajnija brda su njima urešena. Gotovo da nema većeg sela a da ne bi kraljevala u njegovom središtu obično crkva časne starosti: to je olakšavalo nečasnoj porodici njihovu rabotu; čim su se nekim čudom nakon nekoliko godina odselili, krađe svetih predmeta sa križeva i kapelica su odmah prestale.

Kad smo se 1967. vozili od Beograda prema Nišu, uzalud sam tražio očima neku crkvu. Pravoslavni su Srbi tada zapravo malo išli u crkvu, zato nisu mnogo koristili ni stare crkve, a kamoli gradili nove; u tome je i nova vlast postavljala različite prepreke. To je počelo tek nakon što se promenila vlast – posle Titove smrti.

One crkve koje su u ono vreme bile po selima bile su obično na tako skrovitim mestima da se nisu mogle videti iz voza – mislim da se tada u gradovima najviše mogla vidjeti Saborna crkva u Beogradu, kao i parohijska crkva u Paraćinu. Gledao sam po brdima i brežuljcima, ali crkava nije bilo nigde. Pritom su sva brda bila gola - bez drveća, kao da je šume odnela bura.

Što se tiče vernosti kod naše pravoslavne braće, tadašnjem je niškom dekanu Hermanu Habiču niški vladika – sa kojim je bio u dobrim odnosima - jednom rekao: “Vaši katolici u lepom broju svake nedelje idu na misu. Naši ljudi su također verujući, ali nisu crkveni”. Danas postaju putem veronauke i pravoslavni vernici – naročito deca i omladina – sve više i crkveni, što je svakako treba pozdraviti.

U Pirotu smo bili u starim kasarnama, koje su bile još iz vremena stare Srbije - po nekim izveštajima građene su 1884-1887; ali najverovatnije je kasarna Stevan Sinđelić građena posle 1920. Vojarna bila je za moje pojmove prilično velika - ali je u dvorištu bilo posađeno drveće - mislim da je bio neke vrste javor, tako da smo imali dosta posla na jesen, kad smo svako jutro morali pomesti lišće.

Jednog popodneva, kada smo tako „čistili krug“ – tj. dvorište, došao je naš potporučnik - rodom iz Pirota - Novica Đorđević. Rekao mi neka prekinem posao i pozvao da sednemo na klupu na razgovor tamo blizu ulazne kapije – a do nje je bila naša zgrada. Nisam imao pojma što smera, ali sam brzo shvatio i podsvesno se postavioe u obrambeni položaj; o sličnim postupcima slušao sam zastrašujuće priče od starijih bogoslova.

Još uvek se sećam glavnih okvira razgovora. Kasnije sam razmišljao da je glavna svrha razgovora zapravo bila da me oficir odvrati od svešteničkog poziva, što mi je i on izravno spomenuo. To mi se činilo ponižavajućim i nečasnim činom: sada kad sam u vojnoj službi, kada potpuno zavisim od njega i nisam samostalan, pokušaće uticati na mene kao pretpostavljeni na podređenog, koji prema pravilu službe uvek mora odgovarati:

"Razumem, druže kapetane!" Zato sam - budući da sam već čuo za slične pokušaje – odgovarao doduše sa poštovanjem kako dolikuje vojniku, ali jasno i odlučno na postavljena pitanja odnosno na predložene dileme; izgleda ipak da je on dobio glede toga uputstva i naređenje od svojih pretpostavljenih.

U to vreme upravo je završio Šestodnevni rat (od 5. do 10. juna 1967.) između Izraela i Arapa, koje su zastupali Ujedinjena arapska republika (Egipat-Sirija) i Jodanija pod vodstvom Gamal Abdel Nasera i kralja Huseina, a završio se sa potpunim porazom Arapa. Izraelci su pored toga zauzeli Golansku visoravan, Cisjordaniju i Sinajski poluotok uključno sa Sueskim kanalom uz vrlo male gubitke. (gle splet: https://sh.wikipedia.org/wiki/%C5%A0estodnevni_rat )

Poručnik je započeo dakle s ovim poznatim događajem i postavio pitanje:

"Misliš li da je ispravno što su se Arapi molili umesto da se bore protiv Izraelaca?" Prema njegovu stanovištu oni su tada slavili neki praznik i nisu se borili.

Odgovorio sam mu: "’Pomagaj si sam in Bog ti bo pomagal’ ('Pomozi sam sebi, pa će ti i Bog pomoći'), kaže slovenačka poslovica. Ne možemo očekivati pomoć od Boga ako sami ne učinimo ništa da postignemo svoj cilj." S ovim se odgovorom složio i moj sugovornik.

I nastavio: “Vera ionako ne pomaže čoveku. Čak mi je i stara majka umrla, iako je verovala, molila i išla u crkvu.“ Na takav glupi protuverski prigovor zapravo nisam našao odgovor. Mislim da sam odgovorio rekavši da svi jednom moramo umreti, i vernici i nevernici. Ali sam pomislio: „Koliko bi mu godina trebala živeti njegova baka da poveruje? A šta ako on i ranije nije verovao?“ Sličan mi je prigovor desetak godina kasnije stavio neverni Vene na Bučki, čija je majka umrla u starosti od 90 godina!

Potporučnik je sad skrenuo razgovor u drugom pravcu: “Učlani se u partiju, a mi ćemo ti omogućiti da završiš školovanje.” To me jako iznenadilo. Smatrao sam da on ima sva obaveštenja o meni, ali daleko je od toga da zna sve o meni i okolnostima; nije mi mogao predstaviti odvratniju stvar; pa sam rekao:

“Čovek kad navrši dvadeset godina već ima svoja uverenja i ne menja ih tek tako.” Bio sam među vojnicima, ako ne najstariji, onda barem jedan od starijih, što je bila prednost; većina vojnika bili su neiskusna deca od osamnaest godina, a ja sam sa svoje 23 godine možda bio najstariji u četi ili barem vodu, što mi je više puta dobro došlo - bio sam barem malo iza pubertetskih iskušenja kojima su se neki desetari i vojnici bezvoljno prepuštali.

Tako je naš razgovor – barem za njega – završio neuspešno. Potporučnik mi je rekao da ćemo se opet naći i razgovarati, ali to je - hvala Bogu - bilo prvi i zadnji put. Pomalo sam ipak bio zbunjen i u strahu, ali bio sam i poprilično ponosan na sebe što sam se dobro držao: na sva pitanja sam pametno odgovorio, odlučno ali ipak sa poštovanjem. U svojoj duši sam bio odlučan i u svoje mlado vreme bio vrlo ratoborno nastrojen te sam jedva čekao priliku da se pokažem veran svojim načelima. Nije mi bilo nepoznato, da su mnogi semeništarci i bogoslovi bili ozbiljno zbunjeni ovakvim "prijateljskim" nastupima svojih časnika, koji su ih lažnim obećanjima uspeli odvratiti od njihovog svetog zvanja.

Kasnije, dok sam bio kapelan na Karaburmi, često sam volio posećivati vojnike, da im dadem podršku, da lahkše pobede taj strah pred ljudima; time sam im dao mogućnost razgovora, ispovedi i pričesti, a ujedno sam ih barem za neko vreme "izvukao" iz vojničke stege, da su se vani barem nekoliko sati slobodnije osećali. Sve su to redom bili idealni i veri odani momci, od kojih je većina teško podnosila vojnu stegu, kao i ponekada grubosti i ponižavanja pojedinih predpostavljenih.

Za ove posete mnogo sam se žrtvovao. Jednom sam želeo posetiti nekog vojnika u Subotici; iz Niša sam doputovao autom do Sente, gde neka bi po telefonskom dogovoru tamo prespavao, ali je župnik rekao, da domaćica nije ništa pripremila, te sam prespavao u kolima – hvala Bogu, da je bilo leto i toplo vreme: ujutro sam bio pravovremeno u kasarni, da sam „izvukao“ onog vojnika, koji mi je bio za posetu jako zahvalan.

Ako većina, ne svi: kad sam drugi put posetio jednog svog prijatelja-Slovenca iz Beograda; kad sam se rano ujutro – jer kasnije su vojnici odlazili na zanimanje – javio u kasarni u Melju, došao je onaj vojnik-desetar da mi javi, da nema vremena, da mora da ide na zanimanje. To me toliko iznenadilo i na neki način uvredilo, da je pogasilo moju revnost za posećivanje „od svih ostavljenih vojnika, koji jedva čekaju, da izađu iz kasarne“. Prvi put sam video, da ne gaje baš svi takvu želju, nego da se nekima ovaj vojnički život nadasve sviđa. Nije mi išlo u glavu, kako može neko više ceniti takav način života od prijateljske posete i slobodnog dana, koji su tom prilikom redovno dobivali, ako su ga samo zatražili.

Nesreća u Prištini 73

Za vreme služenja vojnog roka u Prištini, kuda smo krajem februara 1968. bili dobili prekomandu iz Pirota, vrlo mi je živo još danas pred očima jedan tragični događaj i čini mi se kao sam i ja bio svedok teške nesreće: nesretnim slučajem poginuo je dobri i uvek veseli vojnik iz Bosne - Munib Hasanbašić, momak iz naše, odnosno druge čete, dok je istovarivao ugljen; mislim ipak, da sam okolnosti saznao kasnije, jer su bili na poslu momci svi malo jači od mene.

Desetar je pitao ko se dobrovoljno javi da taj dan istovare ugljen. Među ostalima javio se Munib koji je bio veseo i druželjubiv momak. Jednom mi je kao dežurni doduše zabranio da sušim gležnjake kraj peći dol kod kupatila – ali to je bila naredba odozgo i nisam mu zamerio. Ovaj put dok je istovarao ugljen, kamion je odjednom počeo kliziti prema vagonu jer je vozač – također vredan momak iz naše čete – iz neznanih razloga otpustio kočnicu. U svakom slučaju kamion je počeo kliziti bliže teretnom vagonu jer je teren bio malo nagnut na teretnoj stanici u Prištini – tako da je nesretnog mladića pritisnuo uz vagon tako jako, da mu je pritom prignečio prsa te je on nedugo zatim preminuo. Teška je tuga legla na celu vojarnu; najžalosniji je bio vozač koji to nije napravio navlaš; kakova je žalost zavladala tek u njegovoj porodici, a i među nama, koji smo bili povezani kao braća; tada nas još nisu delile verske ili nacionalne razlike – što je počelo dobivati maha tek devedesetih godina i dovelo do bratoubilačkog rata!

Poseta Franca Jamnika, koji je bio kapelan Hermana Habiča u Nišu te je meni i drugovima donosio svetu pričest te priliku za ispoved, pružala nam je veliku utehu u Pirotu. U Prištini sam, međutim, mogao gotovo redovito – barem jednom mesečno – dolaziti na ispoved i pričest, jer je ondje služio naš župnik Franc Skuhala.

Naša zgrada – 2. četa – stajala je desno od kapije, blizu ograde. Tamo smo posadili borove koje smo za letnih vrućina redovito zalijevali. Ostali su samo kod nas – drugde sve nagore su se osušili jer ih nisu zalivali.

U našem vodu u Prištini bili su moj desetar Bicak Jusuf iz okoline Peći na Kosovu, Tomislav Stojanovski iz Jabuke kod Pančeva i Šuvalić Redža iz sela Šatorovići kod Modriče u Bosni, koji je bio hodža; jedan je bio nišandžija, drugi donosioc, a treći pomoćnik ili tako nešto, koji je nosio postolje. Naša grupa je bila primer bratstva i jedinstva: desetar Kosovar, mi vojnici jedan Slovenac, drugi Makedonac, a treći bosanski Musliman, a uz to on hodža a ja pop. Postali smo tako uvežbani, da smo išli čak držati predavanja za predvojničku obuku za mitraljez: jedanput dole na jug blizu Ljubotena u neko veliko selo, a drugi put na sever gore negde kod Kosovske Mitrovice – dakako sve napamet: sklapanje i rasklapanje…

Što se tiče moje "pop" ("svešteničke") etikete, iako to još nisam bio, nije mi baš ništa naškodila. Samo u početku me je naš potporučnik u Pirotu – kako sam već spomenuo – bezuspešno probao odvratiti od mog duhovnog zvanja, a možda je smerao i od katoličke vere; inače su me u vojsci ostavljali na miru i čak sam osećao neko poštovanje. Onog Simu, koji me je u Pirotu toliko namučio, poslali su u tkzv. „kaznenu kasarnu“, kako su vojnici govorili, u Đakovicu na jugu Kosova – i tako sam se ga oslobodio, što mi je mnogo značilo.

U našoj kasarni se nije govorilo bezobrazno, barem ne mnogo. Jedanput je moj desetar Bicaj izustio neku bezobraznost; kazao je, da negde dole u Metohiji momci više treže ku ku, nego pi pi; tada ga je predpostavljeni – moj i njegov potporučnik odmah ukorio smatrajući, da to ne valja i da se tako ne govori; ipak to znači, da to nije nova pojava.

Jedan moj prijatelj-zemljak se hvalio kako njega ipak nisu otkrili, da je „pop“. Kako je to bilo moguće? I to se dogodilo usprkos činjenice, da su i u njegovom vojnom odseku kao njegovu karakteristiku napisali da je "pop". Njegov desetar, koji nije znao čitati latinicu, je to pročitao na ćirilici kao "ror". "Ali kakvo ti je to zanimanje - ror?" “Jednostavno – mi izrađujemo rorove.” I nije nikome palo na pamet do kraja vojnog roka da je i on pripravnik za katoličkog sveštenika; uostalom – koliko su drugi u ranije, oštrije doba i po drugim kasarnama, pretrpeli zbog svog duhovnog zvanja i svete katoličke vere, - a slično i kasnije po Titovom pismu 1972. – mi smo u ono doba – posle pada Rankovića i u doba Titove posete Papi Pavlu VI. u Vatikanu – glede našeg verskog uverenja – barem u mojoj kasarni – prošli neobično dobro.

Bio sam vojnik u Prištini od februara 1968. do februara 1969. - dakle jednu cijelu godinu; pošto sam dva puta davao krv, otišao sam kući četiri dana ranije. Iako čudno zvuči, za vojnika u Prištini je - barem što se mene tiče - bilo iz više razloga bolje nego u Pirotu – makar sam pripadao i tamo i tu rodu pešadija.

Bila je u gradu katolička crkva koju je sagradio salezijanac Jože Bakan. Kad sam bio tamo s vojnicima, ali u pratnji samo jednoga ili dvojice, lepo nas je primao župnik Franc Skuhala, koji je pre toga bio duhovnik u Zadarskom semeništu. Tako sam imao priliku da idem u crkvu kad god mi je bilo dopušteno otići u grad - mislim da je to bila mesečna prilika – i primati svete sakramente. Zatim su mene i društvo časne sestre milosrdnice – koje su inače bile zaposlene u bližnjoj bolnici, poslužile zakuskom. Nisam imao nekog posebnog duhovnog vodstva, jer je župnik uvek žurio služiti misu na neku podružnicu – makar bi bilo dobro, da je imao više vremena za vojnike.
Nije bilo ni neprijatnog uznemiravanja, osim jednom na straži, koju sam držao sa ostalima samo kroz jedno razdoblje u vratarnici kasarne Maršala Tita, gde je bio natpis i na albanskom: „Kazerma e Marshall Titos“. Tada me je jedan drug muslimanski Kosovar izazivao govoreći: "Ti pope, želiš li da jeb. devojku?“, što me je toliko naljutilo, da smo se skoro ozbiljno potukli. Mislim da je bio zapovednik naše čete Milorad Manić toliko pronicljiv i uviđavan, da me više uopšte nije slao na stražu, koja je bila nedaleko – na kapiji. Meni je to i odgovaralo, ta bila je velika odgovornost imati sa sobom uvek bojevu municiju, pa naletiš još ne neku budalu koja te tada izaziva.
U Pirotu smo bili smešteni u starim zgradama. Onda je 1999. bombardirana kasarna ne samo u Prištini, nego i u Pirotu, gde su pretrpele samo manja oštećenja. U Prištini su bile zgrade potpuno nove – celi breg je obuhvatalo mnogo lepih postojbi, pomalo po uzoru na one lepe zgrade u Novom Velenju, koje smo zvali četvorčke - jer su u jednoj zgradi mogle živeti četiri obitelji – kad sam godine posle toga bio u poseti subraći, videli smo, da su baš sve zgrade bile potpuno srušene. Ali i u Pirotu i u Prištini bio je isti manjak da je zimi bilo dosta hladno jer su vrlo štedeli s gorivom – ugljenom i drvima. Posebno nam je bilo hladno kad smo imali zimske vojne vežbe i kopali rovove, slučajno ili namerno baš za katolički Božić 1968. Tada smo spavali u limenim halama, koje nimalo nije mogla ogrejati ona mala vatrica u sredini – koja je po pravilu službe morala biti ugašena kod sviranja povečerja u 9 navečer. Nikakvo čudo, da smo zbog spavanja gotovo na golom hladnom betonu „zaradili“ reumu ili još što gore.
Hrana je i tu i tamo bila prilično skromna. Dok u Pirotu nije bila ni dobro pripremljena, u Prištini je bila uvek dovoljno kuhana. Što se mesa tiče, pričalo se da su najbolje komade krali časnici, a samo retki kuhar im se usudio suprotstaviti. Zato smo jedva poznavali meso; svakog ponedeljka smo „uživali“ jedući porciju „slanih i slatkih makarona“ – nemam pojma ko se setio da spoji to dvoje. Ali hrane je bilo dovoljno, barem za nas sitnije, dok su krupniji obično mogli tražiti repete.
Nije bilo uznemiravanja rečima ili drugčije, kakvog sam gotovo svakog dana doživljavao u Pirotu, ali sam ovde imao suprotno Pirotu nekoliko dobrih prijatelja; među njima je bio svakako na prvom mestu bogoslov Tone Ferlic, s kojim sam bio u istoj kasarni i u Pirotu; zatim spomenuti Mijo Korade iz Zagreba, koji je bio isusovac, kojeg sam posetio tokom onog susreta na Jordanovcu - gdje me je pozvao Joška Rašaj, te smo tamo u Palmotičevoj 31 razgovarali o CCIT na Jordanovcu, koji je imao na skrbi Cigane i druge selioce. Bio sam tada kod njega u Nacionalnom svetištu Presvetog Srca Isusova. Među vojnicima je bio jedan od najboljih drugova i jedan pravoslavni bogoslov, koji nam je bio primer svojom ozbiljnošću i dubokom verom. Čato je također ranije bio bogoslov rodom iz Zagreba kao Mijo, ali ga je predpostavljeni – mislim da je bio baš Manić, uspeo odvratiti od njegovog poziva.

U političkom smislu ova 1968. godina nikako nije bila mirna, nego suprotno: jako nemirna i puna opasnih događaja.

One godine su 21. avgusta Sovjetski savez sa svojim „saveznicima“ ugušili „Praško proleće“ – kad je Dubček hteo dati ljudsko lice socijalizmu – makar se Kremelj s time nije složio. Ja sam tada bio upravo na odmoru, i nisam dobio poziv da se pre vremena vratim u kasarnu. Oni koji su bili tamo pak su imali uzbune, pa pešaćenje više desetine kilometara – situacija je bila vrlo opasna i napeta, jer je imala Jugoslavija svu odbranu usmerenu protiv „kapitalističkog neprijatelja“, dok je na opastnost od „socijalističkog prijatelja“ namerno potpuno zaboravila. Pričalo se da su mogli Rusi iz Bugarske doći do Jadranskog mora za pola dana – i Tito je uz granice postavio sigurniju odbranu također protiv Istoka, koji se pokazao mnogo opasnijim nego Zapad.

U Prištini pak su na dan 28. novembra – kad je državni praznik u susednoj Albaniji – izbile velike demonstracije. Koliko se sećam, su Kosovari tražili da Kosmet ne bude samo oblast, kako je bilo do tada, nego da ima ista pravo kao Vojvodina, koja je bila pokrajina. Velika ovlaštenja i mogućnosti je dao ne samo pokrajinama, nego i republikama novi ustav iz 1974.

U kasarnu maršala Tita čulo se brujanje i vika iz grada Prištine kao da buči more. Mi pešadija smo bili pod punom ratnom spremom celu noć u džipovima, da bi u slučaju potrebe i naređenja ušli u akciju protiv demonstranata. Mene je tada mučilo moralno pitanje: „Kako da pucam na mirne demonstrante, koji traže svoja prava?“ Ta narodnostno pitanje nije bilo pravedno rešeno ni što se tiče položaja Slovenaca u tadašnjoj Jugoslaviji: u Ljubljani moglo se svugde govoriti domačim jezikom osim u vojsci, a u saveznom gradu su na takvu „drskost“ već letele primedbe. Čuli smo, da su prema jutro došli tenkovi iz Makedonije, koji su „napravili red“. Sin jednog istaknutog prištinskog političara, koji je predvodio sa albanskom zastavom, bio je ubijen – a mi smo se mogli mirno vratiti natrag u svoju vojarnu.

Dan iza toga je bio naš državni praznik 29. novembar, rođenje Nove Jugoslavije u Jajcu, i u svi su se ponašali kao da se jučer nije ništa dogodilo. Civili su slobodno ušli u kasarnu i razgledali je, kao da je „dan otvorenih vrata“; to je prouzrokovalu novu zabrinutost, ta onda ili naredne noći je iz kasarne nestao kalašnikov ili njemu slično poluautomatsko oružje – te je počela istraga. Ovim demonstracijama su Kosovari dosta pridobili; a narednim 1981. još više izgubili – ali tada sam ja bio daleko od događaja u Sloveniji…

Tito i ja 78

Titova ličnost (1892-1980) preplitala se kroz moj život kao i kroz život mnogih tadašnjih Jugoslovena zahvaljujući činjenici, da je vladao neprikosveno kroz gotovo 40 godina, svojom vladavinom je po jednoj strani učvrstio sistem koji temelji na bezboštvu, po drugoj strani se hrabro odupro osvajačkom prodoru prema zapadu sa strane Sovjetskog saveza, što mu je pridobilo simpatije ne samo u domovini nego također na Zapadu, koji mu je gledao zbog toga sve do kraja kroz prste kod gaženja ljudskih prava i o vezi posleratnih pogroma nad stotinama hiljada razoružanih civila. Nije stoga čudo, što je postao neprikonosveni vođa pokreta nesvrstanih zemalja, koji je u doba hladnog rata odigrao značajnu ulogu u međunarodnim kretanjima.

Zanimljivo da sam imao priliku videti našeg trostrukog predsednika (predsednik države, sekretar partije i vrhovni komandant vojske) baš tada, kad je došao Hruščov (1894-1971) na svoju Canossu u poset Titu, čime je zapravo odobrio vlastiti put Jugoslavije u socijalizam, kako se tada govorilo. Što se Hruščova tiče, bio je zapravo sporna ličnost: po jednoj strani je omogućio veće slobode, po drugoj strani je nastavio sa oštrom linijom, kad su sovjetske trupe u krvi ugušili ustanak u Mađarskoj. Kasnije je u skupštini UN udario cipelom ili papučom po stolu, da bi prekinuo neprijatan govor, koji je Ruse optuživao kolonizacije. Osim toga nije bio baš tako blag u pogledu verske slobode; pričalo se naime, da je bilo pre njega pod Stalinom otvorenih još 21.000 crkava, a kod njegovog svrgavanja samo još 7.000.

1963. godine je dakle došao Hruščov također u posetu u Velenju, gde su ga na glavnom trgu u Novom Velenju čekali sabrani ljudi; nekim slučajem sam se i ja našao tada u Velenju, ali nisam išao u centar, nego blizu Žgankove vile; uz put nije bilo nikakve straže a auto sa Titom i Hruščovom je prolazio baš tom najbližom ulicom. Tako sam bio blizu na nekoliko metara te sam vidio kako su polako vozila kola dva državnika. Na mitingu u Velenju je Hruščov izrekao također Volterovu rugalicu vernicima, koju slovenački prevoditelj nije hteo prevesti, da su je tobože svi razumeli: „Mi ovde na zemlji gradimo raj, a nebo prepustimo vrapcima“ – ali taj raj za njega nije dugo trajao, jer su ga malo iza toga smenili sa vlasti u samom Sovjetskom savezu.

Drugi put se sa Titom nisam susreo, nego sam mu poslao pismo, i ona priča s knjigama bila je posebno uzbudljiva.

U vojsku sam sa sobom naime doneo četiri knjige, tri verskog sadržaja: "Hoja za Kristusom“ („Nasleduj Krista“), „Življenje in vera“ ("Život i vera") od Franca Mihelčiča i još jednu - čini mi se da je bil to jedno pobudno majsko čitanje od salezijanskog pisca Janeza Jenka; četvrta knjiga je bila "Filozofija" (etika, noetika, kritika) – skripte od Janeza Janžekoviča, koju baš ne bismo mogli ubrajati među verske nego među filozofske knjige odnosno skripta.

Međutim, u Prištini mi se dogodilo nešto neugodno u vezi s tim knjigama. Ovde su imali doduše prilično dobro opremljenu knjižnicu. Mogao sam prvi put u životu susresti Dostojevskog; pošto smo imali vremena za prodaju, pročitao sam barem dve njegove najpoznatije knjige na srpskohrvatskom: Braća Karamazovi i Zločin i kazna. U svakom slučaju, knjižničar koja je nabaviljao odgovarajuće knjige dobro je osetio šta doista nešto vredi i imao je smisla za književnost.

Ali verskih knjiga u užem smislu nije bilo. Pored toga sam želeo nastaviti študijem teologije, a prvi stepen je bila tako zvana filozofija; pa sam se mogao malo pripremiti za najteži ispit tokom služenja vojne obaveze. Uz to sam imao naručeno još slovenačko Ognjišče – mesečnik za omladinu, kao i hrvatski Glas Koncila – nedeljnik za sve uzraste; sa time - barem u prištinskoj kasarni – nije bilo poteškoća. Sa onim mojim knjigama ipak su kasnije nastupili neki problemi.

Verojatno je neko primetio da držim neke knjige u ormariću pokraj kreveta; a nisam ih ni krio nego sam ih čitao – pa je to nekom javio. Moram napomeniti, da u celo moje vreme nije bilo nikakve protuverske propagande; ni protiv Stepinca niko nije govorio. Bilo je skromne propagande i za upis u komunističku partiju – i meni je neki Istranin to predložio, što sam uljudno odbio: „Nije običaj da bi se popovi upisivali u bezbožno društvo.“

Jednom kad smo čistili oružje, došao je neki kontrolni organ, nekakav politkomesar ili tako nešto, da pregleda ormariće. Našli su kod mene one četiri knjige i oduzeli mi ih. U mladenačkom žaru za pravdu i u čvrstom uverenju da pravda mora pobediti i da knjige po vojničkom “Pravilu službe” smem držati – mislim da sam to prvilo našao u knjižnici-, obratio sam se Vrhovnom komandantu – Titu. Pismo sam stavio na poštu u Prištini kad smo imali izlazak nedeljom.

Nestrpljivo sam i zabrinuto čekao odgovor. Neki su me dobronamerni vojnici upozoravali da sam počinio drskost, da sam preterao sa svojim potezom, što mi može samo naškoditi. Ali bio sam spreman - kao što sam već rekao, junački boriti se za svoje pravo i otišao bih s tim do kraja, barem koliko je bilo moguće ili potrebno. S Prešernom bih mogao reći da sam se u to vreme mnogo i nadao i bojao. No, pobedio sam strah – drugi put u životu. Prvi put je bilo baš malo pre toga, kao za vežbu.

Tada sam bio na dužnosti ovde u Prištini kao dežurni – mislim kod nekog magazina - i hteo sam otići "preko reda" do ručka kako bih se vratio što pre na svoje radno mesto. Neposredno pre cilja da već dobim ručak, dežurni oficir – a to je bio baš moj predpostavljeni – uhvatio me s leđa za oprtače i poslao natrag na početak reda uz napomenu da se javim na raport. Prvi put mi se tako nešto dogodilo i zato sam se toliko više bojao kako će sve to završiti. Tada sam se mnogo molio – jer redovno sam napamet obavljao svoje svakidašnje molitve, a redovno molio i krunicu. Vratio sam se posle ručka na dužnost.

Ali kad sam se trebao javiti na raport, ja sam odugovlačio i nisam napuštao dežurstvo i ostao sam tam tako dugo da sam bio siguran da je moj pretpostavljeni otišao po običaju kući. Od onda sam sa strahom čekao što će se dogoditi sutradan: sve je hvala Bogu sretno završilo, posledica nije bilo. Moj nadređeni je ili zaboravio na tu stvar ili je nije hteo pokretati jer sam inače po njegovu mišljenju bio "dobar vojnik". Takve mi je karakteristike i napisao – da sam sebe ne bih prepoznao. Nastojao sam to pročitati ali nisam uspeo – prvo jer je u pisanoj ćirilici i drugo – jer je pisano tako sitno i nerazgovetno.

I mene je sada obuzeo sličan strah – kad se radilo o pustolovini sa knjigama, kad sam se opet mnogo molio – a i ovaj put je sve sretno završio. Nakon mesec-dva nazvao me zapovednik voda i pitao jesam li doista pisao Titu; iskreno sam priznao da jesam, jer su mi uzeli knjige koje sam smeo imati; možda su od Vrhovnog štaba dobili odgovor i upute kako postupiti u tom slučaju.

Zatim mi je pružio knjige, rekavši: "Tu imaš sve knjige. Ali možeš zadržati samo jednu knjigu u ormariću i ladici, bez obzira kakva joj je sadržina, čak i ako je verska; pošalji ostale kući.” Ja sam se lepo zahvalio na knjigama te ih uzeo, ali učinio sam onako, da nije bilo baš tako: postupio sam prema svojoj prosudbi. Jednu sam knjigu zadržao, mislim da Filozofiju, a ostale sam podelio zemljacima-Slovencima, kojih je bilo dosta u ogromnoj prištinskoj vojarni Maršal Tito, onoj prema Kosovu polju, koja je potpuno uništena u NATO bombardiranju 1999. godine; a čuo sam da je u njoj bilo 3.500 vojnika.

Pod njom još stoji dvokatnica, mislim, da je bila to tada osmogodišnja škola i a pored nje zgrada tvvornice, u kojoj je bila tekstilna industrija te smo bili tamo jednom u poseti, kao i u tvornici 3. maj u Pirotu.

Odmah do nje danas salezijanci imamo potpuno novi obrazovni centar. Kod naše posete tamo oko 2005. bio je ravnatelj te ustanove Španac, profesor Italijan, svećenici Slovak i Kosovar – te je tako bila stvarno prava međunarodna zajednica, što je ostala i do danas. Dolazili su i Srbi iz Kosova Polja, a predavanja su bila uglavnom na engleskom. Tada sam pitao jednog zaposlenog, dali ima kakvih napetosti između Albanaca i Srba. »To je veštački stvoreno; ja sam Kosovar iz Podujeva i među nama nikada nije bilo problema niti ih sada ima. Probleme stvaraju samo pojedinci izvana koji donose u kolima zastavu, pevaju i uzvikuju parole – a mi ovde stanujući nemamo međusobnih problema.«

Treći put bi morao posetiti beogradsku „Kuću cveća“, kad su došli na izlet u Beograd salezijanski bogoslovi iz Slovenije. Organizaciju sam morao preuzeti ja kao kapelan na Karaburmi. Išao sam posetiti i pregledati sve tačke, koje bi bilo vredno posetiti – a posle Titove smrti ovi naši gosti također su želeli posetiti njegov grob na Dedinju. Meni se ova vrsta hodočašća ne grob čoveka, koji je zakrivio smrt toliko nevinih ljudi – među ostalima i maminog brata Franceta – nikako nije sviđala. Zato sam probao sprečiti takvu posetu i to na dosta lukav način, potpuno neprimetno.

Tamo kod groba su bili dugački redovi i ljudi su čekali na red i po više sati. Kad sam gledao pojedina mesta, bilo je najlakše kod Kalemegdana – sve je bilo na jednom mestu i zapravo divno sačuvano i nedirnuto. Otišao sam također u Novi Beograd, da vidim dali je prikladno posetiti „Muzej moderne umetnosti“. Tamo su bile vredne slike Jakopiča, Slana pa i Kregara – ali „kao za uspomenu“ je bilo mnoštvo golih ženskih kipova, što mi se činilo neprikladno za naše bogoslove.

Kad su oni stvarno došli, posetili smo pešice po redu Kalemegdan, gde nam je neki Srbin pokazao gde je najprikladnije mesto za fotografiranje. Od tamo smo otišli do crkve saborne crkve, gde nas je primio stvarno srdačno patrijarh German. Nastavili smo do crkve sv. Marka, pa katoličke katedrale Krista Kralja, a onda do muzeja Nikole Tesle. U istom smeru je Crveni krst, gde se uzdiže umetnička Plečnikova crkva sv. Antuna Padovanskoga. Tamo nas je čekao autobus; omladina je bila tako umorna od pešačenja, da ih nije bilo više volja posećivati nečiju kuću sa višesatnim čekanjem. Ipak su našim gostima i bez toga ostale beogradske razglednice još dugo u lepom sećanju.

Na Rudniku 81

Rudnik je naziv istočnog dela Ljubljane ispod planine Golovec prema Dolenjski, a u vreme mog delovanja pripadao je opštini Vič-Rudnik. Sama župa obuhvata nekoliko naselja i na zapadu graniči sa salezijanskom župom Rakovnik. U ovu sam župu išao držati veronauku kroz tri godine (1969.-1972.) za vreme pohađanja teologije; župnik Franc Štuhec mi je dodelio prvih pet razreda, dok je veće sačuvao za sebe, što je bilo po mom mišljenju jako mudro; prethodno je bio urednik salezijanskih "Knjižica" u Opčinama iznad Trsta, koje je po dolasku u Sloveniju preselio na Rakovnik.

Župa je bila tek u povojima, a bilo je čitavih novih naselja gdje deca nisu išla na veronauku i misu – a ni odrasli. Ali imali su izvrstan pevački hor sa odraslim pevačima koji su redovito pevali na nedeljnoj misi. Mislim da se najviše osećala pripadnost Crkvi na brdovitim Orlama, odakle su sva deca redovito išla i na veronauku i u crkvu.

Bilo je lepo raditi s njima: jako su voleli gledati filmove. Jednom smo s dečkima na biciklima otišli na izlet na Ig, gde nas je župnik Egidij Dolinar počastio koktom. Igrali smo i nogomet sa starijim dečkima, ponekad i protiv Rakovničana – dok sam ja bio sudija; – ukratko, bilo je živo i veselo.

Novo naselje - između starog Rudnika u dolini i Rakovnika - nije imalo gotovo nikakve veze s crkvom - ni s onom na Rudniku kao ni s onom na Rakovniku. Posećivao sam porodice nekoliko puta u nadi da ću tamo naći nove polaznike veronauke, ali je uspeh bio neznatan. Tamo mi je majka dvoje dece, čiji je otac bio policajac, rekla: “Znate, da za svakog čoveka postoji jedna cigla u bolnici i jedna u zatvoru.” Nisam mislio da će mi se to delomice ostvariti, jer sam ne jednom stigao u bolnicu kao bolesnik, a u zatvor i bolnicu češće kao dušobrižnik; ali sigurno je malo ljudi koji nikada u životu ne moraju otići barem u bolnicu. U svakom slučaju sam morao postupati vrlo oprezno, da ne bi zaradio ono drugo – ta muž joj je bio milicioner.

Štuhec je imao tu zanimljivu naviku postavljati velike ministrante (iz viših razreda) za vreme mise kao nekakve statiste: stajali su ponosno uz oltar, iako nisu ministrirali - i tako su svake nedjelje bili na misi. Također im je uvek nešto davao, poput slatkiša i sl., kako bi ih malo više vezao za crkvu. Imali smo i stolni nogomet koji su dečki posebno voleli igrati – a i ja s njima. Na Rudnik sam najčešće išao autobusom, ali ponekad i peške. Nosio sam sa sobom magnetofon ili filmove koje smo onda gledali - to su bili dijafilmovi iz Eledici iz Torina koje je naš salezijanski subrat Vinko Furlan donosio iz Trsta. On ih je i umnožio – a po potrebi im dao i slovenačke podnaslove.

Imao sam niže razrede, uključujući i peti. Nastavu smo imali subotom i dolazili su prilično redovito. Razumljivo da je više razrede držao iskusni župnik koji je organizirao i mnoga hodočašća i u zemlju i u inostranstvo. Kad je pao Ranković u nemilost, otvorile su se granice i tako samo pod Štuhecovim vodstvom prvi puta išli avtobusom na hodočašće i izlet u Italiju – ka salezijancima, ali i drugde. Najpre smo se zaustavili u San Doná di Piave, zatim u Veneciji.

Na korizmenu nedelju je pitao decu: „Zašto je danas u crkvi ljubičasta boja?“ A jedan dečak je hrabro odgovorio: „Zato što je dan žena“. Zapravo, bio je osmi mart – slučajno te godine na korizmenu nedjelju. Naravno, svi su se nasmejali.

Za vreme njegovog župnikovanja Tine Erklavc (r. 1941. – Ljubljana-Rudnik, svećeničko ređenje 29.VI.1970.) imao je 1970. i svoju prvu misu. Tada se misa održavala na otvorenom, pred župnim dvorom, i sve je to bila velika svečanost; 1974. godine bio je kapelan u Dolenjskim Toplicama. Posle mise za vreme ručka ispričao je kako su njega i brata hteli bezbožnici oteti porodici te strpati u državnu ustanovu, gde bi bili lišeni kršćanskog odgoja. Bežali su od predatora čak i preko krovova i uspešno pobegli. Nažalost, Tine je umro vrlo mlad dok je bio župnik negdje u Gorenjskoj.

Njegov brat Franc (*1932., zaređen 1961.) već je tada bio sveštenik. Kasnije je bio župnik u Velikoj Dolini uz hrvatsku granicu. Tamo smo ga posetili rudnički hodočasnici. Pokazao je kako je izolirao crkvu, gde su oko pola metra iznad zemlje ostali goli zid bez žbuke, kako bi vlaga mogla izaći. Kod obnove prave obično grešku, da taj donji deo opet pokriju žbukom i tako može vlaga uništavati zid. Tada smo imali ručak u dvorcu Mokrice. Ručak je bio vrlo dobro pripremljen, ali smo dugo čekali i ljudi su se šalili da su kuhari upravo otišli u lov na kokoši; ručak je i dosta dugo trajao, ali je bio savršeno pripremljen – pa smo si mogli predstavljati kako su grofovi jeli.

Kasnije sam ga kao kapelan u Škocjanu kod Novog mesta susretao, ta bili smo ista – leskovačka dekanija – a on je bio župnik u Šentjerneju. Franc Erklavc bio je izuzetno gorljiv i radin duhovni pastir. Sam je popravio dosta podružnih crkava i doživeo moždani udar možda i zbog preteranog rada; a konačno je postao kanonik u Novomeškom kapitulu. Svakog je prvog petka odlazio čak 87 bolesnika – što je mnogo mnogo je!

Franc Štuhec je u Trstu imao mnogo poznanika i prijatelja; jedan od njih bio je Linari, koji je izrađivao peći za grejanje velikih prostorija - osobito crkava; grejali su na lož ulje, ili i na ugljen, naftu, drvo. Peć je bila izvan prostorije, a unutra su bila dva otvora s rešetkama: kroz donji je izlazio hladan, a kroz gornji ulazio topao zrak, tako da se velika prostorija mogla brzo zagrejati, pa tako i najveća crkva. Štuhec je te peći krenuo širiti po Jugoslaviji. Međutim, kada se, posle Titovog pisma od 1972. počela menjati vlast, došlo je do protivcrkvene gonje, što je dovelo vernike do mnogih poteškoća.

Mnogi sveštenici nisu bili spremni na taj iznenadni zaokret; čak se razbolio i urednik kršćanskog tednika Družina Ivan Merlak, pošto je bio pod velikim stresom zbog naglih ograničenja slobode tiska. Ono ranije potpuno poverenje u »dobrog Tita« ipak je graničilo sa naivnošću verujući, da se bezbožni komunizam može reformirati u smislu, da bude sklon veroispovestims. Može, ali onda više nije bezbožni marksizam, nego građanska demokracija, na koju je Tito uvek bio alergičan.

U glasilu opštine Vič-Rudnik objavljen je tekst bombastičnog naslova: „Pri stoti peči se je vžgalo“ (“Upalilo se kod stote peći.”) Rugali su se time tadašnjem rudničkom župniku Štuhecu koji je radio s pećima i zbrinjavao njima crkve; pričalo se da nije sve bilo po zakonu, što je prijašnja vlast pod Stanetom Kavčičem, Savkom Dabčević-Kučar te Džemal Bijedić tolerisala – dok je nova pod Francom Popitom tražila izliku za progon Crkve, sveštenika i vernika.

Pozivao je rudnički župnik i mene da mu u širenju peći pomognem – ali sam to odbio rekavši da to nije posao za sveštenika; uskoro se pokazalo da sam bio u pravu. Zbog takvih i sličnih javnih napada morao se povući natrag na Opčine, gde je i umro.

Moja prva misa 83

Godina moje prve mise bila je školska godina pete godine teologije (1971.-72.) i bila je vrlo aktivna. U to sam vreme napisao i jednu od svojih retkih pesama. Zapravo, sećam se samo dveju svojih originalnih pesama iz mladosti: jednu sam napisao u novicijatu 1962. tekom izleta iz Rijeke na Učku, a drugu sledeće godine u Hrvatskoj na majničkom oltaru na stepenicama našeg »klerikata« - u gornjem zavodu uz crkvu Marije Pomoćnice, gde smo održavali večernje molitve. Časopis »Zvon Marije Pomočnice« / godina IV, 24. svibnja 1972., br. 2/ objavio je ovu pesmu pod naslovom "Potomci je štuju" na naslovnoj stranici glasila - tada urednika Stanisa Kahneta:

Potomci jo častijo (izvirnik)	Potomci je štuju (prevod)
Častili Živo predniki so v zmoti, postavili iz spoštovanja ji oltar; prišel je konec njihovi slepoti: a niso krivi, da v temi živijo. Od severa prihajajo po poti, Ki malok'teri jo premeri samotar, noseč ljubezen – romarji v tihoti; na Zelen otok misli jim hitijo. Jih reka ne ovira, hrib ne moti, Slovencem dati Kristusa želijo, Učiti o njegovi jih dobroti. Zaupanje prinašajo v Marijo, Ki zbral za Mater si nebes jo je vladar; enako še potomci jo častijo.	U zabludi su preci obožavali Živu, Postavili joj oltar iz poštovanja; došao je kraj njihovoj slepoći: nisu oni krivi što žive u mraku. Sa severa dolaze stazom, kojom retki putnik prolaze, noseć ljubav - hodočasnici u tišini; misli im hrle na Zelen otok. Ne smeta im reka ni visoka brda, žele dati Krista Slovencima, poučiti ih o njegovoj dobroti. Oni donose poverenje u Mariju, koju je izabrao za svoju Majku nebeski vladar; jednako štuju je i potomci.

Za mene i mojih sedam drugova bila ja svečanost svešteničkog ređenja 29. juna 1972. u crkvi svetog Danijela celjske opatije - kada je pomoćni mariborski biskup Vekoslav Grmič zaredio đakona iz okoline - bila iznimno lep i doživljen događaj. Prva je misa bila više povezana s raznim brigama i zapravo su se ljudi veselili više nego ja sam.

Prva briga bile su pozivnice koje je osmislio kolega iz razreda Peter Požauko, čiji je otac bio poznati arhitekt; tako smo svi imali iste, pomalo modernističke smeđo-crvene pozivnice. U tadašnjim postkoncilskim pogledima želeli smo obred mlade mise imati što skromnije, sa što manje uzvanika, iako su u upodbi sa drugim sličnim obredima, primerice vjenčanjima, nove mise prije bile srazmerno skromne. Osim toga, obred obično nije pripremao mladomisnik - budući da za to nije imao ni sredstava - nego njegovi roditelji.

Zato je zapelo već s pozivnicama: hteli su pozvati i neke naše daleke rođake, za koje nisam nikada ranije ni čuo. Ja sam hteo sam pozvati sve naše susede, iako je jedan od njih bio osvedočeni partijaš, a usprkos toga je bio dobar komšija. Na kraju sam popustio ocu da pozove neke dalje rođake koje nisam ni poznavao. Budući da se nisu odazvali svi pozvani, ostalo je još dovoljno mesta.

Na pozivnici je bilo otisnuto moje prvo geslo za novu misu, koje je bilo: "Ja sam put, istina i život" (Ivan 14,6). Ovo su Isusove reči koje bi trebale ukazati da je u postkoncilskom previranju i pomutnji Isus još uvek pravi put preko svih zabluda koje su se u to vreme širile. No, takvo mi se geslo pričinio previše dogmatičnim, pa sam na sličice stavio drugo geslo, koje se obraća širem krugu ljudi bez obzira na narodnost, položaj i veru te budi nadu: „Sve surađuje na dobro onima koji Boga ljube!“ (Rimljanima 8,28). ).

To geslo sam zadržao i za srebrenu i za svoju zlatnu misu. Tada sam za Mužlju (zajedno sa Ečkom, Belim Blatom i Lukinim Selom) dao tiskati sličice na slovenačkom, mađarskom i srpsko-hrvatskom jeziku. Ovo geslo sam zadržao i za zlatnu misu, jer boljeg i utešnijeg gesla od ovog doista nisam mogao izabrati ni za sebe ni za vernike. To je ohrabrenje i nada u današnjim zbunjujućim vremenima u kojima nedostaje svega, a naročito nade, poverenja i ljubavi.
Drugo pitanje bila je uta, šator ili koliba, mesto za svečanost. Živeli smo u takozvanoj dolnjoj "koči", koju je moj otac uredio kada su se on i moja majka vjenčali 1939. godine, ali je bila datirana 1940. godine; u gornjoj »hiši«, naime živjeli su baka, posluga, te stričevi i tetke, koji su pomagali u rasadniku. Kod kuće smo posle rata još sve sami uzgajali: lan, pšenicu, kukuruz, proso, krompir, repu, ovas, ječam, heljdu, – samo hmelja nikad nismo imali. Imali smo pak nešto drugo, ali to je bio rasadnik, koji je s vremena na vreme zapošljavao mnogo pomoćnika; i mi deca pomagali smo oko manjih radova. “Hiša” je, naravno, bila premala da primi toliko gostiju. Ova "gornja" kuća - koja je sagrađena 1964. na mestu starije zgrade iz 1881. godine, također nije bila dovoljno velika. Zato se tu kuhalo i peklo – a ispod ove nove zgrade napravili su utu; danas za takvu svečanost iznajmljuju gostionicu ili posebnu dvoranu - ali tada je sve trebalo doma pripraviti - i onda sve posuđe i druge posuđene stvari tačno vratiti. Naravno, nisam imao pojma s kakvim se troškovima i brigama roditelji moraju nositi – oni su sve to sami nesebično preuzeli na svoja leđa, a da za uzvrat nisu ništa potraživali!
Treće pitanje bio je takozvani ceremonijer, ili obredar. Imao je zadaću voditi sve poslove oko pripreme za Mladu misu, a naravno i sam svečani obred mise. Možda bih i našao nekoga među bogoslovima, ali imao sam – ne znam zašto – više poverenja u dvojicu šoštanjskih bogoslova: Rudija Koželjnika i Jožeta Mencingera. Šoštanska župa - osobito pod župništvom Jože Vesenjaka, koji je u ono doba ponekad misio i u Št. Ilju - doživela je procvat duhovnih zvanja. Te 1972. godine novu misu imali su sadašnji župnik i dekan Jože Pribožič i omladinski sveštenik Vinko Potočnik. Na isti dan 2022. godine, 26. juna, njih su dvojica zajedno slavili zlatnu misu u Šoštanju. Ovi dečki – bogoslovi iz šoštanjske župe – doista su se iskazali na domaćim pripremama – jer ja nisam mogao bio tamo, jer smo pre posvećenja i ređenja imali duhovne vežbe na brdu Miren kod Gorice, a koje je vodio spomenuti Vesenjak.
U veliku pomoć mi je bio i Jakob Bostner, koji je tada bio teolog. Sposoban kakav je bio, ponudio se da prodaje moju nedavno objavljenu knjižicu »Enkrat živimo« („Jednom se živi“). U to vreme urednik je bio Franc Štuhec; nadajući se da će nešto prodati prilikom moje prve mise, tiskao je hiljadu primeraka više nego obično: ali župnik Šaruga mu je zabranio da ih prodaje. Nikada nisam saznao razlog – možda tadašnja vlast nije dopustila – propuštena je bila svakako dobra prilika i mnogo je primeraka ostalo neprodato.
Dužnost mi je spomenuti još nekoga - onoga koji je i ove godine trebao proslaviti zlatnu misu, da je doživio, ali je poginuo u prometnoj nesreći 1985. godine. Janez Ulaga bio je kasnije zvanje; na sve se razumio - i dugo je bio i odgojitelj u Celovcu, pa pa u Želimlju te bio društven i uslužan. No što je zapravo uzrokovalo taj užas i danas je tajna; - u njoj je jedan novak poginuo, a drugi je teško ozleđen; poginuo je i sam vozač Janez Ulaga. Što se tiče moje nove mise, niko mi ne bi pomogao kao on; imao je prekrasan misni plašt, a izradili su mu i kalež po Plečnikovu nacrtu: posudio mi je i jedno i drugo, pa i propovednik nam je bio isti: zemljak iz Ponikve kod Žalca - rektor Slovenika - Maksimilijan Jézernik. Zato sam sačekao s novom misom: on je imao obred 9. jula, a ja sledeće nedjelje - 16. jula 1972.
Župnik Anton Šaruga prijavio je svečanost nadležnom organu kako bismo u procesiji krenuli od kuće do crkve.
Otac i ja otišli posetiti velenjskog gradonačelnika Nestla Žganka, koji je imao tada kuću iznad današnje Crvene dvorane, tako da je imao pogled na Novo Velenje koje je sagrađeno u njegovo vreme. Taj poduhvat nam je, osim brojnih dobrobiti, doneo grubo uništavanje prirode te kulturnih i verskih spomenika, dolazak mnogih stranaca druge narodnosti i druge vere, kao i zagađenje okoliša zbog preteranog iskapanja rudnika Velenje, koji je opskrbljivao Šoštanjsku elektranu ugljenom-lignitom, a ona stanovništvo sa opasnim dimom; možda je i moj otac patio zadnju godinu zbog toga od astme? Za vreme posete smo razgovarali sa Žgankom i njegovom suprugom, a otac ih je pozvao na novu misu. Od toga ipak ništa nije bilo: tog nedeljnog jutra (slučajno ili namerno) priređen je bio je veliki susret u Velenju i susednim selima - mislim da je to bilo nekakvo vatrogasno takmičenje. Unatoč tome šentiljska crkva bila je dupkom puna.

Oproštaj od doma 86

Ispraćaj od kuće bio je lepo pripremljen i vrlo dirljiv. Otac i majka održali su mi kratak, ali sadržajem bogat govor, koji sam našao 28. III. 2022., upravo na dan, kad mi je bio potreban, u kalendaru Papirografike za 1965., gde je moja majka upisivala razne događaje, poput plaćanja poreza, prodaje voća i drveća, kao i nacrt za koju pesmu.

Crkveni pevači otpevali su pod dirigiranjem strica Tinčeka oproštajnu pesmu „Oj hišica očetova“ (»Oj kućica očeva«).

Brat Blaž mi je uručio križ koji je izradio isti prekmurski umetnik kao i za kolegu Mirka Zrima koji je živeo negde u Gradu, nekadašnjoj Gornjoj Lendavi, u Prekomurju. Križ nije obojen i izrezbaren je od smeđeg drveta i imam ga i danas; nije za izvornu rukotvorinu bio skup. Čudilo me samo to, što je, prema Mirku, taj umetnik tekom izrade križa puno psovao. Moraću se moliti za njega da mu Bog oprosti ovu nepažnju.

Otac je govorio otprilike ovako:

“Danas je tvoj dan svečanosti i slavlja. Slično, kad je na Cvetnicu Isus otišao u Jeruzalem i ljudi su rezali grane i prostirali odeću pred njim dok je jašio na magarcu te uzvikivali: 'Živio Isus!' Tako ti i danas svi kliču:

'Živio Janeze!' Ali doći će dan koji će biti sličan Velikom petku. Tada je razjareni narod je urlikao: 'Na križ s njime!' a i tebi će jednom vikati: 'Na križ s Janezom!' Uzdaj se u Božju pomoć i zaštitu Marije Pomoćnice i kad te hvale i kad te kore; ne traži korist, nego duše; uvek traži samo Božju čast i jednog ćeš dana ući u nebesku slavu zajedno s dušama koje ćeš dovesti Isusu, našem Spasitelju."

Mama je, međutim, otipkala svoj dobro priprevljeni govor kategzohen na svom starom Underwoodovom pisaćem stroju iz 1922., i ostao je ispisan na papiru do danas, i - kao što je spomenuto - nedavno sam ga kao čudom pronašao među njezinim beleškama.

Majka je govorila sledeće:

Dragi sine! Molitve nebrojenih naraštaja, do posljednje zdravomarije tvojih roditelja, biće uslišane danas, kad ćeš kao mladomisnik pristupiti k Božjem oltaru! Molitve nebrojenih generacija, velim, i to nije prazna reč!

Tvoj praujak Aleksandar jednom je rekao svojoj majci: „Kad budem misnik, propovedat ću tako da će se crkva tresti!“ Možda su takvi propovednici-gromovnici tada bili potrebni, ne znam. Kada je Aleksandar bio u osmom razredu u Ptuju, razbolio se. Ležao je bolestan u sobi u potkrovlju; utukla ga tuberkuloza (jektika, sušica), pratilac učenika sa sela. Pojurio je niz stepenice i u hodniku pao majci u naručje: "Mama - umirem!" bile su njegove poslednje reči dok je bljuvao krv… Nije li ovaj poslednji uzdah bio molitva za mladomisnika, za onoga koji će dočekati dan i čas koji njemu nije bilo dano videti!

Tvoja tetka Ivanka umrla je od sušice kad je bila u četvrtoj srednjoj školi u Celju. Želela je postati redovnica – školska časna sestra. Nije joj bilo dano! Nisu li se sve njihove molitve i žrtve stopile u jednu jedinu molbu: da neko izvrši poslanje koje oni sami nisu bili kadri izvršiti!

Ne zaboravi da su svi tvoji preci bili zemljoradnici, ljudi koji su teškim radom čupali plodove iz nedara škrte zemlje – da su proizvodili kruh i vino, koje ćeš Ti pretvoriti u Telo i Krv Gospodnju! Ne zaboravi da su tvoji preci poznavali samo rad, kristalno poštenje i u srcu nosili svest o odgovornosti za svoje postupke!

Neka te ne zbune lažni proroci koji govore velike reči – neka te ne ponese mekušasti tok današnjice! Ne dopusti da te vreme oblikuje! – Ti moraš postati oblikovalac svog vremena! Ne boj se da će ti biti preteško!

Gle, u tebi se ispunjava i nad tobom bdiju molitve nebrojenih naraštaja, kojoj se danas pridružuje molitva tvoje braće i sestara, tvojih oca i majke! Svi te zovemo blaženim i radosno iščekujemo tvoj novomisnički blagoslov; želimo ti svako dobro, a posebno ti želi tvoja majka.

Nakon govora majka i otac su me prekrižili na čelu i blagoslovili, brat Blaž mi je predao križ – znak odanog podnošenja poteškoća i praštanja, a sestra Ivanka buket belih karamfila – znak čistoće duše.

Da malo pojasnim mamin govor.

Aleksander, kojeg su doma zvali Lekš, učio je gimnaziju u Ptuju, gde mu je stric bio ravnatelj. Obolio je od sušice i umro na majčinim rukama. I ne samo njega: jektika je pojela i gotovo istrebila čitavu Klemšetovu obitelj. Moj stric Tilek umro je kao mlad od tuberkuloze. Teta Micka i Ivanka, koja je htela postati časna sestra, umrle su od iste bolesti. I moj stric Ivan je 1946. godine umro od tuberkuloze – a po njemu sam dobio ja ime. Jektiku je u detinjstvu imao i moj stric i orguljaš Tinček. Oporavio se kad ga je biskup krizmao sa šest godina i doživeo je kao najstariji u rodbini - 93 godine!

Moj otac Anton također se kao dete razboleo od tuberkuloze; nekako se ipak oporavio, a zahvaljujući zdravom načinu života: gotovo da nije pio alkohol, nije pušio, marljivo je radio i skromno se hranio – dočekao je tako i lepu starost: časnih 86 godina. Pričalo se da će Klemšeti izumreti – ali otac Anton – koji se oženio s 32 godine, i majka Marija koja se udala s dvadeset godina – imali su čak devetero dece, tako su se jeleni i košute dobro namnožili! Zato je spominjanje Lekša, koji je umirući bljuvao krv, delovalo još potresnije.

U to su vreme rodovi i rodovi bezuspešno tražili učinkovit lek protiv sušice, koja je ubijala uglavnom mlade ljude; ali tek otkrićem streptomicina i drugih antibiotika medicina se mogla toj nemani uspešno usprotiviti. Danas se pak mnoštva bune protiv cepljenja protiv korone umesto da budu zahvalni za više vrsta cepiva koje jedino može zaštititi ljude od smrti ili teških oblika ove nove podmukle bolesti.

Takvo bahato ponašanje izražava mekoputnost i prezir prema životu koji se također očituje u olakom prihvaćanju mržnje prema životu i prihvatanjem pobačaja, spirale i drugih kontracepcijskih sredstava: na to su se odnosile reči moje majke o mekušnosti; nedavno je naime i "pilula, tabletka" protiv začeća započela svoj pobedonosni i smrtonosni ples, dakle 1960. godine - i bila je široko prihvaćena ne samo od nevernika, nego i od vernika, pa i od nekih crkvenih dostojanstvenika.

Župnik Anton Šaruga bio je sposoban organizator. Tako je uspio obnoviti našu staru baroknu crkvu koja je otkrila i gotičke elemente; rekao je da bi se sigurno ove zime srušio krov, tako je sve bilo trulo i trošno. Osim toga, nabavio je srednje i veliko zvono, koje je već prvi svetski rat odnio, tako da nam je ostalo samo najmanje zvono – što lepo opisuje otac u svojim mladenačkim uspomenama. Zvona imaju upravo umiljat zvuk - rekao je da su u Feralitu u Žalcu umešali i nešto srebra; divno je pripremio također decu, da su me pozdravila pre mog ulaska u crkvu.

Cerknica 88

Prvo, kad sam stigao u Cerknicu, dobio sam poštom poziv da se učlanim u Ćirilometodsko društvo katoličkih svećenika. Bila je to udruga koja je trebala biti oporba biskupima u ime onih sveštenika, koji su bili više od njih odani državi. Komunisti pak nisu postigli svrhu, da bi postavili razdor između sveštenika i biskupa i pape, pošto su vrsni svećenici u nju ulazili samo zato da mogu u miru obavljati svoj spasonosni posao. Tako su u njemu bili gotovo svi profesori Bogoslovskog fakulteta, zatim Jože Vesenjak - koji je tada bio župnik u Šoštanju, kasnije duhovnik, pa salezijanski propovednik misionar i pisac Franc Mihelčič i još nekolicina - jedni gorljiviji od drugoga.

To znači da komunistička ideja nije naišla na plodno tlo, jer su kao društvo mogli izdavati izvrsne verske knjige, u miru propovedati i obavljati druge dušobrižničke dužnosti te okupljati mladež, a ujedno su bili odani biskupima i papi ponekad čak i više od drugih sveštenika. Ni sa studija teologije nisam imao dobro mišljenje o ovoj udruzi, zato sam na omotnici sam napisao: "Natrag, ne prihvatam!" – i vratio poziv u društvo.

Novi papa Ivan Pavao II., kada je 1978. stupio na dužnost, odmah je osudio takve udruge rekavši da razdiru Crkvu, a među prvima je »Ciril-Metodovsko društvo katoliških duhovnikov« javno napustio Jože Vesenjak.

Još jedna stvar koju su počeli raditi nakon Titova pisma 1972. bilo je ometanje sprovoda. Na jednom od sprovoda - prošli smo kapelicu kod Loškog prema župnoj crkvi u Cerknici. Kao i obično, kraj mene su išla dva ministranta, a napred je išao veći ministrant s križem. Ali baš za vreme sprovoda ušla su dvojica komunista sa zastavom, stali pred križ i oterali mi križonošu. Dečak je došao do mene gotovo plačući i rekao da su ga njih dvojica oterali a sami se ugurali na čelo sprovoda. Poslao sam ga natrag na čelo, jer je oduvek bio običaj da križ ide napred; ali njih dvojica vrhu svega još odrasli ljudi oteraju dete opet natrag. Tada sam rekao uplašenom dečaku:

"Hodaj slobodno tu ispred mene; njih dvojica neka hodaju pored mene ispred venaca, iako bi prema starom običaju trebao ići križ na čelu pogreba, mi se nećemo igrati politike na sprovodu kao oni kojima ništa nije sveto, pogotovo moramo biti suzdržani iz poštovanja prema pokojniku i njegovoj rodbini. Mislio sam, da je to bio namerni izazov i da na to ne smemo odgovarati jednakom merom, pogotovo ne na sprovodima; okolnosti su pokazale da sam bio u pravu.

Nošenje republičke zastave s crvenom zvezdom u sredini na pogrebima tadašnja vlast pokušala je ugurati i u Hrvatskoj: krenulo se od Međumurja. Župnici su pitali tadašnjeg zagrebačkog nadbiskupa i kardinala Franju Kuharića kako trebaju postupiti, a on je je bio odlučniji od ljubljanskog biskupa Jožeta Pogačnika te je nedvosmisleno presudio:

“Na sprovodima koje vodi katolički svećenik križ ide napred kao ranije a zastava tu nema što tražiti. Ako neko želi imati zastavu, neka je ima, ali svećenik neće doći na njegov sprovod; ne treba nam civilna zastava, imamo mi crkvene barjake. Zabranjujem stoga da sveštenik prati sprovod ako na sprovodu nema križa na čelu i ako je zastava na sprovodu.” I odmah je bio mir i više nije bilo pokušaja ometanja katoličkih sprovoda.

Ljubljanski nadbiskup Jože Pogačnik, koji je od komunista mnogo pretrpeo posle rata, je odgovorio na slično pitanje ovako: »Katolički sprovod počinje sa križem; a križ može ići također sasvim ispred sveštenike; nas ne zanima, ako je ispred još zastava ili nešto drugo.« Otada su po Sloveniji u nekim opštinama uveli zastavu, a u nekim ne. Na sprovodu mojih roditelja zastave sa crvenom zvezdom nije bilo, pošto su rekli: »Nacionalne zastave dele ljude po naciji: a u smrti smo svi jednaki pred Bogom – svi smo grešnici, kojima je potrebno Božje milosrđe i oprost.«

U najlepšoj uspomene u Cerknici ostala su mi deca. I ovde je višu nastavu držao župnik - kasnije i dekan - Jože Pungerčar; niže razrede do šestog uključivo sam uglavnom učio ja, a nešto i sestra orguljašica Justina. Bilo je puno nastave i gotovo sva su deca redovito dolazila na veronauku. I dan danas se pitam kako je bilo moguće da su i u šestom razredu sva deca bila izrazito mirna i marljiva te su pažljivo pratili. Skoro svaki drugi ili treći čas smo zaista gledali ozvučeni film, da je bilo zanimljivije.

Držao sam veronauku i u Martinjaku, gde sam uspeo stvoriti prvu skupinu moliteljica za duhovna zvanja koje je vodio gorljivi sveštenik Ivan Zupan, koji je imao visoki položaj u misijama negde u Brazilu; gospođa Matičičeva je bila voditeljica, poticateljica i moliteljica; kao što danas najviše radi za crkvu u Martinjaku moj prijatelj Jože Švigelj sa čitavom svojom porodicom. Zajednički jezik smo našli i sa tamošnjom decom i omladinom. Za versku nastavu sakupljali smo se u znamenitom tornju, kojeg je priredio arhitekt Jože Plečnik, i bio je dosta prostoran, da smo mogli tamo gledati i filmove odnosno dijapozitive ili filmine, jer tada još nije bilo pametnih telefona, ali bilo je pametnih ljudi i među sveštenicima i među vernika. Mislim, da su tamo stvarno baš sva deca rado dolazili na veronauku; zajedno smo se penjali i na izlet na brdo iznad sela, na Slivnicu, za kojoj se pričalo, da na njoj stanuju veštice, u koje ja ne verujem, ali postoje kao narodna zanimljivost – koje je u domu na brdu nacrtao domaći slikar Lojze Perko – a danas tamo dolaze u šetnju i pravi medvedi.

Također u Cerknici su deca volela gledati filmove. Imao sam dobar tim mladih ljudi koji su čitali tekstove, među njima komšinica Vida, onda Mato Ljubičič i Lojze Logar, s klasičnom glazbom koja je svirala između - što je vrlo lako uskladiti s tekstovima nakon što pomaknete iglu na ploči tačno tamo gde želite. Od velike pomoći su mi bili i brojni ministranti, sa kojima smo priređivali razna takmičenja ali i prisustvo na duhovnim vežbama. Ob zlatnoj misi u Cerknici posebno mi je bilo drago, da sam se susreo sa svojim ministrantom Marjanom Kovačem, koje me podsetio na Roberta Trohu, kojeg je majka ostavila kod bake, te živela svojim životom.

Osim toga, pripremili smo i Mikulaša, svetog Nikolu, prema Gržinčičevoj opereti „Miklavž prihaja« (»Nikola dolazi“). Za anđele i druge nastupajuće nije bio problem – a za rogonje, krampuse ili đavole su hteli nastupiti baš svi ministranti i ostali opasni momci. Veronaučna dvorana je bila već kod prve izvedbe dupkom puna – a sledili su i darovi, što je bilo za nje iznenađenje.

Na ovim Notranjcima se poznalo, da su njihovi preci dugi niz godina pripadali kartuzijanskom samostanu Bistra. U narodu je bila poznata izreka: „Pod opatovo palico se tlačanu dobro godi;« (Pod opatovom palicom kmetu je dobra sudbina). Osećalo se da je sve do dana današnjeg među narodom koji gaji posebno poštovanje prema Crkvi i sveštenicima u tim krajevima. Da navedem samo primera radi, kako lepo su obnovili i uredili kapelicu u Podskrajniku pod vodstvom fotografa Žnidaršiča; jednako također podružnu crkvu u Martinjaku pod vodstvom Jožeta Švigelja itd.

Tamo gde narod sarađuje sa sveštenicima na duhovnom i materijalnom području, verski se život krepi a ljudi postaju sretni i zadovoljni.

Duhovna pomoć bolesnicima 91

Pričalo se, da je moj prethodnik bio noćna ptica, pa je i meni župnik strogo zabranio večernje izlaske, što sam mu zamerio i nisam otišao ni kad bih morao u posetu bolesniku.

Kad sam jednom drugom zgodom bio u Martinjaku u obilasku bolesnika za Prvi petak, rekli su mi da je osim onih koje redovito obilazim i krepim duhovno, još jedna gospođa bolesna. Kad sam je posetio i predložio joj primitak sakramente, rekla je da joj ne trebaju jer još ne namerava umreti. Ovo je praznoverje koje kaže da će osoba umreti ako je poseti sveštenik među ljudima jako uvreženo. Čak se dotična požalila župniku Jožetu; a on umesto da pouči grešnicu, da Isus ne donosi smrti nego život i da može primiti njegovu utehu ako ne može sama u crkvu, stao je na njenu stranu, a pored toga još se je meni narugao pred mojim bivšim rakovničkim ravnateljem Levstekom, koji me jednom zgodom upitao zar ja stvarno delim bolesničko pomazanje potpuno zdravim ljudima; ova se fama brzo proširila ne samo među mojom subraćom sve do dana današnjega.

Nekada su sa svetim pomazanjem, koje se zvalo »extrema unctio« - to jeste »posljednje pomazanje« - stvarno čekalo do trenutka, kad se smatralo, da je bolesnik na kraju svog životnog puta. Drugi vatikanski koncil naglašava, da ne trebamo sa pomazanjem čekati sve do kraja, nego ga smeju primati svi, koji su životno ugroženi – znači ne samo bolesni, nego i stariji ljudi, koje ugrožavaju godine, pa makar bili oni telesno zdravi.

Ali ona nije bila zdrava, nego ju je mučio čitav niz boljki: ubrzo nakon toga doživela je moždani udar jer je imala stalno visoki pritisak; moj župnik je tada požurio, jer sad ga je obitelj ipak pozvala u Martinjak, a mislim da je nije našao živu; proigrala je lepu priliku da u miru uredi dok je mogla svoje duševne stvari.

Zato sveti oci – a i naš sveti osnivač don Bosko – preporučuju glede sakramenata za bolesnike: »Bolje jednu godinu prerano nego jedan sat prekasno!« U vezi načina delenja svetih tajni pak uči sveti Franjo Saleški u Filoteji: »Bolje su spremljeni sveti sakramenti u rukama onih, koji su širokogrudni u delenju, nego u rukama onih koji su u tome uskogrudni.« To vredi ne samo za pomazanje, nego i za krštenje itd.

Već u novicijatu, zajedno s još nekim novacima, tražio sam da mogu otići misije; sada sam ponovio ovaj zahtev. Umesto u misije, poglavari su me poslali u diasporu – a u Beograd - gde je posao sasvim drugačiji: nemate mnošto koje čeka pouku i krštenje, nego imate dosta onih koji su otpali od vere ili prešli u drugu te imate izza leđa lažnu braću, koja će možda ometati vaše revnosno delovanje za spasenje duša ili krivo tumačiti vaše nakane kao vrbovanje.

Posle nove mise posetio sam sve bolesne i starije u rodnom selu Šentilju, za koje sam saznao, pošto je župnik Anton Šaruga zamolio poglavare da ostanem tamo dok ide on na odmor – a ja nikada nisam ušao u župski dvor nego »župnikovao« od domaćeg doma. Učinio sam to bez poticaja, jer dobri pastir, po Isusovim rečima, sam traži izgubljenu ovcu dok je ne nađe, stavi je na ramena i odnese natrag u stado. Na očevu primedbu, šta će ljudi i župnik na to reći, sam mu spomenuo, da su me oni kod oproštaja od kuće izručili potpuno Isusu – i on se time složio.

Osim toga, na Rudniku - inače blagi župnik Štuhec - nije odobravao crkveni sprovod onima, koji su odbijali primiti sakramente te bez njih umrli. Ova mera je možda tada bila uspešna, pošto su svi katolici tražili da ih na kraju isprati sveštenik, makar možda u životi nisu dolazili u crkvu ili živeli kao vernici. Tada sam odlučio da ću više od njega posećivati bolesnike i svakako ću ih sve nagovoriti da prime sakramente i da se pomire s Bogom; a stvar nije bila tako jednostavna kao što sam si predstavljao smatrajući da ću moći sve pridobiti, jer je ljudska duša veća tajna nego što smo učili u bogosloviji.

Te sam godine pohađao Teološki fakultet u Ljubljani - šestu godinu, kada sam upisao i magisterij i sva četiri propisana ispita uč roku iredovno položio, ta nameravao sam studirati dogmatiku; da sam znao sa kakvim poteškoćama će biti povezano kod izvanredno dobrog, ali još izvanrednije zahtevnog profesora Antona Strleta, uzeo bi sigurnu neki drugi smer.

Za diplomsku zadaću sam na primer bez poteškoća kod profesora katehetike salezijanca Valtera Dermote napisao zadaću: »Vernost jednog razreda«. Tada sam obišao čitavu rakovničku župu i deca su odgovarali na neku anonimnu anketu: najpre oni, koji su dolazili na veronauku; većinu sam ipak posetio kod kuće, i roditelji su se složili, da su njihova deca napisala odgovore. Zanimljivo da je u razredima – mislim da je bio tadašnji šesti razred – bilo u svim odelenjima 107 dece. Neki od njih su bili nedostupni iz različitih uzroka, pa ih je ostalo tačno 100. Tako sa računanjem rezultata nisam imao problema: koliko odgovora, toliko procenata. U grubom bi se moglo reći, da je bilo više ili manje vernih nekako tri četvrtine.

Vozio sam se autobusom jer još na početku nisam imao vozački ispit za kola, koji sam položio 1973. godine, ali i mnogo jeftinije je bilo u ono doba sa javnim prevozom. Na povratku ponekad bih posetio tetku Cilku u Domu za nemoćne osobe na Vrhniki, koja je pala sa kozolca te zbog slomljene kičme ostala nepokretna kroz 23 godine.

Iznenadne smrti 92

U dušu su me potresli slučajevi nesrećnih smrti, koji su se dešavali u ono doba tako reći kao po tekućem traku – jedan za drugim. Katekizam nas uči, da ljudska duša posle smrti dolazi u raj, čistilište ili pakao: već prema tome, u kakvom se stanju našla u času smrti. Ako neko nije u posvetnoj milosti, ne može u raj; pokajanje te ispoved očiste dušu i pomognu joj da se spasi; ali ako je neko u besvesnom stanju, može mu pomoći molitva i sakrament svetog pomazanja – kojeg pravoslavni zovu jeleosvećenje. Katolici i pravoslavni posedujemo naime iste svete tajne, sakramente, koji su nam potrebni za mislosni život i za spasenje: sakramenti živih ili mrtvih (na duši). Zato je naročito tragična iznenadna smrt grešnika ili nemarnog vernika, ako nema mogućnosti pokajanja ni pomazanja.

Naročito me potresla smrt jednog mladića – mislim da je neko vreme i ministrirao, koji je tek završio osmoletku. Onu nedelju nije došao na misu, jer su kod kuće radili – ili rušili staru kuću te gradili novu – takvo nešto. »Rad u nedelju nije blagoslovljen!« kaže već poslovica.

Za primer upozorenja pričao je župnik Pungerčar, da su tamo na Peščenku – to je onaj novi deo desno od Cerknici na padini brda Slivnica, koji okružuje gusta šuma – jedan muž i žena gradili kuću ter radili nedelju za nedeljom: te dakako nisu stigli na misu; radili su stalno, ništa nisu molili, a obilno psovali i žestoko se svađali. Kad je kuća konačno bila izgrađena, razveli su se.

Slično je bilo i u ovom slučaju: rad nedjeljom doneo je prokletstvo. Imao sam iskustvo i ovde u diaspori, gde su neki naši vernici prešli u subotare, te su radili nedeljom, a odmarali subotom. Za njih nedelja je ostala radnim danom, jer ju ni ranije nisu poštivali; ne samo da rad u nedelju ne donosi blagoslov, često donosi nesreću.

Ovaj dečko je dakle kod rada u kući naišao na neki železni predmet i udarao po njemu, ne znajući da je to bila zaostala mina iz Drugog svjetskog rata koja je iznenada eksplodirala i teško ga razmesarila. Tek što smo završili desetu misu, ja sam dolazio u župni dvor, a porednjega je projurilo vozilo hitne pomoći sa uključenom sirenom, nastavilo pored crkve do ambulante tamo blizu na vrhu brega na kojem stoji stara Cerknica. Poslao sam jednog ministranta – u Cerknici je bilo uvek mnogo dobrih i vrednih misnih pomočnika kao i odličnih crkvenih pevača – neka on pogleda što se događa i da mi javi, ako je nešto opasno. Naravno, dečko je otišao pogledati, ali nije došao natrag; tako sam ja mislio da je sve u redu.

Ali nije bilo ništa u redu nego zlo i naopako: nesreća nije mogla biti gora: dečak je imao opasne povrede i odmah nakon pregleda iz ambulante odvezen prema Ljubljani; no preminuo je u več u Podskrajniku, koji kilometar od Cerknice. Dogodilo se da sam morao baš ja voditi sahranu: leš još nije bio pokriven; makar je telo bilo rastrgnuto, čelo i glava su mu bili neoštećeni te je izgledao kao nije mrtav nego da samo mirno spava; prošla me misao: »Na ovo glatko i zdravo čelo sam ga ipak mogao pomazati – na ono potpuno nepovređeno čelo.« Nadam se, da je to bila također neka blagodat sa moje strane - pomazanje želje - jer sam ga hteo pomazati sa bolesničkim uljem, i Bog je tu moju želju sigurno uvažio, kad je njegova mlada duša tako iznenada došla na posebni sud. Crkveni zakonik zapravo traži, da mora vernik ili njegovi domaći u životnoj opasnosti sam zatražiti duhovnu okrepu – ali danas ta svest nije baš jaka.

Sada u vreme podmukle korone preporučeno je svim bolesnicima koji su u osami te nemaju mogućnost da prime sakramente, da sve to urede u svojoj duši, u svojim željama i molitvama. Najpre neka ispitaju svoju savest, pokaju se iskreno za svoje grehe i propuste te načine čvrstu odluku popravka. Zatim neka izraze želju, da prime sveto pomazanje, kao i svetu pričest, koju će moći možda primiti samo na duhovni način, ako nije moguća poseta duhovnog pastira. To je potpuno zakonito kada nemaju priliku stvarno ih primiti: to je primanje sakramenata putem želje. Slično je Bogu ugodno krštenje želje, ako nekršteni nema mogućnosti da ga stvarno primi. Ta misao me malo, ali ne mnogo utešila i u ovom slučaju.

U vezi sa radom u nedelju sećam se također jednog sličnog slučaja u vezi sa jednim mladićem iz Boke, koji je bio slične starosti kao i onaj dečko iz Cerknice. Jedan od roditelja bio je potomak hrvatskih plemića iz Turopolja. Godine 1801. u Boku se naselilo mnogo hrvatskih obitelji iz Pokuplja i Turopolja; da zadrže plemstvo, koje bi im ostajanje u Vojnoj krajini oduzelo, preselili su se posle dugotrajnih pregovora do 1801. u Banat.

Ponekad je taj dečak-jedinac dolazio na veronauku, ali nikad na misu – makar su nekada ovdašnji Hrvati u tome prednjačili te sam roditelje kod posete više puta podsetio na tu kršćansku dužnost. Ove nedelje opet je dečko vozio traktor - kao i obično bez polaganja ispita jer to zbog mladosti nije mogao. Obavljao je za dete preopasan posao: kod pograničnog Šurjana je natovario neke balvane; kako ga ne bi zaustavila milicija, nije obilazio asfaltiranom cestom, već prečicom, gde se traktor prevrnuo, a teret je zgnečio na mestu udesa nesretnog dečaka – jedino dete!

Roditelji su celi život krivili sebe za njegovu smrt, jer su dopustili maloletniku da radi opasne poslove i to bez ispita. Žalili su što su i sami radili nedeljom, koja je dan Gospodnji i podložan je Božjoj zapovedi poštovanja i mirovanja, kao i onoj crkvenoj: "Budi nedeljom i blagdanima pobožno na svetoj misi!"

Moguće je da je bio još neki slučaj sa ljudskim propustom, odgađanjem posete zbog poteškoća ili nemarom - bilo od strane bolesnika, rodbine ili sveštenika – pa da neki vernik nije primio utehe svete vere. U jednostavnosti svoje mladosti mnogo sam lakše zamišljao taj posao - međutim, on je redovito bio povezan s mnogim nepredvidivim predrasudama i protivljenjima, nerazumevanjima i preprekama, koje ponekad bolesnik ili umirući ne može savladati; ponekad najveće zapreke postavljaju rodbina, pa i ona pobožna: a to otežava zahtevni sveštenički rad u tom pogledu.

Dobio sam konačno utisak, da đavao napreže sve svoje sile kako ne bi oslobodio dušu koju je zarobio svojim grešnim mrežama te ju ne želi ispustiti iz svojih paklenih kandži; đavao zna ili barem sluti da se tom čoveku bliži kraj: zato ga huška neka odbija poslušati anđela čuvara koji dušu naginje na pomirenje i s Bogom i s bližnjim.

Stekao sam čak utisak, da neki inače pobožni ljudi baš pred kraj života posustaju na dobrom putu i prestaju se moliti, ići u crkvu, te primati svete sakramente. Najočitija je đavolska rabota mržnja, koja se očituje u nepomirljivosti sve do smrti. U nekim smrtnim slučajevima, gde su nekada braća bili najveći prijatelji, posle smrti jednog od roditelja postaju najgori neprijatelji: prestanu govoriti ili se posećivati i to zbog neke smešne sitnice – kao da pružaju ruku đavlu kao dobrom drugu jer gde je mržnja, tamo je đavao. Ali poslovica kaže: "Ne budi dobar sa đavlom, uzvratiće ti paklom."

Mnogo sam dakle učinio za spasenje duša, ali stalno me grizla savest da sam propustio ovu ili onu priliku – što je zapravo u poslu s ljudima neminovno; međutim prijatelji i neprijatelji su govorili, da u tome već ionako preterujem – a ja sam mislio da sam sputavan u svom svećeničkom radu, naročito u pogledu posećivanja bolesnika. Stoga sam odlučio svakako otići negdje, gde ću to moći potpuno slobodno obavljati i ne znajući, da nešto takvo ne postoji.

U tom smislu, moja želja na Jugu se ispunila gotovo savršeno, iako su me zbog različitih uveta čekale druge prepreke i nepredvidive poteškoće. Ako bi danas odlučivao, ne bih tražio od nadređenih premeštaj – je zbog težih i nepredvidivih okolnosti te drugčijeg mentaliteta više puta došao sam sa kiše ispod kapi ili drugim rečima: sa ruža na trnje. Usprkos svim opasnostima koje su na mene tamo vrebale nikako ne žalim zbog ovog koraka; u diaspori sam naime pomogao mnogim usamljenim dušama, uključujući i neke zemljake, da nađu put natrag ka Bogu; među njima je bilo i Cerkničana, o kojima sam dobio obavesti od njihove rodbine kad sam polazio na daleki put na Jug.

U toj mojoj odluci – ali i u onoj poglavara – da me pošalju u diasporu, moglo bi se reći, da sam tako reći pao u nove poteškoće, u potpuno nepoznatu i neistraženu okolinu; ipak se obistinjavalo mnogo puta ono moje mladomisničko geslo, da Bog onima, koji iskreno vole njega i duše, sve obraća na dobro.

Uplašena žena 94

Pri kraju mog službovanja u Cerknici jednom sam išao menjati župnika Vinka Čampu (*1931 m. 1959) na bližnji Rakek, da služim misu u sedam navečer; tada mi je rekao sakristan pre mise da se dogodila prometna nesreća. Dva putnička automobila su se sudarila zbog onog lepog ali opasnog kestenjevog drvoreda na desnoj strani ceste koji se proteže sve od Unca prema Rakeku, i koji je prouzrokovao već toliko nesreća.

Bilo je to dosta blizu ispod crkve i odmah sam otišao tamo. Jedan povređenik već je prevezen u ljubljansku bolnicu, dok je drugi upravo prenošen sa ceste u kola Hitne pomoći. Sagnuo sam se do njega i pomazao ga po čelu, jer tako nije bio pri svesti. Tamošnji milicajac mi je rekao da odstupim, što sam i učinio. Posle mise otišao sam k obitelji povređenoga u Rakeku gore iznad crkve, da se raspitam kako je njihovom članu. Supruga je rekla da je stigao u bolnicu u Ljubljani i da je u redu; spomenuo sam joj da radi u bolnici kao dušobrižnik bivši cerkniški župnik Jakob Turšič, koji po želji može muža posetiti u bolnici i ona mi se na tu obavest učtivo zahvalila.

Kad sam se vratio u Cerknicu, župnik Jože je rekao da je tamo bila milicija i da će me možda prijaviti, što sam shvatio kao šalu. One iste godine 1975. sam stvarno u septembru otišau u Beograd na Karaburmu. Odmah sam se počeo privikavati na novu okolinu i na tamošnji posao koji je zapravo bio dosta drugačiji od onog u Sloveniji; radostan sam mogao odobrenjem župnika Hermana Habića potpuno slobodno obilaziti bolesnike kod kuće ili u bolnici, blagoslivljati kuće i skupljati mladež na veronauku. Potpuno sam već zaboravio na slučaj Rakek - ali slučaj mene nije. Nakon nekoliko meseci sam stvarno dobio poziv od suca za prekršaje.

Na moje iznenađenje odmah sam dobio ugodan utisak, da u Beogradu nema one uskogrudnosti i partijske zagriženosti, kakvu sam jedva podnosio zadnjih godina u Cerknici i to na početku svog dušnopastirskog rada. Sudija za prekršaje bio je stariji, dobroćudni čovek koji je pročitao onaj dopis iz MUP-a Cerknica, gde je bila prijava, nekako u ovom obliku, makar originalan tekst moram još imati u nekom pretincu:

-Kod Rakeka se dogodila prometna nesreća. Prilikom spašavanja unesrećenog umešao se sveštenik koji je milicionera ometao u radu i odbio da se povuće na njegovu naredbu. Kasnije je krenuo strašiti njegovu suprugu i rekao joj da se dotični treba ispovediti u bolnici, na što se ona jako uplašila.

Kad je sudija to pročitao, ljubazno mi je rekao: “Ovo smo dobili iz Slovenije. Vi nam sad samo slobodno recite kako je bilo, mi ćemo sve to napisati." Tajnica je doista sve zapisala tačno od reči do reči kako sam rekao.

“Te sam večeri išao misiti na Rakek. Saznao sam da je jedan naš dobar vernik doživeo tešku nesreću i da želi da ga poseti sveštenik (ovo sam si izmislio). Odmah sam otišao tamo jer je bilo blizu crkve i udelio mu sveto pomazanje jer se više nije mogao ispovediti, ta bio je u besvesnom stanju. Milicioner mi je rekao da se sklonim i ja sam njegovu zapovest odmah poslušao te ga nisam ometao; povukao sam se i otišao misiti. Posle mise otišao sam posetiti ženu stradalog - živeli su njegovi nešto malo iznad crkve, gotovo na kraju sela kod železničke stanice. Rekao sam joj da njezina muža može posetiti bolnički sveštenik, dobri Jakob Turšič, koji je bio ranije i moj poglavar a neko vreme i župnik u Cerknici. Nije se nimalo uplašila, nego se mi na obaveštenju srdačno zahvalila."

Kad sam to završio, otišao sam kući na Karaburmu. Nakon nekog vremena iz Cerknice je stigao odgovor da se postupak obustavlja zbog nedostatka dokaza. Zanimljivo: kolikogod puta su bile poteškoće u vezi sa bolesnicima i njihovim proviđanjem, anđeli su stvar tako vodili da se uvek sretno završila, pa kako god sam se bojao šta će se dogoditi.

U tadašnjoj Jugoslaviji je kolao vic, kakve su razlike između pojedinih republika odnosno njihovih glavnih gradova: u Beogradu se štampa Politika, u Zagrebu Vijesnik, a u Ljubljani Delo. U Beogradu se politika stvara, u Zagrebu se objavljuje, a u Ljubljani se to već sprovodi u delo. Mislim, da ima nešto na tome i da je bilo slično i povodom Titovog pisma, koje je zaustavilo prirodne demokratske promene i dovelo na vlast čvrstorukaške jastrebove, koji su provzrokovali bratoubilački građanski rat samo da bi zadržali vlast. Ja Bogu još uvek zahvaljujem na činjenici, da sam služio vojni rok pred tim pismom i time bio pošteđen mnogih neugodnosti i šikaniranja, koje su morali trpeti moja braća salezijanci ili moja rođena braća, koja su otišli na služenje vojnog roka posle tog pisma, bez obzira na to dali ga je sastavio Tito sam ili u njegovo ime neko drugi.

“Crni prsten” 96

"Crni prsten" – ovde se ne radi o nekakvoj crnoj magiji, makar toga na Balkanu ima obilje; već je Crni prsten doslovni prevod turskog imena jedne beogradske gradske četvrti koja i danas nosi ime Karaburma - što je turska reč i u prevodu znači Crni prsten; reč burma ovde i danas upotrebljavaju, a »kara« postoji i u prezimu »Karađorđe«, što označi »Crni Đorđe«.

1975. sam dakle dobio drugo kapelansko mesto u Beogradu, na najistočnijem delu velegrada – na Karaburmi; sedište župe je na Staroj Karaburmi, ulica Pribojska 23, i tek je bilo u nastajanju. Još danas sam ponosan na činjenicu, da sam barem malo pridoneo kod toga: ja svakako samo na duhovnom području obilaskom porodica i bolesnika, dočim je sve materijalne probleme vešto rešavao moj župnik.

Župnik u Beogradu i tadašnji dekan beogradskog dekanata bio je Herman Habič, koji je ranije dugo godina bio župnik i dekan u najvećoj po površini katoličkoj župi u Srbiji – u Nišu. Pričao je kako je nosio ploču od oltara, da je mogao kod vernika misiti kod kuće, te se morao često sklanjati pred opasnom komunističkom policijom. Iza rata mu je ostao neki strah pred vlastima, jer je kao domobran bio osuđen na smrt; taj stres ga je mučio celi život i ne sećam se, na koji način je ipak osto u životu, jer tada su partizani mučili i ubijali svoje »neprijatelje« kao tekućim trakom. Ja takvih stresova nisam nosio sa sobom, jer mog oca su ubrajali među borce, pošto je za vreme rata pomagao partizanima suhim ili svežim voćem ili na druge načine, pa smo mi dece ipak lakše prolazili od onih, koji su bili ožigosani kao »izdajnici«, jer su se njihovi roditelji ili braća našli na »drugoj, naopakoj strani«.

Što se tiče mise, ja sam uvek misio samo u crkvi i pomirio se time, da većina naših katolika nije imala bogomolju, koje su postojale pored Niša u ono vreme još samo u Leskovcu te Aleksincu. Zato nisam imao problema zbog mise, ali niti zbog obilaženja bolesnika, što sam nastojao vršiti što neprimetnije. Prigodom poseta sam imao običaj, da sam samo blagoslovio kuću i obitelj, održao malo veronauke i prema potrebi udelio svete sakramente bolesnicima. Tako sam obišao kasnije i gotovo celu nišku župu, bio sam i u Novom Božurnu na zapadu te u Preševu na jugu; nameravao sam posetiti i Prokuplje, pa i Pirot, ali su me poglavari već posle jedne godine premestili u Sloveniju.

Nakon Niša bio je Habič župnik u središnjoj biskupijskoj župi Krista Kralja u nekadašnjoj Krunskoj ulici, u socijalizmu poznatoj kao Proleterskih brigada br. 23. Nadbiskup Bukatko osnovao je 1. januara 1972. novu župu na Karaburmi, odnosno u istočnom delu Beograda sve do reke Dunav. Po površini je doista bila velika, i po broju stanovnika: ali u njoj je katolika u stvarnosti bilo manje nego u bilo kojoj slovenačkoj ili hrvatskoj podružnici: većinu su tvorili pravoslavci, a jedan se dobar deo izjašnjavao ateistima – da se sviđao vlastima i tako bolje prolazio. Tako su se salezijanci – koji su godinama uspešno delovali u središnjoj beogradskoj župi – preselili na periferiju.

Nova župa sastojala se od nekoliko delova: jedan deo je pridobiala od župe sv. Antuna Padovanskog, gde je središte župe u Bregalničkoj 14, na "Crvenom krstu" (bosanski franjevci - Zvezdara i Mirijevo), a jedan deo od župe sv. Petra (Hrvatsko-slovenski isusovci) – a to jeste središnji deo Nove i stare Karaburme, koja se na severu proteže do Pančevačkog mosta, iznad kojeg kraljuje crvena zgrada Pravoslavne bogoslovije i nogometni stadion OFK - Beograd.

Ljudi su i dalje – koliko god ih je išlo na misu, ali to je bila velika manjina katolika – uglavnom odlazili u svoju prijašnju župu. Sveti Petar je bio u Makedonskoj 23, u strogom starom centru - i autobusi su vozili sve do tamo – gde je bilo i stajalište, pa je ova crkva bila na dohvat ruke svim Beograđanima s obe strane Dunava; tamo su dolazili također iz Krnjače, gde je bila poznata slovenačka katolička porodica Drevenšek.

Kad sam dobio premeštaj, moj novi župnik me obavestio da je toliko hitno da odmah dođem u Beograd, da trebam uzeti avion. Stvari s prtljagom poslao sam brzovozno vlakom. Budući da je sprovod moje tetke Cilke u Vrhniki bio u nedelju 7. septembra 1975. godine, i ovaj sam sprovod obavio na groblju kod crkve sv. Pavla. Potom su me naši domaći autom odvezli na letalište Brnik i prvi put u životu sam seo u avion koji je dobra pola sata mirno leteo iznad tadašnje Jugoslavije; u Beograd smo stigli oko devet navečer. Čekao sam obećanog prevoznika, ali jer ga nije bilo, seo sam u zadnji autobus koji je još vozio sve do Markove crkve, gde sam naručio taksi; - i dobro sam postupio, jer je moj taksista bio snalažljiv čovek te je odmah pronašao onu zabačenu uličicu Pribojsku na staroj Karaburmi, za koju većina građana nije ni znala da postoji.

Tamo na rasksnici sa Lesnovskom stoji vila, sagrađena 1960. godine za filmskog glumca Milivoja Živanovića (1900.-1976.). Zgrada stoji na bregu koji je poznato klizište – a u koju se glumac nikada nije uselio; zgrada je ubrzo počela pucati zbog odrona, loše gradnje i nepostojanja temelja. Zatim je u njoj bilo sedište indonezijske ambasade i još jedne građevinarske tvrtke, od koje su kuću kupili salezijanci.

Ubrzo sam shvatio da sam zapravo veliku župu s mnogo veroučenika i vernika, ali i bolesnika, zamenio za inače veliku župu, ali sa zanemarljivim brojem katolika - pa čak i oni su bili raštrkani među većinom pravoslavaca ili ateista. A zašto je onda župnik tražio pomoć? Naročito zato, da ne bi bio sam, a salezijanci bi trebali zapravo uvek živeti u zajednici – i također on je želeo imati nekoga za društvo u dosta velikoj kući. Kad se uđe u kuću, na spratu je desno bila kapelica sv. Josipa Radnika, pravo župnikova kancelarija, a levo moja sobica: baš prijatno i dovoljno. Dole najprvo je bila dvorana, desno kuhinja i još mali sobičak. Levo su vodile na sprat stepenice.

Tek je posle druge godine počeo župnik veliko saniranje, jer je zgrada pucala. Preduzimač Stamenko iz Crne trave sa svojom ekipom je najpre učvrstio zidove i time su se dobile dve nove prostorije: u jednoj je kasnije stanovao Franc Kuhar i Janez Poprijan, a desno od nje je bilo kupatilo i drvarnica. Pošto je zgrada pucala, napravili su na gornjoj strani odbrambeni zid; sav je pritisak brda tištao sada u njega: ako je što pucalo ili se micalo, bio bi taj zid, koji je ipak izdržao, jer je bio črsto izrađen sve od podloge nagore, a između zida i stena dobio se tako prikladan hodnik. Svenaokolo smo posadili drveće: neku trešnju i jabuku, dole višnje, a na gornjoj strani prema Pribojskoj i Lesnovskoj mirisave smreke konkolorke te dva himalajska bora, kojima je baš odgovaralo tlo i podneblje. Ispod zgrade napravljena je mala bašta, da smo imali nešto paradajza i luka. Jedne godine sam posadio i slatki grašak, a su ga svega iskljucali vrapci ispod krova, gde su imali barem 40 gnezda.

Na savet mudre Esihove Elizabete, koja je bila nekada kuharica kadetima, postavio sam kolove a na njih navezao konac. Ptice konac nisu videle nego su se u njega zaplele – pa nisu više dolazile. Taj slatki grašak triputa je višlji od običnog – te se jede cela mahuna i nije čudo, što je tako prijao pticama – a onda i nama, jer smo ih nadmudrili.

Elizabeta nama je pričala, kako je posle rata kuhala mladim kadetima sva najbolja jela što se uopšte moglo zamisliti: »Samo im je ptičje mleko falilo.« - i to u doba, kad je narod gladovao i morao davati za državu obaveznu dadžbinu; na taj način je vlast kupovala nove članove za komunističku partiju, koja je stalno tvrdila, da su svi građani jednakopravni; možda smo bili stvarno svi jednakopravni, ali »napredne sile« malo više od ostalih običnih »natražnjaka«, među koje su ubrajali na prvom mestu sveštenike.

Beogradske bolnice i domovi 98

Ja sam na radost župniku odmah počeo u delo sprovoditi svoju karizmu: to je bila poseta bolesnika, razgovor s njima i po mogućnosti okrepa sa svetim sakramentima. Već prvih dana sam otkrio, da Karaburma doduše nema bolnica, ali ima dva doma za starije i bolesne.

Iznad naše kapelice postojao je "dom pokretnih" u Plješevičkoj 2, dok je kilometar istočnije bio "dom nepokretnih" u Diljskoj 2. Sećam se da sam prve nedjelje, odmah nakon mise, otišao u dom za nepokretne. Tamo sam našao u sobi 6 bolesnicu-katolkinju Ivanku Galepić iz Reke, koja je bila doduše potpuno nepokretna; ipak je bila visoko obrazovana, o svemu bila obaveštena, sve je pomno pratila i tako je sve znala, ko je na novo došao, ko je umro ili ko je otišao. Ta žena je bila iznad svega strpljiva te ju je i osoblje cenilo.

Ja obzirom na veru nisam pravio razlike između vernika – ta u praksi se katolička vera ne razlikuje po sadržini od pravoslavne i obrnuto; prema ekumenskom vodilu mogli su se u nekim slučajevima pravoslavni kod nas ispovediti ili pričestiti, i obrnuto. Glavni razlog u našem slučaju bila je nužda: ta pravoslavnih kolega nikad nisam susretao ni u domovima za penzionere ni u bolnicama: tako su njihovi vernici bili prepušteni sami sebi – na žalost su bili retki da su želeli primiti svete tajne barem na samrti. Na taj način nisam od njih tražio da pređu u katoličku veru, nego da se pokaju za svoje grehe te ih ispovede – i onda su se mogli pričestiti – nekoji od njih su to stvarno želeli.

Kod spomenute Ivanke i drugih bolesnika je kasnije išao i moj naslednik Jakob Žalar, koji je dočekao malo manje nego sto godina – umro je tri meseci pre nego je napunio stotku – na Trsteniku u Sloveniji, gde imamo lep dom za bolesnike pod Storžičem. Jednom joj je rekao – tako mi ona sama kasnije pričala:

»Vi Ivanka toliko ste dobri, ja ću vas zabadava sahraniti.« - »Gle ga kavalira! A šta ako vi umrete pre mene?« To je bila doduše šala – ali Ivanka je stvarno umrla pre njega.

Meni je pomogla da sam odmah mogao stvoriti nacrt za rad, pošto je uglavnom znala ko želi da primi duhovnu posetu i ko ne. Iznenađen sam bio, što sam iskusio, da su bolesnici općenito bili vrlo strpljivi i odani u Božju volju te da im je poset sveštenika značio veliku radost i utehu. Jedina iznimka bio je jedan nevernik koji se kao uvereni marksista nikako nije mogao ni hteo pomiriti sa svojom nezavidnom sudbinom bolesnika te je bio ojađen, zahtevan do sestara – i nije volio popove; mislim, da ga nisam uspeo utešiti; pošto imamo svi besmrtnu dušu, razgovarao sam i sa onima koji su kazali da ne veruju – jer u dubini duše mi smo svi mnogo bliže jedan drugome nego na površini, pa i dragom Bogu: čak i oni, koji to izvana ne pokazuju.

Koliko se sećam, uprava nije pravila probleme oko poseta, iako ništa nije bilo uređeno ili dogovoreno u pogledu duhovne oskrbe. Općenito, stekao sam dojam da je Beograd prilično snošljiv i demokratski otvoren grad – da tako kažem, oaza slobode – u usporedbi s drugim delovima uže Srbije ili Vojvodine, gde sam kasnije radio i gde je bio pritisak na vernike u znaku netrpeljivosti. Tom poštovanju su uvelike pridonele katoličke časne sestre, koje su iznimno požrtvovno i nesebično radile već godinama po bolnicama; iznimke su bile retke; za njih su obični ljudi govorili, da su kao anđeli Božji.

Što se tiče bolesnika, želeo bih spomenuti još nekoliko slučajeva.

Kad sam išao u dom pokretnih na Plješevička 2, tamo sam našao Ružu Raspudić iz Hercegovine, koju je posećivao već župnik Habič. Ona je bila vrlo pobožna i verna žena koja je primala sakramente svakog prvog petka, a poznavala je i sve ljude u okolini te me obaveštavala o njima i pomogla im da se dostojno pripreme na primitak sakramenata.

U njenoj sobi bila je i jedna Šumadinka; inače pobožna pravoslavka, koja se molila ipak nije primala sakramente; kad god bih došao u posetu ona bi plakala. No rekla je i razlog: imala je tri sina i svi su otišli raditi u Nemačku – i potpuno zaboravili na nju: nikada a ma baš nikada nisu je posetili, nijedan od njih.

“Dala sam im sve, što sam mogla – a sada oni nemaju vremena za mene u mojim godinama!”, jadala se. Nije shvatala da je pogreška bila možda upravo u tome što im je dala sve – materijalno, naravno, koliko je mogla. Od njih nije tražila da nauče ne samo primati nego i deliti – tako su mislili sebično samo na sebe.

Za odgoj je mnogo važnije u mlado srce usaditi nesebičnost: mladog čoveka moramo učiti ne samo da prima usluge, nego ga uputiti da se zna darivati i žrtvovati za druge poput Isusa; tako mladi uče ne samo primati, nego i davati, prema Bibliji: "Bolje je davati nego primati" (Dela apostolska 20,35).

Kad bi majka učila svoju decu od malena da vole deliti s drugima, deliti siromasima i davati za crkvene potrebe, oni bi u starosti znali deliti i sa svojim roditeljima, koji im sada materijalno više ne mogu pomoći. Tako se ona izreka: “Svojoj deci moram dati sve ono što nisam ja imao u detinjstvu” – pokazala pogrešnom ta vodi u neuspeh vaspitanja. Deci treba usaditi u srce ljubav prema Bogu i bližnjemu.

Tada mlade i stare neće zaraziti virus gori od korone odnosno covida-19, a to jeste euro-virus! Po toj zarazi čovek misli samo na euro, na novac, a zaboravi i na Boga i bližnjega. Novac nam je doduše potreban ali nikada ne sme postati cilj, nego ostati sredstvo za postignuće viših ciljeva. Zato je već blaženi Anton Martin Slomšek poučavao roditelje: „Najlepši miraz koji roditelji mogu dati svojoj deci jest sveta katolička vera“.

Obilazio sam i bolesnike po kućama a da za to ništa nisam tražio; radovalo me ako sam uspeo udeliti neku duhovnu blagodat. Marijina sestra Gordana radije u Očnoj bolnici kod Botaničke bašte. Jednom sam je pitao, dali bi ona otišla kod jedne bolesnice koja inače nije htela duhovne utehe, ali je bila napuštena u svakom pogledu, ali mi je ona odgovorila: »Ja nemam tu karizmu« - makar je obilazak bolesnika po domovima baš karizma tih sestara, i njihova predstojnica sestra Digna znala je požrtvovno posetiti i dvoriti neku bolesnicu; ali sestra Gordana je bila zaposlena te primala zemaljsku platu – nije joj trebala nebeska – kakvo čudo, da je malo izza toga napustila svoje redovničko zvanje a tako i nažalost sestra Svetlana.

U ono doba se u Beogradu vrata nisu preko dana nigde zaključavala - svuda su bila otključana sve do 22 sati. Danas posvuda zaključavaju vrata zgrada - ne samo u Beogradu, i u Zrenjaninu, i u Ljubljani, i u Velenju: kakva su nas vremena stigla! Kod nas kod kuće nismo zaključavali ni noću – pa ni danas – i nismo čuli za neku krađu ili provalu. Dok su bile zgrade otključane, lako se moglo saznati ko tamo živi, čak iu blokovima i višespratnicama. I tu nije bilo tajne: imena svih članova obitelji bila su ispisana s godinama rođenja, kao i, naravno, broj stana. Iz prezimena i imena brzo sam mogao zaključiti ljude katoličkog podretla i na taj način našao dosta katolika; većina je pozdravila posetu; neki od tih novootkrivenih vernika išli su već na misu u susednu župu, uglavnom kod Svetog Petra, neki kod Svetog Ante na Crvenom krstu, a neki u Krunsku kod Krista Kralja.

Jednom sam u leto, predvečer, posetio obitelj koja je živela ispod naše crkve, s leve strane ulice Vojvode Micka, iznad tvornice Minel, u skromnom privatnom stanu. Dok tako razgovaramo, iznenada dolazi milicija i odvodi me u svoju stanicu - negde u centru Beograda. Ubrzo mi je postalo jasno da su pozvani, odnosno da ih je nazvao neko od ukućana. To su mi milicajci odmah rekli: »Ako smo pozvani, moramo da idemo – ali kažite šta je zapravo na stvari?«

“Ja sam ovde novi sveštenik koji ima dužnost da sveti kuće i posećuje bolesne. Naši vernici su mi rekli da je u ovoj kući jedan vrlo pobožan katolik bolestan i da on želi sveštenika i zato sam otišao do njega; može biti da nisu svi članovi tako pobožni, pa je možda to nekome zasmetalo i došlog je do nesporazuma.” Milicija je prihvatila takvo objašnjenje i odmah me pustila.

Blagoslov kuća ili posećivanje bolesnika umnogome je olakšao sličan običaj kod pravoslavaca, gde je samo po sebi razumljivo da pravoslavna obitelj "sveti vodicu" i da zato sveštenik dolazi kući: ne samo jednom, nego čak tri puta godišnje: O Božiću, na Uskrs i za "slavu". Tako je bilo u ono vreme komunizma – čak bi i visoko rangirani primali posetu iz crkve - dok se danas kolač uglavnom donosi u crkvu, gde ga sveštenik blagoslovi - odnosno blagoslovi "vodicu" kojom se "kolač" onda kod kuće zamesi i takve obrede nije bilo potrebno posebno prijavljivati.

Isusovac "zaradi" šamar 101

Jednom davno, Mirko Polgár, isusovac kod Svetog Petra (prvo kapelan, zatim župnik) došao je u posetu jednoj obitelji u Beogradu. Uvek je hodao okolo u mantiji. Ja nikad nisam išao po obiteljima u reverendi, već sam uglavnom imao kolar oko vrata, ovisno o okolnostima. Kada je tom zgodom Mirko pozvonio na vratima višespratnice, jedan mladić je otvorio i kazao: “Koji te je vrag doveo?” Mirko nije ostao dužan i rekao je: “Onaj koji me je doveo, odvest će me”. I okrenuo se i otišao.

Ispričala je to Angela Zorko, rodom iz Rogaške Slatine, koja zna i još jednu priču iz svoje prakse. U to vreme sveštenici nisu smeli posećivati bolesnike. Ona je bila glavna sestra i obavestila je oca Polgara da se na njenom odelenju nalazi teško bolestan katolik koji želi primiti svete sakramente. Ali došao je u nezgodno vreme, pa mu je rekla da malo pričeka u hodniku; baš je tada bila lekarska vizita. A ona – koliko je bila odlučna, i da bi izgledalo kao da se protivi poseti, okrenula se Mirku i povisila je ton: “Zar ti nisam rekla da ne ideš bolesniku?” – i reči je popratila šamarom koji mu je dala. Vizita je išla dalje i doktori ko da nisu ništa primetili; Angela je tada pustila Polgara da ode do bolesnika kako bi mu podelio svete sakramente.

Kad su pak bili njezini rođaci iz Slovenije iz Slovenije, u šali pita svog desetogodišnjeg nećaka: »Koje je boje beli medved?« A on je odgovorio ko iz topa: „Rjave“ (»smeđe, bravn«). Smehu nije bilo kraja – jer u Sloveniji ako ima medveda, oni nikada nisu beli.

Otac Polgar bio je tražen ispovednik. Naš svetački subrat salezijanac Franc Selak, koji je bio šofer na nuncijaturi i koji je u dobi od samo 49 godina preminuo 27. marta 1977. u Želimlju u sluhu svetosti, on također je mnogo cenio tog isusovca. On je ležao sa dijagnozom neizlečive bolesti u zemunskoj bolnici, gde su sestre križarice nesebično radile; pred operacijom sestra ga je jednostavno upitala, kojeg svećenika želi za ispoved – i odabrao je Mirka Polgara. To je bilo vrlo diplomatski: nisu ga pitali želi li sveštenika, nego da izabere kojega. On je bio pobožan, ali sa teškom bolešću se nije lako pomirio. Ima duhovnih osoba koje vrlo teško poravnaju svoje račune s Bogom, pa se stoga ne trebamo čuditi ako se to još češće događa s ljudima koji žive usred svetovne prašine. Tako su pričali mužljanskog prvog župnika Ignaca Šoka (župnik od 1902 do 1943), da je pao kod svete mise polnoćke kad se 1942. razboleo da inje smogao dovršiti službu, nego je morao dovršiti doktor Tibor Geci, koji je kasnije bio generalni vikar prvog bečkerečkog biskupa Tomaša Junga. Pričao nam je kako su tog prvog mužljanskog župnika teško nagovorili na primitak svetih sakramenata; konačno je prihvatio te se skrušeno i iskreno ispovedio.

Sestre su kasnije pričale da je bio tada nemiran i tužan zbog toga što ga tako mladoga snašla podmukla bolest raka; ali nakon što je primio svete sakramente i sveštenikovu utehu, potpuno se smirio i opet bio veseo kao i ranije. Kao takvog su ga kasnije hvalili naši želimeljski pitomci, koji su ga posluživali u njegovim poslednjim tednima i danima života: u njemu su gledali primer dobrog kršćanina i redovnika.

U moje vreme (1975.-1984.) duhovna skrb za bolesnike još nije bila uređena na području Beograda – dok je sada još mnogo gore; a ni u celoj Srbiji nije bolje. Krizni štab tobože poradi korone zabranio je svaku posetu u bolnici – također dolazak sveštenika bolesniku, što je prava glupost i suprotno svim međunarodnim propisima o slobodi veroispovesti.

U to sam vreme ipak svake nedelje odlazio u posetu bolesnicima: uvek u drugu bolnicu, što je bilo moguće u Beogradu, jer su bolnice na različitim mestima, a već tada ih je bilo mnogo: Gradska bolnica iza Novog groblja, do koje sam mogao i pešice, a u njoj su radile križarice; Državna bolnica kod Višegradske, gde su radile usmiljenke; pa Dedinje, Dragiša Mišević; ponekad sam morao daleko u Zemunsku bolnicu, gde su također radile križarice – u znak zahvalnosti su im četnici za vreme ovog bratoubilačkog rata bacili bombu u dvorište, da je zatim većina odselila u Hrvatsku, a onima na Čukarici su porazbijali prozore. Možda je to obilo iz zavisti što je narod u njima gledao anđele bez krila. I Mimica je bila nekad časna sestra te i nadalje sačuvala onaj brižni odnos do bolesnika, također do mene, kad me je posećivala bi tešila dok sam bespomočan ležao u pančevačkoj bolnici.

Anica Banova ispričala je da su imali veliku svađu s upravom jedne bolnice ovde u Beogradu jer jednom od njezinih rođaka nisu dopustili da ga poseti sveštenik na samrti. Iako je po ustavu vera bila slobodna, pravoslavci uglavnom to pravo nisu koristili, a mi katolici bili smo kao bele vrane. Nakon tog događaja, kada je bolesnik umro bez sakramenata - iako ih je želio primiti - Banovi su se žalili Titu, a zatim je, barem nakratko, sveštenicima bio olakšan pristup bolnicama. “Ovaj naš rođak je omogućio da drugi bolesnici dobe Isusovu utehu”.

I ja sam se jednom žalio zbog zabrane svešteniku da uđe u Plućnu bolnicu u Zrenjaninu, gde je više bolesnika umrlo bez sakramenata – i to već pred koronom. Pa sam dobio diplomatski odgovor pismeno od predsednika Aleksandra Vučića godine 2019.: »Ja tu ne mogu ništa – zavisi od odluke ministarstva zdravlja.« Odgovor takav, kao da predsednik države ne zna, da su i on i ministarstvo dužni omogućiti svim podanicima slobodu veroispovesti; a na drugim područjima smogao je donositi sam odluke, koje po mišljenju stručnjaka nisu ispadala u njegovu nadležnost. Tako je on sam avgusta 2022. doneo odluku o zabrani parade ponosa u Beogradu, makar je za to nadležno ministarstvo unutrašnjih poslova. Tako je lako smeo proglasiti onu zabranu dolaska sveštenika u bolnicu nesustavnom, što i jeste. Zapravo jeste uskraćivanje ljudskih sloboda veća i zabrana poseta bolesnicima posle isteka vanrednoga stanja, koje je bilo uvedeno zbog ograničenja širenja korone od 15. februara do 6. maja 2020.

Ako se tako važna stvar može za svaku sitnicu onemogućiti ili sprečavati, šta je tek onda sa ostalim slobodama? Jadni bolesnici ostaju potpuno u osami baš onda kad bi mi prisutnost njihovih najdražih i duhovnih osoba bila najpotrebnija. Zbog toga se i u Celju zbio taj nemili događaj sred leta 2022., da su pod vladom Roberta Goloba pokopali krivu osobu. To se saznalo tek onda, kad se ustanovilo u domu za penzionere, da je iz bolnice stigao otac, za kojega je sin mislio, da ga je sahranio. Takav promašaj mnogo otkriva i o tome, kako imalo ne brinu neki rođaci da bi njihove obližnje posećivali oni ili duhovna osoba, jer im je stalo samo do toga, šta će naslediti.

Ni tada nije uvek bilo lako, a to sam najbolje iskusio sam. Da mi ne bi pravili probleme, posećivao sam pacijente u raznim bolnicama u različito vreme, - gotovo isključivo za vreme opšte posete – pa me nisu mogli uhvatiti. Jednom me je na kaldrmi ispred naše crkve svetog Josipa Radnika na Karaburmi zaustavio neki udbaš, kojeg nisam poznavao; hteo me zaplašiti time da mi je pokazao svoju udbašku iskaznicu s upozorenjem da pazim kod koga idem i šta radim.

Nije bilo težih, zapravo nikakvih posledica. Po bolnicama su tada postojali popisi bolesnika, a ako sam posumnjao da je katolik, posetio sam ga i pitao želi li sakramente. Neko će primetiti, da je to nasilje. Mislim da nije, jer kad tak bezbožnik umre, onda mora ići sveštenik na sahranu jer traže njegovu nazočnost; ali ne bi morao, ako je bolesnik pokazao jasan znak, da ne želi sakramente, da mu Isus ne treba. Po crkvenom pravu je naime sam vernik ili njegovi dužan da pozove sveštenika i opskrbi se duhovnom okrepom, ako je ozbiljno bolesta ili star – a takvu dužnost ima i rodina – inače je crkvena sahrana samo parada.

Jedan naš komšija iz Pribojske je redovno dolazio na misu; radio je u Švajcarskoj i meni je pokazivao ovelike novčanice švajcarskih franaka – makar nije imao običaja da daje milostinju kao ostali naši vernici. Jednog leta jako se razbolio kad sam ja bio na raspustu. Marijina sestra Agneza je pešice otišla u bogosloviju da potraži kojeg sveštenika da tog pravoslavca ispovedi i pričesti, ali je dobila odgovor: »To nije naše područje, to ne spada u našu nadležnost.«

Otišla je sva umorna, a gorljiva za spas duše – jer i pravoslavni imaju iste svete tajne kao i mi katolici i jednaku dušu koju treba zbrinuti više nego telo – sve do crkvice na Novom groblju. Tamo je službujućem svešteniku rastumačila, da jedan pravoslavac umire, a on: »Nije mu još duša na jeziku!« - ali bila mu je duša na jeziku i za koji sat je siromah umro – neispoveđen i nepričešćen. Nije mogao doći nijedan da ga providi – svi su imali svoj izgovor – a na sahrani su mu čitala opelo tri sveštenika; komšije su se sablažnjavali i govorili: ono je besplatno, a ovo se plaća!

Ovaj tragični slučaj je uveliko poučan; deli nam pouke:

Vernik neka se pravovremeno pobrine da uredi račune s Bogom i neka ne čeka do kraja, jer pitanje, dali će tada moći. Rodbina neka ne odgađa time, ako neko u kući ili komšiluku iznenada se razboli ili padne u nesvest: odmah neka pozovu ne samo hitnu nego i duhovnu pomoć. Mi sveštenici pak se potrudimo, da redovno posećujemo ljude i naročito bolesnike te da ih po mogućnosti barem godišnje providimo: Isus u pričesti pak je isti kod katolika i kod pravoslavaca – i zato trebamo služiti njemu a ne srebru ili zlatu – onda nećemo žaliti truda da ispunimo don Boskovu lozinku: »Daj mi duše – drugo uzmi!« Iskustvo pokazuje, da nije važno, dali je neko vernik, sveštenik ili biskup: svako može postati srebroljubac, što je najveća opasnost za duhovnu osobu. Zato se treba protiv toga boriti skromnošću i darežljivošću, jer „niko ne može služiti dvema gospodaroma: Bogu i novcu – ako će jednoga ljubiti, drugoga će mrziti.“

Da spomenem još patra Zvonka Gutala – tadašnjeg župnika pri Svetom Petru. On je imao poseban dar za skupljanje omladine, što je smetalo tadašnjim bezbožnim vlastima koje su ga htele u tome omesti. 1. maja 1976. organizirao je hodočašće za odrasle vernike ali je bilo u autobusu i mesta za omladinu. Preko Titograda smo došli u Hercegnovi, gde je bila prva godišnjica beatifikacije bl. Leopolda Mandića, rođena u tom mestu. Posle svečanosti posetili smo još i Dubrovnik.

Otac Zvonko bio je sa mladima jako neposredan. Da bi im približio potrebnost suszržljivosti pred brakom, postavio je uporedbu sa vinom: „Ako vino popijete pred svadbom, nestaće vam ga za svadbu. Tako je isto ako se spolnost upražnjava pre braka, neće biti sreće u braku.“ Vlasti su po svojim uhodama sve pratile te protiv njega izvele hajku: „Glede onog vina otac Zvonko zna iz svoga iskustva…“ Makar nije bilo ništa na tome, ipak su ga zbog sačuvanja mira poglavari premestili u Osijek, a nasledio ga o. Polgar, koji je bio za vlasti prikladnija ličnost, pošto u njegovo vreme nije bilo takvog skupljanja omladine.

Tako sam obišao sve bolnice u starom Beogradu, pa i u Zemunu, na Bežanijskoj kosi - gde je bio potpuno nov i ogroman dom za starije, u staroj i novoj VMA. Nekada je to bila vojna bolnica u staroj VMA u Pasterovoj ulici.

Kad je Vida Tomšičeva iz slovenačkih bolnica 1948. proterala sve časne sestre i tražila, da skinu posvećeno odelo, sirotice su ostale bez posla pa su otišle na Jug tražiti posao. I ubrzo su bile dobro primljene: uglavnom u tuberkuloznim dispanzerima (Soko banja, Knez selo pri Nišu, Nikšić i dr.), gde su se mnoge od njih zarazile i umrle, ta lek protiv tuberkuloze pronašli su tek 1947. – a u upotrebu je stupio tek polako, za mnoge časne prekasno. Ali Bog je blagoslovio njihov požrtvovni rad u Crnoj Gori novim duhovnim zvanjima.

U Beogradu primio ih je i predstojnik VMA Izidor Papo (1913.-1996.). Ima i jedna anegdota u vezi toga:

Sestre su dobile i svoju kapelicu u bolnici u kojoj su se molile svako jutro rano. Između ostalog, molilo se i "za Svetog Oca Papu", što su lekari shvatili kao molitvu za Doktora Papu. Jednom je taj spomenuo sestri nadstojnici: "Nemam ništa protiv da molite za mene - ali ne tako glasno da svi čuju!"

Kasnije su počeli graditi novi VMA na Banjici u Beogradu. Zanimljivo da u početku nije bilo problema s posetom. Tako je bilo moguće posetiti bilo kojeg pacijenta tekom poseta. To sam u potpunosti iskoristio da obiđem tamošnje bolesnike i nahranim ih duhovnim lekom – a svetim sakramentima. Ta je nova bolnica, međutim, bila najmodernija i zahvati su se izvodili na vojnički način: govorili su da se vrše operacije, onda rehabilitacija kao po tekućoj traci.

Otprilike 1982. išao sam u nedelju zajedno s Benitom Stipčevićem - koji je bio Zadranin i živeo je s obitelji u Mirijevu; tada je bio predsednik župnog veća na Karaburmi.

U to vreme još je bila jedinstvena Jugoslavija, a na preglede i lečenje dolazio mu je prijatelj - profesor iz Zadra. Bio je pobožan čovek i želeo je pre zahtevne i teške operacije primiti svete sakramente. Nije bilo problema: stigli smo u vreme poseta. Čovjek je uspio izaći na terasu i tako smo mogli razgovarati te se duhovno okrepio.

Kasnije su bolesnici morali slati posebnu pozivnicu rodbini, i to samo jednu – i svešteniku je postalo gotovo nemoguće doći u posetu. To sam doživeo kad sam oko 2010. bio na slavi za Veliku Gospou u Titelu. Nakon ručka, koji mi je pripremio župnik Franjo Lulić, odvezao sam se svojoj sestričini Pavli na Voždovac, Kumodraška 111, gde je tada živjela sa svoja dva sina (muž joj je već 1989. umro od srčanog udara). Redovito je odlazila na misu, a od osnutka je bila članica pevačke skupine "Pojoča družba" u okviru slovenačkog društva Sava. Tamo sam dobio potrebne informacije i telefonski dogovorio kod dežurnog lekara u vezi moje posete.

Bio je to mladić, moj bivši veroučenik, koji se motociklom zabio u kuću i tako se teško ozledio da su mu morali izvaditi slezenu. Kad sam razgovarao s tim lekarom, rekao je da nema problema za poset; ali kad sam stvarno došao nakon nekih pola sata - u to vreme je taman padala jaka kiša i ja sam skroz mokar hodao po platou ispred bolnice – dežurni doktor (verovatno drugi) nije dopustio posetu. Vratio sam se u Mužlju s dugim nosom i džabe sam prešao toliki put od Titela i nazad, ali me tešilo saznanje da sam barem pokušao.

I ovaj slučaj pokazuje da sveštenik može posetiti bolesnika ovisno samo o dobroj volji nadležnih u pojedinim bolnicama, jer ni sada u Srbiji nije omogućena i uređena redovita duhovna pastva bolesnika. Posete bolnicama u Srbiji i dalje su zabranjene svim osobama, čak i ako pacijent nije na koronarnom odjelu – tobože zbog korone. Odgovorni ili neodgovorni ne trude se barem dopustiti duhovni poset koji bi verniku donio duhovnu okrepu u skladu sa slobodom veroispovesti, što je za sada samo mrtvo slovo na papiru; ali takvu opštu odluku pozdravile bi sve verske zajednice. Potpuno je neopravdano zabranjivati posetu u običnim bolnicama i domovima, jer imamo sada na raspolaganju učinkovita sredstva za odbranu od prenošenja korone: nošenje maske te pranje ruku zaštitnim sredstvom. Pitanje, dali je u tome baš dosledno zdravstveno osoblje.

Niš 105

Crkva Presvetog srca Isusovog je rimokatolička crkva u Nišu izgrađena 1884. godine. U Nišu su katolici prisutni još u srednjem veku. Radilo se o trgovcima iz Dubrovnika, koji su bili stalni predstavnici trgovačkih kuća u većim srpskim gradovima.

Iz tog perioda ostala je Latinska crkva u Gornjem Matejevcu. Tokom perioda vladavine Osmanskog carstva za malu zajednicu je bio nadležan biskup sa sedištem u Skoplju.

Istorija današnje zajednice počinje u drugoj polivini 19. veka. Nakon što je Kneževina Srbija 1878. postala nezavisna, obavezala se za izgradnju železničke linije Beograd-Niš.

Tada su brojni radnici iz drugih zemalja, pre svega inženjeri i stručni ljudi u građevinarstvu, dolazili u tadašnju Srbiju. Godine 1884. je u privatnoj kući kod gostionice Marger otvorena rimokatolička kapela. Iste godine je božiju službu počeo da vrši misionar barnabita Čezare Tondini de Kvarengi. Sedište se nalazilo u Kragujevcu. U to vreme u Nišu je bilo oko 200 vernika, a crkva Presvetog Srca Isusovog gradi se na placu koji je kupljen u vreme Turaka, a sredstva je pribavio prizrenski nadbiskup Bugareli. Turci nisu dozvoljavali izgradnju rimokatoličke crkve u Nišu: a pravoslavna crkva je građena više pod zemljo nego iznad; tek posle demokratskih promena dobili su Nišlije i „normalne“ pravoslavne crkve. Sagrađena je katolička crkva tek po oslobođenju Niša od Turaka i gradnje pruge: prva »katolička crkvica, stan i škola« u varoši.

Godine 1885. iz Poljske je došao sveštenik Vilibald Čok, misionar iz reda benediktinaca. Vodio je rimokatoličku misiju u Nišu do 1903. godine sa prekidom od 1897. do 1901. usled sukova sa svojim biskupom Štrosmajerom. Nasledio ga je Julije Biljan koji tu ostaje do 1918. godine. Nakon njega dolazi Hubert Karthaus do 1920. a Ferdinand Hrdi iz Češke do 1927. godine. U samom Nišu renovirao je i staru crkvu posvećenu Presvetom Srcu Isusovu 1925. godine. Crkva je obnovljena i proširena, a uz nju je sagrađen i toranj. Nešto kasnije, 1934. godine, rimokatoličkoj crkvi u Jug-Bogdanovoj ulici dozidan je sprat. Projekat dogradnje izradio je niški arhitekta Julijan Djupon.

Za vreme rata u Niš došlo je mnogo slovenačkih izbeglica, koje nisu znale kuda bi išle. Niški vladika je tada posredovao, da su se smestili po porodicama, a jedan od ruskih zarobljenika na kožu je naslikao divnu sliku Majke Božje Pomoćnice sa Brezja, koju su nosili u procesiji na dan Marije Pomoćnice 24. maja i tada se cela župa posvetila Majci Božjoj za vreme Hermana Habiča, jer posle rata upravu niške župe preuzeli su salezijanci iz slovenačke inšpektorije. Među njima je bio i Franc Skuhala, koji je ranije bio duhovnik u Zadru. Jednom su lopovi pokrali skromnu milostinju iz crkvene kasice; milicija je pitala dobrog župnika šta misli da im je bio motiv: „Sigurno im je bio novac potreban!“ odgovorio je.

Tamo je delovao i odlični pevač i ispovednik Franc Jamnik, kod koga sam 1972. imao ponavljanu prvu svetu misu ne sluteći, da ću jednom doći ovamo za kapelana. Za njega je pričala mama Julijana, da je bila na samrtnoj postelji u bolnici u Nišu, gde ju je on posetio i podelio joj bolesničko pomazanje. „Kao da je došao anđeo kod mene: otvorila sam oči i zagledala ljubezno lice dobrog Franca. Stanje mi se odmah popravilo.“ Još je mnogo godina iza toga mogla da dolazi u tu divnu crkvu Srca Isusova.

Od sakralnih objekata po filijalama postoji jedna kuća u Leskovcu u kojoj je priređen prostor za obavljanje pastorala. Taj duhovni prostor posvećen je Blaženoj Djevici Mariji Kraljici (22. avgusta). Pastoral za vernike u Pirotu vrši se jednom mesečno i to u prvatnoj kući porodici Andrea. Župa u Nišu prostorno je velika, zauzima gotovo čitavu južnu Srbiju – od Aleksinca pa do granica s Makedonijom, i Bugarskom. U Aleksinačkom Rudniku još sada žive potomci doseljenih Slovenaca, koji su došli na rad u rudnike Ravna Reka i Aleksinac iz Trbovlja tridesetih godina; u najnovije vreme na mestu nekadašnje kapele sagrađena je lepa crkva, gde je i središte Karitasa, koji pomaže tim stanovnicima, od kojih su mnogi ostali bez posla radi zatvaranja rudnika, u kojem je bilo više katastrofalnih nesreća sa mnogo ljudskih žrtava.

Progon vernika 106

Iz Beograda sam dakle premešten u Niš; da sam mogao zamisliti, na koliko ću poteškoća naići i koliko neugodnosti imati, nikad ne bih tražio premještaj iz Beograda; mlad čovek ipak uvek traži nešto novo, nešto drugo, nešto bolje – a ne mogu tajiti da me kod toga vodila i želja za novim otkrićima, za novim pustolovinama – a toga je u Nišu bilo na izvoz; tamo sam stvarno otkrio mnogo dobrih i pobožnih vernika, kao i dece koja su rado dolazila na veronauku u malenu crkvicu Srca Isusova u središtu Niša, na Jugbogdanovoj 1.

U Nišu je progon vere općenito bio mnogo suroviji nego u Beogradu te u punom jeku; u glavnom gradu, gde je bilo sedište stranih ambasada, ipak se disalo i delovalo slobodnije također zbog opširnosti grada te nazočnosti stranaca, koji su budno pratili poštovanje ljudskih prava i verskih sloboda.

Pričali su mi deca, da su u ono doba niški milicajci bez razloga upadali u gostionice i nemilosrdno tukli čak i ljude koji su sedili mirno u kafani. Deca su pričali, da ih je pošteno dobio i moj prethodnik, a i mene je usred pijace u Nišu bez razloga u lice udario mladi milicioner. Od iznimne pomoći u pastoralu bile su školske sestre koje su svi poštovali. No, oko kuće u Nazorjevoj vodile su neuspešno dugogodišnji spor i nisu mogle iz nje izbaciti uljeza, koji je imao dobre veze na sve strane, te je ostao u kući makar je pravda bila na strani sestara. One su konačno popustile pred dugotrajnim nasiljem i otišle za uvek iz Niša na veliku žalost meštana.

Tamo sam išao bez straha obilaziti bolesnike na području veličine Slovenije: na jugu do Preševa, gdje je bila neka slovenačka obitelj Grahli, a na severu sve do tadašnjeg Svetozareva (danas ima stari naziv Jagodina) - i Kruševca, gde je tada bilo svega nekoliko obitelji. Ranije je delovao u ovoj župi Franc Skuhala, koji je bio vredan i pobožan duhovnik u Zadru. Tamo je napisao i više duhovnih knjiga, umnoženih na ciklostilu, a prikladnih za razmatranje bogoslovima.

Kad je stigao u Niš, dao se na pisanje spiska vernika, da bi mogli i naslednici nastaviti posećivanje porodica, bez čega nema smisla delovanje među toliko raštrkanim vernicima. Sastavio je bez računara primeran „status animarum“, kojeg sam mogao uspešno koristiti i ja, makar je od njegovog odlaska prošlo više od deset godina. Sećam se ga kad je došao u Ljubljanu na Rakovnik kao težak bolesnik i tamo je i umro za rakom.

Moj izravni prethodnik, Anton Horvat, je za vreme raspusta uspeo dovesti decu iz udaljenih mesta, te im u župnom dvoru u Nišu držati veronauku, da su na kraju primili prvu pričest ili krizmu. Postojala je dakle lepa omladinska grupa koja je redovito nedeljom dolazila na misu i veronauku. Časna sestra Ozana Gucić pripremala je sa mladima uspešno razne igre i priredbe.

Za ponoćku sam pak ja pripremio recital s pesmama na slovenačkom, hrvatskom i albanskom – jer su ta tri jezika govorili naši tadašnji niški vernici, dok su poruke bile samo na slovenačkom i hrvatskom, ta niko od nas nije znao čitati ili pisati albanski. Ljudi su bili oduševljani, jer nešto tako još nisu doživeli – dočim su se u svoju naciju zagledani uskogrudnici ljutili.

Nedugo nakon toga me inspektor Rudi Borštnik prebacio u Sloveniju, i to me je spasilo iz raznih nevolja i nasrtaja u župskoj zajednici ali i sa strane vlasti.

Udba nije naime progonila samo katolike i sektaše, nego i pravoslavce, pa i potpuno mirni narod, kao što je gore spomenuto. U Gornjem Matejevcu su u ona vremena imali veliku slavu, kada se održavala i litija. Traktorima su prošli i kroz vinograde kako bi sveštenik blagoslovio polja, vinograde i šume, a vlasti su to zabranile. Ljudi su ipak otišli na slavu; potom su ispitivani u Nišu. Onima koji su tajili pokazane su fotografije - i bili su nemilosrdno kažnjavani.

Što se tiče ljudsko-ekumenskih kontakata, oni su bili bolji u ona železna vremena nego danas, kada je vera slobodna; prema rečima Vittoria Marchiora, direktora salezijanske zajednice u Konstanci na Crnom moru rodom iz Trsta, koji je znao i slovenački, nužno je za uspešne kontakte iskrena spremnost na obe strane. To je očito naročito danas, kad na primer u Banatu gotovo nema kontakata. Iz pouzdanih izvora saznajemo, da je vladika Nikanor zabranio svojim sveštenicima bilo kakav dodir sa katoličkim kolegama, što dakako nije dobar primer za vernike. Dole u Nišu smo tada svi vernici bili na udaru i to je poticalo neki skriveni otpor nasilju te slogu i povezanost naročito među katolicima i pravoslavcima: biskupima, sveštenicima i vernicima, ta na sve je od strane arogantnih vlasti stalno vrebalo puno skrivenih i očitih opasnosti.

Blizu crkve – odmah na drugoj strani ulice – stajala je velika zgrada ekonomskog fakulteta. Više puta su nas posečivala. Kad sam razgovarao sa studentima medicine, rekli su da "pomažu" svojim devojkama ako slučajno zatrudne. Jedan mi je pričao, kako je učio svoju devojku intimnosti a kad je zatrudnela, otišao je kod kolege koji studira medicinu, da mu „pomogne“, da devojka abortira; i da su tako navikli na odnose, da ne mogu bez toga. Rekao sam mu, neka ne ubijaju decu i neka se venčaju, jer u braku će moći živeti zajedno stalno kao muž i žena te rađati decu na svoju radost. Abortus rade sami – ali koliko toga ima još po državnim ustanovama gde rade u skladu sa zakonom: a pobačaj je ipak ubojstvo, makar ga državni zakon dozvoljavao! A plaćaju ga svi porezni obveznici, i oni, koji su protiv takvog „planiranj porodice“.

Iskoristio sam priliku da ih poučim, da ne smeju imati odnose pred venčanjem, i tada neće biti straha zbog neželjene trudnoće, nego radost u crkvenom braku zbog dece, koju će rado primati i dobro vaspitavati i zbog čega je Bog stvorio muško i žensko.

U to vreme obično smo putovali vlakom, naime uvek smo putovali u 2. razredu koji je doduše bio nešto jeftiniji, ali često je bio krcat; nismo mnogo prištedeli, ali smo se mnogo namučili zbog neprespavanih noćiju i čudnih događaja, kojih bismo bili pošteđeni u prvom razredu. Kad smo se noću vozili od Beograda do Niša, bilo nas je pun kupe. Jedna je mlađa crnomanjasta Makednonka rekla je da joj se sviđam i dali bi išao malo s njome napolje. Njena neočekivana ponuda me toliko iznenadila da nisam mogao pronaći reč; konačno sam odvratio: "Znam mnogo lepših devojaka od tebe."

Odmah se uvređeno okrenula ali kako nije bila izbirljiva, odmah je počela osvajati novu žrtvu. Kad je vlak stao, sišli su i u jednom čošku se grlili. Žao mi je bilo tog lepog momka kojeg je mogla ova crnokosa a neozbiljna kurva zaraziti.

Drugi priču sam čuo kad sam se vraćao iz Niša u Beograd. Bili smo u vagonu sami muškarci i neki vojnik se vraćao u Sloveniju na dosluženje vojnoga roka. Bio je na sprovodu brata koji je baš u vreme kada je trebalo biti venčanje doživeo smrtonosnu nesreću. Bilo je to nešto poput sudara automobila s neosvijetljenom zapregom koja je noću stajala na cesti. Njegov teško ozleđeni brat hitno je prebačen u bolnicu, gde su ga zabadava pokušali spasiti. Umirući je urlikao: “Sestre, spasite me, ne želim umreti, ja trebam sutra na venčanje!” – no mladoženja je izdahnuo na operacijskom stolu. Dali je njegova duša bila spremna za ovaj neočekivani susret s Bogom? – Većina takvih susreta je neočekivana i zato uvek moramo biti spremni. Koliko nesreča provzrokuju nesavesni vozači, koji preziru saobraćajne propise.

Svima nam je bilo žao ovog mladića koji se nije mogao utešiti; što sam mogao drugo nego da mu preporučim da se pomoli za bratovu dušu, da joj Bog dadne večni pokoj!

17 vekova od Milanskog edikta 109

U ono moje vreme su Nišom 80-ih godina 20. veka harali protuverski progoni. Taj isti Niš se pokazao u sasvim drugačijem svetlu 2013. godine, kada smo slavili 1700-godišnjicu čuvenog Milanskog edikta, koji je izdao 313. godine car Konstantin Veliki, rođeni Nišlija, koji se krstio tek na samrti. Konstantinov otac se za vreme službe približio nekoj kršćanskoj sluškinji u Nišu; sveta Jelena je njegovim zalaganjem ipak postala carica, koja je za kršćanstvo učinila velike stvari.

Na završnom veličanstvenom skupu na stadionu, koji je 21. septembra 2013. organizirala Katolička Crkva – a sličan skup je bio 6. oktobra tekao u organizaciji Srpske Pravoslavne Crkve; na pravoslavnom skupu su bili svi pravoslavni patrijarsi, ali ne mnogo naroda. Hočevarova ideja je bila, da bi tada pozvali i papu Franju, što bi tom skupu dalo sasvim drukčije, ekumensko i svetsko začenje. Ali je bilo vodstvo pravoslavne crkve na čelu sa patrijarhom Irinejem, koji je bio dugo godina niški vladika – oštro protiv zajedničkog skupa i protiv papinog dolaska. Stoga je proslava bila kakva je bila: pokazala je svemu svetu da još nismo zreli za zajedništvo, nego više volimo podeljenost.

Na tom katoličkom skupu bilo je na stadionu Čair oko 5.000 hodočasnika, naročito iz Vojvodine, kao i državno izaslanstvo na čelu s predsednikom Nikolićem, isto tako i brojno izaslanstvo Srpske pravoslavne crkve – ali bez patrijarha i bez niškog vladike, što je dakako bilo malo čudno. Zrenjaninski biskup Ladislav Nemet je u jednoj svojoj izjavi rekao, da bismo mi katolici izgledali kao bespravni robovi, ako papa zbog neslaganja vodstva pravoslavne Crkve ne dođe na ovaj velebni skup u Niš. Uvredio se naročito bački eparh Irinej Bulović, koji je 2006. na skupu u Novom Sadu među ostalim rekao, da pravoslavni nemaju nikakvog problema da bi priznali papino prvenstvo. Meni ona Nemetova izjava nije izgledala tako opasnom: najpre, zapravo nije bila tačna jer mi u Srbiji imamo sve one mogućnosti kao i pravoslavni, čak imamo i veronauku u školi, što u katoličkoj Sloveniji bezbožni liberalci onemogućavaju. Pored toga jedan dolazak jednog pape opet nije nešto bez čega se ne bi moglo: papa dođe papa ode a mi ostajemo sa svojim problemima, koje moramo rešavati sada i ovde. Izgledalo mi je – naročito od tobožnjeg velikog ekumeniste i našeg prijatelja bačkog vladike, koji je počeo iz naftalina vući Stepinca itd. kao da bi hteo reći, da nije spreman na kršćansku saradnju, nego da jedva čeka povod za nešto drugo. To da nije bilo zajedničke svečanosti, samo je pokazatelj istinitog stanja podeljenosti, koje je tragično, ali nije ni naša krivnja ni naša odgovornost za ono, što su nekadar radili u prilog podela – naše je sada da povučemo crtu i stvaramo novu budućnost. Tako je pomirljivo zvučao i govor papinog izaslanika, milanskog kardinala Anđela Skala, kao i beogradskog nadbiskupa Stanislava Hočevara.

Posle svečanosti vernici iz našeg banatskog autobusa, kao i oni iz Sarajeva, hteli su vidjeti katoličku crkvu u Jugbogdanovoj broj 1. I došlo je prvo iznenađenje: policijski auto sa upaljenim svjetlima pokazivao nam je put i uveo u samu ulicu, iako je jednosmjerna. Drugo iznenađenje nam je priredio don Niko, koji nije dozvolio da vidimo crkvu, koja istini na volju još nije bila dovršena mozaikom slovenskog isusovca Rupnika. Čudio sam se promeni, jer nekoliko godina ranije on sam nas je pozvao, da salezijanci obiđemo Niš i Aleksinac i počastio te pratio nas kao pravi domaćin.

Posle tog malog razočarenja nama je opet ona izvanredna niška policija pokazivala put do izložbe raznih skupocenosti iz nekoliko muzeja, tamo gde je nekada bila kasarna Crvenog krsta. Ljubezni i susretljivi do svih mogućih granica su bili također u muzeju, jer su bez sustezanja dozvolili i fotografiranje starina, samo bez blica, molim. Ja, koji sam nekada doživljavao Niš u bezbožnom mraku, hvalio sam Boga, da se sada pokazao u hrišćanskom svetlu, barem što se njegove svetovne strani tiče. Opet hvala Bogu! Tempora mutantur – (Vremena se menjaju), hvala Bogu!

Na svečanoj misi je milanski kardinal Anđelo Skola poručio je da “mir čini mogućim jedinstvo među nama”; naglasio je da je on sa svojim saradicima “pozvan u Niš da bude graditelj mira” i da 17. stogodišnjica Edikta poručuje svima nama da je “verska sloboda garancija mira i nove civilizacije u svakom pluralnom društvu”. - Mir što ga daje Isus jeste oproštenje greha, izmirenje sa Bogom i pomirenje među ljudima. To je spasenje koje čini mogućim jedinstvo među nama - rekao je Skola.

Beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar rekao je da “znak krsta zbog kojeg su se svi okupili, povezuje sve”. Blagosloven Hristov krst koji pobeđuje podeljenost i stvara jedinstvo. Pobeđuje zlo, greh i smrt, a daje milost, život i snagu - rekao je Hočevar.

Svetoj misi prethodilo je hodočašće okupljenih vernika, a svečanosti na niškom stadionu, pored gradonačelnika Zorana Perišića, prisustvovali su i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, princ Aleksndar Karađorđević i princeza Katarina, delegacije Niške eparhije Srpske pravoslavne crkve, članovi diplomatskog kora, predstavnici drugih crkava i verskih zajednica i predstavnici društveno-političkog života ovog dela Srbije.

Podsetimo, centralna proslava Edikta Srpske pravoslavne crkve bila je kasnije, 6. oktobra; na nju su bili pozvani svi pravoslavni patrijarsi, došao je i moskovski, ali među narodom svi zajeno nisu napravili takav utisak, koji bi napravio očekivani ali nedočekani poset rimskog Pape, zamenika Isusa Krista i vrhovnog patrijarha. Za badava su se organizatori posle događaja jadali, da nije bilo očekivanog navala naroda.

»Bučka je pušeljc Dolenjske« 110

Prvo obhajilo (7. VI. 1981.; original)	Prva pričest (prevod)
Davi zgodaj sem se zbudil – Nisem več zaprl oči In zelo sem se začudil: Mar pri nas se vse blešči? Davi vsi smo zgodaj vstali – Mrak ovijal je zemljo; Ker pa Jezus k nam prihaja, V srcih je bilo svetlo. Sonce z žarki je obsjalo Cerkev, hoste, Bučko vso In zvedavo spraševalo: »Mar odprto je nebo?« Res, odprta so nebesa, Božji Sin prihaja k nam: Na stežaj odprimo srca, Da ne bo prišel zaman! S čim najbolj razveselimo Bratje, sestre, Jezusa? Mar je on željan denarja, Mar se veseli zlata? Nekaj lepšega imamo: To so naša srčeca; Na jih, Jezus, tebi damo Biser dražji od zlata!	Davi rano sam se probudio – Nisam više oka sklopio I bio sam jako iznenađen: Sjaji li ovde sve? Davi svi smo rano ustali – Zemlju još je tama obavijala; Ali budući da Isus dolazi k nama, Bilo je svetlo u našim srcima. Sunce je obasjalo zrakama svojim crkvu, kuće, Bučku svu I radoznalo zapitkivalo: "Ta nije li nebo otvoreno?" Uistinu, nebesa su otvorena, ta Sin Božji dolazi k nama: Otvorimo mu srca širom, Da neće uzalud doći! Čime možemo najviše da obradujemo Braćo i sestre, Isusa Krista? Je li pohlepan za novcem, Raduje li se on zlatu? Imamo nešto mnogo lepše: Ovo su naša srdašca; Dajemo ih tebi, Isuse Biser skuplji od zlata!

»Bučka je pušeljc Dolenjske« (»Bučka je buket Dolenjske«) - rekao je jednom ljubljanski biskup Stanislav Lenič. Stvarno nije pogrešio, jer selo ima prekrasan položaj, ugodne vinograde i divne ljude. Kakvo je tek bilo, kada je još stajao najlepši župski dvor uč Dolenjskoj, kojeg je za vreme prvog svetskog rata izgradio požrtvovni župnik rodom iz Trstenika Blaž Rebol, ili spratni divni zamak Radeljca, koje su uništili partizani, a crkvu je od iste sudbine spasila po svom kazivanju sestra od Ivanke Makarjeve i Rezike Markunove, koja je živela u Trbovlju.

U Bučku sam došao iz Niša, gdje sam bio tek godinu dana: kakva ugodna promena.

Bučkom su upravljali salezijanci iz dolenjske župe Škocjan – tada sa župnikom Jakobom Bostnerom i kapelanom Andrejem Riglerom koji je bio vrsni pjevač. Prvi je bio tamo salezijanac Mirko Žerjav, koji je svojim spretnostima uskoro pridobio naklonost i mladih i starih. Bio je tamo i Jože Kostanjevec visokog rasta, koji je kod pričešćivanja ljudi za pričesnim stolom jednom lupio glavom u „bučku“ – tikvici slično dno propovedaonice, koju je stoga skinuo i stavio dolje za ambom. Moj prešasnik Franc Škrabl je napravio pored toga ambon i oltar prema narodu od medi, koji se nije uklapao sa drvenim zlatnim oltarom iz 1697. godine. Moj naslednik Jože Kramer je priredio misije kod kojih je čitav narod posle dobre ispovedi radosno pevao pored crkve. 1997. sam imao na Bučki svoju srebrenu misu, kod koje me je pozdravio moj bivši ministrant Milan Hočevar, onaj me isti divnim rečima i pohvalama pozdravio 31. jula na mojoj zlatnoj misi, da se u toj hvali nisam mogao prepoznati. Tada, kod srebrene mise, je bio na Bučki Jože Peterlin. On je hodao za vreme raspusta u Nemačku, gde su mu sveštenici rado davali za nadomešćanje marke, sa kojima je divno obnovio zlatne oltare u unutrajšnjosti crkve, a i fasadu, dok su za mog vremena uredili krov.

U Nišu se u ono vreme vršio – kao spomenuto – žestok pritisak na Katoličku Crkvu i njezino delovanje – kao i na pravoslavce – ali najviše na sekte. Atmosfera u Sloveniji je u tom pogledu bila puno povoljnija i mnogo slobodnija; još mnogo povoljnija od demokratski usmerene beogradske. Nije bilo osetiti baš nekog velikog pritiska na Crkvu u to vreme, a u ove dve župe svi su se stanovnici izjašnjavali za rimokatolike – ali su i redovno dolazili na misu, makar ih je bilo više preko prepodneva.

Zanimljivo je bilo i kako su obavljali sprovode. Budući da su na bučkanskom groblju pokopavali svoju rodbinu također iz Stare Bučke, križ je tamo nastavio dolaziti na čelu sprovoda bez zastave sa crvenom zvezdom. U međuvremenu, onaj deo, koji je spadao pod opštinu Sevnica, imao je obavezu da na čelu nosi slovenačku zastavu - naravno s crvenom zvezdom u sredini - a križ je mogao ići samo iza nje, što se na silu uguralo ponegde nakon zloglasnog Titovog pisma 1972. godine. Uz protivljenje naše rodbine zastava je izostala samo na sahrani mojih roditelja i brata – jer su naglašavali, da se ljudi ne sme deliti na nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, naročito pak ne posle smrti – tada smo svi jednaki – jadni grešnici, koji molimo Božje praštanje i milosrđe.

Groblje je bilo odmah uz crkvu i tada nije bilo nijednog sprovoda bez nazočnosti sveštenika i vrijednih ministranata ni na Bučki ni u Škocjanu; sada imaju obadvoje jednu zajedničku opštinu, i Bučka i Škocjan jako napreduju u svim pogledima.

Prva pričest značila je na Bučki doista veliku svečanost. Kad smo imali pripreme, pozvao sam oba roditelja da dođu na roditeljski sastanak, a onda u procesiji u iduću nedelju da prate svoje dete, kad ide na pričest. Ali došle su u sprovod samo majke, jer su očevi bili “bogobojazni” – i nisu se usudili ispostavljati, da im se ne bi ko rugao. Iduće godine sam na roditeljskom sastanku rekao da je lani izgledalo da su sva deca siročad bez očeva, a majke udovice bez muževa, jer nije bilo nijednog oca u onoj svečanoj povorci kad su išli na prvu pričest iz župnog dvora u crkvu – svega desetak metara. Moja reč je pala na plodno tlo: ove godine većinu dece je pored majke pratio i otac – na veliku radost mališana, a i moju.

Deca su zapravo sva pohađala veronauku, a i sva venčanja su bila u crkvi; jedini problem bili su neoženjeni momci, koji zbog stalne zaposlenosti nisu stigli misliti na devojke i osnivanje porodice. Nisu problem bili civilni brakovi ili zajednički život, već mnogi samci koji nisu bili ni oženjeni. Devojke su redom otišle negde u dolinu, pa je toliko momaka ostajalo neoženjeno jer nije bilo dovoljno devojaka i zapravo nisu našli vremena da se zabavljaju, pripremaju na ženidbu i tako zasnuju obitelj, a radili su uglavnom na svom imanju.

Tada sam prvi put u životu uvideo da može biti preterani rad također neke vrste zavisnost ili mana, slično kao druga krajnost - lenjost. Kad je bio moj otac sa bratom u poseti kod mene u Pirotu 1967. za vreme služenja vojnog roka, išli smo u hotel na ručak. Zatim smo se ustavili u staroj tvrđavi i pešice malo prošetali prema jednom selu u smeru Niša; otac je tamo video mnogo orahovog drveća te je hteo kupiti nešto ovdašnjih oraha od domaćina. On je odmah povezivao stanje te stvarai odgovarajuće zaključke; odmah je primetio i također glasno izjavio, da ima razlike između ljudi u Sloveniji i Srbiji: dosta je ljudi tu odmaralo ili sedelo usred bela dana razgovarajući pred kućama – što je bilo za jednog Slovenca barem u tadašnje doba upravo nešto nezamislivo i glasno je razmišljao:

»Ko je onda pametniji i kome je lakše i lepše u životu: nama, koji uvek crničimo od jutra do večeri, te zapravo zbog toga ni ne stignemo da razgovaramo međusobno – ili ovima, koji se za ništa ne sekiraju, imaju vremena za odmaranje te su uvek raspoloženi za prijatan razgovor?«

Druga stvar je bio blagoslov kuća. Dole na Jugu - i u Beogradu i u Nišu - posvuda je bio običaj da se blagoslivljaju kuće nakon Sveta Tri kralja. Kad sam tako obilazio bolesnike, doznao sam da su i na Bučkoj imali blagoslov kuća, naime pre Drugog svetskog rata. U to vreme je sveštenik Janez Frančič blagoslovio sve domove; obitelji su se posvetile Srcu Isusovu i svaka je kuća dobila lepu sliku Srca Isusova, koju je brižno čuvala; neki su je odneli i u Nemačku gde su bili preseljeni za vreme nacizma.

U vezi s činjenicom da su se ove posvete stariji još živo sećali i da im je ostala u vrlo lepoj uspomeni, najavio sam blagoslov kuća u bučkanskoj župi za 1981. godinu. Godine 1881. ispod crkve u Bučki, tamo iznad kuće Komljančevih, oslikana je župna kapela Isusova raspeća. Na njej su još uvek bile vidljive divne Cejeve freske. Na taj sam način uspeo obići zapravo sve obitelji na Bučki i po njezinim po bregovima raštrkanim naseljimo: Gornje i Dolnje Radlje, Močvirje, Štrit, Jerman vrh… Mogao sam tako doći u svaku obitelj i upoznati njezine stanovnike te doznati postoji li bolesnik kojemu su potrebni sakramenti ili neka druga duhovna potreba.

Tamo smo zamenili krov na crkvi, od dobruškog betonskog crepa; iznad prezbiterija gotovo da nije bilo greda, a crep je bio iz različitih razdoblja: pravo čudo, da je krov još držao. Na tom delu potkrovlja napravili sve novo, i grede i letvice. Onaj deo krova, koji gleda prema ulazu i Stopnu, izgleda da je bio posle rata uredno napravljen; tamo je trebalo zameniti samo letvice, jer je bila dobruška opeka veća u dužinu nego prijašnja iz deset različitih razdoblja i različitog oblika. Seljani su svi sarađivali: jedni su darovali visoke smreke za grede u dolini, drugi su čistili balvane, treći su vozili traktorima iz Dobruške vasi crep, četvrti – najviše deca, su raskrivali i pokrivali crkvu po onom: »Mi gradimo crkvu – crkva gradi nas!«

Onda sam iznenada dobio premeštaj, što me jako pogodilo. Kad sam se opraštao od odraslih u crkvi, a od deca na veronauci, desilo mi se prvi put da je neko zaplakao: a to je bila jedna devojčica predškolske dobi! Dirigentica i pjevačica Mimi je, međutim, bila uzbuđena te je bila spremna skupljati potpise da me poglavari puste na mestu gde uspešno radim. Danas mislim, šteta što sam to glatko odbio – ipak sam bio previše dosledan da se sveštenik uvek mora pokoravati biskupu, a redovnik poglavaru. Uostalom: ne bi se bunio, nego bih pristao, da vernici mole promenu odluke, kojoj bi se onda podvrgao. Na Bučki je bilo svakako najlepše razdoblje mog svešteničkog života, jer sam zapravo bio u svom radu potpuno samostalan i lepo je išlo: sa veronaukom, sa bolesnicima, sa blagoslovom kuća, a onda i sa obnovom crkve, što je nastavio moj drugi naslednik Jože Peterlin, obnovivši celu unutrašnjost crkev. Glavni oltar, zlatni oltar je bio iz 1697; levi oltar, u koji je udario grom – ljudi su pričali, su bezbožnici tako uveli struju, da je strela direktno ušla u crkvu i oštetila taj oltar, koji je bio ovamo donesen iz Valvazorjevog grada Bogenšperk; desni je oltar bio bolje sačuvan, a donesen je iz samostana Kostanjevica na Krki.

Nisam hteo da budem poput nekih kolega-sveštenika, koji nemaju tri zaveta kao mi redovnici: siromaštvo, čistoća i poslušnost - nego imaju samo jedno jedino obećanje: poslušati biskupa (osobito u pogledu premeštaja) - i pogaze to jedno jedino obećanje u slučaju da ih biskup premesti, na veliku sablazan vernika! To nisam smatrao za pošten i častan potez!

Ipak mi bilo žao što sam morao potezom od gora napustiti ove ljude, koji su posedovali celu riznicu divnog predanje. Nigde tekom svog dugog pastirovanja - možda samo u Beogradu - nisam saznao toliko zanimljivih pojedinosti iz prošlosti nekoga mesta i njegove okoline nego u ovoj župi, nekoć tako „liberalno“ neprijateljski raspoloženoj prema „klerikalcima“ sveštenicima, što sam čitao u staroj župskoj kronici: trojica su morali radi tih sukoba bežati iz župe. Kad je došao četvrti, zapisao je u kroniku:

»Moji prešasniki nisu razumeli znakove vremena i nisu znali diplomatski postupati sa ljudima.« Ali i on je morao bežati iz Bučke – i to još noću! U pitanju je obično bio neki liberalni staro-ugarski časopis »Domovina«, gde su se napadali sveštenici i Crkva, a što su neki župnici spomenuli te odgovarali na napade sa propovedaonice, što je zabranjivao tkzv. „Kanzelparagraf“ iz vremena Josipa II., koji je dozvolio napadati sveštenike, ali im nije dozvolio da se brane. Prema rečima sluge Božjega i mog divnog profesora Antona Strleta je za takve napade bolje praviti se i slepim i gluhim i mutavim, te marljivo raditi, moliti i činiti dobro, jer Bog sve okreće na dobro, onima koji ga stvarno vole.

Zanimljiva je činjenica, da su na tom uzburkanom tlu cvetala divna duhovna zvanja, među njima je bio ranije Ratajec, profesor na šentviškoj gimnaziji, koji je uživao mirovinu u rodnoj Bučki. Preko pisama je postao moj prijatelj Jože Poljanec, koji je bio odličan župnik u Pakračkoj Poljani, te sluga Božji Janko Komljanec, koji je umro mučeničke smrti za vreme drugog svetskog rata od partizana a pojedinosti nam je pričala Justina Levstikova, žena od Ludvika Komljanec, Jankova brata, koji je ostao na domu; Justina je bila rodbina od pisca Frana Levstika i pričala mi također neke pojedinosti iz njegova života i to, kako je na kraju, bolovao je verovatno od raka, ipak primio svete sakramente i pomiro se s Bogom. na prigovaranje svog brat, koji ga je u Ljubljani posećivao. Ona je velikodušno primila iz Božjih ruku sedmero dece te ih lepo kršćanski odgajala, makar to posle rata nikako nije bilo lako, što sam i ja iskusio.

Što se tiče proviđanja bolesnika, mislim da sam ovde imao najviše uspeha od svih drugih postojbi - i video sam da bih mogao uspeti čak i u onim nekoliko težim slučajevima, da sam imao više vere i molitve, upornosti i žrtve: ne samo ja, nego i dotični i rodbina.

Još da spomenem da mi se Bučka toliko svidela da sam napisao roman iz Bučkine prošlosti, koji ipak do sada još nije objavljen. Događa se 1930. godine a opisuje istinite događaje! Naslov ove većinom istinite priče od oko 150 stranica jeste: »Kaj sem ti storil?« („Što sam ti učinio?“) Kada sam je ponudio Ognjišču, književni urednik Čuk je to odbio uputivši me na drugi mesečnik, gde također nisu prihvatili. Priča je satkana od zanimljivih životnih priča tamošnjih stanovnika. Bučka je bila za vreme rata na samoj granici između italijanske i njemačke zone i stoga je priča još napetija i zanimljivija.

U planu sam imao napisati trilogiju: prvu knjigu od pre rata (što postoji na CD-ju i na mojoj spletnoj stranici), drugu za vreme rata, a treću posle rata - sve iz stvarnih izvora. Mnogo su mi pričale i požrtvovne žene, kod kojih sam besplatno o vikendu naizmenično dolazio na ručak: Selakova Tinca i Železnikova Micka. Ako vas zanima, poduprite moj poduhvat i molite se u tu svrhu – pa možda i prevedemo roman na druge jezike.

Škocjan 115

Iz Niša sam došao dakle 1981. u Škocjan u Dolenjskoj, gdje sam zapravo uglavnom radio na Bučkoj. U Škocjanu sam držao nešto veronauka i deca su bili jako pažljivi – a uglavnom su svi dolazili; a kako su dečki rasli i razvijali se, sve su postajali nemirniji i radoznaliji, a devojčice sve ozbilnije i opreznije – a sveštenikova zadaća jeste da ih priprema na budućnost i na mogućnost zajedničkog života te stvaranja obitelji.

U to je vreme u okolici - osobito oko sela Dobruška vas - živjelo nekoliko ciganskih obitelji, većina se prezivala ili Brajdič ili Hudorovec.

Navest ću jednu zgodu iz njihova verskog života. Razgovor je tekao ovako:

Brigita Brajdič došla je do župnika Jakoba Bostnera da želi krstiti dete. »Pa što želiš, Brigita?« – Da krstim svoje dete. "Gde mu je otac?" — "U zatvoru." "Jeste li venčani?" — "Po ciganski. " (Dakle, ni građanski ni crkveno – a koliko danas ima takvih, što je u ono doba bilo jako retko). „Gde je dete rođeno? " — "Ispod smreke." Kad joj dođe vreme, obično ide roditi pod smreku (omoriku, smrču).

Nas devetero dece naša majka nije rodila pod smrekom, nego doma. Hvala Bogu svi smo se rodili živi i zdravi. Ali ko je onda otišao u bolnicu? Za privatne poljoprivrednike još nije bilo pod tvrdim komunizmom ni zdravstvenog ni penzijskog osiguranja. Lekar je bila babica – Škrjančeva tetka – i sve je dobro prošlo. Slično tome, ciganske majke redovito rađaju zdravu decu. Svako je dete, naravno, najveći Božji dar, bez obzira koje je nacionalnosti i u kojim okolnostima se rađa: ili u sređenom ili nesređenom braku; dete to ipak oseća i zbog toga neka mu roditelji omoguće toplo obiteljsko gnezdo, gde može primati pravi odgoj, jer dete treba prihvatiti, o njemu se brinuti i lepo ga vaspitavati, da postane jednom dobar vernik i pošten državljan.

Ali kad je Brigitin muž izašao iz zatvora, došao je župniku Bostneru s molbom da mu da nešto za jelo; u to doba mnogo golubova letalo je po marofu i staji: — “Daj mi goluba!” zatražio je. “Tvoj je, samo ga uzmi!”, šaljivo mu je odgovorio Jakec. — Pa ne mogu kad je visoko na krovu. »Upravo je u tome problem« – složio se župnik.

U Boki u Banatu, međutim, stvar je brzo rešena. Kad se oko crkve skupilo mnogo golubova i nisu ih mogli uhvatiti, namočili su pšenicu u rakiju i posuli je ispred crkve. Ubrzo doleteše golubovi da je kljucaju: tri-četiri zrna, i već su bili pijani i pohvatani...

Kad je Joško Rašaj jednom prilikom bio u Mužlji, pitao sam ga imaju li Cigani doista puno dece - kako je to opšte mišljenje među narodom. Rekao je sledeće, zanimljivo: “Ako su vernici, da; ali ako nisu verujući, nisu ništa velikodušniji u planiranju obitelji od Gadžeja; jednako upotrebljavaju sredstva za sprečavanje začeća i ne libe se ni abortusa." Gadže – tako nazivaju Cigani sve one, koji ne pripadaju njihovoj narodnosnoj zajednici.

Župnik Jakob bio je pravi factotum – ezermester – momak za vse. U to se vreme u mnogim podružnicama odvijalo toliko popravaka koliko verovatno nisu bili obavljeni dugo vremena - a on je dosta toga napravio sam. Pomogao je i pri popravci krovišta crkve sv. Matije u Bučki, gde sam ja zapravo vodio složene poslove; možda mi je zamerio kad sam mu u vezi toga jednom protuvrečio, pa su me zato poslali poglavari na drugo mesto. U to je vreme u Jugoslaviji je već svega manjkalo – i tako zidari nisu mogli rezati velike komade dobruškog crepa kojim su pokrivali crkveni krov. Odgovarajući rezač sam konačno našao negde u Koruškoj, mislim da na Prevaljama, da su mogli sretno završiti posao iznad sakristije.

Radna snaga su bili svi Bučkljanari, a stručna ekipa je bila iz Škocjana – i tako smo lepo dovršili pokrivanje krova – i tada sam dobio premeštaj. Posle manjih mesta sa kraćim vremenom delovanja tako sam konačno pristao u Vojvodinu.

Kad sam imao 31. jula 2022 zlatnu misu, u Škocjanu me pozdravio sam župan Hočevar, a na Bučki moj bivši ministrant – također Hočevar – pod vodstvom i u organizaciji marljivog župnika Dulara.

Mužlja 117

Mužlja je nekada bila samostalna opština, a danas je to naselje jugozapadna četvrt glavnog grada Banata, Zrenjanina, nekadašnjeg Velikog Bečkereka.

Župa Mužlja obuhvaća dve gradske mesne zajednice: Mužlja i Sava Kovačević. Pripada joj i bivša samostalna župa Ečka kao i podružnice, Lukino Selo, Stajićevo i Lukićevo - bivša nemačka katolička župa Sigmundfeld, koja je dobila ima po ečkanskom grofu i generalu Sigismundu.

Pod njezinom je suupravom i župa Belo Blato, odakle je otišlo dosta mladih u semenište, a cilj je postigao velikim trudom svojim i poglavara Stojan Kalapiš, sadašnji župnik i ravnatelj dečačkog internata Emaus u Mužlji, koga je 1987. posvetio za sveštenika u Belom Blatu bečkerečki biskup i pesnik Tomaž Jung.

Kad sam 8. septembra 1984. stigao na Malu Gospu u Mužlju, zatekao sam ovde marljivu i pastoralno angažiranu skupinu, koja je delovala osobito na polju savremene veronauke: župnik Štefan Zorko, kapelani Stanko Tratnjek i Srečko Golob, koji je bio ujedno i župnik u Boki i okolnim župama Jaši Tomiću (Modošu) i Neuzini.

»Conditio sine qua non« (nužni uvjet) za rad ovde bio je, naravno, znanje mađarskog, što je za mene bila tabula rasa. Teško sam si predstavljao, da ću jednom u tom jeziku bez teksta propovedati, a ni u snu nisam maštao, da ću u budućnosti čak sastavljati originalne pesme, i to čak akrostihe.

Eno jednu takvu Božićnu višejezičnu čestitku »Isus u štali se rodi« sa porukom mira i pomirenja:

"Isus u štali se rodi" je božićna pesma na četiri jezika: slovenačkom, srpskohrvatskom, mađarskom i engleskom. Može se i pevati po želji, jer ima svoju melodiju koja paše za sva četiri teksta. Pevajte radosno, širite žar mira i ljubavi, radujte se životu koji je najveći Božji dar čoveku. ^[6]

Angeli so oznanili (slovensko)	Isus u štali se rodi (srpskohrvatski)	Kellemes Karácsonydala (magyarul)	Hi, Merry Christmas' (English)
1.Angeli so oznanili Novo pesem so zložili: Glejte, okrog polnoči En otroček se rodi. 2.Lepo pojejo krilatci: In med sabo vsi ste bratci; Saj Odrešenik je dan, Od Očeta vam poslan. 3.Obnovimo srce grešno, Za dobroto bo uspešno; Naj v ljubezni zagori, A zamere odpusti. 4.Naj med nami sloga vlada In molitev naj pomaga; Ljubi Jezus, zmago daj In po smrti večni raj!	1.Isus u štali se rodi, Svemir peva o slobodi: Ustajte pastiri vi Stado čuvaćemo mi. 2.Usred noći nebo sjaji Šteta, što mnoštvo ne haji: Tamo majka Marija Ama dete povija. 3.Ljubite se među sobom Izmirite se sa Bogom Skromnim jaslam priđite Emanuela štujte! 4.Radost među nama vladaj Osvetu svako nadvladaj Dajmo srce bližnjima, I čestitajmo svima!	1.Kellemes Karácsonydala, Ez az angyaloknak hála: Legyen ébren teremtmény, Lám, közel van Betlehem! 2.Egyszer Jézus ott született, Menjünk meglátni Kisdedet: Ennek anyja Mária, Szent József ház oszlopa. 3.Korán felkelnek pásztorok, Akik nyájukat vigyáznak; Reményt, hitet a szívbe A kis Jézus önt bele. 4.Csodálatos Isten fia Oltárunkon most jelen van: Nyissunk neki szívünket Templomból jön szeretet.	1.Many angels fly together Endless song hear whole universe: Redemeer’s in Bethlehem, Reverers let be creatures! 2.Yes, from Virgin he is born, Christ is name of your Messiah; Hurry-scurry fasten there, Rush and straw is anywhere. 3.Incomprehensible kindness Shows to peoples little Jesus: There’s source of comprehension. Mass is his standing presence, 4.And confession sins forgiveness: So I wish you Merry Christmas! How we can greet Savior now? I know: giving him pure soul.

Lako i brzo mađarski 119

Postojao je udžbenik mađarskog s naslovom: »Lako i brzo mađarski«. Knjigu su napisali Géza Juhász i János Kovács, a izdao ju je 1979 Forum u Novom Sadu.

Ali ja sam se uskoro osvedočio, - a istog je mišljenja i moj kolega Stanko – da učenje tog tako posebnog jezika ne ide ni lako ni brzo i da izgleda naslov poput lepe šale. Prednost je bila u tome, što su moja subraća tada svi bili Slovenci, a Mužljanci su uglavnom svi znali srpskohrvatski, da smo se mogli brzo sporazumeti.

Salezijanci koji ovde rade svi su taj jezik savladali. Prvi župnik koji je došao u Mužlju 1965. godine bio je Jožef Tkalec. On - prekomurski Slovenac - za vreme rata išao je u mađarske škole i stoga je savršeno poznavao i govorio književni jezik. Ostali sveštenici iz Banata školovali su se većinom u Đakovu ili Zagrebu, gde je nastavni jezik bio hrvatski te su tek kasnije mogli usavršavati svoje znanje materinskog jezika.

Ranije nisam imao ni pojma o ovom jeziku, jer ne pripada nijednoj od grupa koje sam učio kod kuće ili u školi, a to nije bio mali broj: slovenački, srpskohrvatski, engleski, nemački, italijanski - pa onda mrtvi jezici kao što su latinski, grčki i jevrejski. Usprkos tolikim razlikama u jeziku Mađari su mi bili ipak simpatični po mentalitetu, jer sa Slovencima dele istu pravu katoličku veru, vole cveće i pesmu – a kao i moji sunarodnjaci su vrlo radini i marljivi, o čemu je svedočio već kod dolaska u Mužlju divni perivoj ruža, koje je sadio i gajio tadašnji dugogodišnji predsednik crkvenog odbora Karči Borbelj (Károly Borbély).

Makar kažu da Madžari prednjače na ovim prostorima i psovanjem, gde se u tome takmiče sa Hrvatima i Srbima, ja nisam dobio taj utisak – barem predamnom nisu psovali ili ja nisam razumeo ili je Mužlja onaj blaženi otok, gde prednjači pred psovkom molitva i pesma.

Suprotno uvreženim predstavama nije to bio nekakav divlji ili nasilnički narod, nego miroljubivi porodični ljudi, koji već u tadašnje doba nikada nisu tukli svoju decu, nego su ih lepim rečima – uz koju iznimku – vaspitavali u poštene građane i dobre katolike; stoga su deca s kojima sam se susretao bila mirna i poslušna.

Ne sluteći kako će mi to koristiti, već sam nekoliko godina pre toga u Beogradu naučio čitati mađarski, što mi nije stvaralo problema – jer je tamo bila kantorica Olga Malbašić; njena je majka bila Mađarica a otac Srbin, koji ju je izvukao iz samostana kad je kao mlada pripravnica otišla kod časnih sestara usmiljenki.

Kad sam je u poslednjoj bolesti posetio i doneo joj svetu pričest u njezinom porodičnom stanu u Ruzveltovoj 12. na prvom spratu, gde je stanovala zajedno sa Slovenkom Angelom Zorko, nikako je nismo mogli utešiti zbog ove njene »nevernosti« duhovnom pozivu, koji je kao najmlađa od trih sestara rado prihvatila, ali nije smela nastaviti zbog više sile, zbog nasilnog oca. To je pouka mladima, da treba slušati Boga u tim stvarima duše više nego ljude, a roditeljima da se ne mešaju u zanimanje svoje dece, ako ih žele videti sretne i uspešne.

Tako sam ja sam naučio pevati i svirati staru božićnu pesmu "Az ige megtestesült Názáretben" ("Reč je telom postala u Nazaretu"). ^[7] ^[8]

Otpevao sam je i odsvirao ili na svojoj gitari ili na klaviru - koji su imali u svojoj dnevnoj sobi; došao sam kod njih u posetu, blagoslovio stan a nju pričestio; to je bila naša pobožna vernica, koja je poreklom bila Mađarica, i stanovala je blizu naše crkve malo gore i desno iznad bencinske pumpe pored ulice Vojvode Micka; ali niko od ukućana nije znao ni reč mađarski. Nisam ni ja - ali dao sam sve od sebe da je usrećim za Božić i bakica je bila toliko dirnuta da je plakala - a naravno i ja.

Zanimljiv je taj datum Male Gospojine – 8. septembar – u mom životu. Na taj dan sam došao na Rakovnik 1959., da idem sa izabranom grupom na školovanje u Križevce; na taj sam dan došao u Beograd na Karaburmu godine 1975.; na taj sam dan došao konačno i u Mužlju, daleke godine 1984., gde sam ostao sve do svoje zlatne mise 2022.

Čim sam dakle svoje stvari sa Karaburme preselio u Mužlju, a na raspoloženju sam imao karaburmski folksvagen – bubu –, celi sam tedan čitao privatno misu u crkvi na mađarskom – a u nedelju sam već služio misu u Ečki i pročitao kratku propoved. Pomogla mi je i požrtvovna pesnica Márta Lukáts, koja je želela svojevremeno postati časna sestra, ali zbog bolesti nije bila primljena u samostan. Ostala je neudata, radila je u apoteci, a u humanitarnoj krizi stekla trajne zasluge kada je nesebično i vremenski neograničeno svim potrebitima - bez obzira na veru i narodnost - delila lekove koji su uvezeni preko Karitasa ili Maltežana najviše iz Mađarske u vreme sankcija i embarga.

Kad sam završio onu misu u Ečki 16. septembra 1984., upitao sam prisutne vernike – tada su još mnogi dolazili tamo na misu: “Jeste li razumeli što sam vam rekao u propovedi?” Odgovorili su: “Jesmo.” A ja sam im rekao: "Ali ja ništa nisam razumeo." I bila je istina: kad su drugi govorili mađarski, ja sam samo gledao i tek nakon tri meseca počeo sam razumevati pojedine reči i rečenice, pogotovo ako su govorili sporo; tako je bilo i na svešteničkim skupovima, gde su ipak pored mađarskog nešto govorili i na hrvatskom tako biskup Tomaš Jung, kao i njegov naslednik Ladsilav Hužvar. Kad sam dovoljno znao, jednom sam umesto na srpskohrvatskom prvi puta i tamo progovorio na mađarskim jezikom – kakvim-takvim.

Ne pišem ovo poglavlje da bih sebe hvalio ili uzdizao našu zajednicu, nego da pokažem da smo u najtežim okolnostima - kada bi nas poglavari prvim treptajem oka odmah povukli u Sloveniju – ipak ustrajali u nenormalnim ratnim i posleratnim uvetima - i činili dobro ovdašnjim ljudima, također uz podršku iz Slovenije i Mađarske. Katolička crkva jeste saborna - univerzalna, tj. poslana za sve ljude svih vremena po celom svetu, a ne kao pravoslavna, koja se deli na praktički potpuno samostalne nacionalne Crkve, što izaziva kroz istoriju stalne napetosti i sukobe, na primer sada i u Ukrajini. Naša su dakle briga svi oni koji žele prihvatiti Kristovu blagovest ili trebaju neku drugu pomoć, bez obzira na veru, narodnost, rasu ili položaj, ta mi svi smo deca Božja i dakle jedna obitelj, koji moramo živeti ne u mržnji i svađi, nego u miru i saradnji.

Boka 121

Ne govorimo ovde o poznatijoj Boki Kotorskoj na Jadranskom moru, nego o Boki u Banatu, koju nazivamo i Hrvatskom odnosno Srpskom Bokom, jer tako se nekada delila. Kad sam 1984. godine došao u Mužlju, Srečko Golob je bio župnik u Boki i u još dve župe. Jer još nisam znao dovoljno mađarski, već sam prve školske godine počeo predavati veronauku na srpskohrvatskom jeziku u Boki i njezinim pripadajućim ograncima. Kao župe su tamo pripadale Jaša Tomić (Módos – Modosch) i Neuzina (Nezsény – Neusin). Kad bih hteo opisati sva mesta i dogodovštine, nastao bi celi roman – ali mesta koja sam barem jedan-dvaput obišao i blagoslovio po nekoliko kuća, jesu ova: Krajišnik, Višnjićevo, Lazarevo (Lázarföld – Lazarfeld), Sutjeska (Szárcsa), Sečanj (Predloga:HuS, Predloga:DeS), Busenje (Káptalan), Despotovac, Jarkovac, Dobrica, Dubica, Botoš, Šurjan (Surján), Konak (Kanak), Stari Lec (Óléc), Dužine (Kis Szécsány Szécsenfalva, ranije Sečenovo, nemački Setschanfeld). Katolička crkva postoji u sedam naselja, dok su je u Dužinama, Dobrici i Jarkovcu posle rata srušili.

Da kažem nekoliko reči o Boki, koliko sam čitao ili slušao iz predanja. Hrvati iz Turopolja doselili su u Boku 1801. godine i to obitelji Matanović, Filković, Ilijević i Žunac, koje su bile plemićkog podretla, pošto im je Marija Terezija ustupila Vojvodinu umesto Vojne krajine gde bi izgubili plemićki naslov i privilegije.

Treba napomenuti da smo, između ostalog, svake druge nedelje u mesecu išli misiti u Konak, gde su pevala dva kantora: Bugarin i Mađar; Donja, koji je stanovao u susedstvu crkve, bio je zvonar. Kad smo blagoslivljali kuće, pratio me jedan od odbornika – i kad smo se vraćali noću, ja sam ga podupirao jer – čašica na čašicu – ipak se poznalo; ja tom prilikom nikada nisam uzimao alkohol, nego poneku kafu, mleko ili čaj.

Zanimao sam se i za bolesnike koje sam redovno posećivao. Za celo to vreme nije došlo u crkvu nijedno dete. Šta je bilo tome uzrok? Ljudi su pričali, da neki učitelj Gojko tuče decu, ako čuje da kod njihove kuće slave Božić ili Uskrs te stoga dobiju lošu ocenu. Pričalo se čak da ih uhvati za kosu te glavom udara o školsku ploću. Možda je bilo nešto na tome, jer čak i na sahrani ili misi zadušnici nisam video nikad prisutno nijedno dete, toliko su bila uplašena: i danas oni isti tako gorljivo pričaju protiv nasilja u porodici… Posle demokratskih promena devedesetih su stvari ipak krenule na bolje i za decu je počela i veronauka.

Jedne nedelje čekalo me iznenađenje: posle mise prišla mi je kod oltara jedna žena iz Konaka, gde sam nedavno blagoslovio kuću. Mislio sam da se želi ispovedati jer je kleknula preda mnom: ali je njena ispovest bila druge vrste. Jadala se da ju je muž nedavno toga napustio i da bi ga ja mogao zameniti. Ostao sam bez daha od čuđenja kad sam vlastitim ušima slušao:

“Muž me ostavio; klečim pred tobom i molim te da se ti oženiš sa mnom.” Da nije bilo u crkvi, glasno bih se nasmejao; takva ponuda i prilika! Ipak - zar žena ne zna da sam ja – što Srbi kažu – kao monah, već odavno venčan sa Crkvom? Da sam se mislio ženiti, davno bih to učinio i našao bih devojku – ali nisam tražio ženu baš iz tog razloga, jer bih tada morao okrenuti leđa Isusu odnosno svom redovničkom i svešteničkom pozivu, što ne bih učinio za bilo što na svetu. I da bih se stvarno želeo oženiti, to bi učinio u svojim mladim godinama te ne bi čekao do sada - ali ne bi oženio ni ovu raspuštenicu i Ciganku.

To sam joj odmah rekao u lice bez dlake na jeziku: da sam zauzet za Boga od mladosti i da mi ne pada na pamet da pođem za Cigankom. Pored toga sam joj spočitao, da me čudi da ona kao hrišćanka ne zna da se kaluđeri ne venčavaju sa ženom nego sa Crkvom i da su stoga za žene nedodirljivi. Mislim da sam ispravno postupio što sam joj odmah dao do znanja da je moje srce doživotno predano nebeskom Zaručniku; neka računa na pomirenje s mužem – sa tim uputstvima je otišla kući; mislim da ju je zaljubljenost odmah i za uvek napustila.

Ovo spominjem jer se neke duhovne osobe igraju vatrom: ne daju niti jedan jasan znak da su vezane i onda druga strana naravno živi u iščekivanju i iluzijama. Slično je sa bračnim drugovima – nekoji se ponašaju kao da nisu vezani časnom rečju ili čak Božjim blagoslovom kod oltara za celi život, i stog razloga ni ne nose vidni znak tog predanja, a to jeste prsten ili burma. Iz toga dolaze mnoge porodične nesreće, a za Crkvu žalosti i sramote.

U Boki je bio naš bliski suradnik Filković, čija žena Katica iz Jarkovca je bila zvonarka, dok je sin Franjo pošao u Sloveniju na školovanje, a sada je otac troje dece u Beču, dok je sin Tibor ostao kod kuće na imanju.

Slučaj Jaša Tomić 123

Spomenuo bih i događaj u Jaši Tomiću, nekadašnjem Modošu na rumunjskoj granici. Februara 1985. bila je jaka zima sa mnogo snega. Kolege kapelani Stanko i Srečko bili su na katehetskom tečaju na Mirenskom gradu kod Gorice, župnik Štefan Zorko je nosio težu dana kod kuće u Mužlji, a ja sam misio te nedelje u Boki. Preko tedna sam odlučio posetiti Modoš, gdje nije bilo blagoslova kuća barem 40 godina. Naslove sam ispisao iz knjige krštenih i umrlih – a crkvenih venčanja ionako nije ni bilo. Dobio sam i pomoćnika koji me proveo barem kroz Forštat – kako su zvali tadašnji Partizanski put na početku Jaše, a to je bio Ištvan Kovač (István Kovács).

Drugi dan hodali smo po Slogini, gdje je bilo nekoliko katolika. U jednoj kući su stari i bolesni roditelji rekli da im je sin u partiji, da radi u mjesnoj zajednici, te da se zbog toga ustračavaju blagosloviti kuću a ja na to kažem:

“Nekada su roditelji zapovedali deci, a danas je obrnuto.” To je možda uvredilo i razbesnelo njihovog sina da mi sutradan postavi zasedu: dvojica milicionera čekala su me nekoliko sati od jutra pa nadalje kraj auta, dok sam opet obilazio kuće te blagoslivljao domove. Kad sam tamo stigao oko jedan sat sa svojim pratiocem Kovácsom, koji je poznavao celo selo, morao sam ja sam otići sa milicajcima u stanicu milicije, dok se dobri Ištvan oprostio od mene. Tamo su me ispitivali šta radim, pretili mi da nemam pravo da obilazim domove, sve moje stvari pregledali te mi oduzeli sve novine i kalendare na različitim jezicima, naročito na mađarskom i hrvatskom, koje su mi našli u mojoj tašni.

Hvala dragom Bogu, da u tašni i u džepovima nisam imao adresa, nego sam ih za pojedine ulice pisao od dana do dana na manji papir, koji sam imao u novčaniku, a toga nisu gledali, jer ionako u njemu nije bilo para. Tada su mi zabranili da blagoslivljam kuće bez njihove dozvole, a ja sam im odgovorio da su po ustavu vera i blagoslov kuća slobodni – pa nisu imali što reći; onaj pravilnik sam pronašao u Boki u župnom uredu i nosio sam ga sobom. Kad sam izašao iz milicije bez svih novina: Ognjišča, Glasa koncila, Marije, Zvonika, - a uzeli su mi i sve kalendare uglavnom na mađarskom – bio sam doduše uplašen – ipak sam nastavio posete tamo gdje sam ih započeo – i one godine obišao sve katoličke obitelji, za koje sam saznao, što je za njih bila velika uteha.

Ovu sam nezgodu glede blagoslova kuća odmah zapisao i poslao uredništvu Glasu koncila u Zagreb, koji ju je odmah objavio pod naslovom: "Slučaj Jaša Tomić" uz zaključak da u Srbiji nema verskih sloboda nego ugnjetavanje i progon katolika; pored toga oduzimaju versku štampu koja se slobodno štampa u ovoj zemlji.

Nakon nekog vremena pozvali su me na razgovor u Zrenjanin. Neki ćopavi udbaš mi je zamerao što sam to objavio u novinama i time Jugoslaviju stavio u loš glas pred svetom. Odgovorio sam mu da nisam ja koji prikazujem našu državu Jugoslaviju u lošem svetlu, nego da to rade oni koji uskraćuju sveštenicima i vernicima ustavom zajamčenu verska prava i osnovnu slobodu. Tada mi je rekao da ipak ne trebam obilaziti vernike, a ja sam mu pokazao onu knjižicu iz Novog Sada, gde su bile naštampane neprikonosvene verske slobode, među njima i blagoslov kuća.

U to vreme mi sveštenici a i vernici sve su više osećali da dolazi vreme promena te da se otvara mogućnost slobodnog ispovedanja vjere. I tako je ovo bila stvarno moja poslednja obrana zbog nekog verskog čina. Ko bi si predstavljao, da će za nekoliko godina veronauka ući i u državne škole…

U Jaši je dakle divljao progon protiv Katoličke Crkve. Tamo je posle rata umro i od svih poštovani sveštenik Jožef Šmit, koji je bio poreklom Nemac ali se smatrao za Mađara. Tobože je nekom Nemcu izdao krštenicu, pa su ga zatvorili u Jaši i zbog lošeg postupanja je umro baš na dan svoje prve mise. Sahrana je trebala biti narednog dana u 14 sati. Tada su iz opštine javili, da se sahrana prelaže na 16 sati u nadi, da će narod otići kući. Ipak su svi, bilo katolici bilo pravoslavci, sačekali do četiri popodne i svečano ispratili na zadnjem putu svetog sveštenika-mučenika.

Progoni i zlostavljanja vernika su se nastavili i zato nismo tokom mise videli nijedno dete u crkvi, jer su ih učitelji u školi strašili, pretili im te ih kažnjavali lošim ocenama, ako bi išli u crkvu ili na veronauku. Još 1987. godine učenicima je preko razglasa u školi zabranjeno odlaženje u crkvu – ali zapravo za naša jadne katolike to ni nije bilo potrebno, jer ona deca nikada nisu u ono vreme ni išli, toliko su se bojali ruganja i kazni – barem dok sam ja obilazio to selo.

Dolazili su samo Cigani iz siromašnog naselja, koje se zvalo Čerga, tamo desno od katoličke crkve; oni se nisu plašili jer nisu išli u školu pa tako nisu znali za protuvustavne zabrane mesnih vlasti, gorljivih komunista i doseljenika Hercegovaca. Tako sam im mogao držati veronauku u parohiji i jedne nedjelje za vreme letnjeg raspusta smo ih krstili čak 12: od najmanjeg do najvećeg. Dogovorili smo se da dođu i na misu koja je bila u jedanaest sati, a za vreme koje bi oni primili krštenje; svirala je tada na harmonij gospođa Cica iz ulice Partizanski put. Ali misa je počala, Cigana nije bilo i već sam izgubio nadu da će biti što od krštenja; na misi su bili samo redoviti vernici. Pri kraju mise počeli su dolaziti i Cigani jedan po jedan; nakon nekoliko minuta svi su se okupili ta njihov sat ne ide po srednjoevropskom vremenu. Šta sam mogao drugo nego da sam ih krstio na njihovu veliku radost. Bili su obučeni svi u lepe bele haljine, koje su posudile časne sestre notredamke iz Zrenjanina.

Opasnosti na putovanjima 124

Prevoz humanitarne i druge pomoći gotovo je uvek bio povezan sa strahom kako će posao uspeti. I dan danas se čudim kako smo u to vreme bili toliko hrabri i gotovo drski da smo se uopšte odvažili na taj osetljiv poduhvat, kad smo znala da postoje međunarodne sankcije zbog Miloševićeva stalnog ratovanja protiv bivših jugoslovenskih republika, od kojih su neke proglasile samostalnost; mi smo znali, da ako vlast vodi ratove, narod nije tome kriv – ta mnogi su otišli radije u inostranstvo nego da bi pucali na svoje prijatelje na onoj strani granice.

Nas je vodila kršćanska ljubav, koja traži, da pomognemo onome, koji je u nevolji, po svojim moćima. Takav poduhvat ipak je bio povezan sa mnogo nepredvidivih poteškoća i zapreka. Već samo čekanje na granici bilo je veliko opterećenje - jednom smo morali na vrelom letnjem suncu čekati devet sati pred graničnim prelazom Herceg-Szántó - Bački Vinogradi - tolika je bila gužva. U to vreme rat još nije bio počeo, ali u Jugoslaviji je falilo praktički svega; sve to se moglo nabaviti u Mađarskoj i to mnogo jeftinije - ali kako to prevesti preko?

Na putu smo se suočavali i s drugim neugodnostima koje smo morali rešavati usput. Tada su se pojavljivale uzduž puta prema Budimpešti – za vreme leve vladavine Ferenca Gyurcsánya, lake devojke, koje su za pare prodavale svoje usluge te zaustavljale prolaznike – i time dobro zarađivale. Kad sam jednom tako vozio prema Budimpešti, mislio sam da su to štoparice pa žele da ih povedem, jer su zakasnile na autobus. Kad sam zaustavio i pitao ih dokle žele, kazale su mi svoju nameru i uslugu a ja od iznenađenja: „Jeste li vi normalne? Zar se ne bojite Boga?“ – te brzo produljio dalje.

Doista, takva su putovanja gotovo uvek bila povezana s nepredvidivim zapletima i raznim opasnostima, ne samo što se saobraćaja tiče, ne samo za telo nego i za dušu.

Jednom zgodom sam već u hladne jesenje dane morao putovati preko Budimpešte poradi vize. Javio sam telefonom našim salezijancima u Újpesti, da dolazim navečer; tada još nije bilo mogilnih telefona, a kamoli interneta. Ja dolazim do kuće navečer – ali na zvonjavu niko ne dolazi, te sem dršćući prenoćio u svojim kolima. Kad su se ujutro ipak otvorila vrata, inspektor József Havasi izvinuo mi se zbog toga; u njihovoj blizini pred nekoliko dana upali su noću u župni stan lopovi te opljačkali i ubili sveštenika.

Drugom zgodom jedva-jedva sam našao salezijance na Bečkoj ulici; imao sam sreću, da mi je neki šofer autobusa bio toliko na uslugu, da sam trebao voziti samo za njim, te sam bio već blizu mosta. Tamo je stari reno-katrca otkazao poslušnost. Pošto je bilo blizu pešice sam obavestio ravnatelja, koji se pobrinuo, da su kola bila dovezena do automehaničara, koji je kvar do ujutro popravio. Na tom putu me pratio i János Palatinus i njegova majka Aranka, koji su velikodušno krili troškove prevoza; posetili smo i naše prijatelje na Polzeli: župnika Jožeta Kovačeca, kao i lekara Janeza Cukjatija i njegovu ženu Lili, koji su nam pripremili grofovsku večeru – da ne govorim o divnim danima na Rakovniku, u Želimlju i na moru kod našeg velikodušnog župnika Iva Miklavca.

Takva putovanja u ono vreme nisu bila nimalo jednostavna: preko Hrvatske po nekadašnjem Putu bratstva i jedinstva nismo mogli, jer su se braća nešto posvadili i još se nisu pomirili; morali smo stoga putovati preko Mađarske i usput na slovenačku ambasadu, da smo dobili u srpski pasoš slovenačku vizu, jer pod Miloševićem dugo vremena nije bilo moguće imati dvojno državljanstvo i dva pasoša. Čim je krajem devedesetih to bilo moguće, zamolili smo Stanko i ja za srpsko državljanstvo i dobili ga uskoro bez poteškoća.

Kada smo putovali autobusom, primetili smo jednu malu zanimljivost: dugo vremena nakon raspada Jugoslavije zbog opasnosti od sabotaže nije bilo dozvoljeno autobusima i kolima sa srpskom registracijom dolaziti u Sloveniju – zato su se autobusi menjali: nekada kod Baje, nekada kod Seksarda ili čak Velike Kanjiže. Jednom zgodom smo zbog toga ostali na duhovnim vežbama u Mađarskoj u Sombathelyu, gde smo se susreli sa našim bivšim pitomcima Karcsijem Fülöpom i Istvánom Nagykovácsem. Spomenuta zanimljivost bila je ovo: dok smo putovali srpskim autobusom, u njemu su gotovo svi putnici, pa i šoferi, uvelike pušili. Čim su prešli u slovenački autobus – nema više pušenja; pomislio sam u prvi mah, da je takvo čudo onda moguće i u kući pušačevi – ali sam kasnije iskusio, da ne ide to tako lako.

Humanitarna pomoć 126

Kad je počela već u zadnjim godinama Jugoslavije kriza i pomanjkanje, kršćanska nas je ljubav potakla da pomognemo ljudima ne samo duhovno nego i telesno, naročito za zdravlje, po rečima apostola Pavla: „Charitas Christi urget nos“ („Ljubav Kristova nas potiče“ 2 Kor 5,14) na dobrotvornost i na svako telesno i duhovno delo milosrđa i pomaganja ljudima u potrebi. Svake smo godine išli na raspust i rodbina te prijatelji su nama ponekada poklonili stvari, koje smo mogli proslediti potrebnijima; naročito dragocena pomoć su bili lekovi, kojih pomanjkanje se je sve više osećalo, što više se je bratoubilački rat razbuktavao.

Samo Bog zna što smo sve učinili naš tadašnji župnik Stanko Tratnjek i ja da bismo lekove sigurno preneli preko granice, do carine u Zrenjaninu i onda na zadnje odredište: ili u zrenjaninsku bolnicu, mužljansku ambulantu ili u parohiju, gde smo ih u određenim danima delili potrebnima. Jednom je na dvorištu bila takva gužva, da su jednoj ženi u guranju ispred vrata župnog stana slomili ruku!

Danas bih slobodno mogao reći da sam barem ja imao više sreće nego pameti. Nisam poznavao relevantne propise u raznim zemljama kroz koje smo putovali i prevozili tako osetljiv teret - a za neke stvari uopšte nije bilo propisa - i mi i carinici smo se prilagođavali prilikama, koje su postajale sve zamršenije, a i propisi su se u različitim zemljama iz dana u dan menjali.

Redovno je važilo, da kada smo lekove preneli preko granice u Vojvodinu odnosno Srbiju ili Srbiju i Crnu goru, više nije bilo problema. Naravno, morali smo se prijaviti na carinarnici u Zrenjaninu. Neprocenjive zasluge u tome ima preduzeće Tranšped u kojem je radila bezgranično požrtvovna sestra zrenjaninskog župnika protonotara Jenőa Tietzea Valika Đerman (1945.-2010.) te supružnici Peter i Mira Mezei iz Mužlje.

Kako su ratna dejstva popuštala, dolazio mir i demokratija i u Srbiji propisi postajali su sve zahtevniji i stroži te više nije bilo moguće uvoziti humanitarnu pomoć drukčije nego na adresu Karitasa ili Malteških vitezova. Naravno da nisam znao za tu promenu, a kad sam oko 2002 jednom donio celi avto lekova na carinski pregled u Zrenjaninu, delatnik mi je ozbiljno napomenuo:

“Budući da ne možete uvoziti, bolje da se odreknete ovih lekova u korist države.” Bio sam iznenađen tolikom promenom i to od onog istog službenika, koji nam je nedavno ranije uvek izlazio ususret te sam lanuo: “Nikada se nisam odrekao od lekova ni pod Slobodanom Miloševićem, a neću ni pod Borisom Tadićem, ta ne vozim ih za sebe nego za narod!” (Tadić je bio prvi demokratski izabrani predsednik nakon pada Miloševića 5. oktobra 2000.). Ne znam kako bi slučaj završio, ali baš je tada došao na carinu i predsednik Maltežana, dr. György Szőlősi (1939-1909) – i ljubazno ponudio:

"Ako ne možete uvoziti za Karitas, uvozite za Suvereni Malteški red." Tako je i bilo: imali su dozvolu za uvoz humanitarne pomoći, a lekovi su morali biti poslati u Beograd na ispitivanje i pregled; kad su ih vratili natrag, sve do jednoga su nam dali nesebični Maltežani u Mužlju da ih podelimo bolesnicima.

Na početku krize dovoljan je bio potpis lekara da su lekovi doista namenjeni za Karitas. Ovaj je potpis rado i bez oklevanja davala dr. Agi Hallmai (1951.), naša požrtvovna lekarka i saradnica u župi; međutim nije se usudio podeliti svoj potpis dr. Dénes Ambrozi, makar je inače bio dobar lekar.

Embargo i sankcije pogodile su i redovnu nabavku energenata, kao što se to sada dešava mutatis mutandi zbog ruske agresije na Ukrajinu.

To je također uzrokovalo nestašicu benzina; dobivali smo mesečne bonove za 20 litara. Kad sam upravo dolazio s carine, imao sam između ostalog i lepu pošiljku Krkinog azitromicina (sumameda). Moj davni prijatelj milicajac Milan Udovčić iz Mužlje, koji mi je dao bon, jako je kašljao i na moje pitanje rekao da ima upalu grla i dijabetes, ali nigde ne može dobiti lekove makar je u državnoj službi. “Ja imam dovoljno lekova i daću vam prema potrebi;” – i ostao mi je zahvalan do kraja života; barem mu je tada bilo pomognuto.

Pričao mi prijatelj rodom iz Belog Blata, kako je prošao kod mog pravoslavnog kolega u Valjevu. Zamolivši ga za neki lek, koje je parohija dobila za potrebne, onaj mu je paroh tobože rekao: „Ovo je za nedajbože!“ „Pa i ja sam za nedajbože,“ odgovorio je moj prijatelj, koga sem nekoliko puta posetio, a imao je pobožnu ženu pravoslavku. „Vi komunjare niste za nedajbože.“ – I nije ništa dobio. Bila je tada stvarno velika nestašica i ponekada se nije znalo ko je potrebniji.

Počeo sam uvoziti lekove – glede na potrebe u malim količinama, koliko su nam ih poklonili, kad sam se vraćao iz Slovenije sa raspusta; potom su usledili Karitas i Malteški vitezovi, koji su ponekad uspevali uvesti cele kamione hrane, lekova ili drugih potrepština, koje su delili svim ljudima u potrebi, bez obzira na veru i narodnost, i bez obzira na bezbrojne poteškoće, koje su nama i njima stajale na putu.

Kod delenja lekova nam je često pomagao lekar-onkolog Pál Babinszki, kojemu sam ja prevodio upute sa stranih jezika; ako smo tada ponekada zbog vremenskog ograničenja morali deliti i u nedelju, redovito je dolazio na svetu misu. Nažalost, ubrzo nakon toga dobio je tumor na plućima, te je izza operacije ubrzo umro; kao onkolog-specijalista dobro je poznavao ovu podmuklu bolest.

Nakon operacije poverio mi je da je već davno, pre 15 godina prestao pušiti. “Posledice su ipak neminovne, ne mogu se poništiti – nešto uvijek ostane i grebe po plućima sve dok ne nastane rak. Polovica pluća mi je bila odsečena." Operacija je bila uspešna: ali polovica pluća nije mogla opskrbiti tako snažno telo ta bio je ogromna ljudina, s dovoljno kisika – i makar je oporavak dobro tekao, dobar mesec iza operacije je iznenada umro na našu i porodičnu veliku žalost zbog gubitka tako dobrog čoveka i velikog stručnjaka.

Zato je bio uveren da je pušenje štetno i da ne treba pušiti: ko je već počeo, neka što pre prestane - jer posledice mogu biti kobne: kad bi čovek najviše mogao uživati u obiteljskom životu, kad mu deca rastu i školuju se, odjednom ga pogubi prokletstvo ove podmukle bolesti – koju je pušać sam izazvao zbog zavisnosti duvanu.

U prevozu lekova iz Slovenije u Mađarsku nesebično su nam pomagali tadašnji lendavski župnik Jožef Bernád (1942., rodom iz Pinca na užnoj granici Prekomurja), još kad je već bio u mirovini, kao i dvojica župnika s mađarske strane: župnik i dekan u Lentiju Jožef Tüske te župnik Tornyiszentmiklósa, koji je već u ono doba preminuo, a počeo je restaurirati ondašnju baroknu crkvu uz nadzor Budimpešte. Lendavski župnik je nekoliko puta prevozio lekove preko malograničnog prelaza, jer smo baš sa mađarske strane naišli najviše puta na poteškoće, a ponekad su nas čak i vraćali natrag u Sloveniju s lekovima zajedno.

Ali imali smo svakako Božji blagoslov u tim nastojanjima, da pomognemo potrebnima. Kod svega toga nismo imali sami nikakvu korist, osim nade, da to anđeli pamte i da pišu zlatnim slovima u knjigu života.

Jednom smo se Stanko i ja vraćali iz Slovenije s autom punim lekova. U Mađarskoj se tada – na dan 20. augusta – slavio blagdan Svetog Stevana Ugarskog kao državni praznik – također u Lentiju. Ostali su bili na ručku, a mi smo provjeravali da nije nekom leku istekao rok trajanja. Kad smo pošli na put, preporučili smo se svetom Stevanu Kralju, neka pomogne, jer ionako pomažemo njegovu narodu; i stvarno: preko mađarske carine u Tompi smo srećno prošli. Ali je u Subotici mlađi srpski carinik počeo nešto gnjaviti; zatim se obratio starijem, koji nam je samo mahnuo rukom da nastavimo putovanje - i tako smo opet mogli pomoći najpotrebitijima.

Stvari su se sve više komplicirale. Jednom je carinik u Subotici tražio da mu platimo 1000 maraka, što je za ono vreme bila ogromna svota. Slučajno sam tada imao novaca za mise i dao sam mu te marke koje je verovatno stavio u svoj džep. Mi, s druge strane, nikada nismo tražili niti smo imali bilo kakvu korist od nošenja lekova - radije gubitak: bili smo vođeni Kristovom ljubavlju da pomažemo ljudima u potrebi. Kad su time zapreke postajale nemoguće, shvatilo smo, da nemamo potrebe pridonositi takve žrtve mi, koji imamo duhovno poslanstvo – kad država, koja ima zemaljsko poslanstvo, ne brine dovoljno o dobrobiti svojih građana i postavlja prepreke onima koji bi to hteli.

Drugom prilikom uzalud smo pokušavali prebaciti lekove preko granice iz Mađarske: došli smo na granični prelaz Hercegsanto-Bački Vinogradi, pa Tompa-Subotica, i konačno Röszke-Segedin - džabe, svugdje su bili neumoljivi: "Embargo i sankcije ne dopuštaju uvoz lekovi." Počeo je padati sneg, već se smračilo - iz Szegedina smo već krenuli na slepu sreću prema Rumuniji, hoće li nas možda tamo pustiti bez da bi znali koliko stotina kilometara nas još čeka dok stignemo do neke odgovarajuće carine. Tada sam Stanku spomenuo prepričavanja, da se u Rumuniji krade. Okrenuo sam kola natrag prema Segedinu, gde smo prenoćili u semeništu. Nakon doručka predsednik Karitasa je napisao nekoliko redaka i time su nas mađarski carinici pustili u Srbiju. I što je tamo pisalo? Da je ova pomoć za »Vox humana«, humanitarnu organizaciju Vojvođanskih Mađara.

Nekoliko mjeseci kasnije stiglo je pismo u kojem mađarska carina traži odgovor na upit gde su oni lekovi: u Mađarsku su stigli iz Slovenije, ali ne i iz Mađarske van. Onda sam napisao tako, da ne bi izdao ni crkvene ni državne dobrotvore: “Lekove smo zabadava pokušali prenesti na nekoliko carinskih prelaza, no svugdje smo bili odbijeni. Ali onda smo naišla na jednog carinika koji je bio stvarno ČOVJEK i on nas je pustio preko.” Nakon toga više nije bilo potraživanja.

Moje propovedi 129

U najtežim ratnim godinama i tik pred njima sakupio sam svoje propovedi te ih dao izdavaču Vinku Furlanu. Za likovnu opremu pobrinuo se moj brat Blaž (1955.) - akademski slikar i voditelj Karitasa na Polzeli.

Ovaj ciklus propovedi, obogaćen mnogim zanimljivim primerima iz sadašnjosti i prošlosti, najavljuje pesmica koja označava celu zbirku: »Izvoljeno ljudstvo« (»Odabrani narod«), kao i propovedi za godine A (»Jaz sem s teboj« - »Ja sam s tobom« 1992), B ( »Pogumno naprej« - »Hrabro napred« 1991) i C (»Nikar se ne boj!« - »Nemoj da se plašiš!« 1990):

Izvoljeno ljudstvo (izvornik)	Izabrani narod (prevod)
IZVOLJENO LJUDSTVO spodbuja Gospod: Osamljeno nisi, saj JAZ SEM S TEBOJ; Po poti ljubezni POGUMNO NAPREJ, Sovražnikov hudih NIKAR SE NE BOJ!	IZABRANI NAROD potiče Gospodin: Nisi usamljen, pošto JA SAM S TOBOM; HRABRO NAPRED putem ljubavi, NEMOJ DA SE PLAŠIŠ ljutih neprijatelja!

Prilikom pregleda moje tri knjige najblaži je bio pomoćni ljubljanski biskup Jože Kvas (1919.-2005.), koji je predložio samo jednu sitnu promenu. Malom primedbom oglasio se i poznati mađioničar i rudnički župnik Mirko Žerjav (1919.-1999. https://www.obrazislovenskihpokrajin.si/oseba/zerjav-mirko/. Pisac verskih knjiga Janez Jenko (1923.-2010.) smatrao je da trebaju propovedi „pod nakovanj“. Gordijski čvor konačno je presekao jezički stručnjak i moj osobni prijatelj - koji je dao povoljan sud - Janez Gradišnik, koji je napisao pismo ovakvog sadržaja (1917.-2009. https://sl.wikipedia.org/wiki/Janez_Gradi% C5%A1nik ):

„Pokazalo se na moje zadovoljstvo da je poznavanje jezika oca Jelena sasvim zadovoljavajuća. Kao njegovu glavnu vrlinu naveo bih to što ga nisu zarazile pogreške današnjeg pisanja, koje su inače iznimno raširene. Od kuće ili iz škole donio je sasvim solidno jezično znanje, koje mu omogućuju da se izražava lepo tečnim, dovoljno bogatim i istinski materinjim jezikom."

Sada više nije bilo zapreke i propovedi, koje su olakšavale rad mnogim propovednicima, mogle su se slati u tiskaru Tipograf na Reki, odakle ih je preuzimao izdavač Vinko Furlan.

Joška Rašáj 130

Što se tiče apostolata i humanitarnog delovanja, dugo sam bio povezan s katoličkim pokretom koji je imao pastoralnu skrb za Cigane i druge selioce. Ovako se sve dogodilo:

Jednom, 1979. godine, upravo sam završio jutarnju misu u crkvi Presvetog Srca Isusova u Nišu, kada visoki bradati muškarac u pratnji golobradog mladića ulazi u sakristiju s molbom da želi služiti misu. S bradom je izgledao toliko neobično da ga ne bih mogao ubrojiti među katoličke sveštenike na koje sam navikao. Pitao sam ga za "Celebret" – papir, kojim dokazuje svoje svešteništvo. Nije ga imao, ali mi je pokazao kalež s patenom te hostijama, rekavši da ima sve potrebno za misu – i ja sam mu, naravno, dopustio.

Posle doručka otpratio sam ga negde severno od nas, prema Crvenom krstu, levo od pruge, do jedne muslimanske dobrostojeće ciganske obitelji, što je bilo za mene nešto posebno, ta u taj deo grada moja noga još nije kročila. Mladi bračni par nije mogao imati dece, a prema kosovskom običaju - bez obzira jesu li katolici, pravoslavci ili muslimani - svake su godine za Veliku Gospu, 15. avgusta - hodočastili Mariji u poznato svetište Letnica na Skopskoj Crnoj gori. Nakon 17 godina ustrajnih molitava i hodočašća dobili su konačno dete – bez veštačke oplodnje, potpuno prirodnim putem – što je svima izgledalo kao pravo čudo. Iz zahvalnosti prema Majci Božjoj, koja im je od Isusa isprosila ovo dete, nazvali su ga Marjan. U vreme naše posete ovaj živahni i crnooki dečačić imao je 7 godina.

Od tada smo bili u pismenoj vezi; opet me posetio kada sam 1984. iz Beograda premešten u Mužlju. Sa mnom je obišao gotovo sve ciganske obitelji od Mužlje do rumunske granice, bez obzira pripadali li romskom plemenu (koji su u većini) ili Sinte (nemački Cigani s mnogo nemačkih reči) ili kakvoj drugoj skupnosti. U ove druge uglavnom spadaju oni koji se za vreme praznika bave ringlšpilom - a takvih je bilo i u našem susedstvu.

Rekao mi je da se taj dečko, što ga je pratio u Nišu, doduše oduševio radom s Ciganima i naučio izvrsno njihov jezik; taj posao od čovjeka ipak traži veliku ljubav prema Bogu – ali on nije bio spreman na te napore: vratio se lagodnijem životu i brzo zaboravio ono što je naučio.

Tako je Joška Rašaj, star i bolestan, oko 1990. predvodio križni put na Vršačkom Bregu, gde se oko crkve nalaze postaje križnog puta. Zadnji put kad smo se videli, bio je toliko slaba srca da sam ga na nekoliko postaja morao zameniti i govoriti umesto njega - on na ciganskom, a ja, naravno, na srpskohrvatskom.

O njemu bi se moglo kazati sa rečima Svetoga pisma: „Revnost za tvoju kuću izjeda me (Iv 2,17).“ Koliko je ovaj čovek učinio za evropske Cigane, ne može se rečima iskazati! Naravno da postoje razlike između narečjima u različitim zemljama - ali on je poznavao i te dijalekte i čak me naučio neke od najosnovnijih reči, kao što je: "Taves bahtaló!" (Zbogom!) Ovo malo znanja povećalo je moj ugled među Ciganima i pridobilo mi prijatelja te tako olakšalo propovedanje Isusova evanđelja mira, sloge i razumevanja.

„Joška Rašaj“ napisao je i romsku gramatiku i rečnik na francuskom, kao i knjigu, koja je prevedena i na mađarski.^[9]Tako je za njihov duhovni napredak mnogo učinio, a postavio na noge u tu svrhu i pokret CCIT, koji organizira susrete za duhovnu pomoć Ciganima, i to svake godine u drugoj zemlji.

Mislim, da smo imali prvi takav susret baš u februaru one nesretne godine, kad je buknuo rat, znači 1991. Tada je izgledalo još sve mirno i sećam se kako sam rano ujutro prolazio preko uređenog groblja Mirogoja, gde je svetlilo mnogo crvenih lampiončića koje je upalila rodbina u misli na duše u čistilištu – te smo tako svakog jutra stizali u dvoranu Augustina Bea na Jordanovcu, gde su bili susreti i predavanja. Sve dok je živeo Joška Rašaj, imao sam i ja svoje priviligirano mesto na tim susretima…

Saobraćajni udes 131

17. novembra 2000. doživeo sam prometnu nesreću u Sefkerinu kod Pančeva. Dogodilo se da me - već je bila noć - jedan stariji čovjek udari autom jer je - po njegovim rečima - zaspao. Naravno, to nije rekao milicajcima. Odmah su me kolima Hitne pomoći odvezli u bolnicu u Pančevu. Nazvao ih je mobijem neki dečko - zapanjujuće, već 2000. godine! – imao sa sobom mobilni telefon i tako nije bilo potrebe tražiti telefon u selu koje je bilo udaljeno oko dva kilometra od mesta nesreće, koje se zove Vodice kod drevnog križa.

Na putu su me pratila tri momka: Žolti, koji je također bio ozleđen u vilice, a sada je factotum u internatu Emavs, a ujedno pomaže i u biskupiji; brat sveštenika Zolija Ernő, koji je veroučitelj u školi; i još jedan autostoper kojeg smo usput pokupili. Njih dvojica pratili su me da mi pokažu put do Ivanova, mesta u blizini Pančeva, gdje su imali slavu, na kojoj bi ja bio svečani propovednik. Stoper je neozleđen odmah otišao, njih dvojica su ostala s avtom, a mene su odneli na zračnom jastuku pa nisam ni osetio slomljenu čašicu na desnom kolenu, što se očajnički menjalo čim su me izvukli iz avta te sam osetio strašan bol.

Ali pojavilo se pitanje – ko će bolnicu platiti! Zato su iz uprave pančevačke bolnice u Mužlju usred noći nazvali naše sveštenike Stanka i Stojana, tako da su odmah osobno došli osamdesetak kilometara daleko. Tek kada je bolnica dobila jamstvo da će moje lečenje biti plaćeno, primili su me na odelenje; zaista nije bilo puno – oko 300 maraka za skoro mesec dana; da su bili humani, kao što nisubili, prihvatili bi me bezuvetno, na što lekare obavezuje i Hipokratova prisega. Na žalost u ono vreme nije još postojao ugovor o osiguranju između Slovenije i Srbije – ali to ne menja stvari.

U Pančevu sam svašta doživeo; jednom su mi neke dobre sestre rekle: „Vidiš, neke od nas su dobre; nismo sve takve kao ova ili ona.” I to je bila istina: bilo je među njima dobrih sestara ali i drugačijih, što smo mi nepokretni bolesnici najbolje osetili.

Kad su me usred noći doveli u bolničku sobu u Pančevu, tamo su svi pušili, da je bilo nesnosno zagušljivo. Zamolio sam ih da ne puše, a oni su mi se rugali: "Ako ti se ne sviđa, idi u drugu sobu" - kad se uopšte nisam mogao ni pomaknuti. Ipak baš onaj momak, koji je bio najstrastveniji pušač i pušio je cigaru za cigarom – zapravo mi je najviše pomogao koliko je mogao, ta bio jedan od retkih pokretnih; dobrih ljudi ima posvuda i rado je posluživao sve po redu; neka mu Bog udeli milost da se mane cigareta, koje su tako štetne za zdravlje.

Nakon operacije u šok sobi nas je bilo samo troje i mislim da se tamo nije pušilo. Jedan je bio miroljubiv, a drugi svađalica, telesno vrlo jak ko bivol. Kad se vraćao negdje s polja, pao je s motora i slomio nogu. Nekako se ipak popeo na motor, i tako slomljene noge popeo u sedište te se dovezao do mesta gde su mu pružili prvu pomoć – negde oko Kovačice ili u njoj. Otac mu je bio Srbin, majka Slovakinja, a on je bio fanatični pristaša Arkana s kojim je bio u vojsci i pomogao je u »etničkom čišćenju«; ponosan je bio na strahote koje je to društvo počinjalo po bivšoj Jugoslaviji, da mi se kosa ježila; bio sam ispunjen užasom kada sam morao slušati njegove vojničke i ljubavne pustolovine i pomalo shvatao, »zašto nas je NATO bombardrao, pa mi nikoga nismo dirali«. Iz pričanja ovog neprikonosvenoga sluge Miloševićevog režima proizlazilo je, da bombarderi ni približno nisu slutili šta su sve ovi bojevnici radili sa civilima, koji nisu bili srpske nacionalnosti, a također sa njihovom imovinom, koju su planski krali i pljačkali. Nije razumeo da su on i slični njemu tome najviše doprineli svojim okrutnostima – od kojih je bio najveća surovost upravo »etničko čišćenje«, koje su zapovedili oni gore – a posledice su snosili oni dole – Bogu za plakati.

Brzo sam se osvedočio da ni u civilstvu taj siledžija nije znao za šalu; iako je i sam bio gotovo nepokretan - dvaput me pokušao pretući. Prvi put sam ga nekako smirio sam, ali drugi put sam se žalio dežurnom lekaru na poticaj sestara. Sigurno mu je bilo zaprećeno otkazom, jer me posle toga ostavio na miru. Makar se kleo da je dobar hrišćanin, nije o tome imao ni osnovnog pojma, pošto nije poznavao ni milosrđa ni praštanja.

Među ostalim zgodama je pričao, kako ga je jednom zgodom u Pančevu slučajno motorom ili autom udario neki Kinez: »Osvetiću mu se čim izađem, neću praštati, samo ubiti!« se je zaklinjao. Ali ovaj njegov drug – koji je bio miroljubive ćudi i kojega je barem malo uvažavao, diplomatski ga je mirio: »Ostavi ga na miru; kako ćeš moći da prepoznaješ jedno Kineza, kad svi oni liče jedan drugome ko jaje jajetu?«

Ali kako okrutan i divljačkii, i on je bio konačno samo jedan jadan bolesnik, te je u ponoć zaželeo neko sredstvo za ublažavanje nesnosnih bolova. Sestre su bile daleko, u staroj bolnici iz vremena Marije Terezije nije bilo zvonca, a bolovi su postajali sve jači. Počeo je zvati: “Sestro, sestro!” Ali nije bilo odgovora, Bog zna gde su bile sestre daleko, makar bi to neka bila šok-soba. Onda smo se u nesreći ipak svi složili te zajedno uglas počeli zvati sestre. Kad su one najzad čule takvu viku, ne samo jedna, nego čak četvoro njih je dotrčalo - i to pravo na mene, koji sam po svemu sudeći najviše vrištao:

“Što se dereš, šta ti treba?” “Ne meni, nego ovog našeg druga jako boli noga i ne može spavati.” E, sad je dobio što je tražio: “Bum!” i zabola mu je sestra iglu u bedro tako snažno, da je od bola zastenjao: “Sad više ne znam gde me više boli: ili gde je prelom ili gde me bocnula iglom.” Ipak je lek počeo polako delovati i jadnik je konačno zaspao.

Veliko ohrabrenje u bolnici značile su mi posete mojih znanaca, također sveštenika. Pančevački župnik Mihály Erős omogućio mi je primanje svetih sakramenata i nabavio mi vino i hostije da u ovako očajnom stanju mogu barem služiti misu. Nekoliko puta me posetila moja sestričina Pavla iz Beograda, koja mi je uvek donosila potrebne stvari. Dolazili su mi i sveštenici iz Mužlje kao i naši vernici Aranka Palatinus, Terezika Szabó, Irén Gera i neki drugi. Ovo mi je doista bila velika uteha i ohrabrenje, da izdržim u takvom neprijateljski nastrojenom okruženju, u kojem sam često plakao, makar se inače ne sečam, da bi u svojoj mladosti plakao, ta bio sam uvek veselog karaktera.

Najveća okrepa je bila zame, kad mi je došla u posetu iz Pančeva Slovenka gospođa Mimica, koja je nekada radila u ovoj bolnici i koja je uvek donosila sunce u tu tužnu staru zgradu a posećivala me gotovo svakog dana. Ona je nesebično obilazila i druge pacijente. Stres nakon nesreće terao me da plačem gotovo svaki dan te se nisam mogao suzdržavati: jednostavno se događalo.

Taj plač prestao je tek nekoliko meseci nakon nesreće, kad sam se već oporavljao u Topolšici – makar sam iz tvrde građe i ne sečam se da sam kada u životu plakao. Istina da na stare dane ponekada od ganuća moram da zaplačem, pa mislim da je to zbog slabljenja srca; ali u mladosti mi se to nije nikada dešavalo.

Kad je jednom došla u posetu, baš kad sam plakao te me upitala kako sam. Ne sećam se baš, šta sam odgovorio, najverovatnije da se ne osećam dobro.

Pa mi je iskusna Mimica dala mudar savet: “Kada vas pitaju kako ste, uvek kažite da vam je dobro. Tada vas više ništa neće pitati i puknuti će od zavisti što postoji neko na svetu kome je dobro."

A kako da kažem da mi je dobro? Najpre su mi kod dolaska još iste večeri zašili jezik koji sam pri udaru pregrizao; a zatim su operirali koleno i slomljenu pločicu svezali nekakvom žicom. Ležao sam kao klada i mislio sam da više nikad neću moći hodati, jer su mi i nogu stavili u gips. Nije bilo nikakvih vežbi, pa je telo postajalo sve tromije. Jednom sam usnuo san, da kao vežem šnire na cipelama; makar san, to me je uvelike utešilo i probudilo nadu, da ću jednom ipak prohodati i moći brinuti o sebi.

Za onaj plač je bilo i razloga. Neću ovde spominjati nepažnju i grubost – kojom su neki lekari ili sestre radile sa bolesnicima. Kad su na primer bušili šipku kroz nogu nisu davali ni lokalne anestezije. Tako su pričali za jednog Cigu, da je molio: »Doktore,, ljubim te u kur., nemoj me bušiti bez anestezije!« - ali ništa mu to nije pomogla ni molba ni plač.

Neki lekari su radili površno i bezosečajno ko da ne rade sa osetljivim ljudima. Kad su me vozili na snimanje, ostavili su me čitav sat vremena čekati vani na hladnoći; dok su me vodili na rendgen, ostavili su me pola sata u blizini rendgena – ako se tada nisam nakukao opasnih zraka, ne znam dali ću još u životu; još dobro, da sam zaštitio glavu onom znamenitom vunenom crnom kapom, po kojoj me poznaju naši vernici i bolesnici. Dali su radile sestre po naređenju, iz aljkavosti ili mržnje, koja ponegde vladala prema katolicima, ne bih mogao reći – ipak je to vreme kušnje brzo prošlo, ali nevoljama još nije došao kraj.

U normalnim prilikama sada bi došlo vreme rehabilitacije. Makar smo devedesetih godina vozili često lekove i u bolnicu, na tu su sada svi zaboravili, jer su se menjala vodstva. U zrenjaninskoj bolnici dakle nismo imali nikakvo poznanstvo. Da smo ranije tamo donosili dosta lekova odavno je bilo zaboravljeno. Došao me vežbati neki terapeut-lekar kući, ali se kasnije ispostavilo, da me noga stalno boli zbog toga, jer kostke još nisu bile dovoljno srasle, već samo prividno, što su kasnije ustanovili u Topolšici.

U bolnici sam ležao gotovo mesec dana – kad sam bio otpušten i odvežen u Mužlju. Kad su me trebali vratiti u Zrenjanin kolima hitne pomoći bila je opet potrebna ne znam čija garancija, da ću vratiti ćebe - jer bi me inače vozili bez pokrivača u ledeno mrzlim kolima, koja su došla sa nekoliko dana zakašnjenja – tek kada su vozili nekog drugog bolesnika u smeru Pančeva; sestričina Paula se pobrinula, da je bilo ćebe vraćeno. Verojatno bih se smrznuo u hladnom autu da mi nisu dali deku uz garanciju da ćemo je vratiti natrag u bolnicu – jer sam bio otpušten bez vlastite odeće, samo u tankom bolničkom ruhu, koje je donekle bilo dovoljno samo za bolničke uslove.

Domovino – ti si zdravlje! 134

Ivan Cankar napisao je crticu: “Domovina, ti si kakor zdravje!“ „Domovino, ti si kao zdravlje.” Ali ja bih isto mogao uzviknuti iz svog iskustva, barem za tadašnje doba to isto, samo da izostavim reč “kao”: “Domovino, ti si zdravlje”, misleći na svoju domovinu Sloveniju, a da ništa ne preterujem, ako je upoređim sa tadašnjim prilikama u svojoj drugoj domovini Srbiji.

Napokon su me moji pretpostavljeni odposlali u Sloveniju. Poveo me svojim avtomm župnik kod BDM u Beogradu Jože Hauptman, koji je usput noću posećivao najpre neke časne sestre u Zagrebu; njihova poglavarica je bila ona časna sestra, sa kojom sam se susreo devedesetih godina na onom evropskom savetovanju za duhovnu pomoć Ciganima u Zagrebu. Iza toga po snegu i mrkloj noći posćivao je svoju rodbinu na nekim dolenjskim brežoljcima, od kojih pola nije bilo kod kuće – a mene je moja noga sve više bolela.

A onda u Sloveniji iznenađenje za iznenađenjemk, kad su me konačno doveli kod salezijanaca na Rakovnik, gde je bio ravnatelj uviđavni Janez Potočnik, a inšpektor još uviđavniji Lojze Dobravec; odredili su mi posebnu sobu i mislim, da na početku nisam mogao dolaziti ni na zajedničke pobožne vežbe ni na ručak; ali polako se moje stanje ipak popravljalo zahvaljujući ne samo brigi duhovne braće i slovenačkih lekara, nego i njihovoj stručnosti i znanju.

Najpre me čekalo prijatno iznenađenje kod osobnog lekara Boštjana Hostnika, kojeg mi je izabrao ekonom Blaž Cuderman, i kojemu sam ostao veran sve do zlatne mise – godine 2022. On mi je odmah predpisao hlađenje bolne noge odnosno kolena: stavljati na bolno mesto obloge od leda i bolovi - koji su me mučili danima i noćima - brzo su popustili i prestali. Čudno, da se te jednostavne forumule ni u Pančevu ni u Bečkereku niko nije setio…

Zatim su me februara odveli u toplice Topolšica, koje su baš blizu Šoštanja, mesta koje je 9km od mog rodnog sela Šentilja. Dobio sam dva tedna banje, ali produžili su mi na tri. U toplicama – gde sam se vidljivo oporavljao – savetovali su mi da tražim još i za četvrti tedan. Zvao sam telefonom u Ljubljanu i javila se neka lekarka koja se začudila kako sam pozvao baš nju. Kad je čula moj zahtev, odmah je udovoljila rekući:

“Kako to da sta našli baš mene koja sam tako dobrog srca da nikome ne mogu ništa odreći. Samo deci dajemo četvrtu sedmicu - ali dobro, dobićete i vi." Nisam znao šta da kažem od radosti; bio sam joj izuzetno zahvalan, jer mi je ta terapija puno značila i ojačala me iz dana u dan.

U znak zahvalnosti tadašnjem osoblju Toplica upisao sam pre odlaska svoju izvornu pesmu slovostih „Toplice Topolšica“ u knjigu utisaka:

Toplice Topolšica (izvorni slovostih – 20.II.2001)	Banja Topolšica (prevod)
Tam daleč pod hribi Šaleške doline Osamljena jasa očem se odkriva: Pod Raduho temno in strmim Smrekovcem Lepota – odsvit je nebeške modrine. Izvira zdravilni izvirk iz globine – Ceniti ga znajo bolniki nesrečni: Enako v veselje je mladim in zdravim – Trpeči hite sem iz vse domovine. Očara turiste iz daljne tujine Prijaznost osebja, sestra in zdravnikov, Okolje zeleno in jed okrepčilna, Lepote narave in srčne vrline. Še enkrat jim v hvalo zapoj melodijo Izletniški raj si – Topolšica krasna! Cvetijo tu rože dobrote, ljubezni – naj Angelski zbori te blagoslovijo!	Tamo, daleko ispod brda Šaleške doline Očima se otkriva samotni proplanak: Pod Raduhom mračnom i strmim Smrekovcem, Lepota, koja je odraz nebeskog plavetnila. Lekovito vrelo izvire iz dubine – Nesretni bolesnici ga znadu ceniti: Jednako je radost i za mlade i zdrave - Trpini navaljuju iz cele domovine. Očarava turiste iz dalekog inostranstva Ljubaznost osoblja, sestara i lekara, Okolina zelena, a hrana osvežavajuća, Lepote prirode i vrline srca. Zapevajte im pesmu još jednom u hvalu Vi ste raj za odmor - Topolšica prekrasna! Ovde cveta cveće dobrote i ljubavi – Blagoslovili vas anđeoski zborovi!

Tako je bilo u tom divnom letovalištu usred smrekove šume u godini 2001. Kada sam zbog slomljene noge opet došao u istu postojbinu posle četiri godine, nisam dobio ponovno istotako ugodan utisak: ljubaznost osoblja kao da se smanjila, a kada sam tražio produžetak tretmana, nisu mi ni dali da telefoniram u Ljubljanu, jer, kako su rekli, ionako neću dobiti ni treću, a kamoli četvrtu sedmicu; a šta da kažemo o nastavku terapije, koju su ranije stručno i brižno izvodili u ljubljanskoj „Soči“ – ništa više od svega toga – sve su to levi libarali ukinuli!

U Topolšici smo tada imali vremena na pretek. Istina je, međutim, da su nas zaposlili terapijama, i inače vrlo ozbiljno. Maserka je dolazila svako jutro rano zimi na masiranje i to iz Dobrne! Ali nije dobro obradila samo mene, kad mi je stručno masirala vrat, nego i druge.

Bilo je tu i vojnika na civilnom služenju vojnog roka. To su bili vrijedni momci koji su pomagali u svakom pogledu, jer tu je bio i centar za oboljele od multiple skleroze. No, za njihove mlade snage nije uvijek bilo dovoljno posla, dosađivali su se i razgovarali, što je naravno smetalo osoblju. No načelnik je bio odlučan i stavio natpis u prostoriji: “Ako nemate što raditi, nemojte to raditi ovdje!” I očito je pomoglo.

Ponekad su mi dolazila i braća i sestre, jer Topolšica nije daleko od mog rodnog sela Šentilja. Neke od njih vozili su i nedjeljom na misu - ali ja se još nisam osjećao sposobnim za to, pa sam išao na misu u svoju sobu. Kako nisam žele da imam društvo koje bi me moglo ometati u sabranoj molitvi i služenju svete mise, ekonom Blaž Cuderman rado mi je uplatio razliku i tako sam zaista mogao na miru razgovarati s dragim Bogom.

Nakon toplica odveli su me na Rakovnik na njegu. Bilo je novo iznenađenje: svaki dan dolazio je taksi iz Soče i vraćao me natrag. Tako da mogu reći da je tretman bio zaista temeljit i učinkovit.

Napisao sam članak za časopis Zdravje gdje sam sve to opisao. Ne sjećam se jesam li i ja poslao. Nikad ga nisam vidio tiskanog. Naslov članka je bio: "Majko, ti si kao zdravlje!" Kako da ne budem impresioniran: takva briga i profesionalizam u Sloveniji kakvih je u ono doba nedostajalo - barem nekima - u Srbiji. Nisam li već negdje ranije spomenuo da je, zbog pogrešne politike tadašnjih čelnika, bila pogođena sankcijama i embargom.

Blagoslov kuća i vernika 137

Prilikom blagoslova kuća moguće je ujedno doći u vezu s najosetljivijim skupinama vernika, a to su bolesnici, posebice oni koji su vezani za krevet. Za neke ljude dom je bolje rješenje nego biti kod kuće gdje im ne mogu ili ne žele poslužiti kako treba.

Nisam kao mlad sveštenik mogao zamisliti da nije tako lako okrepiti dušu bolesnika, da tome često stoje na puto mnoge prepreke; zli duh dobro zna da se bliži kraj čovekova zemaljskog života i napreže sve svoje sile da spreči njegovo obraćenje. U tome mu katkada crnome pomaže obitelj, koja ne poziva sveštenika k bolesniku, ili u praznoverju sprečava njegov dolazak, misleći da će bolesnik zbog toga umreti. Čovek je naravno slobodan u donošenju odluka: ali prijateljski pristup, poniznost i molitva puno pomažu; ipak to ne uspe uvek i tada sam bio mnogo tužan i razočaran.

Moja prva služba bila je u Cerknici. Mnogo puta ipak, čak i tamo gdje nije bilo nade, dogodilo se da se bolesnik pomiri s Bogom.

Imao sam sreću gotovo sve bolesnike pripremati za odlazak na onaj svet tekom službovanja u Bučki, koja je tada brojala nešto manje od 600 stanovnika. Pravo je čudo da je u ovoj župi, koja se u staroj Austriji smatrala liberalnom, i staro i mlado išlo na misu u osam i deset: crkva svetoga Matije gotovo uvek bila je puna. Ali nastojao sam im uvek pronaći zanimljivu priču i primer iz života te temeljito objasniti neku versku ili moralnu istinu – a kako su slušali dečki okupljeni na koru, pa i pevači, koje je vodila neumorna Mimi; ona je znala sve stare pesme napamet..

Kad sam 1975. došao u Beograd, u novoosnovanu župu na Karaburmu, odmah sam primetio da dolaze samo prijaviti sprovode – a svi su umrli neproviđeni. Zato sam krenuo da blagoslivljam kuće u gradu Beogradu, kao i preko Dunava, jer smo i duhovno opskrbljivali ovaj deo: u Borču, kao i u okolnim naseljima kojih je dosta: Krnjača, Vrbovski, Jabučki. rit, Glogonjski rit, Ovča.

U Krnjači sam sreo jednog starog pravoslavnog sveštenika koji je slično kao ja putovao po ovim selima, gde je u to vreme bilo mnogo nekrštenih – i krstio ih je odmah kod kuće. Kako onde nije bilo crkve, svoju je kuću u Krnjači preuredio je u crkvu – koja i danas stoji. Vlast mu je pretila da će srušiti "crkvu na crno" - a on je rekao: "Ako to učinite, odmah će u inozemstvu saznati za vašu netrpeljivost" - i crkvu nisu srušili.

U Borči - gdje je 14. septembra slava za Uzvišenje svetoga Križa, dobro smo se slagali i s pravoslavnim popom Perom, inače Rusom po rodu. Posećivali smo se za vreme svečanosti. Ovaj gorljivi sveštenik rekao je da i on posećuje bolesnike - ali ih se boji podsetiti na primanje sakramenata, da se ne bi uplašili. Rekao sam mu da im to spomenem prvom prilikom i da oni uglavnom prihvate poziv. Često se članovi obitelji više boje pozvati sveštenika nego sam bolesnik, zbog praznovernog straha da će bolesnik umreti: ali Isus ne donosi smrt, nego zdravlje i život, život večni.

To praznoverno krivoverje može otkloniti samo revni dušni pastir redovitim posećivanjem svih bolesnika. Tada obitelj i drugi postaju uvereni da Isus ne donosi smrt, već upravo suprotno; ali tamo gdje sveštenik posećuje samo smrtno bolesne, smrt obično sledi nakon takve posete, ali ne i zbog nje.

Kad sam pun novih planova stigao u Srbiju 1975., tražili su jednom krstim neko dete u Borči: majka mu je bila pravoslavka, otac katolik. I ja sam, prema ondašnjoj pretjeranoj slovenačkoj pokoncilskoj praksi, zahtevao temeljitu pripravu (ali oni su inače bili dobri vernici). Otac Pero mi nakon otprilike mesec dana priprema kaže:

„Što komplicirate stvari – krstite ovo dete; inače ću ga ja!" Nisam više oklevao na njegovu reč. Potrebna je doduša priprema roditelja i kumova, ali sam uvideo, da se je treba prilagoditi glede na okolnosti.

Shvatio sam brzo, da su istinite upute svetog Franje Saleškoga, koji je rekao: „Sakramenti su bolje spremljeni u rukama koje ih dele širokogrudno nego u rukama sveštenika, koji ih deli uskogrudno“.

Svakodnevna praksa je to potvrđivala kao i to da moramo imati poverenje u ljude, a naročito u kolege-sveštenike. Meni se dogodilo to, da smo krizmali nekoliko dece u Borči za vreme biskupa Junga; moj naslednik na Karaburmi nije hteo jednoga od njih venčati, da tobože nije krizman, makar mu je dokazivao, da je bio na krizmi za vreme mog službovanja.

Jednu drugu staricu Slovakinju posećivao sam u nekoj šumici kod PKB-Padinska Skela, i posle nekoliko poseta sam je i krstio i pričestio. Kad je ona umrla moj drugi naslednik na Karaburmi nije je hteo sahraniti, jer da tobože nije katolkinja…

Milicajac u bolnici 138

Slično sam postupio i nakon dolaska u Mužlju: na prvom mestu je bila poseta veroučenika i bolesnika, a cele porodice za vreme blagoslova kuća.

Od dobrih ljudi sam saznao da je jedan čovek iz Mužlje teško bolestan i da leži u bolnici na hirurgiji. Bio je 29. novembra 1984., na državni praznik. Išao sam mu u posetu biciklom, ali je usred puta spao lanac. Nisam razumeo tihu opomenu i nastavip prema nekadašnjoj hirurgiji. Na odelu se odjednom digla uzbuna – pozvali su i milicionera. Kasnije sam saznao da je tamo radila jedna bezbožnica koja nije volela sveštenike – ni katoličke ni pravoslavne – i pozvala je policiju.

Otišao sam s milicajcem u prijemnu sobu, gde mi je rekao da je morao doći jer je bio pozvan. Pitao me što se desilo. Rekao sam da sam čuo da na ovom odelu leži teško bolestan jedan naš vrlo gorljivi vjernik (što možda baš nije bilo sasvim tačno), i posetio sam ga. Taj milicajac je imao puno razumevanja i pitao me znam li već mađarski. Rekao sam mu da razumem vrlo malo, a govorim čak i manje.

“Moja žena je također Mađarica. Mađarski je težak jezik, zar ne?’ Naravno, radosno sam se složio s njime. Oprostio sam se od njega s uputom da u posetu bolesnicima budem vrlo obziran i vrlo oprezan, što sam mu rado obećao. Inače, u to vreme sami delatnici i lekari nisu imali ništa protiv poseta sveštenika, pa se moglo barem nešto učiniti po tom pitanju.

Drugom prilikom posetio sam besvesnog bolesnika na odelenju "Nervno". Nisam mu mogao pomoći drugčije, nego da ga samo pomažem svetim uljem i brzo sam otišao iz bolnice. Nakon nekoliko meseci moj pravoslavni kolega Anđelko ispričao mi je što se zatim dogodilo:

Kad sam stigao jednoč u bolnicu, vratar me nije pustio unutra. Bio sam odevena u mantiju kao i obično. Pa sam upitao: „Zašto me ne puštate unutra?“ – „Zato što neovlašteno posećujete bolesnike. Nedavno ste bili kod jednog takvog pacijenta, a zatim ste u žurbi napustili bolnicu.« „Ali to nije tačno; ja posjećujem naime samo svoju suprugu, koja leži na jednom drugom odelenju. Druge pacijente u bolnici ne posećujem.” Tako je i bilo. U obilasku bolesnika u bolnici nisam imao konkurenciju ni među pravoslavnim ni među katoličkim kolegama. Ali bilo bi dobro.

Naravno, stanje se znatno popravilo nakon demokratskih promjena, najpre 1989., a zatim 2000. godine. Katolika u Bačkoj ima više, i tako tamošnji sveštenice uglavnom – osim u Novom Sadu – imaju nesmetan pristup vernicima.

Korona je zacementirala ove posjete. Iako je glavna opasnost prošla, barem zasad, u mnogim je mestima i danas na snazi u bolnicama zabrana poseta svima, pa tako i sveštenim licima. Žalosna je to činjenica, jer ostavlja u izolaciji sve, ne samo covid-bolesnike, upravo onda, kada bi dobre i utešne reči, ali i duhovna okrepa kroz molitvu i sakramente, bile najpotrebnije.

Godine 1985., kada sam bio u posjeti, primijetio sam u podrumu zgrade stare Ginekološke klinike u Zrenjaninu papir s natpisom: "Sveštenim licima ulaz zabranjen". Tu zabranu sam protumačio na sledeći način, rekavši da se ona naravno odnosi na članove komunističke partije jer ju je ta stranka odredila. Ali ja nisam njihov član pa se to na mene ne odnosi. I po mogućnosti nastavio sam posećivati bolesnike, što im je donosilo mnogo duhovne radosti i utehe, a mnogima je Isus i okrepio zdravlje.

"Korona je veliko zlo" 139

Sve do 1947. godine, kada su otkriveni streptomicin i drugi antibiotici, nije postojao učinkovit lek protiv tuberkuloze – i tako je umrla od nje gotovo cela moja rodbina; za usporedbu danas imamo celi niz cepiva protiv korone. U najkraćem mogućem roku sam se i ja vakcinisao Pfeizerovim cepivom i do sada sam primio tri doze. Neki ljudi iskorištavaju nezadovoljstvo javnosti hitnim merama protiv korone koje su ipak nužne kako bi barem malo suzbili opasnu zarazu.

Dapače, diljem sveta postoje celi pokreti nezadovoljnih ljudi koji odbijaju cepljenje, koje je do sada (2022.) jedini način uspešne zaštite od ove nove, nepoznate i podmukle bolesti, koja svakim danom odnosi nove žrtve: redovito među necepljenima, ali ponekad i kod starijih cepljenih, koje obično prati i neka kronična bolest. Za necepljene nema spasa ako ih napadne teži oblik covida-19.

Teško me pogodila smrt zbog korone moje sestričine Pavle iz Beograda, koja je bila zdrava ko dren, ali se nije htela vakcinisati – pa je zbog korone uskoro preminula; jednako i moj rođak Janko u Sloveniji nije bio vakcinisan, pa su se lekari tri mesece borili za njegovo zdravlje u Mariboru – i on je preminuo. Oboje nisu bili cepljeni – a ovaj mali ubod sigurno bi ih spasilo od prerane smrti! Istina je, doduše, da korona može napasti i cepljene: a završava ovaj oblik tragično, ako je osoba starija te ima i druge ozbiljne zdravstvene probleme. Općenito se pak smatra da vakcinisana osoba ne oboli od tako teškog oblika i da unatoč zarazi preživi; uz to se puno lakše oporavlja te snosi manje posledica. Stoga se vakcinisanje svakako preporučuje onima kojima je to dopušteno.

Od decembra 2019. godine već pratim širenje ove pandemije u kineskom Vuhanu i već od tada upozoravam prijatelje i poznanike da budu oprezni. U Srbiji se bolest počela širiti 2021. godine, a od 15. marta do 6. maja čak je uvedeno izvanredno stanje koje je barem malo obuzdalo zarazu.

2020. napisao sam pesmu o koroni i kao božićnu i kao uskrsnu čestitku na mnogim jezicima – ali s obzirom da još nije bilo vakcine, nisu baš mnogo optimistične. Tada, na Božić, 25. decembra 2020. na Zemlji je živelo 7.834.543.258 ljudi, od čega je 80 002 079 bilo zaraženo koronavirusom, 1 753 792 umrlo, a 56 341 152 ozdravilo. ^[10]

Če te pogubi korona (črkostih slovensko)	Ako umreš od korone (slovostih srpsko-hrvatski)	Dangerous a corona (acrostic English)	Ha megtámad a koróna (betűvers magyarul)
Če napade te korona Eh - ne bije že plat zvona! Ti pomaga, da še dvomiš? Enkrat pa si roke lomiš! Prejmi nase križ trpljenja – Oznanjuj vest prerojenja, Glej ponižnost Betlehema! Upanje ves svet prevzema. Bolj ko prazno slamo mlatiš – In z nikomer se ne bratiš: Kaj ti mar kovid skrivnostni – On je tu – Bog vsemogočni! Rad' se med seboj imejmo, Odpustimo vsem brezmejno. Naj objame nas ljubezen – Ah – končana bo bolezen!	Ako umreš od korone? Kad sva zvona ti zazvone: Onda valjda upitaš se: Uj, odakle snašla mene? »Možda po sredi je greška: Redovno raskužim ruke, Eto, maska nije teška. Što – sa nikim se ne družim? Ovo ti je glavna mana: Da sebično sebe maziš. Kad je duša puna rana – Onda svoje pravo tražiš. Red je, da se Bogu moliš, Obilaziš ucviljene: Neka leči Božić-Bata Evro-narode, i mene!	Dangerous coronavirus Anxsious now is whole humankind. Nobody is safe from illness, – Grows a number of funerals. Everybody entertains hope: Rather vaccine as infections! Others help to luckless persons Under heavy circumstances. Save souls, bodies - lovely Savior! All we hope rescue from Jesus: Covid is not invincible, Only love overcomes despair. Redeemer is for us born – Over illness, death governs. Not be afraid of anything; And we wish you: Merry Christmas!	Ha megtámad a koróna Akkor baj lesz rokonságnak – Mert nem bírnak látogatni Engem a kovid kórházban. Gonosz kétségbeeséssel Téríthet az igaz útról - Ámde bizalommal fordul Máriához lelkem, szívem. A Szűzanya oltalmazónk, De a Fia mi Megváltónk, Ki gyógyítja betegséget, Orvosolja sebeinket. Reménykedjük Karácsonykor: Óhaj repül Istenünkhöz: Nagyon bánjuk bűneinket – Akkor irgalmazzon minket!

Korona je veliko zlo naslov je akrostiha iz proleća 2020. Unatoč optimističkim predviđanjima nekih da će korona biti gotova za mesec-dva, bio sam u pravu kad sam smatrao da će trajanje ove nepoznate bolesti biti produženo; i doista je tako bilo. Ipak pronašli su ne samo jednu vakcinu koja može spasiti život. Tako su hvala Bogu 27. decembra 2020. počeli s cepljenjem u EU – a u Srbiji već pre Božića. Predsednik Aleksandar Vučić potrudio se nabaviti sve postojeće vrste: rusku, kinesku, Pfeizer i Astra Zeneca.

Korona ga krona zelo! (črkostih slovensko)	Korona je veliko zlo! (slovostih srpsko-hrvatski)	Mysterious corona-virus! (acrostic English)	Koronavírus nem tréfa! (betűvers magyarul)
Korona ga krona zelo Obup se razširja po spletu Resnično, novice nas žro Ostajamo zbegani v svetu. Nikar se starina ne boj, A tudi mladina zaupaj. Gospod je življenja s teboj Alelujo veselo zaukaj. Zakaj se korone bojiš? Lahko da nevarnost ti žuga: Obenem pa grešno živiš – Ko da sta s hudičem si druga. Razvijajmo slogo, pomoč Ogibajmo greha se, mraka Naj sveti Velika nam noč, A krona nebeška nas čaka!	Korona je veliko zlo. Oh, uznemireni su ljudi. Razmatrajmo svi zajedno - Ostanimo smirene ćudi. Ne plašimo bolesti se: Al oprez će čuvat nam leđa - Jer zloća opasnija je: Energiju, ljubav nam vređa. Veselimo Uskrsu se. Ekološki priroda blista. Lišavamo suvišnog se: Kad duša je kreposna, čista. Ojačajmo slogu, pomoć, Zar nije to prilika prava? Ljubaznost je duhovna moć - Osmišljena, divna i zdrava.	Mysterious Corona virus sows a death Yet, everyday over whole the world; So mankind race not without great reason Terrible days in isolation survives. Equally as in Chine now in America Risky situation worse is from day to day. In Christ we only give hope with sincere heart Obeying to the strict measures of state. Ululate painfully on funeral of dears So many people, every day more, more, Corona brought harmony to enemies - Organize defense against common peril. Resolve that all peoples in love will live, Obvious sign God’s benediction will be. Now congratulate I from heart on Easter day - Angels protect you on your quotidian way!	Koronavírus nem érti a tréfát! Orvosság semmilyen nem létezik ellen Rendezvény, társasság elmarad majd minden, Olvasván szentírást – gazdagabb lesz szellem. Nagyon kell vigyázni, veszélyt elkerülni Akkor Üdvözítő nyújthat segítségét, Vele még mindennap lehetne örülni, Írta a szívünkbe mennyből üdvösségét. Rend legyen, tisztaság, védett kéz és arcunk, Ugyan, majd közelebb leszünk az imában. Sötétség, gonoszság távol legyen tőlünk, Tudjuk: uralkodik Isten a világon. Rábeszélj embertársadat a jóságra, Énekelj, Húsvétot vidám gratulálva, Félelem nem lesz több – jött már az Egyházra Az ki feltámadott – békéjét kínálva.

Neki ljudi danas strahuju od cepljenja, govoreći da uzrokuje neplodnost. To nije istina, nego obrnuto: naime, 90% onih koji su preboleli teški oblik korone postalo je neplodno. Glavni uzrok neplodnosti nije korona, već neprijateljski odnos prema životu. Ako neko živi pre braka kao da je u braku, a u braku kao da je slobodan, je li to poticaj za prihvatanje dece? Da ne govorimo o pobačaju, koji neki pokreti smatraju “pravom na vlastiti trbuh” – a ne uzimaju u obzir da i nerođeno dete ima pravo na život. Zatim kontracepcija, pa istospolni brakovi – zato nema dece!

Trebamo se vratiti Božjem i prirodnom zakonu, pa će prestati korona, rat i nemoral – a deca će rasti sa poverenjem u Boga i bolju budućnost.

Srebreni jubilej 144

U Bečkereku 29. maja 2022. održana je 25. godišnjica osnutka Devojačkog zavoda Karolina Szathmáry. Svečanost je započela misom zahvalnicom koju je predvodio biskupov zamenik László Gyuris, a misi su nazočili protonotar Jenő Tietze, sveštenici József Mellár, Sándor Hajdú, verbit Elija Ohoiledwarin te salezijanci Stanko Tratnjek, Rafo Pinosa i Janez Jelen.

Generalni vikar je u svom govoru spomenuo kako je nekoć njihova učenica bila i službenica Božja časna sestra Marija Margita Bogner (1905.-1933.), rodom iz obližnjih Melenaca. Ona svojom poniznošću, strpljivošću i vedrim podnošenjem neizlečive bolesti može biti uzor ne samo duhovnim osobama, nego svim vernicima. Zahvalio je požrtvovnim sestrama za ovih 25 godina, jer već četvrt veka ovde postoji devojački internat u koji su ih slali brižni roditelji znajući da su u dobrim rukama.

Sestra Gizela Rácz osvrnula se na početke i spomenula naputak utemeljiteljice: „Ahova Isten küld, oda áldása is elkisér“ („Kamo god vas Bog pošalje, njegov vas blagoslov prati i doživetćete njegovu milosrdnu ljubav.“) 2. jula 1996. u Budimpešti provincijalka Mária Jozefina i njezine savjetnice odlučile su pozvati devojke iz udaljenih krajeva Vojvodine u praznu kuću na Cara Dušana 59 u Bečkereku kako bi očuvale i ojačale svoju versku, kulturnu i narodnu svest. "Odmah sam stavila ovaj poticaj u Božje ruke, i on je učinio divna dela kroz naše ruke."

Predsednik vojvođanske skupštine István Pásztor u svom je govoru zahvalio katoličkim sestrama i svim požrtvovnim suradnicima na njihovom izvanrednom svedočanstvu: »Mislim da ovde u Bečkereku izuzetno važnu ulogu imaju dve crkvene ustanove: dečački zavod Emavs u Mužlji, koji vode salezijanci, i devojački, koji vode sestre notredamke.«

Provincijalka Maria Andrea Ivanics osvrnula se na daleku prošlost, kada je utemeljiteljica reda Marija Terezija Gerhardinger odlučila prihvatiti poziv tadašnjeg čanadskog biskupa Aleksandra Bonaza (biskup od 1860. do 1889.), te tako je sedam sestara osnovalo 1880. u Velikom Bečkereku školu za siromašne i napuštene devojke.

Usledila su uverljiva svedočanstva nekadašnjih pitomica sa zaključkom: "Našla sam dobro vaspitanje i iskrene prijateljice koji su mi blago za celi moj život."

Zanimljivo otkriće iznio nam je restaurator Miodrag Mladenović iz Restauratorskog zavoda u Pančevu, koji je obavio izuzetno zahtevan posao. Stare građevine, slike, freske i kipovi zahtevaju prave stručnjake koji razumeju problematiku. Tako je krenuo u obnovu 140 godina stare slike koja je zatečena zapuštena kod obnove nekadašnje sestarske škole.

Ponekada kod restauracije građevina, slika i kipova, koriste se naručioci te izvođači jeftinim rešenjima za njihovo uništavanje, jer nestručnim licima poveravaju posao koji ne poznaju ni naručioci ni izvođači.

Originalni kipovi, freske i slike baroka, klasicizma i drugih starijih stilova izrađeni su i oslikani tako precizno kao da se radi o čipki, litografiji ili fotografiji. Nestručnjaci ili šušmari ih preslikavaju grubo, neprecizno i površno, tako da se vide potezi kista, pa čak i ostaci boje, kao da je reč o impresionističkom umetničkom delu, a onda oni dobro naplaćuju svoj nestručni rad, iako tako "restauriranim" površinama nedostaje preciznost i postojanost boja počinivši štetu, koju je gotovo nemoguće ispraviti.

Isto vredi i za pozlaćivanje. Stari su umetnici neke delove pozlaćivali metodom matiranja, druge kovali, na treće lepili zlatne listiće, četvrte bojali zlatom - sve je imalo svoje značenje i davalo umetničkom delu neponovljivi sklad. Naopako i nestručno restaurirani kipovi i slike postaju poput jeftinog "kiča" jer su zapravo preliveni bojom.

Na ovoj jednoj slici restaurator je otkrio neverovatne detalje. Samu sliku je 1880. godine nacrtao Josef Keβler (ili József Keszler 1827.-1887.), slikar nazarenske škole, koji je izradio mnoge značajne portrete onog vremena.

Primetio je da biskup na slici ne predstavlja Karla Boromejskog, kojeg poznajemo iz njegovih portreta. Karel, zamaknut u nebeske visine, koji samo baci pogled na sestre (gore desno) ih šalje da brinu za napuštene devojke (dolje), za koje ih mole njihove siromašne majke (gore levo) - očito je neko drugi. Usporedbom suvremenog portreta poznatog bečkog slikara Lea Reiffensteina (1856.-1924.) koji su nakon smrti doneleo kao litografiju novine Vasárnapi újság 1889. godine, može se zaključiti da je služio kao uzor Karlu Boromejskom sam čanadski biskup Aleksandar Bonaz (1812.-1889.), koji je od 1860. biskupovao u Temišvaru. Biskupija je tada obuhvaćala današnji Temišvar u Rumunjskoj, Segedin u Mađarskoj i Veliki Bečkerek u Srbiji.

Restaurator Miodrag Mladenović potvrdio nam je uverenje koliko je stručna restauracija starina zahtevan ozbiljan posao, jer su praktički sve oltarne slike umetnine velike vrednosti, kao i kipovi i oltari. O tome govori i njegova knjiga: "Borromeo szent Károly ikonjának új éléte" ("Novi život slike svetog Karla Boromejskog").

Nakon ručka je predstavljena knjiga o karitativnom delovanju sestara Notre Dame, autora Ferenca Németha, pod naslovom: „A leánynevélés szolgálotában“ („U službi obrazovanja devojaka“).

Kad smo slavili ovaj srebreni jubilej časnih sestara, u sećanje su mi došli lepi dani raznih jubileja, na primer stogodišnjica mužljanske crkve 2002., pa stogodišnjica one male divne kapele na Bučki, koju je poslikao umetnik Cej, kao i maje srebrene mise 1997., koju sam proslavio u svom rodnom selu Šentilju, pa onda u Škocjanu i na Bučki, a i na Polzeli i na Paškom Kozjaku kod svog školskog druga Toneta Krnca.

Zlatni jubileji 146

U svetom pismu jubilej označava posebnu godinu oproštenja greha i potpunog oprosta kazne za njih. U Levitskom zakoniku, spominje se da se "jubilej" slavi svakih pedeset godina; tada treba osloboditi zarobljenike i robove, oprostiti sve dugove, vratiti imovinu prodanu od siromaha, a Božja se milost u to vreme obilno očituje (3 Ms 25, 8-13)

U Katoličkoj crkvi „sveta godina“ označava jubilarnu godinu oproštenja greha, pomirenja i obraćenja, pokore i svete ispovedi. Godina jubileja je Isusova godina oproštenja i Božje milosti. Prva takva jubilarna godina bila je pod papom Bonifacijem VIII., kada su hodočasnici navalili u Rim da dobijo stogodišnji oprost; na pitanje odakle im ta ideja odgovarali su najstariji, da su čuli od svojih predaka da se u Rimu svakih sto godina deli veliki jubilejni oprost. Pape su smanjile to na 50, a onda na 25 godina. Na pedeset godina slavi se dakle zlatni, na 25 godina srebreni jubilej: bilo bračnih drugova, svešteništva ili redovništva. 50-godišnji jubilej se tako naziva zlatnim, 25-godišnji srebrnim, 60-godišnji pak bisernim.

Ja ove godine slavim 50-godišnjicu svešteništva. Moj veliki prijatelj ljubljanski nadbiskup Stanislav Zore podsetio me na još jedan jubilej, kojeg također slavim ove godine, a to jeste biserni jubilej mog redovništva, ta 16. avgusta 1962. na Reci sam položio prve redovničke zavete. Da bi ove milosti ne ostale samo meni, želim ih podeliti najprvo sa svojom subraćom svećenicima i redovnicima, a zatim i sa svom rodbinom i svim ostalim vernicima, naročito onima, kojima sam služio tokom svog svešteništva kao duhovni pastir sa željom, da bi mladi osetili lepotu ovog poziva te me možda i nasledovali u svetoj službi Bogu i bližnjemu.

Mnogi su me pitali gde sam slavio ili gde ću slaviti taj zlatni jubilej. Nešto ste mogli zaključiti već iz ovoga, što ste pročitali u ovoj spomen-knjizi. Ipak ću ovde redom nabrojiti sva ona mesta; ako je Božja milost sveopšta i bez granica, neka bude i naše veselje sveopšte i obuhvati sve više ljudi. U Sloveniji dali smo zahvalu Bogu za 50-godina milosti u mom rodnom selu Šentilju, kao i u susednoj župi Polzeli, iz koje upravljaju Št.Andraž i Goru Oljku, pa je bila svečanost i tamo. Moja pokojna majka je rodom iz Podlipe pri Vrhniki, pa je bila zlatna misa i u ta dva mesta.

Moje prvo radno mesto je bilo u Cerknici, i najzad sam imao svečanost tamo. Najlepše dane svog svešteništva proživio sam u Bučki, kuda sam išao iz Škocjana na Dolenjskom – i tamo se susreo sa svojim bivšim ministrantima i veroučenicima – Bogu hvala za sve molitve i darove, također jednu divnu štolu! Župnik Milan Kavčnik samoga sebe je prešao u nastojanjima da dobro pripremi zlatnu misu: nije zaboravio ni mlajeve pred crkvom, a došao je i stručni fotograf Žnidaršič, koji je napravio stručne slike visokog kvaliteta. Nakon mise delili su ministranti prigodne sličice, a ja sam delio spomen-knjigu „Bog vse obrača na dobro“. Tom prilikom posle mnogo godina mi se predstavili moji dragi ministranti ispred 50 godina, kao Lojze Logar i Marjan Kovač, pa i Tone Cvetko, što me dakako mnogo obradovalo. Posle svečanog ručka u župnom dvoru posetio sam nekadašnjeg sakristana Janjevca Mihu Gucića i ujednu mu čestitao bližnji imendan, i pozdravio također njegovu brojnu porodicu.

Ako se nekome čini mnogo toliko slavlja, neka se seti one poslovice koja kaže, da je mnogo, ako se ljudi svađaju, mrze ili tuku. U današnje sumorno vreme nema mnogo slavlja i veselja, nego mnogo svađi i zavisti, jer ljudi neće da pomognu, nego da odmognu. Ako se mi vernici spremamo za večnu radost i slavljen na nebesima, trebamo znati slaviti i ovde na zpemlji, jer tada ipak svoje brige, želje i nade donosimo po rukama Majke Božje Bogorodice pred prestolje Božjeg milosrđa i nadamo se novih blagoslova. Ljudi danas znademo mnogo kritizirati i jadati se, a zaboravljamo veseliti se životu i živeti u nadu na pomoć Svevišnjega, koji nam obećaje nebeske radosti; misliti bismo trebali dakle više na radosne događaje i na Božju milost, zahvaljivati se za njegove milosti, a naročito jubileji – bilo sveštenički, redovnički ili bračni - jesu zlatna prilika za sve pozitivno, također za veću povezanost te klijanje novih duhovnih zvanja.

Ove godine slavim dakle svoj zlatni jubilej – svoju zlatnu misu – 50 godina svešteništva. Sastajali smo se s kolegama iz razreda - mislim svakih pet godina. Zbog udaljenosti i poslovnih obveza nisam uvek mogao prisustvovati tim sastancima. Povodom pedesete obletnice - 6. juna 2009. – nazočio sam susretu u Vili Široko kod Šoštanja, kuda me odveo svojim kolima brat Jož koji je bio tada domar u Domu kulture u Velenju.

Ovaj skup je bio zaista dobro pripremljen, a pokojni Edi Jan održao je govor. Između ostalog je rekao:

Okupili smo se danas na jubileju, jubileju sećanja na davne dane, kada smo svi radosni zavirili u nepoznati svet, kroz vrata našeg zajedničkog prebivališta; pre pedeset godina, svi u veselju, u veri u sebe, puni optimizma, zakoračili smo iz dvorišta naše škole, u vedra, svetla, nova vremena; da zvezde s neba skinemo, da se svet vrti oko nas i tako kako nam srce kaže!

Plesali smo, tkali, voleli se, radili, veselili se i molili, slast i gorčinu života uživali; dobili smo što smo zaslužili…

Neka oko danas osuši suzu sreće, suzu sjajne uspomene, da budemo sretni ti i ja i naša domovina!

Osmi razred završili smo u Starom Velenju 1959. godine.

Ja sam tom prilikom uz veliko oduševljenje okupljenih skupinu profesora (tada su još bili živi) i studenata pozdravio izvornim slovostihom kako sledi:

Leta hitro so minila nam mladosti,
Enkrat skupaj smo sedeli v isti klopi,
Polni skušenj smo sedaj, modrosti
In kar dobro se godi nam tu v Evropi.

Znova zbrani zvesti smo sošolci stari,
Leta upogibajo nam hrbtenico,
Ampak srce naše za starost ne mari,
Tovaršiji rad zapoje to zdravico.

Ista je slovenska mati nas rodila,
Je molitve, petja, govora učila:
Učna snov je naše znanje spopolnila:
Bilo nam je ko da bi dobili krila.

Istega smo dne iz šole se ločili,
Lepo nam je spet, ker tukaj nismo sami.
Enkrat bomo z angelci se veselili:
Jezus in Marija bosta vedno z nami.

Lepi zlati jubilej (izvornik)	Divan zlatni jubilej (prevod)
Brzo su prošle godine naše mladosti, Jednom smo zajedno sedeli u istoj klupi, Sada smo puni iskustava, mudrosti I ide nam dosta dobro ovde u Evropi. Mi smo nekadašnji školarci ponovo okupljeni, Godine nam savijaju kičmu, Ali naše srce ne mari za starost, Ovu zdravicu rado pevamo sa svojim drugovima. Ista nas majka Slovenka je rodila, Učila nas je molitvu, pevanje, govor: Materijal za učenje unapredio je naše znanje: Došlo je vreme da dobijemo krila. Istog smo dana otišli iz škole, Opet nam je drago jer nismo sami ovde. Jednom ćemo se s anđelima radovati: Isus i Marija navek će biti s nama.

Ti su susreti bili prekrasni, nažalost preretki. Do danas su nam se redovi toliko proredili da nas nema ko okupiti - kao što, primerice, imamo svakogodišnji susret sveštenika koji smo zaređeni 1972. Od njih 61, ove 2022. godine 26 nas je živih i radinih, koji smo slavili zlatnu misu - dok su u Sloveniji ove godine zaređena samo 4 mladomisnika!

Baš iz tih razloga imao sam zlatnu misu na više mesta: da ljudi čuju lepo pevanje crkvenog hora, kao i pobudnu propoved, koja će ih oduševiti za dobro a možda i koje mlado srce upaliti u ljubavi prema bližnjemu i Bogu, da mu se potpuno posveti.

Zanimljivo je bilo u vezi toga na Vrhniki. Tamo je bila zlatna misa u 9 sati, kada je divno pevao župski zbor, a imao sam i dva ministranta. Velika crkva svetoga Pavla bila je skoro puna, i na kraju mise su ministranti delili spomen-sličice, a ja knjigu zlatomisnikovih uspomena. Kad dođem u sakristiju – tamo puno ministranata. Ja u šali njima: „Ja sam već star, treba mi naslednik. Ali i papa je već star, skoro će u mirovinu: ko od vas bi hteo da ide za papu?“ Odmah su se javila trojica, i to od onih najmanjih.

U šali sam dakle rekao subraći, da je bila zlatna misa uspešna: biće toliko zvanja, da ih neće moći primiti u bogosloviju. Dao Bog, da bi uzniknulo barem jedno!

„Otac i učitelj mladih“ 149

Na kraju još i pesma, koju sam napisal u čast »ocu i učitelju omladine« - svetome Ivanu Bosku. Druge moje pesme i sastavke možete naćai na spletu na mojoj stranici Stebunik:

Oče in učitelj mladih (črkospev izvornik)^[11]	Oče, učitelju mladih (prevod)
OČE IN UČITELJ MLADIH 1.Oče in učitelj mladih, če bi spet med nas prišel, eno bi besedo šepnil v Uho in nežno nas objel: »Če zares Marijo ljubite In jo v čednosti posnemate: Tudi vam zajamčim milost, Enkrat v raj da pridete.« 2.Let že dvesto je minilo, Jezusu si rad sledil. Mati dala je vodilo, da Ljubit mlade si učil: »Če zares Marijo ljubite In jo v čednosti posnemate: Tudi vam zajamčim milost, Enkrat v raj da pridete.« 3.Ah, grozijo nam skušnjave, duša je v nevarnosti. In če prosimo zaupno, res Hitro nam pomagaš ti: »Če zares Marijo ljubite In jo v čednosti posnemate: Tudi vam zajamčim milost, Enkrat v raj da pridete.«	1.Oče, učitelju mladih, Čeznemo za tobom svi, Eto, pogledaj nas s neba, U Bogu sad sretan si: Često s mladima si igrao, I Mariju revno štovao. Tebe molimo, pomozi Eda dušu spasimo. 2.Ljubav tvoja dobrotvorna Urodila plodom je, Majka uvek neumorna, Lakšala ti brige sve. Često s mladima si igrao, I Mariju revno štovao. Tebe molimo, pomozi Eda dušu spasimo. 3.Ako dođu kušnje teške, Dođi, i ohrabruj nas, I kad zadnji čas nam kucne, Hvalićemo te na glas. Često s mladima si igrao, I Mariju revno štovao. Tebe molimo, pomozi Eda dušu spasimo.

Sklici

↑ Tone Tajnšek v Naš čas, 29. novembra 1992.
↑ viš – "Naš čas", Velenje, 05.11.1992.
↑ Zbogom za uvek – lepo more i Rijeka
↑ Ta del pesmi je bil prvič objavljen v glasilu "Zvon Marije Pomočnice" na Rakovniku, št. 3, 25. decembra 1969. Urednik je spustil naslednje tri kitice, ki se pa glasijo takole: multilingvalno je bilo dodano letos.
↑ »nil novi sub sole« - »nema ništa novo ispod sunca«
↑ »"Isus u štali se rodi" oziroma "Angeli so oznanili"«. Janez Jelen v youtube.com. 25. december 2009. Pridobljeno 25. decembra 2021.
↑ »Az Ige megtestesült«. Liturgikus Népénektár. Pridobljeno 26. septembra 2022.
↑ Dallam (Napev): Tárkányi-Zsasskovszky. Szöveg (Tekst): Simon Jukundián. Forrás (Izvor): ÉE 37 (112. oldal – 112. stran)
↑ BARTHLEMY, André: Cigányország útjain. [Stazama Ciganske zemlje.] Lámpás Kiadó: Abaliget, 1992. 191 s.
↑ »COVID-19 CORONAVIRUS PANDEMIC«. world meter. 25. december 2020. Pridobljeno 25. decembra 2020.
↑ Odziv na natečaj leta 2015. ob dvestoletnici don Boskovega rojstva *16. VIII. 1815 Becchi †31. I. 1888 Turin

[1] Tone Tajnšek v Naš čas, 29. novembra 1992.

[2] viš – "Naš čas", Velenje, 05.11.1992.

[3] Zbogom za uvek – lepo more i Rijeka

[4] Ta del pesmi je bil prvič objavljen v glasilu "Zvon Marije Pomočnice" na Rakovniku, št. 3, 25. decembra 1969. Urednik je spustil naslednje tri kitice, ki se pa glasijo takole: multilingvalno je bilo dodano letos.

[5] »nil novi sub sole« - »nema ništa novo ispod sunca«

[6] »"Isus u štali se rodi" oziroma "Angeli so oznanili"«. Janez Jelen v youtube.com. 25. december 2009. Pridobljeno 25. decembra 2021.

[7] »Az Ige megtestesült«. Liturgikus Népénektár. Pridobljeno 26. septembra 2022.

[8] Dallam (Napev): Tárkányi-Zsasskovszky. Szöveg (Tekst): Simon Jukundián. Forrás (Izvor): ÉE 37 (112. oldal – 112. stran)

[9] BARTHLEMY, André: Cigányország útjain. [Stazama Ciganske zemlje.] Lámpás Kiadó: Abaliget, 1992. 191 s.

[10] »COVID-19 CORONAVIRUS PANDEMIC«. world meter. 25. december 2020. Pridobljeno 25. decembra 2020.

[11] Odziv na natečaj leta 2015. ob dvestoletnici don Boskovega rojstva *16. VIII. 1815 Becchi †31. I. 1888 Turin

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]