Uporabnik:Stebunik/peskovnik68 - Pavel Stojčević

2sl Pavel Stojčević multi okno 17.vii.2026

3sl Pavel Stojčević okno multi 19.vii.2026

Za druge pomene glej Pavel.

Njegova svetost Pavel patriarh srbski
pokojni beograjsko-karlovški nadškof
Patriarh Pavel oktobra 1992
Domače ime	Gojko Stojčević
Cerkev	Srbska pravoslavna Cerkev
Nadškofija	Beograjsko-karlovška
Izvoljen	1. december 1990
Konec službovanja	15. november 2009 (umrl)
Predhodnik	German
Naslednik	Irenej
Redovi
Duhovniško posvečenje	1954
Škofovsko posvečenje	1957
Osebni podatki
Rojstvo	Gojko Stojčević (1914-09-11)11. september 1914 Kućanci (Troena kraljevina Hrvaška-Slavonija-Dalmacija, Avstro-Ogrska danes: Hrvaška)
Smrt	15. november 2009 (2009-11-15) (95 let) Beograd, Srbija
Pokopan	Beograd Rakovica
Narodnost	Srb
Vera	pravoslavec
Alma mater	Univerza v Beogradu Pravoslavna teološka fakulteta v Beogradu Univerza v Atenah
Insignije
Grb osebe Stebunik/peskovnik68 - Pavel Stojčević

Pavel Stojčević ali patriarh Pavel (srbsko Павле/Pavle, latinsko Paulus, angleško Paul; rojen kot Gojko Stojčević srbsko Гојко Стојчевић/Gojko Stojčević); * 11. september 1914 Kućanci, Troena Kraljevina Hrvaška-Slavonija-Dalmacija, danes: Hrvaška; † 15. november 2009 Beograd, Srbija) je bil pravoslavni menih, škof in patriarh ter poglavar Srbske pravoslavne Cerkve od 1990 do 2009.

Njegov celotni naziv se je glasil:

Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман/Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin German ("Njegova svetost nadškof peški, metropolit beograjsko-karlovški in patriarh srbski, gospod German").

Pred smrtjo je bil najstarejši živeči verski poglavar vzhodnega pravoslavja. Zaradi slabega zdravja je nazadnje bival na Vojaško-medicinski akademiji v Beogradu, njegove dolžnosti pa je opravljal črnogorsko-primorski škof Amfilohij.

Življenjepis

Mladost in šolanje

Pavel se je rodil kot Gojko Stojčević 11. septembra 1914 v vasi Kućanci blizu Magadenovca, takratnem delu Avstro-Ogrske, danes Hrvaške. V otroštvu je izgubil oba starša in ga je vzgajala teta. Po končani osnovni šoli je maturiral na gimnaziji v Beogradu, nato pa študiral v semenišču v Sarajevu. Po končanem semenišču se je vpisal na Univerzo v Beogradu, kjer je vzporedno študiral teologijo in medicino. Medicino je opustil, a je leta 1942 diplomiral iz teologije. Med drugo svetovno vojno se je zatekel v Samostan sv. Trojice v Ovčarju in se pozneje preselil v Beograd.

1944 je bil zaposlen kot učitelj in vzgojitelj v domu za begunce v Bosni v Banji Koviljači. Ko so se nekega dne otroci kopali v reki, se je en deček začel utapljati in Gojko je skočil v hladno vodo, da bi mu pomagal. Kmalu je hudo zbolel "na pljučih" in zdravniki so ugotovili takrt neozdravljivo jetiko, in so mu napovedali še tri mesece življenja. Nato je odšel v Samostan Vujan, kjer je nekaj časa živel ločeno od drugih menihov in mu je uspelo premagati bolezen. V zahvalo je izrezljal in samostanu podaril lesen križ.

Po vojni je delal v Beogradu kot gradbeni delavec, a je zaradi slabega zdravja leta 1946 odšel v samostan Blagoveštenje v Ovčarju, kjer je napravil meniške zaobljube kot Pavel. Med letoma 1949 in 1955 je v tem samostanu služil kot hierodiakon, pozneje pa v Samostanu Rača. Leta 1954 je bil Pavle posvečen v duhovnika. Istega leta je bil povišan v protosindžela, leta 1957 pa v arhimandrita.

Med letoma 1955 in 1957 je Pavel odšel na podiplomski študij na Teološko fakulteto Atenske univerze v Grčiji, kjer je doktoriral iz Nove zaveze in bogoslužja.[2]

Navedek

“ „Zmiju gladi, a ispod nje se vadi!“
„Kačo božaj, a izvleci se izpod nje!“ ”

Glej tudi

• Srbska pravoslavna Cerkev
• Seznam srbskih cerkvenih poglavarjev
• Seznam srbskih pisateljev
• Nadškofija Beograd-Karlovci
• Nadškofija Beograd
• Seznam papežev
• Beograjska medvojna krščanska arhitektura

Nadaljnje branje

(srbsko)

• Ацовић, Драгомир (2013). Слава и част: Одликовања међу Србима: Срби међу одликовањима. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1750-2.
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012a). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 1. Београд: Манастир Сланци.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012b). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 2. Београд: Манастир Сланци.
• Пузовић, Предраг (1997). Раскол у Српској православној цркви: Македонско црквено питање. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
• Пузовић, Предраг (1999). »Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање«. Вардарски зборник. 1: 155–173.
• Радић, Радмила (2002a). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 1. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Радић, Радмила (2002b). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 2. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Јањић, Јован (2018). Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000). НИД Компанија "Новости" ад - Београд. ISBN 978-86-7446-272-0.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 2. Минхен: Искра.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 3. Келн: Искра.

(angleško)

• Branson, Louise (1999). Milosevic: Portrait of a Tyrant. Free Press. ISBN 0684843080.
• Djukić, Slavoljub (2001). Milošević and Marković: A Lust for Power. McGill-Queen's University Press. ISBN 0773522166.
• Perica, Vjekoslav (2004). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. Oxford University Press. ISBN 0195174291.
• Sells, Michael A. (1998). The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. University of California Press. ISBN 0520216628.
• Ramet, Sabrina P.; Pavlaković, Vjeran, ur. (2007) [2005]. Serbia Since 1989: Politics and Society Under Milošević and After. Seattle: University of Washington Press. ISBN 978-0295985381.
• Thomas, Robert (1999). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s. C Hurst. ISBN 1850653674.
• Velikonja, Mitja (2003). Religious separation and political intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press. ISBN 9781585442263.
• Fox, Robin (3. december 2009). »Patriarch Pavle obituary«. The Guardian.

Zunanje povezave

(srbsko)

• SRPSKI PATRIJARSI (7): German Đorić - graditelj Hrama Svetog Save | Kurir
• Герман Ђорић |Српска енциклопедија
• Brus ONLINE - Sećanje... Patrijarh German (19.08.1899 — 27.08.1991 — VIDEO)
• U susret izboru novog poglavara SPC (2): Prvi po časti i žrtvi - Vesti online

(angleško)

• German Dorić of Serbia | Orthodoxwiki

German Đorić ali patriarh German (srbsko Герман, angleško Herman; rojen kot Hranislav Đorić srbsko Хранислав Ђорић/Hranislav Đorić); * 19. avgust 1899 Jošanička Banja Kraljevina Srbija, danes: Srbija; † 27. avgust 1991 Beograd, Jugoslavija, danes: Srbija) je bil pravoslavni menih, škof in patriarh ter poglavar Srbske pravoslavne Cerkve od 1958 do 1990. Znan je po krepitvi verskega življenja pod komunizmom v Jugoslaviji kljub dvema razkoloma, ki sta izbruhnila za časa njegovega patrijarševanja.

Njegovo polno ime in naziv se je glasil:

Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман/Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin German ("Njegova svetost nadškof peški, metropolit beograjsko-karlovški in patriarh srbski, gospod German").

Po sklepu sinoda Srbske pravoslavne Cerkve je on edini patriarh, ki je bil doslej upokojen za časa svojega življenja.

V času njegove vladavine so spremenili postopek izvolitve patriarha, da bi zmanjšali možnost vpletanja oblasti in so uvedli tako imenovano „apostolsko načelo“, po katerem škofje na zborovanju izvolijo tri kandidate, nato pa z žrebom (izvlačenjem ene od treh zaprtih ovojnic z imeni) odločijo, kateri od njih bo novi patriarh. Velja za enega najbolj znanih srbskih patriarhov, ki je deloval v za Cerkev in vero nasploh težkem zgodovinskem obdobju.Zaradi domnevne bližine komunističnemu režimu so ga kritiki imenovali „Rdeči patriarh“ ("Црвени патријарх/Crveni patrijarh").

43. poglavar Srbske pravoslavne Cerkve in 5. patriarh Združene SPC; 1958 – 1990.

Življenjepis

Mladost in cerkvene službe

Patriarh German se je kot Hranislav Đorić rodil 19. avgusta 1899 — na praznik Gospodovega spremenjenja — v Jošanički Banji očetu Mihailu, učitelju, ki je bil pozneje posvečen v diakona in duhovnika, in materi Cveti. Osnovno šolo je obiskoval v Veliki Drenovi in Kruševcu, devetrazredno semenišče pa v Beogradu in Sremskih Karlovcih 1921.

Po končanem semenišču se je 10. avgusta 1924 poročil z Desanko, s katero je imel dva sinova (Mihaila in Vlastimirja) in hčer (Jovanko poročeno Novaković). Žena Desanka je umrla leta 1936 med njenim četrtim porodom in tako je ovdovel.

Nekaj časa je študiral pravo v Parizu, nato pa je 1942 diplomiral na Pravoslavni teološki fakulteti v Beogradu. Žiški škof Jefrem ga je posvetil v diakona in imenoval za uradnika cerkvenega sodišča v Čačku. Poučeval je verouk na čačanski gimnaziji. Zaradi zdravstvenih razlogov je zapustil cerkveno-upravno službo in bil po duhovniškem posvečenju leta 1927 imenovan za župnika v Miokovcih; od tod je bil 1931 premeščen v Vrnjačko Banjo. Po izvolitvi patriarha Gavrila leta 1938 je bil imenovan za referenta Svetega škofovskega sinoda.Hkrati je urejal „Glasnik“, uradni časopis Srbske pravoslavne cerkve.

Čeprav obstajajo nasprotujoči si podatki o politični vlogi in stališčih njegovega starejšega sina Mihaila med Drugo svetovno vojno, je dejstvo, da se je Mihail konec leta 1944 z družino Ljotić odpravil proti Sloveniji. Maja 1945 so ga ujeli „osvoboditelji“ in poslali v Zagreb, kjer so ga sredi julija ustrelili v maščevalnih Zunajsodnih povojnih pobojih. Njegov mlajši sin Vlastimir, ki je bil prav tako ujet, se je kot mladoletnik izognil usmrtitvi. V povojnih letih ni bil v dobrih odnosih z očetom, vse dokler ni bil German izvoljen za patriarha.Vlastimir je kasneje postal protodiakon in umrl 6. maja 2001.

Po vojni je bil Đorić izvoljen za namestnika moraviškega škofa. Kot ovdovelega duhovnika ga je 7. julija 1951 šumadijski škof Valerijan v Samostanu Studenica zamenišil in mu dal ime German. Njegovo škofovsko posvečenje je 15. julija 1951 opravil patriarh Vikentij ob sodelovanju šumadijskega škofa Valerijana, sremskega Nikanorja in banjaluškega Vasilija.

Novoizvoljeni škof German je postal tudi glavni tajnik Svetega škofovskega sinoda, kar je opravljal do izvolitve za žiškega škofa leta 1956. Hkrati je urejal "Glasnik", uradni časopis Srbske pravoslavne Cerkve.

Na zasedanju Svetega škofovskega sinoda leta 1952 je bil izvoljen za budimskega škofa s sedežem v Budimpešti|. Od oblasti pa ni dobil dovoljenja za vstop in tako v resnici te službe kot škof ni opravljal. Pozneje so dosegli dogovor in je kot patriarh to svojo škofijo večkrat obiskal vse do leta 1976, dokler je bil njen upravitelj. Po smrti žiškega škofa Nikolaja leta 1956 pa je bil škof German izvoljen za žiškega škofa.

Patriarh

Patriarh German leta 1962.

Ko je 5. julija 1958 nenadoma umrl patriarh Vikentij, so v cerkvenem vodstvu izbruhnili notranji spori in ni bilo soglasja o njegovem nasledniku. Za »varuha prestola« je bil imenovan braničevski škof Krizostom Vojinović; Germanova izvolitev naj bi bila posledica sporazuma. Kroži pa zgodba, da je takratni najvišji srbski komunistični uslužbenec Aleksandar Ranković vstopil na zasedanje Svetega sinoda, pripeljal Germana noter in rekel: »To je vaš novi patriarh!« Tako ali drugače — German je bil 13. septembra 1958 izvoljen za poglavarja SPC ter je na patriarhalnem prestolu nasledil patriarha Vikentija.Ustoličen je bil v Pečki patriarhiji 29. maja 1960.

V času, ko je bil na čelu Srbske pravoslavne Cerkve, mu je kljub težkim okoliščinam uspelo veliko tega rešiti in ohraniti.V njegovem času je bil popolnoma obnovljen Samostan Žiča, ki so ga Nemci med vojno skoraj popolnoma uničili. Uspel je doseči obnovo oziroma vrnitev v domnevno obliko, ki so jo imeli ob nastanku v 12. stoletju, samostanov in cerkva Studenice, Lazarice in mnogih drugih. Vse pomembnejše srbske pravoslavne cerkve v takratni Jugoslaviji so bile postavljene pod zaščito republiških in pokrajinskih zavodov za varstvo kulturnih spomenikov. V Beogradu so v osemdesetih letih prejšnjega stoletja majhni cerkvi svetega Save na Vračarju dodali narteks. V celoti je poslikana cerkev svetega nadangela Gabrijela v bližini stadiona Partizana. Z njegovim blagoslovom je Milić od Mačve poslikal z mojstrskimi freskami Cerkev sv. cesarja Konstantina in cesarice Helene na Voždovcu. V njegovem času se je Srbska pravoslavna cerkev v Ameriki ločila, ker ni hotela sodelovanja in vplivanja komunizma. Po družbenih spremembah se je zadeva uredila. Težila ga je tudi osamosvojitev Makedonske pravoslavne Cerkve; sporna vprašanja obenem s priznanjem vred so rešili šele leta 2022.

Eden njegovih največjih dosežkov je, da mu je uspelo nadaljevati gradnjo Cerkve svetega Sava v Beogradu — po desetletjih zastoja in boja je bila gradnja odobrena leta 1984. Zabeleženo je, da je patriarh German 88-krat vložil prošnjo in se pogovarjal z različnimi oblastmi, dokler mu po 26 letih moledovanja ni uspelo nadaljevati gradnje. Gradnja hrama se je nadaljevala 12. maja 1985; ob tej priložnosti pa je potekalo slovesno bogoslužje in je bila položena ustanovna listina

Močno si je prizadeval za odprtje semenišča in izdajanje cerkvenih revij za versko razsvetljenje krščanskega ljudstva. Obnovil je delo pravoslavnega semenišča v samostanu Krka.

Ateizem, razkolništvo, nove škofije...

Patriarh German, šumadijski škof Sava Vuković, Tito in Jovanka Broz.

Podoba SPC ob njegovem nastopu nikakor ni bila rožnata. Raziskave kažejo, da je bilo leta 1958 le 10 % prebivalstva krščenega po pravoslavnem običaju, le 20 % prebivalstva je praznovalo slavo, večinoma brez cerkvenega obreda. Podobno je bilo več otrok krščenih doma kot v cerkvi. Ljudstvo je drselo v brezbožnosti in prvič v svoji zgodovini odstopilo od krščanstva; bilo je res preganjanja in trpljenja, a nikoli toliko odpadništva med pravoslavnimi kristjani.

Lahko rečemo, da je pomenila komunistična vladavina v Jugoslaviji za SPC tudi obdobje razkolov in sporov. Ob njegovem nastopu so ga nekateri duhovniki, ki so delovali v škofijah v tujini, označili za prokomunista. To je leta 1963 povzročilo razkol Škofije Nova Gračanica v Severni Ameriki in imenovanje dveh škofov, enega razkolniškega — vladika Dionizija — in drugega zvestega patriarhu; prve so imenovali "razkolnike", druge pa "federalce". Vključeno je bilo tudi tajno delovanje jugoslovanske UDBE, ki je na ta način uspešno zasejala neslogo med "domovinskimi" in "tujimi" Srbi, ki so imeli večino tako v ZDA kot po drugih celinah, kamor se je razkol hitro širil; posebno pa je zavrla vpliv emigracije in kralja na dogajanje v domovini. Čeprav je German zagovarjal spravljivejše stališče, je država prek "Cirilmetodijskega društva pravoslavnih duhovnikov", ki so bili pod državnim vplivom in uživali nekatere ugodnosti, uspela zadevo zaostriti. Zapletena zmeda se je vlekla vse do leta 1992; v začetnem obdobju vladavine Germanovega naslednika, patriarha Pavla, se je razkolniška škofija ponovno pridružila Srbski pravoslavni cerkvi, in je takrat posmrtno izbrisano Dionizijevo kaznovanje. Za dosego sprave je novi patriarh osebno potoval v Ameriko in dosegel mir in slogo s svojo pregovorno ponižnostjo, kar je sicer prej izgledalo kot nemogoča naloga.

Razkol Makedonske pravoslavne Cerkve pa je bil veliko globlje in bolj zapleteno vprašanje, ki se je izgladilo veliko pozneje; šlo je namreč za vernike drugega naroda in lastnega jezika.Novoizvoljene makedonske hierarhije najprej ni priznala Srbska cerkev, nato pa še druge krajevne pravoslavne cerkve. Patriarh German je povzročil nezaslišano pohujšanje, ker leta 1967 ni prišel na praznovanje dneva republike, čeprav na povabilo Josipa Broza. Patriarh je svojo neprisotnost opravičil s prihodom samozvanega skopskega metropolita.

German si je prizadeval za oživitev cerkvenega življenja, ki ga je komunistična vladavina močno ovirala in zatirala tudi pri drugih verskih skupnostih, zlasti pa pri katoličanih ne le s procesi zoper najvišje cerkvene predstavnike v Jugoslaviji, ampak tudi drugod po Sovjetski zvezi. Kljub težkim razmeram pa mu je uspelo ustanoviti več novih škofij: Zahodnoevropsko leta 1969, Avstralsko 1973, Vranjsko 1975 in Kanadsko škofijo leta 1983.

Sveti škofovski sinod SPC je na majskem zasedanju leta 1973 odtegnil podporo Titovemu imenovanju za Nobelovo nagrado za mir. Patriarh tega vprašanja ni niti postavil na dnevni red in ni dovolil o njem razpravljanja. Uradno pa je patriarh na zasedanju dal pojasnilo, da se Cerkev ne sme vmešavati v necerkvene mednarodne dejavnosti; pri tej odločitvi so se sklicevali na sklep iz leta 1939, ko je za to nagrado kandidiral knez-namestnik Pavel. V ozadju zavrnitve pa so bili tudi povojni zunajsodni množični poboji, ki jih je Tito imel na vesti — med žrtvami je bil tudi Germanov sin..

Urednik

Ateistični komunizem veri in Cerkvi ni bil naklonjen, zato se je patriarh v marsičem moral prilagajati zahtevam oblasti in paziti na vsako besedo, zlasti tiskano. To mu je tudi uspevalo z uporabo veliko modrosti in tudi zvitosti, saj se je zavedal, da bi ga zaradi morebitnega sicer pravičnega, vendar napačno razumljenega "junačenja" kaj lahko doletela žalostna usoda njegovih predhodnikov. Vsi nepristranski poročevalci mu priznavajo, da je bil ne le preudaren v ravnanju, ampak v nastopu prav do vsakogar izredno prijazen, kar je v taki službi najvišje priporočilo tako prijateljem kot sovražnikom. Bil je izrazito naklonjen tudi Slovencem, kar se je opažalo pri obiskih slovenskih ekumenskih romarskih skupin po Srbiji in obenem tudi na Patrijaršiji.

Na splošno pa je sprejemal bolj ali manj ugodne smernice, ki mu jih je začrtavala oblast. Tako naj bi imel cerkveni časopis „Pravoslavje“ (Православље) kot podnaslov "Časopis srbske Cerkve" (Новине Српске Цркве); ker pa je dobil namig, da je omenjanje Cerkve v tej zvezi nezaželeno, so to opustili in v prvi številki je bilo poleg naslova „Pravoslavje“ zapisano: "Verski časopis Beograjsko-karlovške nadškofije" (Верске новине архиепископије београдско-карловачке). Pozneje so to preimenovali v "Časopis Srbskega patriarhata" (Новине српске патријаршије), kot je to ostalo do danes.

Znotraj Cerkve so jugoslovanske oblasti po vseh republikah ustanavljale „Cirilmetodijska združenja duhovnikov“; ustanovljeno je bilo tudi v Črni gori in Srbiji kot društvo „domoljubnih“ duhovnikov, ki pa ga ni gledal z naklonjenostjo; podpirali so namreč državno politiko samoupravljanja in neuvrščenosti ter naj bi bili nekakšen klin ali most glede na hierarhijo; imeli pa so več možnosti za dušnopastirsko delovanje, obenem pa so bili tudi zdravstveno in pokojninsko zavarovani; to so bile v primeri z drugimi duhovniki velike ugodnosti in gibanje je obsegalo okrog 70 % duhovščine. Znana je njihova krilatica:

Udruženje sveštenika	Duhovniško društvo
„Krst nosim zvezdom se ponosim, Tita volim, a Bogu se molim“	"Križ nosim, na zvezdo sem ponosen, Tita imam rad, a molim k Bogu"

Po Titovi smrti se je širila želja po spremembah državne ureditve in mednarodnih odnosov, kar je ponekod spremljala množična blaznost prebujenega nacionalizma, tudi velesrbskega. „Memorandum SANU“ iz leta 1986 je med drugim trdil, da je Jugoslavija „grobnica srbskega naroda“, ki da je povsod in od vseh najbolj ogrožen, in da bi mu najbolj ustrezala "Velika Srbija", ki bi zajemala vsa področja, kjer živijo. Posredno je to vplivalo na upor Srbov na Hrvaškem, pa tudi na poznejše krvavo dogajanje ob Razpadu Jugoslavije. V zvezi s tem je hotelo dati svoj prispevek tudi uredništvo Pravoslavja ter pisati o domnevnem „genocidu nad Srbi med Drugo svetovno vojno“, vendar je patriarh German presodil, da naj se verski list ne meša v dnevno politiko ter je objavo prepovedal.

Bolezen, smrt in spomin

Patriarh German na osrednji slovesnosti ob osemstoletnici Samostana Studenice 18. maja 1986.

Gazimestanske grožnje

Dan po vrnitvi s slovesnosti ob 600-letnici kosovske bitke na Gazimestanu, kjer je Milošević pred veliko množico in skoraj celim jugoslovanskim in cerkvenim vodstvom imel govor, v katerem je „napovedoval po potrebi tudi vojaške posege“, je 29. junija 1989, je padel in si zlomil kolk. Znano je, da nad spodbujanjem velesrbskega nacionalizma ni bil navdušen kakor tudi ne predstavniki drugih jugoslovanskih narodov. Trdil je, da je bila duhovna razsežnost popolnoma zanemarjena in da je bila obletnica neprimerno izkoriščena za samohvalo trenutnega političnega vodstva.

Bolezen

Ko si je torej zlomil kolk, se je začela bolezen, ki je trajala do konca njegovega življenja. Njegove dolžnosti je prevzel zagrebško-ljubljanski metropolit Jovan, ki je bil 30. junija istega leta imenovan za varuha prestola srbskega patriarha. Patriarh German je bil 30. novembra 1990 zaradi dolgotrajne hude bolezni, ki jo je potrdila strokovna ugotovitev zdravniškega konzilija Vojaško-medicinske akademije, upokojen s sklepom Sinoda srbske pravoslavne cerkve, nakar so se hierarhi odločili na izvolitev novega patriarha. Naslednjega dne, 1. decembra, ko je bil patriarh German še živ, je bil izvoljen novi patriarh – raško-prizrenski škof Pavel.

Smrt in pogreb

Umrl je 27. avgusta 1991 v Beogradu. Pokopan je bil 30. avgusta v Cerkvi sv. Marka v Beogradu na levi strani ladje, nasproti grobnice cesarja Dušana Silnega. German je bil eden najdlje delujočih poglavarjev SPC in najdlje vladajoči med srbskimi patriarhi po njeni združitvi 1920. leta. Le njegov daljni predhodnik, cerkveni poglavar Pajsij I. (1614-1647), je upravljal srbsko Cerkev leto več, to je 33 let.

Vrhovni poglavar Srbske pravoslavne cerkve je bil 32 let in je umrl naravne smrti ter ni doživel žalostne usode treh njegovih predhodnikov, da se jih še zmeraj držijo teorije zarote z bolj ali manj utemeljenimi sumi, da so bili umorjeni.

Spomin

O življenju patriarha Germana je bilo napisanega veliko; pisal je predvsem Milan D. Janković v svoji knjigi „Srbski patriarh German v svojem življenju in boju za spominski hram“ in Veljko Đurić Mišina v svoji knjigi „German Đorić: Patriarh v pobožanstvenem času, 1-2“.

V Veliki Drenovi so mu postavili tri metre visok spomenik leta 2022.

Navedek

“ „Zmiju gladi, a ispod nje se vadi!“
„Kačo božaj, a izvleci se izpod nje!“ ”

Glej tudi

• Srbska pravoslavna Cerkev
• Seznam srbskih cerkvenih poglavarjev
• Seznam srbskih pisateljev
• Nadškofija Beograd-Karlovci
• Nadškofija Beograd
• Seznam papežev
• Beograjska medvojna krščanska arhitektura

Nadaljnje branje

• Ацовић, Драгомир (2013). Слава и част: Одликовања међу Србима: Срби међу одликовањима. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1750-2.
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012a). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 1. Београд: Манастир Сланци.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012b). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 2. Београд: Манастир Сланци.
• Пузовић, Предраг (1997). Раскол у Српској православној цркви: Македонско црквено питање. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
• Пузовић, Предраг (1999). »Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање«. Вардарски зборник. 1: 155–173.
• Радић, Радмила (2002a). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 1. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Радић, Радмила (2002b). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 2. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Јањић, Јован (2018). Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000). НИД Компанија "Новости" ад - Београд. ISBN 978-86-7446-272-0.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 2. Минхен: Искра.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 3. Келн: Искра.

Zunanje povezave

(srbsko)

• SRPSKI PATRIJARSI (7): German Đorić - graditelj Hrama Svetog Save | Kurir
• Герман Ђорић |Српска енциклопедија
• Brus ONLINE - Sećanje... Patrijarh German (19.08.1899 — 27.08.1991 — VIDEO)
• U susret izboru novog poglavara SPC (2): Prvi po časti i žrtvi - Vesti online

(angleško)

• German Dorić of Serbia | Orthodoxwiki

German Đorić ali patriarh German (srbsko Герман, angleško Herman; rojen kot Hranislav Đorić srbsko Хранислав Ђорић/Hranislav Đorić); * 19. avgust 1899 Jošanička Banja Kraljevina Srbija, danes: Srbija; † 27. avgust 1991 Beograd, Jugoslavija, danes: Srbija) je bil pravoslavni menih, škof in patriarh ter poglavar Srbske pravoslavne Cerkve od 1958 do 1990. Znan je po krepitvi verskega življenja pod komunizmom v Jugoslaviji kljub dvema razkoloma, ki sta izbruhnila za časa njegovega patrijarševanja.

Njegovo polno ime in naziv se je glasil:

Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман/Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin German ("Njegova svetost nadškof peški, metropolit beograjsko-karlovški in patriarh srbski, gospod German").

Po sklepu sinoda Srbske pravoslavne Cerkve je on edini patriarh, ki je bil doslej upokojen za časa svojega življenja.

V času njegove vladavine so spremenili postopek izvolitve patriarha, da bi zmanjšali možnost vpletanja oblasti in so uvedli tako imenovano „apostolsko načelo“, po katerem škofje na zborovanju izvolijo tri kandidate, nato pa z žrebom (izvlačenjem ene od treh zaprtih ovojnic z imeni) odločijo, kateri od njih bo novi patriarh. Velja za enega najbolj znanih srbskih patriarhov, ki je deloval v za Cerkev in vero nasploh težkem zgodovinskem obdobju.Zaradi domnevne bližine komunističnemu režimu so ga kritiki imenovali „Rdeči patriarh“ ("Црвени патријарх/Crveni patrijarh").

43. poglavar Srbske pravoslavne Cerkve in 5. patriarh Združene SPC; 1958 – 1990.

Življenjepis

Patriarh

Patriarh Pavel leta 2005

mini|Patriarch Pavle (2005)

Bolezen, smrt in spomin

Spomin

Spominska znamka ob stoletnici rojstva (1914-2014)

Navedek

“ „Zmiju gladi, a ispod nje se vadi!“
„Kačo božaj, a izvleci se izpod nje!“ ”

Glej tudi

• Srbska pravoslavna Cerkev
• Seznam srbskih cerkvenih poglavarjev
• Seznam srbskih pisateljev
• Nadškofija Beograd-Karlovci
• Nadškofija Beograd
• Seznam papežev
• Beograjska medvojna krščanska arhitektura

Nadaljnje branje

• Ацовић, Драгомир (2013). Слава и част: Одликовања међу Србима: Срби међу одликовањима. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1750-2.
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012a). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 1. Београд: Манастир Сланци.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012b). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 2. Београд: Манастир Сланци.
• Пузовић, Предраг (1997). Раскол у Српској православној цркви: Македонско црквено питање. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
• Пузовић, Предраг (1999). »Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање«. Вардарски зборник. 1: 155–173.
• Радић, Радмила (2002a). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 1. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Радић, Радмила (2002b). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 2. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Јањић, Јован (2018). Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000). НИД Компанија "Новости" ад - Београд. ISBN 978-86-7446-272-0.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 2. Минхен: Искра.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 3. Келн: Искра.

Zunanje povezave

(srbsko)

• Sve vesti dana na temu : Patrijarh Pavle | Espreso
• U susret izboru novog poglavara SPC (2): Prvi po časti i žrtvi - Vesti online

(angleško)

En:

Za the 16th century Patriarch of the same name glej Pavle I, Serbian Patriarch.

His Holiness Pavle
Archbishop of Peć Metropolitan of Belgrade and Karlovci Serbian Patriarch
Patriarch Pavle in October 1992
Cerkev	Serbian Orthodox Church
Sedež	Belgrade
Začetek službovanja	1 December 1990
Konec službovanja	15 November 2009
Predhodnik	German
Naslednik	Irinej
Redovi
Duhovniško posvečenje	1954
Škofovsko posvečenje	1957
Osebni podatki
Rojstvo	Gojko Stojčević (1914-09-11)11. september 1914 Kućanci, Kingdom of Croatia-Slavonia, Austria-Hungary
Smrt	15. november 2009 (2009-11-15) (95 let) Belgrade, Serbia
Pokopan	Rakovica monastery
Narodnost	Serbian
Vera	Eastern Orthodox Christianity

Naslavljanje osebe Serbian Patriarch Pavle
Naslavljanje	His Holiness
Ustni naziv	Your Holiness
Religijski naziv	Patriarch
Posmrtni naziv	His Holiness Patriarch Pavle of Blessed Repose

Patriarch Pavle (srbsko cirilsko Патријарх Павле, Patriarch Paul; secular name: Gojko Stojčević, srbsko cirilsko Гојко Сточевић ) (b. 11 September 1914, Kućanci, Kingdom of Croatia-Slavonia, Austria-Hungary – d. 15 November 2009, Belgrade, Serbia) was the Patriarch of the Serbian Orthodox Church from 1990 to his death. His full title was: His Holiness the Archbishop of Peć, Metropolitan of Belgrade and Karlovci, and Serbian Patriarch Pavle.

Before his death, he was the oldest living leader of an Eastern Orthodox church. Because of poor health, he spent his last years in the Military Medical Academy in Belgrade, while his duties were carried out by Metropolitan Amfilohije (Radović) of Montenegro and the Littoral.

Life

Childhood and education

Pavle was born as Gojko Stojčević (Гојко Стојчевић) in the village of Kućanci near Magadenovac, then part of Austria-Hungary (present-day Croatia). He lost both of his parents in childhood, and was raised by an aunt. After finishing elementary school, Pavle graduated from a gymnasium in Belgrade, then studied at the seminary in Sarajevo.

University education and teaching career

After completing seminary, Gojko entered the University of Belgrade where he studied theology and medicine in parallel. He quit medicine, but graduated with a Theology degree in 1942. During the Second World War he took refuge in the Holy Trinity Monastery in Ovčar and later moved to Belgrade.

During 1944, he was employed as a teacher and educator at the refugee children's home in Bosnia in Banja Koviljača. Once, when the children were running in the river, one boy began to drown and Gojko jumped into the cold water to help him. Soon he became seriously ill "on the lungs" and doctors believed that his illness was tuberculosis and they predicted he had another three months left to live. He then went to the Vujan Monastery where he lived for some time isolated from other monks and managed to cure this disease. In gratitude, he carved and donated a wooden crucifix to the monastery.

Monastic life

After the war, he worked in Belgrade as a construction worker, but because of his poor health he took monastic vows in Blagoveštenje monastery in Ovčar in 1946. His monastic name became Pavle (Paul). He served as a Hierodeacon in Blagoveštenje, and later in Rača monastery between 1949 and 1955. In 1954, Pavle was ordained to the Holy Priesthood. The same year he was promoted to Protosyncellus, and in 1957 to Archimandrite.

Between 1955 and 1957 Pavle took post-graduate studies in the Theological School of the University of Athens, Greece. He received a doctorate in New Testament and liturgy by the Theological Academy in Athens.

Episcopacy

After returning from Greece, he was elected the Bishop of Ras and Prizren (the Eparchy which includes all of Kosovo) in 1957. He held the see for 33 years before he was elected Patriarch.

As Bishop of Ras and Prizren Pavle built numerous new churches and aided the reconstruction of old ones. He spent a lot of time traveling and meeting with his eparchy's believers. He also wrote books and gave lectures on Church music and Church Slavonic.

As Serbian Patriarch

After spending 34 years in Kosovo, Pavle was elected the Serbian Patriarch in 1990, succeeding the ill Serbian Patriarch German, and moved to Belgrade. He was enthroned as the Patriarch in the St. Michael's Cathedral in Belgrade on 2 December 1990, and in the Patriarchal Monastery of Peć, the ancient seat of the Serbian Church, on 22 May 1994. Six days after his election, the parliamentary election was held in Serbia, in which Slobodan Milošević's SPS came to power. At first, relations between the Church and the government were good, but gradually eroded because of the Yugoslav Wars and ongoing crisis in Serbia. Pavle had connections to the Karić family and had numerous meetings with Milošević and Mira Marković, but also with the leaders of the opposition. In 1993 Pavle wrote a letter to Milošević urging him to release Vuk Drašković from prison.

Yugoslav Wars

During the Yugoslav Wars, the Patriarch and the Church gave support to the leaders of the Bosnian Serbs (in Republika Srpska) and Croatian Serbs (in the Republic of Srpska Krajina). Patriarch Pavle had been heavily criticized for his actions during the wars. The Orthodox church has been viewed as promoters of Serbian nationalism by a number of Bosnian Muslims and Croats. Pavle visited the cities of Knin, Pale while Serbian troops carried out a siege on Goražde. Pavle met with Serb paramilitary leader Arkan, who he claimed was justified in his actions and presented him with an autographed icon of Saint Nicholas; Arkan considered himself a favorite of Pavle and regarded the Patriarch as his "commander", stating that "we are fighting for our religion, the Serbian Orthodox Church."

On 13 December 1991, Pavle wrote a letter which circulated to all Orthodox churches urging for the protection of Croatian Serbs from "the Croatian neo-fascist regime - the successor of the Ustašas who massacred 700,000 Orthodox Serbs in World War II." He openly referred to the Republic of Croatia as the "new Independent State of Croatia" and justified the war as "righteous".

During the Bosnian War, Pavle supported the President of Republika Srpska, Radovan Karadžić, in his rejection of the Vance-Owen peace plan and supported Karadžić in his claims that there were no Serbian rape camps that kept Muslim women, but accused Bosnian Muslims and Croats of the same thing. A famous photograph from this time is that of Karadžić kissing Pavle's hand. In May 1993, Pavle received a letter from Karadžić which thanked him for his "advice and support" in the Bosnian Serbs' "just battle". Karadžić regarded the Serbian Church as the "only spiritual force capable of uniting the Serb nation, regardless of borders." In 1994, Pavle claimed that Serbs were native to Bosnia and Herzegovina and that Bosniaks had only arrived there when the Ottomans invaded.

When a swift Croatian offensive in May 1995 put the Western Slavonia region back into Croatian control, he urgently called Slobodan Milošević, asking if he will defend Serbia's "brethren in need". On 31 July 1995, he traveled to the Krajina capital Knin with Ratko Mladić to assure the rebel Serbs of military and religious support. However, the Republic of Krajina ceased to exist just three months later, following Operation Storm which resulted in 200,000–250,000 Serbian refugees.

Patriarch Pavle visits the Serbian Orthodox Gracanica monastery.

In September 1997, Pavle signed a declaration to the UN Security Council which demanded suspension of the proceedings against Karadžić before the Hague tribunal. Pavle urged Belgrade not to give up Karadžić and Mladić, indicted for war crimes, to the ICTY. He and other nationalist intellectuals also signed a declaration demanding their pardon.

In 1998, Pavle was invited to Zagreb by Croatian Roman Catholic Archbishop Josip Bozanić for talks on peace where he was snubbed by several leading Croatian party members and Christian groups for his and the Orthodox Church's role with the rebel Serbs during the war.

After the launch of NATO deployment into Kosovo and Pristina in June 1999, Norwegian special force soldiers escorted Pavle from Pristina to the Patriarchal Monastery of Peć in the city of Peć. The escort mission was regarded to be possibly provocative so soon after the atrocities in the area in question and there were fears of a possible assassination of Pavle. The Patriarch and the Norwegian soldiers were attacked several times on their way.

1996–1997 protests in Serbia

In 1997 Pavle took part in the massive anti-government protests in Belgrade. On 27 January (St Sava Day) he led the protesters to break the police cordon in Kolarčeva Street. This was the first time that Pavle openly confronted Milošević's government. Although in following years he became close to the opposition leaders and confronted Milošević, Pavle took part in the 1999 Republic Day celebration where he congratulated Milošević. Pavle later apologized and said that it was misinterpreted. After this, the relations between Pavle and Milošević hit new lows. In 2000, Milošević didn't send Pavle Christmas congratulations for the first time. Pavle later called Milošević and his government responsible for the Yugoslav catastrophe and asked him to resign. After the change of power in Serbia, Pavle continued to cooperate with the government, and was a frequent guest at various political ceremonies.

Later years

Pavle with priests at Voljavča monastery, 2005.

Patriarch Pavle consecrates the cornerstone of the All Serbian Saints Serbian Orthodox Church in Canada, 1994.

Pavle was referred to by some as the "walking saint" based on his simple lifestyle and personal humility. All of the bishops of the Serbian Orthodox Church had cars, which they used to travel through their dioceses, except Pavle. When asked why he had never owned a car, he replied: "I will not purchase one until every Albanian and Serb household in Kosovo and Metohija has an automobile." Asked by foreign journalists about alleged Church support for the Greater Serbian project, Pavle answered:

So I say: if a Great Serbia should be held by committing crime, I would never accept it; may Great Serbia disappear, but to hold it by crime - no. If it were necessary to hold only a small Serbia by crime, I would not accept it. May small Serbia disappear, but to hold it by crime - no. And if there is only one Serb, and if I am that last Serb, to hold on by crime - I do not accept. May we disappear, but disappear as humans, because then we will not disappear, we will be alive in the hands of the living God.

In his tenure as the Patriarch he healed the schism with the "Free Serbian Orthodox Church", now known as the New Gračanica Metropolitanate, and he made efforts to heal the ongoing schism in Macedonia with the Macedonian Orthodox Church, which was considered uncanonical by the Ecumenical Patriarchate and all other Eastern Orthodox Churches. During his term, he visited numerous eparchies of the Serbian Orthodox Church abroad. He visited Australia, the United States, Canada and Western Europe. He visited Russia, and was also a guest at the United Nations Headquarters in New York City and at the White House.

Patriarch Pavle consecrates the Serbian Orthodox Church in Ljubljana, 2005

Patriarch Pavle was the oldest among all living Patriarchs. He was especially devoted to and fond of the words of the Apostle Paul, his namesake, whom he often quoted and expressed admiration for.

In October 2004, Pavle wrote an open letter in which he denounced the elections in Kosovo and urged Serbs to boycott the polls.

On 27 April 2007, the Holy Synod announced that it had named the Metropolitan Jovan (Pavlović) of Zagreb, Ljubljana and All Italy, as the Guardian of the Throne (taking over the Patriarch's duties temporarily) while Patriarch Pavle was recovering in Sveti Sava Hospital. He was discharged on 1 May and returned to his duties on 14 May. The Patriarch's health worsened and he was restricted to a wheelchair. On 13 November 2007 Pavle was admitted to a medical clinic, and the Metropolitan Amfilohije (Radović) of Montenegro and the Littoral, as the oldest member, was elected by the Holy Synod to conduct the duties of the Patriarch.

On 20 November 2007 it was announced that his life was in danger. On 17 May 2008 the Holy Synod took over all Patriarch Pavle's duties owing to his inability to carry out his functions. On 12 October 2008 Pavle was reported to have asked the Holy Synod to accept his resignation because of declining physical ability. On 11 November 2008, the Holy Synod decided to turn down his request and to ask him to remain on the throne for life.

Death

Crowd in Belgrade during funeral

Grave of Patriarch Pavle at Rakovica monastery

Pavle died on 15 November 2009, after more than two years spent in the Military Medical Academy in Belgrade. Citizens were able to pay tribute to Patriarch Pavle at the Cathedral Church of St. Michael the Archangel in Belgrade. The Divine Liturgy was held on 19 November inside St. Michael's Cathedral (Saborna Crkva), with his All-Holiness, Ecumenical Patriarch Bartholomew I of Constantinople presiding, while the funeral service was held outside of Cathedral of Saint Sava and he was laid to rest on 19 November, in Rakovica Monastery. The funeral was attended by Ecumenical Patriarch Bartholomew I of Constantinople, Patriarch Daniel of Romania, Metropolitan Filaret (Vakhromeyev) of Minsk and Slutsk, Archbishop Anastasios of Albania, Metropolitan Christopher of Prague and Roman Catholic Cardinal Angelo Sodano.

The Government of Serbia announced three days of national mourning over the death of Patriarch Pavle, while Republika Srpska, the City of Belgrade and Brčko District declared the funeral day as the official day of mourning. President Boris Tadić said that the Patriarch's death was an "irredeemable loss for the entire Serbian nation." Condolences to the Serbian Church, people and officials were sent by Patriarch Kirill of Moscow, Bulgarian Orthodox Church, Ecumenical Patriarch Bartholomew I of Constantinople, Archbishop Ieronymos II of Athens, who also held a memorial service, Patriarch Daniel of Romania, Pope Benedict XVI, Cardinal Walter Kasper, Presidents and heads of Government of Russia, Belarus, Ukraine, Germany and France as well as leaders of countries that are territorially part of the Serbian Orthodox Church - Bosnia and Herzegovina, Croatia, North Macedonia, Montenegro (President Filip Vujanović). The Jewish community, both Islamic communities in Serbia, the Islamic community in Bosnia, and the Roman Catholic Church in Serbia sent condolences.

He was succeeded by the Bishop Irinej (Gavrilović) of Niš in January 2010.

Postal stamp with the image of Serbian Patriarch Pavle, issued in 2014, on the occasion of one century since his birth

Awards and honors

• Necklace of the Order of the Republika Srpska (by Rajko Kuzmanović), 2009
• Grand Cross of the Order of the Star of Karađorđe (by the Karađorđević dynasty), 2007
• Order of the Holy Prince Vladimir Equal to the Apostles of the First Degree (ROC), 2004
• Award of the Unity of Orthodox Nations Foundation, 2002 (for 2001)
• Honorary Doctorate of Divinity (SOC), 1988

See also

• List of 20th-century religious leaders
• List of 21st-century religious leaders
• List of heads of the Serbian Orthodox Church

References

Books

• Branson, Louise (1999). Milosevic: Portrait of a Tyrant. Free Press. ISBN 0684843080.
• Djukić, Slavoljub (2001). Milošević and Marković: A Lust for Power. McGill-Queen's University Press. ISBN 0773522166.
• Perica, Vjekoslav (2004). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. Oxford University Press. ISBN 0195174291.
• Sells, Michael A. (1998). The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. University of California Press. ISBN 0520216628.
• Ramet, Sabrina P.; Pavlaković, Vjeran, ur. (2007) [2005]. Serbia Since 1989: Politics and Society Under Milošević and After. Seattle: University of Washington Press. ISBN 978-0295985381.
• Thomas, Robert (1999). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s. C Hurst. ISBN 1850653674.
• Velikonja, Mitja (2003). Religious separation and political intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press. ISBN 9781585442263.

News articles

• Fox, Robin (3. december 2009). »Patriarch Pavle obituary«. The Guardian.

External links

• »Biografija Patrijarha srpskog G. PAVLA« (v srbščini). SerbianOrthodoxChurch.com. Arhivirano iz prvotnega spletišča dne 9. avgusta 2020. Pridobljeno 22. februarja 2009.
• Serbian Orthodox Church - Patriarch Pavle
• Obituary (srbsko)
• Patriarch Pavle – Daily Telegraph obituary

Verski nazivi
Predhodnik: German	Serbian Patriarch 1990–2009	Naslednik: Irinej
Predhodnik: Vladimir (Rajić)	Bishop of Raška and Prizren 1957–1990	Naslednik: Artemije (Radosavljević)

Sr Predloga:Преусмерење Predloga:Јерарх Патријарх српски Павле (световно име Гојко Стојчевић; Кућанци, 11. септембар 1914 — Београд, 15. новембар 2009) био је 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле.

Биографија

Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској.

Детињство и школовање

Рано је остао без родитеља. Презивао се по мајци. Отац Стеван Окрајнов је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре” кад је дечаку било три године, иза њега су остала два сина Душан и Гојко. После тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром. Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дете „врло слабачко”, тетка га је поштедела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Лето 1925. провео је у манастиру Ораховица припремајући се за одлазак на наставак школовања у Тузлу. У Тузли је завршио нижу гимназију у периоду између 1925. и 1929. године. За то време је становао код стрица у десеточланој сиромашној породици. У школи је био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, седео је у клупи са једним муслиманом и једним Хрватом. Веронауку му је предавао професор Димитрије Јанков који је једно време био и ректор богословије. Иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925—1929) завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву (1930—1936). У то време богословијом је управљао митрополит Петар Зимоњић. У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волео је да пева и у селу, па су га звали „пјевалица“. У Сарајеву је био члан друштва „Трезвена младеж“ које се борило против опијања и пушења, у градском одбору за све сарајевске средње школе било је пет чланова међу којима Гојко Стојчевић и Миодраг Миловановић. У то време становао је у интернату богословије. До 1936. његов брат Душан је постао обућар и оженио се, а Гојко је лета проводио код тетке на селу бавећи се пољопривредним пословима.

У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет. На Богословском факултету Ава Јустин Поповић предавао му је Догматику. Ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други светски рат. Током школовања у Београду променио је више адреса становања.

Рат, монашки живот

Почетком рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастир где је провео следеће две године рата. У то време његовог брата Душана убиле су усташе.

Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је децу изводио на реку један дечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео „на плућима“ и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Отишао је тада у манастир Вујан где је живео неко време изолован од осталих монаха и успео је да се излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем. Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење где је био игуман Јулијан Кнежевић. Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. Међу искушеницима је био и Милисав, касније архимандрит Јован Радосављевић. Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића, старешину женског манастира Јовање. Макарије је тада био стар монах, водио је строг подвижнички живот и био аскета. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Замонашио га је његов духовник Макарије. Убрзо се замонашио и Милисав који је за свог духовника изабрао Павла. Од 1949. до 1955. године био је у монашком братству манастира Раче, где су прешли још неки монаси из Благовештења. Школску 1950/51. годину провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Одлуку Синода да га пошаље у Атину, у манастир Рачу му је донео професор прота Стева Димитријевић.

Епископ рашко-призренски

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, Призренска богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Призрена у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији. На аутобуској станици у Призрену физички га је напао један Албанац, а било је и других вербалних и физичких напада.

По својој епархији је углавном ишао пешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто, касније је епархија имала један вартбург.

Као епископ-рашко призренски Павле је писао 1969. о више злочина Албанаца, попут пљачке, уништавања цркви, физичких напада на монахиње и каменовања верника које су чинила албанска деца.

Имајући у виду његове заслуге на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Патријарх српски

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха, Германа, због његове дуготрајне тешке болести на предлог лекарског Конзилијума Војномедицинске академије које су потврђене стручним налазом. Павлово име нашло се на листи кандидата у деветом кругу гласања. Довољан број гласова за улазак на листу кандидата у првом кругу добили су епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан, а тек у деветом кругу „цензус” је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога, по апостолском начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит троношки Антоније Ђурђевић их је промешао и потом извукао коверат са именом патријарха. Најстарији присутни великодостојник митрополит сарајевски Владислав отворио је коверат и прочитао име. Митрополит Владислав је био патријархов школски друг из богословије у Сарајеву, а архимандрит Антоније заједно са њим сабрат манастира Раче. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:

[[Датотека:Patriarch Pavle in Canada, 1994 (photo by Vujcic).jpg|мини|лево|200п|Патријарх Павле освећује камен темељац Храма Сабора српских светитеља у Канади, 1994.]]

[[Датотека:Voljavca2005.jpg|мини|200п|Патријарх Павле у манастиру Вољавча, 2005.]]

Касније је о том избору за патријарха рекао „нисам очекивао, још мање желео”. У манастиру Пећка патријаршија устоличен је 22. маја 1994. године, у трон пећких патријарха.

Иако се отворено изјашњавао против светосавског национализма који је у то време постао доминантна струја унутар цркве, није могао да заустави епископе Амфилохија Радовића, Артемија Радосављевића, Атанасија Јевтића, горњокарловачког Никанора, Филарета Мићевића, Василија Качавенду и Иринеја Буловића у ратним временима током распада СФРЈ. Суочавајући се с тим проблемом, апеловао је чувеним речима: „Будимо људи, иако смо Срби“. Међутим, и сам је био изложен критикама због своје улоге у југословенским ратовима. Павле је у свом писму 1991. године током рата у Хрватској британском лорду Карингтону изјавио: "Срби не могу да живе са Хрватима ни у каквој држави. Ни у каквој Хрватској".

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављивао је студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приредио је допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред производством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма (Новог завета), чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време мандата патријарха Павла обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве Православље Прес.

Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имао је значајну улогу у превазилажењу раскола митрополије новограчаничке у Америци који је трајао више деценија. Путовао је у Америку више пута (1996, 1998, 1999 и 2001) и у Аустралију (2004). Походио је гроб Светога Јована Шангајског 1992. године током своје прве историјске посете Сједињеним Америчким Државама. Архиепископ Јован Шангајски тада још није био канонизован, али се он поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији.

[[Датотека:PatriarhPavle2.JPG|мини|200п|Патријарх Павле освећује православну цркву у Љубљани, 2005.]]

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пешке. Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

На Савиндан 1997. предводио је у Београду литију која је прошла кроз кордон полиције у Коларчевој улици. То је било у време демонстрација после локалних избора из новембра 1996. године. Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски.

[[Датотека:Kosovo-metohija-koreni-duse023.jpg|мини|Патријарх Павле у посети манастиру Грачаница.]] Његов духовник и исповедник свештенства архиепископије београдско-карловачке више година био је протојереј-ставрофор Миодраг Миловановић, школски друг из богословије у Сарајеву, који је гостовао у емисији „Агапе” на Студију Б 15. новембра 2009. и причао о патријарху Павлу. Шеф патријарховог кабинета био је Момир Лечић.

Повремено се исповедао светом Тадеју Витовничком.

Међу верним народом СПЦ и верницима других Православних Цркава био је изузетно поштован.

Пaтријарх Пaвлe био је вeлики противник брзих кaнонизaциja. Противио сe свaкоj брзоплeтости, посeбно кaдa je рeч о будућим свeтитeљимa. Пaвлe je годинaмa одлaгaо додeљивaњe орeолa Николају Вeлимировићу и Jустину Поповићу, иaко их је вeомa цeнио и увaжaвaо.

Дана 8. децембра 2005. примљен је на лечење у Војномедицинску академију због повреде кука приликом пада у својим одајама. Убрзо се опоравио од ове повреде и вратио у Патријаршију. Пред Васкрс 2006. се опекао врелом водом приликом купања, па је поново отишао на ВМА где је дочекао овај празник, убрзо се опоравио и вратио својим обавезама у Патријаршији.

Патријарх Павле није раније узимао учешће у гласању, односно није излазио на изборе (локалне, председничке и парламентарне), али је поводом референдума о новом уставу Републике Србије 2006. телевизијским обраћањем грађане позвао да (гласањем) испуне своју „најсветију дужност“ и сам изашао да гласа.

Примљен је на лечење на Војномедицинску академију у Београду 13. новембра 2007. године веома исцрпљен и са јаком упалом плућа. Ту је провео две године на опоравку и лечењу, до своје смрти.

Услед високих година и све сложенијег здравственог стања, патријарх Павле је током 2008. године почео да размишља о повлачењу са патријаршијског трона, након чега је Свети Архијерејски Синод СПЦ у саопштењу од 24. октобра 2008. године обавестио јавност да је патријархова молба за повлачење из активне службе прослеђена Светом Архијерејском Сабору. Патријархова молба је разматрана на почетку јесењег заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ, који је саопштењем од 12. новембра 2008. године обавестио јавност да је поводом поменуте молбе донета одлука којом се патријарх Павле умољава да и даље остане на челу Српске православне цркве.

Смрт и сахрана

десно|мини|Гроб у манастиру Раковица.

Патријарх српски господин Павле је преминуо у Београду на Војномедицинској академији после дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. године око 10.45 часова. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну. Влада Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост у Србији (16, 17 и 18. новембар 2009), а дан сахране 19. новембар био је дан жалости у Београду, Републици Српској и у дистрикту Брчко. Од недеље 15. новембра до четвртка 19. новембра тело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви где су непрестано читане молитве и где су верници долазили да му одају почаст. У недељу 15. новембра око 22 сата колона испред Саборне цркве била је дужа од километра, слично је било и наредних дана када се ред испред Саборне цркве простирао улицом краља Петра и кнез Михаиловом до палате „Албанија“.

Патријарх је, према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен у манастиру Раковица. Датум сахране био је четвртак 19. новембар 2009. године. Тог дана заупокојена литургија била је у Саборној цркви са почетком у 7 сати и 30 минута и служили су је патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије заједно са осталим владикама и свештеницима. После тога литија са патријарховим телом је кренула према храму Светог Саве где је одржано опело у 11 сати. Према процени полиције у литији и на опелу било је присутно око 600.000 људи. Осим патријарха Вартоломеја и митрополита Амфилохија, присутнима на опелу се обратио и председник Србије Борис Тадић. Био је присутан већи број црквених поглавара и делегација, а од православних поглавара осим васељенског патријарха били су: румунски патријарх Данило, албански архиепископ Анастасије, чешки и словачки Христифор, уместо руског патријарха Кирила дошла је делегација на челу са митрополитом минским Филаретом, а био је присутан и архиепископ непризнате Македонске православне цркве — Охридске архиепископије, Стефан. После опела поворка је кренула према манастиру Раковица где је патријарх сахрањен око 13.50 часова, у манастирском дворишту поред патријарха Димитрија. Радио телевизија Србије је четири и по сата директно преносила литургију, литију и опело на свом првом програму. Сахрана у манастиру Раковица била је без присуства камера пред око хиљаду људи којима се обратио митрополит мински Филарет. Патријархова жеља је била да се на сахрану не доносе венци, него да се уместо тога да прилог за изградњу храма Светог Саве.

На опелу је митрополит Амфилохије цитирао његове речи: Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.

Канонизација

[[Датотека:Zasavica II 021.jpg|мини|десно|200п|Фреска патријарха Павла у Цркви Свете Тројице у Засавици]]

Упућeни у приликe у СПЦ процeњују дa ћe пaтријарх Пaвлe бити проглaшeн зa свeтитeљa зa „владе” нaрeднe гeнeрaциje влaдикa.

Кaдa би Српскa прaвослaвнa црквa нaпрaвилa aнкeту сa питaњeм ко би трeбaло дa будe њeн слeдeћи свeтитeљ, jeдноглaсни одговор вeровaтно би глaсио - пaтријарх Пaвлe. Блaжeнопочивши поглaвaр СПЦ jош зa животa стeкaо je eпитeт свeтог човeкa међу верним народом који га је називао свецем који хода, aли светачки орeол звaнично jош ниje добио.

Суочeни сa учeстaлим кaнонизaцијамa у Римокaтоличкоj цркви, свe вишe вeрникa СПЦ постaвљa питaњe проглaшeњa зa свeтитeљe појединих личности из нaшe црквeнe историje. Нa иконaмa сa злaтним орeолом многи би волeли дa видe пaтријархa српског Пaвлa, оцa Тaдeja Витовничког, оца Гаврила Антонијевића, схиaрхимaндритa Стeфaнa Свeтогорцa и многe другe.

Светитељ у души народа

Епископ шабачки Лаврентије, по хиротонији најстарији владика Српске православне цркве, са 52 године епископског стажа, каже за „Политику” да има два дуга Господу: што нам је у наше време дао патријарха Павла и што је имао лично срећу да буде у његовој близини и проведе уз њега неколико година.

• Никад из његових уста нисте чули осуду човека или да клевеће некога. Живео је часно и поштено, светим животом којим је обавезао и све нас око њега, да пазимо на своје понашање, на своје речи и поступке. Господ ми је дао срећу да будем у непосредној близини патријарха Павла и да упијем оне племенитости, доброте, љубави којом је зрачио. Имао сам срећу да уз њега проведем три-четири године и видео сам какав је он подвижник био, колико се његов живот разликовао моралном висином од живота и мене и свих других нас епископа који смо живели више о хлебу него о небу, док је он више живео о небеским истинама него о земаљским – каже епископ Лаврентије.Додаје да је патријарх Павле све ближи људима што нас време више удаљава од његове физичке смрти.
• Уселио се у срца и љубав људи и тако ће пратити свој народ и бити му све ближи што смо раздвојенији временом. А процес канонизације иде од народа. Ако народ некога не канонизује по Божјем допуштењу, Црква неће да намеће. Патријарх Павле је у души народа већ светитељ. Тако да ће то Црква прихватити, а и ми архијереји о њему говоримо као о светом човеку – додаје владика Лаврентије.

Правила за канонизацију

• Потребно је да га пројави Бог
• потребно је да неко из СПЦ да предлог Сабору
• потребно је да прође минимум три године од смрти
• потребно је да особа која се канонизује буде прихваћена у народу и да нема негативних конотација у вези с том особом
• потребно је да се прикупе одређена документа о његовој светости
• потребно је да се на његовим моштима дешавају исцелења.

Награде и признања

Одликовања

десно|мини|200px|Поштанска марка са ликом патријарха српског Павла, издата 2014. године, поводом једног века од његовог рођења Патријарх Павле је добио бројна одликовања.

• У јануару 2002, током посете Русији, уручене су му награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Андреја Првозваног.
• У септембру 2004, на деведесети рођендан патријарха Павла, председник Србије и Црне Горе Светозар Маровић одликовао га је Орденом Немање првог степена.
• Поводом дана државности Србије, 15. фебруара 2007, престолонаследник Александар Карађорђевић му је доделио Орден Карађорђеве звезде првог степена. Орден је у његово име примио митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
• Године 2009. је примио руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

Награде

• Књижевна награда „Библиос”, за дело Молитве и молбе, 1997.
• Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1997.
• Награда „Браћа Карић”, за хуманитарне активности, 1998.
• Награда „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића”, 2001.

Наслеђе

Умео је да се нашали и сачуван је велики број анегдота из његовог живота.

Поводом 100 година од рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом, као и изложба његове личне библиотеке.

По њему је названа Гимназија „Патријарх Павле” у Раковици. Подигнут му је 2018. године споменик у Ташмајданском парку, 2011. године биста у Младеновцу, и 2020. споменик на Палама.

Београд и Нови Сад имају булеваре који носе његово име, а улице именоване по њему постоје и у Броду, Новим Бановцима и другим местима.

Постоји дуодрама Патријарх Павле – бити човек међу људима и нељудима по тексту Јована Јањића.

Литература

• Јевтић, Атанасије (1989). »Хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941—1989)« (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 33 (1–2): 55–79. Arhivirano iz prvotnega spletišča (PDF) dne 24. 09. 2019. Pridobljeno 25. 03. 2018. {{navedi časopis}}: Neveljaven |ref=harv (pomoč); Preveri datumske vrednosti v: |access-date= in |archive-date= (pomoč)
• Јевтић, Атанасије (1990). Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. Приштина: Јединство. {{navedi knjigo}}: Neveljaven |ref=harv (pomoč)

• Јовић, Саво Б. (2007). Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији: Сведочанства о страдању Српске православне цркве и српског народа од 1945. до 2005. године. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве. {{navedi knjigo}}: Neveljaven |ref=harv (pomoč)
• Радић, Радмила (2005). Патријарх Павле: Биографија. Београд: Новости, Танјуг. {{navedi knjigo}}: Neveljaven |ref=harv (pomoč)
• Радомировић, Славица, ur. (2008). Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку: Документа Архиве Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Грачаница: Епархија рашко-призренска. {{navedi knjigo}}: Neveljaven |ref=harv (pomoč)
• Стојчевић, Павле (2013). Извештаји са распетог Косова Светом архијерејском синоду за Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 1957-1990. Београд: Издавачка фондација Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Фондација патријарх Павле. {{navedi knjigo}}: Neveljaven |ref=harv (pomoč)
• документарни филм „Живот по јеванђељу“, производња РТС
• Самарџић, Рената; Нешић, Данијела; Симеуновић, Драган; Зиројевић, Мина (2022). Уништавање и присвајање културног наслеђа: Од Лувра до Косова и Палмире. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-2761-7. {{navedi knjigo}}: Neveljaven |ref=harv (pomoč)

Спољашње везе

• Званична страница Српске православне цркве Arhivirano 24. februar 2011 na spletnih straneh Wayback Machine.
• Патријарх српски Павле: Без осуда, отворено, очински (сећања и размишљања)
• Космет очима патријарха („Вечерње новости“, фељтон, 13-23. јануар 2008)
• Патријарх Павле обележио Лазареву суботу (11.4.2009)
• Патријарх Павле српски светац („Прес“, 16. новембар 2009) Arhivirano 19. november 2009 na spletnih straneh Wayback Machine.
• Патријарх Павле - Поруке и поуке
• Век апостола Павла („Вечерње новости“, фељтон у 10 наставака, 21-30. новембар 2009)
• Његова светост патријарх српски господин Павле (1914–2009): „Мали човек пред Богом “ — Политикин Забавник бр. 3015, 2009. године
• Патријарх Павле - Живот по јеванђељу (филм)
• ВЕЛИКИ ПАВЛЕ: 20 мудрих реченица највољенијег патријарха (Нпортал, 28. април 2022)

De: Predloga:Belege fehlen [[Datei:Stevan Kragujevic, Patrijarh srpski Pavle,.JPG|mini|Pavle rahmenlos|rechts|klasse=skin-invert-image]] Pavle (Predloga:SrS, bürgerlich Gojko Stojčević; * Predloga:JULGREGDATUM in Kućanci bei Donji Miholjac, Slawonien, Österreich-Ungarn; † 15. November 2009 in Belgrad, Serbien) war von 1990 bis zu seinem Tod der Metropolit von Belgrad und Karlovci, Erzbischof von Peć und der 44. Patriarch der Serbisch-Orthodoxen-Kirche.

Als Patriarch setzte sich Pavle für die Demokratisierung Serbiens ein, die auch eine unbeschränkte Arbeit der Serbisch-Orthodoxen-Kirche ermöglichen sollte. Pavle unterstützte aber lediglich die damalige nationalistische Opposition und den im Exil lebenden potentiellen serbischen Thronfolger Aleksandar Karađorđević, der für eine Wiedereinführung der Monarchie eintritt.

Pavle forderte bezugnehmend auf die Serben in Kroatien während des Kroatienkriegs nicht allein die Verbesserung ihrer Lage und Minderheitenschutz, sondern die Vereinigung aller „serbischen Gebiete“. Er war damit einer der wichtigsten Unterstützer für die Errichtung eines Großserbien und trug nach Ansicht von Kritikern auch zur Eskalation des Konfliktes bei.

Leben

Werdegang

Der junge Gojko verlor früh seine Eltern. Sein Vater ging als Gastarbeiter in die USA, kehrte krank zurück und verstarb, als Gojko drei Jahre alt war. Das gleiche Schicksal erlitt bald Gojkos Mutter. Er lebte fortan bei seiner Tante. Aufgrund seiner körperlichen Schwäche verschonte ihn seine Tante von jeglicher schwerer körperlicher Arbeit und kümmerte sich um seine schulische Ausbildung. Er besuchte das Gymnasium in Tuzla und danach, auch mit Einflussnahme seiner Familie, die theologische Schule in Sarajevo. 1936 begann er sein medizinisches (wegen des Zweiten Weltkriegs abgebrochen) und theologisches Studium in Belgrad. Um seinen Lebensunterhalt zu finanzieren, arbeitete er als Bauarbeiter, was seine Gesundheit angriff. Mit Ausbruch des Zweiten Weltkriegs holte ihn ein Schulfreund in ein Kloster, wo er bis zum Ende des Krieges blieb. Hier lernte Gojko das monastische Leben kennen. Daneben wirkte er als Religionslehrer für Flüchtlingskinder. In dieser Zeit erkrankte er an Tuberkulose und die Ärzte gaben ihm nur noch kurze Zeit zu leben. Er überstand die Krankheit und wurde 1946 Mönch mit dem Namen Pavle.

Ab 1950 lehrte Pavle an der theologischen Hochschule in Prizren. 1955 bis 1957 absolvierte er Postdiplom-Studien in Athen. 1957 wurde er zum Bischof der Eparchie Raszien-Prizren geweiht. Gleichzeitig war er weiter als Professor an der theologischen Hochschule in Prizren tätig.

Patriarchenwahl

1990 wurde er zum Patriarchen der Orthodoxen Kirche in Serbien und der ihr nachgeordneten Kirchen gewählt. Anfangs als Außenseiter gehandelt, wurde er erst in der neunten Vorauswahl zu einem der drei Kandidaten für das Patriarchenamt. Als weitere Kandidaten waren jedes Mal die Bischöfe Sava und Stefan gewählt worden. Gemäß der Wahlordnung der Orthodoxen Kirche müssen zuerst drei Kandidaten für das Patriarchenamt gewählt werden, danach beginnt die „apostolische Art der Wahl“, d. h. die eigentliche Patriarchenwahl. Diese verläuft so, dass drei Kuverts mit den Namen der Kandidaten in eine Urne gegeben werden und dann ein Name gezogen wird. Der Abt Antonije zog ein Kuvert, und der älteste Bischof, Metropolit Vladislav, las den Namen des neuen Patriarchen: Pavle.

Wirken als Patriarch

mini|Patriarch Pavle (2005) Kaum zum Patriarchen gewählt, erlebte er den Zerfall Jugoslawiens und die daraus resultierenden Jugoslawienkriege. Seine Unterstützung besonders der serbischen Seite brachte Pavle Kritik ein, obwohl er sich öffentlich gegen Krieg und Gewalttaten ausgesprochen hat. Auch wurde ihm eine Nähe zu Radovan Karadžić vorgeworfen.

Schon als Bischof leitete Pavle die Kommission der Heiligen Synode der Serbisch-Orthodoxen Kirche für die Neuübersetzung des Neuen Testaments. Diese wurde 1984 veröffentlicht.

1993 betrieb er die Gründung der Akademie der Künste und Konservierung in Belgrad.

Während seiner Amtszeit wurden die theologischen Hochschulen in Cetinje 1992 und in Kragujevac 1997 gegründet, darüber hinaus die theologische Akademie in Foča 1994.

Nach der Wende in Serbien nach dem 5. Oktober 2000 forderte Pavle die Bevölkerung mehrmals öffentlich auf, sich an Wahlen zu beteiligen, so wie er es tue. Dabei wurde ihm eine Nähe zu Zoran Đinđić, Boris Tadić und Vojislav Koštunica nachgesagt, was von rechten und linken Parteien kritisiert wurde. Patriarch Pavle setzte sich für eine „deideologische Demokratie“ ein, d. h. frei von politischen Ideologien.

Im Oktober 2008 reichte der zu dem Zeitpunkt 94-jährige Pavle eine Bitte an die Synode, ihn vom aktiven Dienst zu entlassen. Die Bitte wurde von der Synode vorläufig nicht angenommen, und dem Patriarchen wurde ein Vertreter zur Seite gestellt. In den letzten Jahren konnte Pavle aufgrund seines hohen Alters und den daraus folgenden Krankheiten nicht allen seinen Aufgaben als Patriarch nachgehen.

Zitate

• „Die Gebiete, auf denen das serbische Volk seit Jahrhunderten lebte [...] dürfen nicht innerhalb eines wie immer gearteten unabhängigen Kroatiens zurückbleiben. Sie müssen sich vielmehr unter einem vereinigten Dach zusammen mit dem heutigen Serbien sowie allen serbischen Krajinas wiederfinden.“ – in einem Brief an den EG-Vermittler Lord Carrington im Oktober 1991.

• „Wenn ich die Wahl hätte zwischen einem großen Serbien, welches aber böse ist, und einem kleinen Serbien, welches aber gut ist, dann wähle ich das kleine Serbien.“ – auf die Frage, ob er die Idee eines Großserbiens unterstütze.

• „Ich will keinen Wagen haben, solange nicht jeder albanische und serbische Haushalt in Kosovo einen hat.“ – auf die Frage, warum jeder Bischof der Serbisch-orthodoxen Kirche einen Dienstwagen habe, er dagegen öffentliche Verkehrsmittel benutze.

mini|Pavle auf einer Briefmarke

Literatur

• Predloga:BBKL

Werke

Zu seinen Schriften zählen u. a.:

• Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom, 1988
• Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (Devič, das Kloster des Heiligen Johannis von Devič), 1989
• Molitve i molbe (Gebete und Bitten), 1990
• Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (Auf dass uns verständlicher werden einige Fragen unseres Glaubens, I, II, III), 1998

Außerdem ist er Mitverfasser zahlreicher Liturgiebücher und Publikationen.

Einzelnachweise

Hr: Predloga:Infookvir političar

Patrijarh srpski Pavle (rođen kao: Gojko Stojčević; Kućanci kod Donjeg Miholjca, Hrvatska, 11. rujna 1914. – Beograd, Srbija, 15. studenoga 2009.), 44. arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski. Pavle je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve tijekom burnog razdoblja raspada Jugoslavije 1990-ih godina.

Djetinjstvo i mladost

Patrijarh Pavle je rođen kao Gojko Stojčević u selu Kućanci u tadašnjoj Trojednoj Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Izgubio je roditelje u ranom djetinjstvu, te ga je odgojila tetka. Nakon završene osnovne škole, Pavle je završio nižu gimnaziju u Tuzli, a zatim je završio šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu.

Nakon završenog pravoslavne bogoslovije, Pavle napušta Sarajevo i odlazi u Beograd, gdje završava više razrede gimnazije i zatim paralelno studira na dva fakulteta: teologiji i medicini. Ostavio je studij medicine zbog nemogućnosti školovanja usporedo na dva fakulteta tijekom ratne neimaštine, te diplomira teologiju 1942. godine. Tijekom Drugog svjetskog rata sklonio se u samostan Svete Trojice u Ovčaru, a kasnije se preselio u Beograd.

Nakon rata iako školovani teolog zbog teških životnih uvjeta biva prisiljen raditi i na gradilištu, no zbog lošeg zdravstvenog stanja počinje s redovničkim životom u manastiru Svete Trojice u Ovčaru gdje ujedno radi kao vjeroučitelj djeci izbjeglicama u Banji Koviljači.

Redovnički život

Izvjesno vrijeme proveo je u manastiru Vujan. Zaređen je u samostanu Blagoveštenje u Ovčaru 1946. godine, kada zaređenjem dobiva ime Pavle po kršćanskom svecu. Služio je kao hodočasnik u Blagoveštrenju, a kasnije u samostanu Rača između 1949. i 1955. godine. Godine 1954. Pavle je zaređen u čin jeromonaha. Iste je godine zaređen kao protosinđel, a 1957. godine kao arhimandrit.

Između 1955. i 1957. Pavle je upisao postdiplomske studije na Pravoslavnoj Teološkoj školi Sveučilišta Atena u Grčkoj. Doktorirao je na Novom zavjetu i liturgiji u klasi Teološke akademije u Ateni.

Episkop

[[Datoteka:PatriarhPavle2.JPG|mini|desno|Patrijarh srpski Pavle blagoslivlja crkvu u Ljubljani]] Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. studenog 1957. godine, a posvećen je 21. rujna 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je Patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog zaređen je 13. listopada 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i zaređivao nove svećenike i redovnike i bio blizak narodu, te je surađivao i s većinskim albanskim stanovništvom. Brinuo se o Prizrenskoj bogosloviji, gdje je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pjevanja i crkvenoslavenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mjestima svoje eparhije. S kosovskim ratom, prizrenska Bogoslovija Svetih Ćirila i Metoda je privremeno premještena u Niš, a sjedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svjedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o problemima Srba na Kosovu i Metohiji.

Patrijarh

Na mjesto Patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. prosinca 1990. godine. Sljedećeg dana, 2. prosinca, bio je ustoličen u sabornoj crkvi u Beogradu. Ceremoniju je vodilo 12 episkopa, 12 svećenika i 13 đakona. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha, Germana, zbog njegove dugotrajne teške bolesti, na prijedlog liječničkog Konzilijuma Vojnomedicinske akademije u Beogradu koje je potvrđeno stručnim nalazom. Pavlovo ime bilo je stavljeno na popis kandidata u devetom krugu glasovanja. Dovoljni broj glasova za ulazak na listu kandidata u prvom krugu dobili su episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan, a tek u devetom krugu glasovanja, sasvim neočekivao, za trećeg kandidata izaban je episkop Raško-Prizrenski Pavle.

Nakon toga, prema tzv. apostolskom načinu biranja, koverte s imenima trojice kandidata za patrijarha stavljene su na Evanđelje, arhimandrit tronoški Antonije Đurđević ih je promiješao i potom izvukao omotnicu s imenom novog patrijarha. Po pravilima Ustava SPC, najstariji prisutni crkveni velikodostojnik metropolit sarajevski Vladislav otvorio je omotnicu i pročitao ime novog patrijarha, bio je to na iznenadjenje svih episkop raško-prizrenski Pavle.

Kako se ni kao patrijarh nije odrekao redovničkog načina života (redovit post), nosio je redovničku odjeću i odbijao je da ga se vozi autom, vozio se tramvajem ili vlakom, susretao se na ulicama s običnim ljudima te je zbog toga imao velike simpatije u narodu.

Za vrijeme od kada je postao srpski patrijarh obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Foči i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsjek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Press.

Pokrenio je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umjetnosti i konzervaciju, s nekoliko odsjeka (ikonopis, freskopis, konzervacija). Nakon pada Miloševića i demokratskih promjena u Srbiji u vrijeme vlade Zorana Djindjića, nastava vjeronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvir Sveučilišta u Beogradu iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Smrt i pokop

mini|lijevo|Pokop patrijarha Pavla 2009. mini|desno|Predstavnici Katoličke crkve, Angelo Sodano čelnik kardinalskog zbora te biskupi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine na pokopu patrijarha Pavla Od 13. studenog 2007. patrijarh Pavle bio je na liječenju u Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, a 8. rujna 2008. podnio je molbu Svetom arhijerejskom Saboru SPC da mu "zbog zdravstvenih razloga i nemoći" dozvoli da se povuče iz aktivne službe patrijarha. Molba patrijarha Pavla na Saboru SPC 11. studenog 2008. jednoglasno je odbačena od svih arhijereja. Preminuo je 15. studenog 2009. godine oko 10:45 u Beogradu u 96. godini. Povodom njegove smrti Vlada Republike Srbije proglasila je trodnevnu žalost u zemlji. Ekumenski carigradski patrijarh Bartolomej I. i metropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović održali su bogoslužje ispred Hrama Svetog Save uz prisustvo nekoliko stotina tisuća ljudi. Predstavnika političkog vrha Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine te Sjeverne Makedonije. Misu zadušnicu služili su i patrijarh Rumunjske Pravoslavne crkve Danilo, arhiepiskop Albanske pravoslavne crkve Anastasios i metropolit Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke Kristofor kao i predstavnici drugih pravoslavnih crkvi te predstavnici redovničkih zajednica sa Svete Gore u Grčkoj. Takodjer na pokopu je bio i predstavnik kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve, njezin poglavar arhiepiskop Stefan. Među gostima bili su nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar, reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije Adem Zilkić. Svetu Stolicu predstavljao je čelnik kardinalskog zbora, kardinal Angelo Sodano uz nekoliko biskupa iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Patrijarh Pavle pokopan je po osobnoj želji u Manastiru Rakovica kod Beograda.

Kritike i kontroverze

Patrijarh Pavle tražio je kao poglavar SPC-a da se veliki dio hrvatskog teritorija, na kojem žive Srbi, "mora naći pod zajedničkim krovom sa sadašnjom Srbijom i svim srpskim krajinama". U uskrsnoj poslanici 1991. godine, koja je čitana u svakoj srpskoj pravoslavnoj crkvi na svečanoj uskrsnoj misi, izmislio je stotine tisuća Srba u logorima Hrvatske, prigodom uskrsne mise poručio je Srbima da je navodno samo u logoru Jasenovac, tijekom Drugog svjetskog rata, ubijeno 700.000 Srba, "ako ne više, ne manje". Tu su Hrvati, prema riječima patrijarha Pavla, ubijali Srbe "krvožderjem". Prema njegovim riječima Jasenovac je čak "novo raspeće Hristovo" i "greh svih grehova", te da je za patrijarha Pavla taj zločin Hrvata "do danas ostao neokajan i nepokojan", a poslanicom je ubrzao podizanje barikada i noćnih straža perd srpskim selima u Hrvatskoj svojim "strahovima" da se Srbi u Hrvatskoj danas (1991.) nalaze "pred novim bratoubilaštvom". mini|lijevo|Poštanska marka s likom patrijarha Pavla u povodu stote obljetnice njegova rođenja mini|desno|Grob patrijarha Pavla u samostanu Rakovica kod Beograda

Patrijarh Pavle je bio izložen kritikama u Bosni i Hercegovini kao i u Hrvatskoj zbog svojih izjava tijekom rata kada je on ili crkva kojom predsjeda javno podržavala promjenu granica. On sam će u svom pismu 1991. godine tijekom rata u Hrvatskoj izjaviti: "Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj". Kratko vrijeme potom Sveti Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve donosi u prvom mjesecu 1992. godine odluku da ne priznaje granice između jugoslavenskih republika, a također će biti donesena odluka da se samo dvije godine nakon pokolja Bošnjaka u Foči tamo otvori Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog.

Nedugo poslije zločina protiv čovječnosti i etničkog čišćenja Hrvata iz sklopa RSK, te Hrvata i Bošnjaka iz zapadne Bosne, nastaje veliki zaokret u crkveno-političkom pojavljivanju patrijarha SPC-a Pavla. "Zagrebačke poruke 1999." počinju njegovom Božićnom porukom u kojoj poziva sve vjernike u Srbiji, ali i srpsku dijasporu koja živi u drugim nacionalnim i državnim sredinama, da prema "svima" pokažu razumijevanje, susretljivost i kršćansku ljubav. Godine 1999. poslije ljubljanskog boravka 15. ožujka stigao je u Zagreb. U propovijedi je rekao: "dileme nema oko opredjeljenja za poštivanje hrvatskog Ustava i zakona te odnosa prema domovini". Dileme nema ni prema civiliziranoj "integraciji u hrvatsko društvo". U završnom dijelu poručuje: "veliko zlo je u ovom ratu zadesilo hrvatski narod, ali i srpski. Mnogi naši sunarodnjaci su u njemu učestvovali". Idućeg je dana patrijarh posjetio zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića, a u podne i predsjednika hrvatske države dr. Franju Tuđmana. Tijekom susreta hrvatski je predsjednik istaknuo da bi taj posjet trebao pridonijeti normalizaciji odnosa hrvatskog i srpskog naroda te normalizaciji odnosa između dviju susjednih suverenih država.

Tijekom rata u Bosni i Hercegovini Pavle je prijateljevao s Karadžićem i Mladićem, ali je u danas gotovo zaboravljenoj izjavi: "Budimo ljudi iako smo Srbi" osudio tamošnje srpske zločine. Zadnja poznatija politička izjava mu je bila o pitanju srpskom Kosovu

Više od 10 godina nakon rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini to jest 2007. godine on će također izjaviti: Predloga:Citat4

Po mišljenju bosanskog fratra Marka Oršolića patrijarh Pavle je bio podložan političkim manipulacijama kao i sve druge vjerske zajednice i poglavari. Reis-ul-ulema Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini Mustafa ef. Cerić povodom njegove smrti je spomenuo Pavlovo zagovaranje međuvjerskog dijaloga.

Povezani članci

• Pismo patrijarha Pavla lordu Carringtonu
• Političko djelovanje Srpske pravoslavne crkve
• Srpska pravoslavna crkva

Vanjske poveznice

• Patrijarh Pavle proglašen ratnim zločincem Arhivirano 24. studenoga 2015. na Wayback Machine.

Dopolnjeno: Predloga:Radovi24

Patrijarh srpski Pavle (rođen kao: Gojko Stojčević; Kućanci kod Donjeg Miholjca, Hrvatska, 11. rujna 1914. – Beograd, Srbija, 15. studenoga 2009.), 44. arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski. Pavle je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve tijekom burnog razdoblja raspada Jugoslavije 1990-ih godina.

Djetinjstvo i mladost

Patrijarh Pavle je rođen kao Gojko Stojčević u selu Kućanci u tadašnjoj Trojednoj Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Izgubio je roditelje u ranom djetinjstvu, te ga je odgojila tetka. Nakon završene osnovne škole, Pavle je završio nižu gimnaziju u Tuzli, a zatim je završio šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu.

Nakon završenog pravoslavne bogoslovije, Pavle napušta Sarajevo i odlazi u Beograd, gdje završava više razrede gimnazije i zatim paralelno studira na dva fakulteta: teologiji i medicini. Ostavio je studij medicine zbog nemogućnosti školovanja usporedo na dva fakulteta tijekom ratne neimaštine, te diplomira teologiju 1942. godine. Tijekom Drugog svjetskog rata sklonio se u samostan Svete Trojice u Ovčaru, a kasnije se preselio u Beograd.

Nakon rata iako školovani teolog zbog teških životnih uvjeta biva prisiljen raditi i na gradilištu, no zbog lošeg zdravstvenog stanja počinje s redovničkim životom u manastiru Svete Trojice u Ovčaru gdje ujedno radi kao vjeroučitelj djeci izbjeglicama u Banji Koviljači.

Redovnički život

Izvjesno vrijeme proveo je u manastiru Vujan. Zaređen je u samostanu Blagoveštenje u Ovčaru 1946. godine, kada zaređenjem dobiva ime Pavle po apostolu Pavlu. Služio je kao hodočasnik u Blagoveštrenju, a kasnije u samostanu Rača između 1949. i 1955. godine. Godine 1954. Pavle je zaređen u čin jeromonaha. Iste je godine zaređen kao protosinđel, a 1957. godine kao arhimandrit.

Između 1955. i 1957. Pavle je upisao postdiplomske studije na Pravoslavnoj Teološkoj školi Sveučilišta Atena u Grčkoj. Doktorirao je na Novom zavjetu i liturgiji u klasi Teološke akademije u Ateni.

Episkop

[[Datoteka:PatriarhPavle2.JPG|mini|desno|Patrijarh srpski Pavle blagoslivlja crkvu u Ljubljani]] Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. studenog 1957. godine, a posvećen je 21. rujna 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je Patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog zaređen je 13. listopada 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i zaređivao nove svećenike i redovnike i bio blizak narodu, te je surađivao i s većinskim albanskim stanovništvom. Brinuo se o Prizrenskoj bogosloviji, gdje je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pjevanja i crkvenoslavenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mjestima svoje eparhije. S kosovskim ratom, prizrenska Bogoslovija Svetih Ćirila i Metoda je privremeno premještena u Niš, a sjedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svjedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o problemima Srba na Kosovu i Metohiji.

Patrijarh

Na mjesto Patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. prosinca 1990. godine. Sljedećeg dana, 2. prosinca, bio je ustoličen u sabornoj crkvi u Beogradu. Ceremoniju je vodilo 12 episkopa, 12 svećenika i 13 đakona. Izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha, Germana, zbog njegove dugotrajne teške bolesti, na prijedlog liječničkog Konzilijuma Vojnomedicinske akademije u Beogradu koje je potvrđeno stručnim nalazom. Pavlovo ime bilo je stavljeno na popis kandidata u devetom krugu glasovanja. Dovoljni broj glasova za ulazak na listu kandidata u prvom krugu dobili su episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan, a tek u devetom krugu glasovanja, sasvim neočekivao, za trećeg kandidata izaban je episkop Raško-Prizrenski Pavle.

Nakon toga, prema tzv. apostolskom načinu biranja, koverte s imenima trojice kandidata za patrijarha stavljene su na Evanđelje, arhimandrit tronoški Antonije Đurđević ih je promiješao i potom izvukao omotnicu s imenom novog patrijarha. Po pravilima Ustava SPC, najstariji prisutni crkveni velikodostojnik metropolit sarajevski Vladislav otvorio je omotnicu i pročitao ime novog patrijarha; bio je to na iznenađenje svih episkop raško-prizrenski Pavle.

Kako se ni kao patrijarh nije odrekao redovničkog načina života (redovit post), nosio je redovničku odjeću i odbijao je da ga se vozi autom, vozio se tramvajem ili vlakom, susretao se na ulicama s običnim ljudima te je zbog toga imao velike simpatije u narodu.

Za vrijeme od kada je postao srpski patrijarh obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Foči i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsjek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Press.

Pokrenio je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umjetnosti i konzervaciju, s nekoliko odsjeka (ikonopis, freskopis, konzervacija). Nakon pada Miloševića 2000. i demokratskih promjena u Srbiji u vrijeme vlade Zorana Đinđića, nastava vjeronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvir Sveučilišta u Beogradu iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Smrt i pokop

mini|lijevo|Pokop patrijarha Pavla 2009. mini|desno|Predstavnici Katoličke crkve, Angelo Sodano čelnik kardinalskog zbora te biskupi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine na pokopu patrijarha Pavla Od 13. studenog 2007. patrijarh Pavle bio je na liječenju u Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, a 8. rujna 2008. podnio je molbu Svetom arhijerejskom Saboru SPC da mu "zbog zdravstvenih razloga i nemoći" dozvoli da se povuče iz aktivne službe patrijarha. Molba patrijarha Pavla na Saboru SPC 11. studenog 2008. jednoglasno je odbačena od svih arhijereja. Preminuo je 15. studenog 2009. godine oko 10:45 u Beogradu u 96. godini. Povodom njegove smrti Vlada Republike Srbije proglasila je trodnevnu žalost u zemlji. Ekumenski carigradski patrijarh Bartolomej I. i metropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović održali su bogoslužje ispred Hrama Svetog Save uz prisustvo nekoliko stotina tisuća ljudi. Predstavnika političkog vrha Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine te Sjeverne Makedonije. Misu zadušnicu služili su i patrijarh Rumunjske Pravoslavne crkve Danilo, arhiepiskop Albanske pravoslavne crkve Anastasios i metropolit Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke Kristofor kao i predstavnici drugih pravoslavnih crkvi te predstavnici redovničkih zajednica sa Svete Gore u Grčkoj. Takodjer na pokopu je bio i predstavnik kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve, njezin poglavar arhiepiskop Stefan. Među gostima bili su nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar, reis-ul-ulema Islamske zajednice Srbije Adem Zilkić. Svetu Stolicu predstavljao je čelnik kardinalskog zbora, kardinal Angelo Sodano uz nekoliko biskupa iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Patrijarh Pavle pokopan je po osobnoj želji u Manastiru Rakovica kod Beograda.

Kritike i kontroverze

Patrijarh Pavle tražio je kao poglavar SPC-a da se veliki dio hrvatskog teritorija, na kojem žive Srbi, "mora naći pod zajedničkim krovom sa sadašnjom Srbijom i svim srpskim krajinama". U uskrsnoj poslanici 1991. godine, koja je čitana u svakoj srpskoj pravoslavnoj crkvi na svečanoj uskrsnoj misi, izmislio je stotine tisuća Srba u logorima Hrvatske, prigodom uskrsne mise poručio je Srbima da je navodno samo u logoru Jasenovac, tijekom Drugog svjetskog rata, ubijeno 700.000 Srba, "ako ne više, ne manje". Tu su Hrvati, prema riječima patrijarha Pavla, ubijali Srbe "krvožderjem". Prema njegovim riječima Jasenovac je čak "novo raspeće Hristovo" i "greh svih grehova", te da je za patrijarha Pavla taj zločin Hrvata "do danas ostao neokajan i nepokojan", a poslanicom je ubrzao podizanje barikada i noćnih straža perd srpskim selima u Hrvatskoj svojim "strahovima" da se Srbi u Hrvatskoj danas (1991.) nalaze "pred novim bratoubilaštvom". mini|lijevo|Poštanska marka s likom patrijarha Pavla u povodu stote obljetnice njegova rođenja mini|desno|Grob patrijarha Pavla u samostanu Rakovica kod Beograda

Patrijarh Pavle je bio izložen kritikama u Bosni i Hercegovini kao i u Hrvatskoj zbog svojih izjava tijekom rata kada je on ili crkva kojom predsjeda javno podržavala promjenu granica. On sam će u svom pismu 1991. godine tijekom rata u Hrvatskoj izjaviti: "Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj". Kratko vrijeme potom Sveti Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve donosi u prvom mjesecu 1992. godine odluku da ne priznaje granice između jugoslavenskih republika, a također će biti donesena odluka da se samo dvije godine nakon pokolja Bošnjaka u Foči tamo otvori Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog.

Nedugo poslije zločina protiv čovječnosti i etničkog čišćenja Hrvata iz sklopa RSK, te Hrvata i Bošnjaka iz zapadne Bosne, nastaje veliki zaokret u crkveno-političkom pojavljivanju patrijarha SPC-a Pavla. "Zagrebačke poruke 1999." počinju njegovom Božićnom porukom u kojoj poziva sve vjernike u Srbiji, ali i srpsku dijasporu koja živi u drugim nacionalnim i državnim sredinama, da prema "svima" pokažu razumijevanje, susretljivost i kršćansku ljubav. Godine 1999. poslije ljubljanskog boravka 15. ožujka stigao je u Zagreb. U propovijedi je rekao: "dileme nema oko opredjeljenja za poštivanje hrvatskog Ustava i zakona te odnosa prema domovini". Dileme nema ni prema civiliziranoj "integraciji u hrvatsko društvo". U završnom dijelu poručuje: "veliko zlo je u ovom ratu zadesilo hrvatski narod, ali i srpski. Mnogi naši sunarodnjaci su u njemu učestvovali". Idućeg je dana patrijarh posjetio zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića, a u podne i predsjednika hrvatske države dr. Franju Tuđmana. Tijekom susreta hrvatski je predsjednik istaknuo da bi taj posjet trebao pridonijeti normalizaciji odnosa hrvatskog i srpskog naroda te normalizaciji odnosa između dviju susjednih suverenih država.

Tijekom rata u Bosni i Hercegovini Pavle je prijateljevao s Karadžićem i Mladićem, ali je u danas gotovo zaboravljenoj izjavi: "Budimo ljudi iako smo Srbi" osudio tamošnje srpske zločine. Zadnja poznatija politička izjava mu je bila o pitanju srpskom Kosovu

Više od 10 godina nakon rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini to jest 2007. godine on će također izjaviti: Predloga:Citat4

Po mišljenju bosanskog fratra Marka Oršolića patrijarh Pavle je bio podložan političkim manipulacijama kao i sve druge vjerske zajednice i poglavari. Reis-ul-ulema Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini Mustafa ef. Cerić povodom njegove smrti je spomenuo Pavlovo zagovaranje međuvjerskog dijaloga.

Povezani članci

• Pismo patrijarha Pavla lordu Carringtonu
• Političko djelovanje Srpske pravoslavne crkve
• Srpska pravoslavna crkva

Vanjske poveznice

• Patrijarh Pavle proglašen ratnim zločincem Arhivirano 24. studenoga 2015. na Wayback Machine.

Za druge pomene glej German.

Njegova svetost German patriarh srbski
pokojni beograjsko-karlovški nadškof
Srbski patriarh German Đorić
Domače ime	Hranislav Đorić
Cerkev	Srbska pravoslavna Cerkev
Nadškofija	Beograjsko-karlovška
Izvoljen	13. september 1958
Začetek službovanja	14. september 1958
Upokojen	30. november 1990
Konec službovanja	30. november 1990 (ga upokojil Sinod SPC)
Predhodnik	Vikentij
Naslednik	Pavel
Redovi
Duhovniško posvečenje	1927
Škofovsko posvečenje	15. julij 1951 Samostan Studenica
Osebni podatki
Rojstvo	Hranislav Đorić (1899-08-19)19. avgust 1899 Jošanička banja Kraljevina Srbija danes: Srbija)
Smrt	27. avgust 1991(1991-08-27) Beograd, Jugoslavija danes: Srbija
Pokopan	Beograd Cerkev sv. Marka
Narodnost	Srb
Vera	pravoslavec
Insignije
Grb osebe Stebunik/peskovnik68 - Pavel Stojčević

German Đorić ali patriarh German (srbsko Герман, angleško Herman; rojen kot Hranislav Đorić srbsko Хранислав Ђорић/Hranislav Đorić); * 19. avgust 1899 Jošanička Banja Kraljevina Srbija, danes: Srbija; † 27. avgust 1991 Beograd, Jugoslavija, danes: Srbija) je bil pravoslavni menih, škof in patriarh ter poglavar Srbske pravoslavne Cerkve od 1958 do 1990. Znan je po krepitvi verskega življenja pod komunizmom v Jugoslaviji kljub dvema razkoloma, ki sta izbruhnila za časa njegovega patrijarševanja.

Njegovo polno ime in naziv se je glasil:

Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман/Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin German ("Njegova svetost nadškof peški, metropolit beograjsko-karlovški in patriarh srbski, gospod German").

Po sklepu sinoda Srbske pravoslavne Cerkve je on edini patriarh, ki je bil doslej upokojen za časa svojega življenja.

V času njegove vladavine so spremenili postopek izvolitve patriarha, da bi zmanjšali možnost vpletanja oblasti in so uvedli tako imenovano „apostolsko načelo“, po katerem škofje na zborovanju izvolijo tri kandidate, nato pa z žrebom (izvlačenjem ene od treh zaprtih ovojnic z imeni) odločijo, kateri od njih bo novi patriarh. Velja za enega najbolj znanih srbskih patriarhov, ki je deloval v za Cerkev in vero nasploh težkem zgodovinskem obdobju.Zaradi domnevne bližine komunističnemu režimu so ga kritiki imenovali „Rdeči patriarh“ ("Црвени патријарх/Crveni patrijarh").

43. poglavar Srbske pravoslavne Cerkve in 5. patriarh Združene SPC; 1958 – 1990.

Življenjepis

Mladost in cerkvene službe

Patriarh German se je kot Hranislav Đorić rodil 19. avgusta 1899 — na praznik Gospodovega spremenjenja — v Jošanički Banji očetu Mihailu, učitelju, ki je bil pozneje posvečen v diakona in duhovnika, in materi Cveti. Osnovno šolo je obiskoval v Veliki Drenovi in Kruševcu, devetrazredno semenišče pa v Beogradu in Sremskih Karlovcih 1921.

Po končanem semenišču se je 10. avgusta 1924 poročil z Desanko, s katero je imel dva sinova (Mihaila in Vlastimirja) in hčer (Jovanko poročeno Novaković). Žena Desanka je umrla leta 1936 med njenim četrtim porodom in tako je ovdovel.

Nekaj časa je študiral pravo v Parizu, nato pa je 1942 diplomiral na Pravoslavni teološki fakulteti v Beogradu. Žiški škof Jefrem ga je posvetil v diakona in imenoval za uradnika cerkvenega sodišča v Čačku. Poučeval je verouk na čačanski gimnaziji. Zaradi zdravstvenih razlogov je zapustil cerkveno-upravno službo in bil po duhovniškem posvečenju leta 1927 imenovan za župnika v Miokovcih; od tod je bil 1931 premeščen v Vrnjačko Banjo. Po izvolitvi patriarha Gavrila leta 1938 je bil imenovan za referenta Svetega škofovskega sinoda.Hkrati je urejal „Glasnik“, uradni časopis Srbske pravoslavne cerkve.

Čeprav obstajajo nasprotujoči si podatki o politični vlogi in stališčih njegovega starejšega sina Mihaila med Drugo svetovno vojno, je dejstvo, da se je Mihail konec leta 1944 z družino Ljotić odpravil proti Sloveniji. Maja 1945 so ga ujeli „osvoboditelji“ in poslali v Zagreb, kjer so ga sredi julija ustrelili v maščevalnih Zunajsodnih povojnih pobojih. Njegov mlajši sin Vlastimir, ki je bil prav tako ujet, se je kot mladoletnik izognil usmrtitvi. V povojnih letih ni bil v dobrih odnosih z očetom, vse dokler ni bil German izvoljen za patriarha.Vlastimir je kasneje postal protodiakon in umrl 6. maja 2001.

Po vojni je bil Đorić izvoljen za namestnika moraviškega škofa. Kot ovdovelega duhovnika ga je 7. julija 1951 šumadijski škof Valerijan v Samostanu Studenica zamenišil in mu dal ime German. Njegovo škofovsko posvečenje je 15. julija 1951 opravil patriarh Vikentij ob sodelovanju šumadijskega škofa Valerijana, sremskega Nikanorja in banjaluškega Vasilija.

Novoizvoljeni škof German je postal tudi glavni tajnik Svetega škofovskega sinoda, kar je opravljal do izvolitve za žiškega škofa leta 1956. Hkrati je urejal "Glasnik", uradni časopis Srbske pravoslavne Cerkve.

Na zasedanju Svetega škofovskega sinoda leta 1952 je bil izvoljen za budimskega škofa s sedežem v Budimpešti|. Od oblasti pa ni dobil dovoljenja za vstop in tako v resnici te službe kot škof ni opravljal. Pozneje so dosegli dogovor in je kot patriarh to svojo škofijo večkrat obiskal vse do leta 1976, dokler je bil njen upravitelj. Po smrti žiškega škofa Nikolaja leta 1956 pa je bil škof German izvoljen za žiškega škofa.

Patriarh

Patriarh German leta 1962.

Ko je 5. julija 1958 nenadoma umrl patriarh Vikentij, so v cerkvenem vodstvu izbruhnili notranji spori in ni bilo soglasja o njegovem nasledniku. Za »varuha prestola« je bil imenovan braničevski škof Krizostom Vojinović; Germanova izvolitev naj bi bila posledica sporazuma. Kroži pa zgodba, da je takratni najvišji srbski komunistični uslužbenec Aleksandar Ranković vstopil na zasedanje Svetega sinoda, pripeljal Germana noter in rekel: »To je vaš novi patriarh!« Tako ali drugače — German je bil 13. septembra 1958 izvoljen za poglavarja SPC ter je na patriarhalnem prestolu nasledil patriarha Vikentija.Ustoličen je bil v Pečki patriarhiji 29. maja 1960.

V času, ko je bil na čelu Srbske pravoslavne Cerkve, mu je kljub težkim okoliščinam uspelo veliko tega rešiti in ohraniti.V njegovem času je bil popolnoma obnovljen Samostan Žiča, ki so ga Nemci med vojno skoraj popolnoma uničili. Uspel je doseči obnovo oziroma vrnitev v domnevno obliko, ki so jo imeli ob nastanku v 12. stoletju, samostanov in cerkva Studenice, Lazarice in mnogih drugih. Vse pomembnejše srbske pravoslavne cerkve v takratni Jugoslaviji so bile postavljene pod zaščito republiških in pokrajinskih zavodov za varstvo kulturnih spomenikov. V Beogradu so v osemdesetih letih prejšnjega stoletja majhni cerkvi svetega Save na Vračarju dodali narteks. V celoti je poslikana cerkev svetega nadangela Gabrijela v bližini stadiona Partizana. Z njegovim blagoslovom je Milić od Mačve poslikal z mojstrskimi freskami Cerkev sv. cesarja Konstantina in cesarice Helene na Voždovcu. V njegovem času se je Srbska pravoslavna cerkev v Ameriki ločila, ker ni hotela sodelovanja in vplivanja komunizma. Po družbenih spremembah se je zadeva uredila. Težila ga je tudi osamosvojitev Makedonske pravoslavne Cerkve; sporna vprašanja obenem s priznanjem vred so rešili šele leta 2022.

Eden njegovih največjih dosežkov je, da mu je uspelo nadaljevati gradnjo Cerkve svetega Sava v Beogradu — po desetletjih zastoja in boja je bila gradnja odobrena leta 1984. Zabeleženo je, da je patriarh German 88-krat vložil prošnjo in se pogovarjal z različnimi oblastmi, dokler mu po 26 letih moledovanja ni uspelo nadaljevati gradnje. Gradnja hrama se je nadaljevala 12. maja 1985; ob tej priložnosti pa je potekalo slovesno bogoslužje in je bila položena ustanovna listina

Močno si je prizadeval za odprtje semenišča in izdajanje cerkvenih revij za versko razsvetljenje krščanskega ljudstva. Obnovil je delo pravoslavnega semenišča v samostanu Krka.

Ateizem, razkolništvo, nove škofije...

Patriarh German, šumadijski škof Sava Vuković, Tito in Jovanka Broz.

Podoba SPC ob njegovem nastopu nikakor ni bila rožnata. Raziskave kažejo, da je bilo leta 1958 le 10 % prebivalstva krščenega po pravoslavnem običaju, le 20 % prebivalstva je praznovalo slavo, večinoma brez cerkvenega obreda. Podobno je bilo več otrok krščenih doma kot v cerkvi. Ljudstvo je drselo v brezbožnosti in prvič v svoji zgodovini odstopilo od krščanstva; bilo je res preganjanja in trpljenja, a nikoli toliko odpadništva med pravoslavnimi kristjani.

Lahko rečemo, da je pomenila komunistična vladavina v Jugoslaviji za SPC tudi obdobje razkolov in sporov. Ob njegovem nastopu so ga nekateri duhovniki, ki so delovali v škofijah v tujini, označili za prokomunista. To je leta 1963 povzročilo razkol Škofije Nova Gračanica v Severni Ameriki in imenovanje dveh škofov, enega razkolniškega — vladika Dionizija — in drugega zvestega patriarhu; prve so imenovali "razkolnike", druge pa "federalce". Vključeno je bilo tudi tajno delovanje jugoslovanske UDBE, ki je na ta način uspešno zasejala neslogo med "domovinskimi" in "tujimi" Srbi, ki so imeli večino tako v ZDA kot po drugih celinah, kamor se je razkol hitro širil; posebno pa je zavrla vpliv emigracije in kralja na dogajanje v domovini. Čeprav je German zagovarjal spravljivejše stališče, je država prek "Cirilmetodijskega društva pravoslavnih duhovnikov", ki so bili pod državnim vplivom in uživali nekatere ugodnosti, uspela zadevo zaostriti. Zapletena zmeda se je vlekla vse do leta 1992; v začetnem obdobju vladavine Germanovega naslednika, patriarha Pavla, se je razkolniška škofija ponovno pridružila Srbski pravoslavni cerkvi, in je takrat posmrtno izbrisano Dionizijevo kaznovanje. Za dosego sprave je novi patriarh osebno potoval v Ameriko in dosegel mir in slogo s svojo pregovorno ponižnostjo, kar je sicer prej izgledalo kot nemogoča naloga.

Razkol Makedonske pravoslavne Cerkve pa je bil veliko globlje in bolj zapleteno vprašanje, ki se je izgladilo veliko pozneje; šlo je namreč za vernike drugega naroda in lastnega jezika.Novoizvoljene makedonske hierarhije najprej ni priznala Srbska cerkev, nato pa še druge krajevne pravoslavne cerkve. Patriarh German je povzročil nezaslišano pohujšanje, ker leta 1967 ni prišel na praznovanje dneva republike, čeprav na povabilo Josipa Broza. Patriarh je svojo neprisotnost opravičil s prihodom samozvanega skopskega metropolita.

German si je prizadeval za oživitev cerkvenega življenja, ki ga je komunistična vladavina močno ovirala in zatirala tudi pri drugih verskih skupnostih, zlasti pa pri katoličanih ne le s procesi zoper najvišje cerkvene predstavnike v Jugoslaviji, ampak tudi drugod po Sovjetski zvezi. Kljub težkim razmeram pa mu je uspelo ustanoviti več novih škofij: Zahodnoevropsko leta 1969, Avstralsko 1973, Vranjsko 1975 in Kanadsko škofijo leta 1983.

Sveti škofovski sinod SPC je na majskem zasedanju leta 1973 odtegnil podporo Titovemu imenovanju za Nobelovo nagrado za mir. Patriarh tega vprašanja ni niti postavil na dnevni red in ni dovolil o njem razpravljanja. Uradno pa je patriarh na zasedanju dal pojasnilo, da se Cerkev ne sme vmešavati v necerkvene mednarodne dejavnosti; pri tej odločitvi so se sklicevali na sklep iz leta 1939, ko je za to nagrado kandidiral knez-namestnik Pavel. V ozadju zavrnitve pa so bili tudi povojni zunajsodni množični poboji, ki jih je Tito imel na vesti — med žrtvami je bil tudi Germanov sin..

Urednik

Ateistični komunizem veri in Cerkvi ni bil naklonjen, zato se je patriarh v marsičem moral prilagajati zahtevam oblasti in paziti na vsako besedo, zlasti tiskano. To mu je tudi uspevalo z uporabo veliko modrosti in tudi zvitosti, saj se je zavedal, da bi ga zaradi morebitnega sicer pravičnega, vendar napačno razumljenega "junačenja" kaj lahko doletela žalostna usoda njegovih predhodnikov. Vsi nepristranski poročevalci mu priznavajo, da je bil ne le preudaren v ravnanju, ampak v nastopu prav do vsakogar izredno prijazen, kar je v taki službi najvišje priporočilo tako prijateljem kot sovražnikom. Bil je izrazito naklonjen tudi Slovencem, kar se je opažalo pri obiskih slovenskih ekumenskih romarskih skupin po Srbiji in obenem tudi na Patrijaršiji.

Na splošno pa je sprejemal bolj ali manj ugodne smernice, ki mu jih je začrtavala oblast. Tako naj bi imel cerkveni časopis „Pravoslavje“ (Православље) kot podnaslov "Časopis srbske Cerkve" (Новине Српске Цркве); ker pa je dobil namig, da je omenjanje Cerkve v tej zvezi nezaželeno, so to opustili in v prvi številki je bilo poleg naslova „Pravoslavje“ zapisano: "Verski časopis Beograjsko-karlovške nadškofije" (Верске новине архиепископије београдско-карловачке). Pozneje so to preimenovali v "Časopis Srbskega patriarhata" (Новине српске патријаршије), kot je to ostalo do danes.

Znotraj Cerkve so jugoslovanske oblasti po vseh republikah ustanavljale „Cirilmetodijska združenja duhovnikov“; ustanovljeno je bilo tudi v Črni gori in Srbiji kot društvo „domoljubnih“ duhovnikov, ki pa ga ni gledal z naklonjenostjo; podpirali so namreč državno politiko samoupravljanja in neuvrščenosti ter naj bi bili nekakšen klin ali most glede na hierarhijo; imeli pa so več možnosti za dušnopastirsko delovanje, obenem pa so bili tudi zdravstveno in pokojninsko zavarovani; to so bile v primeri z drugimi duhovniki velike ugodnosti in gibanje je obsegalo okrog 70 % duhovščine. Znana je njihova krilatica:

Udruženje sveštenika	Duhovniško društvo
„Krst nosim zvezdom se ponosim, Tita volim, a Bogu se molim“	"Križ nosim, na zvezdo sem ponosen, Tita imam rad, a molim k Bogu"

Po Titovi smrti se je širila želja po spremembah državne ureditve in mednarodnih odnosov, kar je ponekod spremljala množična blaznost prebujenega nacionalizma, tudi velesrbskega. „Memorandum SANU“ iz leta 1986 je med drugim trdil, da je Jugoslavija „grobnica srbskega naroda“, ki da je povsod in od vseh najbolj ogrožen, in da bi mu najbolj ustrezala "Velika Srbija", ki bi zajemala vsa področja, kjer živijo. Posredno je to vplivalo na upor Srbov na Hrvaškem, pa tudi na poznejše krvavo dogajanje ob Razpadu Jugoslavije. V zvezi s tem je hotelo dati svoj prispevek tudi uredništvo Pravoslavja ter pisati o domnevnem „genocidu nad Srbi med Drugo svetovno vojno“, vendar je patriarh German presodil, da naj se verski list ne meša v dnevno politiko ter je objavo prepovedal.

Bolezen, smrt in spomin

Patriarh German na osrednji slovesnosti ob osemstoletnici Samostana Studenice 18. maja 1986.

Gazimestanske grožnje

Dan po vrnitvi s slovesnosti ob 600-letnici kosovske bitke na Gazimestanu, kjer je Milošević pred veliko množico in skoraj celim jugoslovanskim in cerkvenim vodstvom imel govor, v katerem je „napovedoval po potrebi tudi vojaške posege“, je 29. junija 1989, je padel in si zlomil kolk. Znano je, da nad spodbujanjem velesrbskega nacionalizma ni bil navdušen kakor tudi ne predstavniki drugih jugoslovanskih narodov. Trdil je, da je bila duhovna razsežnost popolnoma zanemarjena in da je bila obletnica neprimerno izkoriščena za samohvalo trenutnega političnega vodstva.

Bolezen

Ko si je torej zlomil kolk, se je začela bolezen, ki je trajala do konca njegovega življenja. Njegove dolžnosti je prevzel zagrebško-ljubljanski metropolit Jovan, ki je bil 30. junija istega leta imenovan za varuha prestola srbskega patriarha. Patriarh German je bil 30. novembra 1990 zaradi dolgotrajne hude bolezni, ki jo je potrdila strokovna ugotovitev zdravniškega konzilija Vojaško-medicinske akademije, upokojen s sklepom Sinoda srbske pravoslavne cerkve, nakar so se hierarhi odločili na izvolitev novega patriarha. Naslednjega dne, 1. decembra, ko je bil patriarh German še živ, je bil izvoljen novi patriarh – raško-prizrenski škof Pavel.

Smrt in pogreb

Umrl je 27. avgusta 1991 v Beogradu. Pokopan je bil 30. avgusta v Cerkvi sv. Marka v Beogradu na levi strani ladje, nasproti grobnice cesarja Dušana Silnega. German je bil eden najdlje delujočih poglavarjev SPC in najdlje vladajoči med srbskimi patriarhi po njeni združitvi 1920. leta. Le njegov daljni predhodnik, cerkveni poglavar Pajsij I. (1614-1647), je upravljal srbsko Cerkev leto več, to je 33 let.

Vrhovni poglavar Srbske pravoslavne cerkve je bil 32 let in je umrl naravne smrti ter ni doživel žalostne usode treh njegovih predhodnikov, da se jih še zmeraj držijo teorije zarote z bolj ali manj utemeljenimi sumi, da so bili umorjeni.

Spomin

O življenju patriarha Germana je bilo napisanega veliko; pisal je predvsem Milan D. Janković v svoji knjigi „Srbski patriarh German v svojem življenju in boju za spominski hram“ in Veljko Đurić Mišina v svoji knjigi „German Đorić: Patriarh v pobožanstvenem času, 1-2“.

V Veliki Drenovi so mu postavili tri metre visok spomenik leta 2022.

Navedek

“ „Zmiju gladi, a ispod nje se vadi!“
„Kačo božaj, a izvleci se izpod nje!“ ”

Glej tudi

• Srbska pravoslavna Cerkev
• Seznam srbskih cerkvenih poglavarjev
• Seznam srbskih pisateljev
• Nadškofija Beograd-Karlovci
• Nadškofija Beograd
• Seznam papežev
• Beograjska medvojna krščanska arhitektura

Nadaljnje branje

• Ацовић, Драгомир (2013). Слава и част: Одликовања међу Србима: Срби међу одликовањима. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1750-2.
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012a). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 1. Београд: Манастир Сланци.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012b). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 2. Београд: Манастир Сланци.
• Пузовић, Предраг (1997). Раскол у Српској православној цркви: Македонско црквено питање. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
• Пузовић, Предраг (1999). »Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање«. Вардарски зборник. 1: 155–173.
• Радић, Радмила (2002a). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 1. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Радић, Радмила (2002b). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 2. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Јањић, Јован (2018). Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000). НИД Компанија "Новости" ад - Београд. ISBN 978-86-7446-272-0.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 2. Минхен: Искра.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 3. Келн: Искра.

Zunanje povezave

(srbsko)

• SRPSKI PATRIJARSI (7): German Đorić - graditelj Hrama Svetog Save | Kurir
• Герман Ђорић |Српска енциклопедија
• Brus ONLINE - Sećanje... Patrijarh German (19.08.1899 — 27.08.1991 — VIDEO)
• U susret izboru novog poglavara SPC (2): Prvi po časti i žrtvi - Vesti online

(angleško)

• German Dorić of Serbia | Orthodoxwiki

Za druge pomene glej German.

Njegova svetost German patriarh srbski
pokojni beograjsko-karlovški nadškof
Srbski patriarh German Đorić
Domače ime	Hranislav Đorić
Cerkev	Srbska pravoslavna Cerkev
Nadškofija	Beograjsko-karlovška
Izvoljen	13. september 1958
Začetek službovanja	14. september 1958
Upokojen	30. november 1990
Konec službovanja	30. november 1990 (ga upokojil Sinod SPC)
Predhodnik	Vikentij
Naslednik	Pavel
Redovi
Duhovniško posvečenje	1927
Škofovsko posvečenje	15. julij 1951 Samostan Studenica
Osebni podatki
Rojstvo	Hranislav Đorić (1899-08-19)19. avgust 1899 Jošanička banja Kraljevina Srbija danes: Srbija)
Smrt	27. avgust 1991(1991-08-27) Beograd, Jugoslavija danes: Srbija
Pokopan	Beograd Cerkev sv. Marka
Narodnost	Srb
Vera	pravoslavec
Insignije
Grb osebe Stebunik/peskovnik68 - Pavel Stojčević

German Đorić ali patriarh German (srbsko Герман, angleško Herman; rojen kot Hranislav Đorić srbsko Хранислав Ђорић/Hranislav Đorić); * 19. avgust 1899 Jošanička Banja Kraljevina Srbija, danes: Srbija; † 27. avgust 1991 Beograd, Jugoslavija, danes: Srbija) je bil pravoslavni menih, škof in patriarh ter poglavar Srbske pravoslavne Cerkve od 1958 do 1990. Znan je po krepitvi verskega življenja pod komunizmom v Jugoslaviji kljub dvema razkoloma, ki sta izbruhnila za časa njegovega patrijarševanja.

Njegovo polno ime in naziv se je glasil:

Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман/Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin German ("Njegova svetost nadškof peški, metropolit beograjsko-karlovški in patriarh srbski, gospod German").

Po sklepu sinoda Srbske pravoslavne Cerkve je on edini patriarh, ki je bil doslej upokojen za časa svojega življenja.

V času njegove vladavine so spremenili postopek izvolitve patriarha, da bi zmanjšali možnost vpletanja oblasti in so uvedli tako imenovano „apostolsko načelo“, po katerem škofje na zborovanju izvolijo tri kandidate, nato pa z žrebom (izvlačenjem ene od treh zaprtih ovojnic z imeni) odločijo, kateri od njih bo novi patriarh. Velja za enega najbolj znanih srbskih patriarhov, ki je deloval v za Cerkev in vero nasploh težkem zgodovinskem obdobju.Zaradi domnevne bližine komunističnemu režimu so ga kritiki imenovali „Rdeči patriarh“ ("Црвени патријарх/Crveni patrijarh").

43. poglavar Srbske pravoslavne Cerkve in 5. patriarh Združene SPC; 1958 – 1990.

Življenjepis

Mladost in cerkvene službe

Patriarh German se je kot Hranislav Đorić rodil 19. avgusta 1899 — na praznik Gospodovega spremenjenja — v Jošanički Banji očetu Mihailu, učitelju, ki je bil pozneje posvečen v diakona in duhovnika, in materi Cveti. Osnovno šolo je obiskoval v Veliki Drenovi in Kruševcu, devetrazredno semenišče pa v Beogradu in Sremskih Karlovcih 1921.

Po končanem semenišču se je 10. avgusta 1924 poročil z Desanko, s katero je imel dva sinova (Mihaila in Vlastimirja) in hčer (Jovanko poročeno Novaković). Žena Desanka je umrla leta 1936 med njenim četrtim porodom in tako je ovdovel.

Nekaj časa je študiral pravo v Parizu, nato pa je 1942 diplomiral na Pravoslavni teološki fakulteti v Beogradu. Žiški škof Jefrem ga je posvetil v diakona in imenoval za uradnika cerkvenega sodišča v Čačku. Poučeval je verouk na čačanski gimnaziji. Zaradi zdravstvenih razlogov je zapustil cerkveno-upravno službo in bil po duhovniškem posvečenju leta 1927 imenovan za župnika v Miokovcih; od tod je bil 1931 premeščen v Vrnjačko Banjo. Po izvolitvi patriarha Gavrila leta 1938 je bil imenovan za referenta Svetega škofovskega sinoda.Hkrati je urejal „Glasnik“, uradni časopis Srbske pravoslavne cerkve.

Čeprav obstajajo nasprotujoči si podatki o politični vlogi in stališčih njegovega starejšega sina Mihaila med Drugo svetovno vojno, je dejstvo, da se je Mihail konec leta 1944 z družino Ljotić odpravil proti Sloveniji. Maja 1945 so ga ujeli „osvoboditelji“ in poslali v Zagreb, kjer so ga sredi julija ustrelili v maščevalnih Zunajsodnih povojnih pobojih. Njegov mlajši sin Vlastimir, ki je bil prav tako ujet, se je kot mladoletnik izognil usmrtitvi. V povojnih letih ni bil v dobrih odnosih z očetom, vse dokler ni bil German izvoljen za patriarha.Vlastimir je kasneje postal protodiakon in umrl 6. maja 2001.

Po vojni je bil Đorić izvoljen za namestnika moraviškega škofa. Kot ovdovelega duhovnika ga je 7. julija 1951 šumadijski škof Valerijan v Samostanu Studenica zamenišil in mu dal ime German. Njegovo škofovsko posvečenje je 15. julija 1951 opravil patriarh Vikentij ob sodelovanju šumadijskega škofa Valerijana, sremskega Nikanorja in banjaluškega Vasilija.

Novoizvoljeni škof German je postal tudi glavni tajnik Svetega škofovskega sinoda, kar je opravljal do izvolitve za žiškega škofa leta 1956. Hkrati je urejal "Glasnik", uradni časopis Srbske pravoslavne Cerkve.

Na zasedanju Svetega škofovskega sinoda leta 1952 je bil izvoljen za budimskega škofa s sedežem v Budimpešti|. Od oblasti pa ni dobil dovoljenja za vstop in tako v resnici te službe kot škof ni opravljal. Pozneje so dosegli dogovor in je kot patriarh to svojo škofijo večkrat obiskal vse do leta 1976, dokler je bil njen upravitelj. Po smrti žiškega škofa Nikolaja leta 1956 pa je bil škof German izvoljen za žiškega škofa.

Patriarh

Patriarh German leta 1962.

Ko je 5. julija 1958 nenadoma umrl patriarh Vikentij, so v cerkvenem vodstvu izbruhnili notranji spori in ni bilo soglasja o njegovem nasledniku. Za »varuha prestola« je bil imenovan braničevski škof Krizostom Vojinović; Germanova izvolitev naj bi bila posledica sporazuma. Kroži pa zgodba, da je takratni najvišji srbski komunistični uslužbenec Aleksandar Ranković vstopil na zasedanje Svetega sinoda, pripeljal Germana noter in rekel: »To je vaš novi patriarh!« Tako ali drugače — German je bil 13. septembra 1958 izvoljen za poglavarja SPC ter je na patriarhalnem prestolu nasledil patriarha Vikentija.Ustoličen je bil v Pečki patriarhiji 29. maja 1960.

V času, ko je bil na čelu Srbske pravoslavne Cerkve, mu je kljub težkim okoliščinam uspelo veliko tega rešiti in ohraniti.V njegovem času je bil popolnoma obnovljen Samostan Žiča, ki so ga Nemci med vojno skoraj popolnoma uničili. Uspel je doseči obnovo oziroma vrnitev v domnevno obliko, ki so jo imeli ob nastanku v 12. stoletju, samostanov in cerkva Studenice, Lazarice in mnogih drugih. Vse pomembnejše srbske pravoslavne cerkve v takratni Jugoslaviji so bile postavljene pod zaščito republiških in pokrajinskih zavodov za varstvo kulturnih spomenikov. V Beogradu so v osemdesetih letih prejšnjega stoletja majhni cerkvi svetega Save na Vračarju dodali narteks. V celoti je poslikana cerkev svetega nadangela Gabrijela v bližini stadiona Partizana. Z njegovim blagoslovom je Milić od Mačve poslikal z mojstrskimi freskami Cerkev sv. cesarja Konstantina in cesarice Helene na Voždovcu. V njegovem času se je Srbska pravoslavna cerkev v Ameriki ločila, ker ni hotela sodelovanja in vplivanja komunizma. Po družbenih spremembah se je zadeva uredila. Težila ga je tudi osamosvojitev Makedonske pravoslavne Cerkve; sporna vprašanja obenem s priznanjem vred so rešili šele leta 2022.

Eden njegovih največjih dosežkov je, da mu je uspelo nadaljevati gradnjo Cerkve svetega Sava v Beogradu — po desetletjih zastoja in boja je bila gradnja odobrena leta 1984. Zabeleženo je, da je patriarh German 88-krat vložil prošnjo in se pogovarjal z različnimi oblastmi, dokler mu po 26 letih moledovanja ni uspelo nadaljevati gradnje. Gradnja hrama se je nadaljevala 12. maja 1985; ob tej priložnosti pa je potekalo slovesno bogoslužje in je bila položena ustanovna listina

Močno si je prizadeval za odprtje semenišča in izdajanje cerkvenih revij za versko razsvetljenje krščanskega ljudstva. Obnovil je delo pravoslavnega semenišča v samostanu Krka.

Ateizem, razkolništvo, nove škofije...

Patriarh German, šumadijski škof Sava Vuković, Tito in Jovanka Broz.

Podoba SPC ob njegovem nastopu nikakor ni bila rožnata. Raziskave kažejo, da je bilo leta 1958 le 10 % prebivalstva krščenega po pravoslavnem običaju, le 20 % prebivalstva je praznovalo slavo, večinoma brez cerkvenega obreda. Podobno je bilo več otrok krščenih doma kot v cerkvi. Ljudstvo je drselo v brezbožnosti in prvič v svoji zgodovini odstopilo od krščanstva; bilo je res preganjanja in trpljenja, a nikoli toliko odpadništva med pravoslavnimi kristjani.

Lahko rečemo, da je pomenila komunistična vladavina v Jugoslaviji za SPC tudi obdobje razkolov in sporov. Ob njegovem nastopu so ga nekateri duhovniki, ki so delovali v škofijah v tujini, označili za prokomunista. To je leta 1963 povzročilo razkol Škofije Nova Gračanica v Severni Ameriki in imenovanje dveh škofov, enega razkolniškega — vladika Dionizija — in drugega zvestega patriarhu; prve so imenovali "razkolnike", druge pa "federalce". Vključeno je bilo tudi tajno delovanje jugoslovanske UDBE, ki je na ta način uspešno zasejala neslogo med "domovinskimi" in "tujimi" Srbi, ki so imeli večino tako v ZDA kot po drugih celinah, kamor se je razkol hitro širil; posebno pa je zavrla vpliv emigracije in kralja na dogajanje v domovini. Čeprav je German zagovarjal spravljivejše stališče, je država prek "Cirilmetodijskega društva pravoslavnih duhovnikov", ki so bili pod državnim vplivom in uživali nekatere ugodnosti, uspela zadevo zaostriti. Zapletena zmeda se je vlekla vse do leta 1992; v začetnem obdobju vladavine Germanovega naslednika, patriarha Pavla, se je razkolniška škofija ponovno pridružila Srbski pravoslavni cerkvi, in je takrat posmrtno izbrisano Dionizijevo kaznovanje. Za dosego sprave je novi patriarh osebno potoval v Ameriko in dosegel mir in slogo s svojo pregovorno ponižnostjo, kar je sicer prej izgledalo kot nemogoča naloga.

Razkol Makedonske pravoslavne Cerkve pa je bil veliko globlje in bolj zapleteno vprašanje, ki se je izgladilo veliko pozneje; šlo je namreč za vernike drugega naroda in lastnega jezika.Novoizvoljene makedonske hierarhije najprej ni priznala Srbska cerkev, nato pa še druge krajevne pravoslavne cerkve. Patriarh German je povzročil nezaslišano pohujšanje, ker leta 1967 ni prišel na praznovanje dneva republike, čeprav na povabilo Josipa Broza. Patriarh je svojo neprisotnost opravičil s prihodom samozvanega skopskega metropolita.

German si je prizadeval za oživitev cerkvenega življenja, ki ga je komunistična vladavina močno ovirala in zatirala tudi pri drugih verskih skupnostih, zlasti pa pri katoličanih ne le s procesi zoper najvišje cerkvene predstavnike v Jugoslaviji, ampak tudi drugod po Sovjetski zvezi. Kljub težkim razmeram pa mu je uspelo ustanoviti več novih škofij: Zahodnoevropsko leta 1969, Avstralsko 1973, Vranjsko 1975 in Kanadsko škofijo leta 1983.

Sveti škofovski sinod SPC je na majskem zasedanju leta 1973 odtegnil podporo Titovemu imenovanju za Nobelovo nagrado za mir. Patriarh tega vprašanja ni niti postavil na dnevni red in ni dovolil o njem razpravljanja. Uradno pa je patriarh na zasedanju dal pojasnilo, da se Cerkev ne sme vmešavati v necerkvene mednarodne dejavnosti; pri tej odločitvi so se sklicevali na sklep iz leta 1939, ko je za to nagrado kandidiral knez-namestnik Pavel. V ozadju zavrnitve pa so bili tudi povojni zunajsodni množični poboji, ki jih je Tito imel na vesti — med žrtvami je bil tudi Germanov sin..

Urednik

Ateistični komunizem veri in Cerkvi ni bil naklonjen, zato se je patriarh v marsičem moral prilagajati zahtevam oblasti in paziti na vsako besedo, zlasti tiskano. To mu je tudi uspevalo z uporabo veliko modrosti in tudi zvitosti, saj se je zavedal, da bi ga zaradi morebitnega sicer pravičnega, vendar napačno razumljenega "junačenja" kaj lahko doletela žalostna usoda njegovih predhodnikov. Vsi nepristranski poročevalci mu priznavajo, da je bil ne le preudaren v ravnanju, ampak v nastopu prav do vsakogar izredno prijazen, kar je v taki službi najvišje priporočilo tako prijateljem kot sovražnikom. Bil je izrazito naklonjen tudi Slovencem, kar se je opažalo pri obiskih slovenskih ekumenskih romarskih skupin po Srbiji in obenem tudi na Patrijaršiji.

Na splošno pa je sprejemal bolj ali manj ugodne smernice, ki mu jih je začrtavala oblast. Tako naj bi imel cerkveni časopis „Pravoslavje“ (Православље) kot podnaslov "Časopis srbske Cerkve" (Новине Српске Цркве); ker pa je dobil namig, da je omenjanje Cerkve v tej zvezi nezaželeno, so to opustili in v prvi številki je bilo poleg naslova „Pravoslavje“ zapisano: "Verski časopis Beograjsko-karlovške nadškofije" (Верске новине архиепископије београдско-карловачке). Pozneje so to preimenovali v "Časopis Srbskega patriarhata" (Новине српске патријаршије), kot je to ostalo do danes.

Znotraj Cerkve so jugoslovanske oblasti po vseh republikah ustanavljale „Cirilmetodijska združenja duhovnikov“; ustanovljeno je bilo tudi v Črni gori in Srbiji kot društvo „domoljubnih“ duhovnikov, ki pa ga ni gledal z naklonjenostjo; podpirali so namreč državno politiko samoupravljanja in neuvrščenosti ter naj bi bili nekakšen klin ali most glede na hierarhijo; imeli pa so več možnosti za dušnopastirsko delovanje, obenem pa so bili tudi zdravstveno in pokojninsko zavarovani; to so bile v primeri z drugimi duhovniki velike ugodnosti in gibanje je obsegalo okrog 70 % duhovščine. Znana je njihova krilatica:

Udruženje sveštenika	Duhovniško društvo
„Krst nosim zvezdom se ponosim, Tita volim, a Bogu se molim“	"Križ nosim, na zvezdo sem ponosen, Tita imam rad, a molim k Bogu"

Po Titovi smrti se je širila želja po spremembah državne ureditve in mednarodnih odnosov, kar je ponekod spremljala množična blaznost prebujenega nacionalizma, tudi velesrbskega. „Memorandum SANU“ iz leta 1986 je med drugim trdil, da je Jugoslavija „grobnica srbskega naroda“, ki da je povsod in od vseh najbolj ogrožen, in da bi mu najbolj ustrezala "Velika Srbija", ki bi zajemala vsa področja, kjer živijo. Posredno je to vplivalo na upor Srbov na Hrvaškem, pa tudi na poznejše krvavo dogajanje ob Razpadu Jugoslavije. V zvezi s tem je hotelo dati svoj prispevek tudi uredništvo Pravoslavja ter pisati o domnevnem „genocidu nad Srbi med Drugo svetovno vojno“, vendar je patriarh German presodil, da naj se verski list ne meša v dnevno politiko ter je objavo prepovedal.

Bolezen, smrt in spomin

Patriarh German na osrednji slovesnosti ob osemstoletnici Samostana Studenice 18. maja 1986.

Gazimestanske grožnje

Dan po vrnitvi s slovesnosti ob 600-letnici kosovske bitke na Gazimestanu, kjer je Milošević pred veliko množico in skoraj celim jugoslovanskim in cerkvenim vodstvom imel govor, v katerem je „napovedoval po potrebi tudi vojaške posege“, je 29. junija 1989, je padel in si zlomil kolk. Znano je, da nad spodbujanjem velesrbskega nacionalizma ni bil navdušen kakor tudi ne predstavniki drugih jugoslovanskih narodov. Trdil je, da je bila duhovna razsežnost popolnoma zanemarjena in da je bila obletnica neprimerno izkoriščena za samohvalo trenutnega političnega vodstva.

Bolezen

Ko si je torej zlomil kolk, se je začela bolezen, ki je trajala do konca njegovega življenja. Njegove dolžnosti je prevzel zagrebško-ljubljanski metropolit Jovan, ki je bil 30. junija istega leta imenovan za varuha prestola srbskega patriarha. Patriarh German je bil 30. novembra 1990 zaradi dolgotrajne hude bolezni, ki jo je potrdila strokovna ugotovitev zdravniškega konzilija Vojaško-medicinske akademije, upokojen s sklepom Sinoda srbske pravoslavne cerkve, nakar so se hierarhi odločili na izvolitev novega patriarha. Naslednjega dne, 1. decembra, ko je bil patriarh German še živ, je bil izvoljen novi patriarh – raško-prizrenski škof Pavel.

Smrt in pogreb

Umrl je 27. avgusta 1991 v Beogradu. Pokopan je bil 30. avgusta v Cerkvi sv. Marka v Beogradu na levi strani ladje, nasproti grobnice cesarja Dušana Silnega. German je bil eden najdlje delujočih poglavarjev SPC in najdlje vladajoči med srbskimi patriarhi po njeni združitvi 1920. leta. Le njegov daljni predhodnik, cerkveni poglavar Pajsij I. (1614-1647), je upravljal srbsko Cerkev leto več, to je 33 let.

Vrhovni poglavar Srbske pravoslavne cerkve je bil 32 let in je umrl naravne smrti ter ni doživel žalostne usode treh njegovih predhodnikov, da se jih še zmeraj držijo teorije zarote z bolj ali manj utemeljenimi sumi, da so bili umorjeni.

Spomin

O življenju patriarha Germana je bilo napisanega veliko; pisal je predvsem Milan D. Janković v svoji knjigi „Srbski patriarh German v svojem življenju in boju za spominski hram“ in Veljko Đurić Mišina v svoji knjigi „German Đorić: Patriarh v pobožanstvenem času, 1-2“.

V Veliki Drenovi so mu postavili tri metre visok spomenik leta 2022.

Navedek

“ „Zmiju gladi, a ispod nje se vadi!“
„Kačo božaj, a izvleci se izpod nje!“ ”

Glej tudi

• Srbska pravoslavna Cerkev
• Seznam srbskih cerkvenih poglavarjev
• Seznam srbskih pisateljev
• Nadškofija Beograd-Karlovci
• Nadškofija Beograd
• Seznam papežev
• Beograjska medvojna krščanska arhitektura

Nadaljnje branje

• Ацовић, Драгомир (2013). Слава и част: Одликовања међу Србима: Срби међу одликовањима. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1750-2.
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012a). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 1. Београд: Манастир Сланци.
• Ђурић-Мишина, Вељко (2012b). Герман Ђорић - патријарх у обезбоженом времену. Vol. 2. Београд: Манастир Сланци.
• Пузовић, Предраг (1997). Раскол у Српској православној цркви: Македонско црквено питање. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
• Пузовић, Предраг (1999). »Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање«. Вардарски зборник. 1: 155–173.
• Радић, Радмила (2002a). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 1. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Радић, Радмила (2002b). Држава и верске заједнице 1945—1970. Vol. 2. Београд: Институт за новију историју Србије.
• Јањић, Јован (2018). Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000). НИД Компанија "Новости" ад - Београд. ISBN 978-86-7446-272-0.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 2. Минхен: Искра.
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. Vol. књ. 3. Келн: Искра.

Zunanje povezave

(srbsko)

• SRPSKI PATRIJARSI (7): German Đorić - graditelj Hrama Svetog Save | Kurir
• Герман Ђорић |Српска енциклопедија
• Brus ONLINE - Sećanje... Patrijarh German (19.08.1899 — 27.08.1991 — VIDEO)
• U susret izboru novog poglavara SPC (2): Prvi po časti i žrtvi - Vesti online

(angleško)

• German Dorić of Serbia | Orthodoxwiki

En:

Pavle
Archbishop of Peć, Metropolitan of Belgrade and Karlovci, and Serbian Patriarch
Cerkev	Serbian Orthodox Church
Sedež	Belgrade
Začetek službovanja	1 December 1990
Konec službovanja	15 November 2009
Predhodnik	German
Naslednik	Irinej
Redovi
Duhovniško posvečenje	1954
Škofovsko posvečenje	1957
Osebni podatki
Rojstvo	(1914-09-11)11. september 1914 Kućanci, Austria-Hungary
Smrt	15. november 2009(2009-11-15) (aged 95) Belgrade, Serbia
Pokopan	Rakovica Monastery

Naslavljanje osebe Serbian Patriarch Pavle
Zastava_Patrijarha_srpskog.jpg
Naslavljanje	His Holiness
Ustni naziv	Your Holiness
Religijski naziv	Patriarch
Posmrtni naziv	His Holiness Patriarch Pavle of Blessed Repose

Pavle (srbsko Павле, angleško Paul; born Gojko Stojčević; 11 September 1914 – 15 November 2009) was the 44th Patriarch of the Serbian Orthodox Church, serving from 1990 to 2009.

Early life

Pavle was born as Gojko Stojčević on 11 September 1914 in the village of Kućanci near Magadenovac, then part of Austria-Hungary (present-day Croatia). He lost both of his parents in childhood, and was raised by an aunt. After finishing elementary school, he graduated from a gymnasium in Belgrade, then studied at the seminary in Sarajevo. After completing seminary, he entered the University of Belgrade where he studied theology and medicine in parallel. He quit medicine, but graduated with a Theology degree in 1942. During the World War II he took refuge at the Holy Trinity Monastery in Ovčar and later moved to Belgrade.

During 1944, he was employed as a teacher and educator at the refugee children's home in Bosnia in Banja Koviljača. Once, when the children were running in the river, one boy began to drown and Gojko jumped into the cold water to help him. Soon he became seriously ill "on the lungs" and doctors believed that his illness was tuberculosis and they predicted he had another three months left to live. He then went to the Vujan Monastery where he lived for some time isolated from other monks and managed to cure this disease. In gratitude, he carved and donated a wooden crucifix to the monastery.

After the war, he worked in Belgrade as a construction worker, but because of his poor health he took monastic vows in Blagoveštenje Monastery in Ovčar in 1946. His monastic name became Pavle (Paul). He served as a Hierodeacon at the Blagoveštenje Monastery, and later in Rača Monastery between 1949 and 1955. In 1954, Pavle was ordained to the Holy Priesthood. The same year he was promoted to Protosyncellus, and in 1957 to Archimandrite.

Between 1955 and 1957 Pavle took post-graduate studies in the Theological School of the University of Athens, Greece. He received a doctorate in New Testament and liturgy by the Theological Academy in Athens.

Bishop of Raška and Prizren

After returning from Greece, he was elected the Bishop of Raška and Prizren in 1957. He held the see for 33 years before he was elected Patriarch.

As Bishop of Raška and Prizren Pavle built numerous new churches and aided the reconstruction of old ones. He spent a lot of time traveling and meeting with his eparchy's believers. He also wrote books and gave lectures on church music and Church Slavonic.

Serbian Patriarch

After spending 34 years in Kosovo, Pavle was elected the Serbian Patriarch in 1990, succeeding the ill Patriarch German, and moved to Belgrade. He was enthroned as the Patriarch in the Cathedral of Saint Archangel Michael in Belgrade on 2 December 1990, and at the Patriarchate of Peć Monastery, the ancient seat of the Serbian Church, on 22 May 1994. Six days after his election, the parliamentary election was held in Serbia, in which Slobodan Milošević's Socialist Party of Serbia came to power. At first, relations between the Church and the government were good, but gradually eroded because of the Yugoslav Wars and ongoing crisis in Serbia. Pavle had connections to the Karić family and had numerous meetings with Milošević and Mira Marković, but also with the leaders of the opposition. In 1993 Pavle wrote a letter to Milošević urging him to release Vuk Drašković from prison.

Yugoslav Wars

During the Yugoslav Wars, the Patriarch and the Church gave support to the leaders of the Bosnian Serbs (in Republika Srpska) and Croatian Serbs (in the Republic of Srpska Krajina). Patriarch Pavle had been heavily criticized for his actions during the wars. The Serbian Orthodox Church has been viewed as promoters of Serbian nationalism by a number of Bosnian Muslims and Croats. Patriarch Pavle visited the cities of Knin, Pale while Serbian troops carried out a siege on Goražde. Patriarch Pavle met with Serb paramilitary leader Arkan, who he claimed was justified in his actions and presented him with an autographed icon of Saint Nicholas; Arkan considered himself a favorite of Patriarch Pavle and regarded the Patriarch as his "commander", stating that "we are fighting for our religion, the Serbian Orthodox Church."

Laying the cornerstone for the All Serbian Saints Church in Mississauga, Canada, 1994

On 13 December 1991, Patriarch Pavle wrote a letter which circulated to all Serbian Orthodox churches urging for the protection of Croatian Serbs from "the Croatian neo-fascist regime - the successor of the Ustašas who massacred 700,000 Orthodox Serbs in World War II." He openly referred to the Republic of Croatia as the "new Independent State of Croatia" and justified the war as "righteous".

During the Bosnian War, Patriarch Pavle supported the President of Republika Srpska, Radovan Karadžić, in his rejection of the Vance-Owen peace plan and supported Karadžić in his claims that there were no Serbian rape camps that kept Muslim women, but accused Bosnian Muslims and Croats of the same thing. A famous photograph from this time is that of Karadžić kissing Patriarch Pavle's hand. In May 1993, Pavle received a letter from Karadžić which thanked him for his "advice and support" in the Bosnian Serbs' "just battle". Karadžić regarded the Serbian Orthodox Church as the "only spiritual force capable of uniting the Serb nation, regardless of borders." In 1994, Patriarch Pavle claimed that Serbs were native to Bosnia and Herzegovina and that Bosniaks had only arrived there when the Ottomans invaded.

When a swift Croatian offensive in May 1995 put the Western Slavonia region back into Croatian control, he urgently called Slobodan Milošević, asking if he will defend Serbia's "brethren in need". On 31 July 1995, he traveled to the Krajina capital Knin with Ratko Mladić to assure the rebel Serbs of military and religious support. However, the Republic of Krajina ceased to exist just three months later, following Operation Storm which resulted in 200,000–250,000 Serbian refugees.

In September 1997, Patriarch Pavle signed a declaration to the UN Security Council which demanded suspension of the proceedings against Karadžić before the Hague tribunal. Patriarch Pavle urged Belgrade not to give up Karadžić and Mladić, indicted for war crimes, to the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. He and other nationalist intellectuals also signed a declaration demanding their pardon.

In 1998, Patriarch Pavle was invited to Zagreb by Croatian Roman Catholic Archbishop Josip Bozanić for talks on peace where he was snubbed by several leading Croatian party members and Christian groups for his and the Serbian Orthodox Church's role with the rebel Serbs during the war.

After the launch of NATO deployment into Kosovo in June 1999, Norwegian special force soldiers escorted Patriarch Pavle from Pristina to the Patriarchate of Peć Monastery near Peja. The escort mission was regarded to be possibly provocative so soon after the atrocities in the area in question and there were fears of a possible assassination of Patriarch Pavle. The Patriarch and the Norwegian soldiers were attacked several times on their way.

1996–1997 protests in Serbia

In 1997, Patriarch Pavle took part in the massive anti-government protests. On 27 January (Saint Sava Day) he led the protesters to break the police cordon in Kolarčeva Street. This was the first time that Patriarch Pavle openly confronted Milošević's government. Although in following years he became close to the opposition leaders and confronted Milošević, Patriarch Pavle took part in the 1999 Republic Day celebration where he congratulated Milošević. Patriarch Pavle later apologized and said that it was misinterpreted. After this, the relations between Patriarch Pavle and Milošević hit new lows. In 2000, Milošević didn't send Patriarch Pavle Christmas congratulations for the first time. Patriarch Pavle later called Milošević and his government responsible for the Yugoslav catastrophe and asked him to resign. After the overthrow of Slobodan Milošević, Patriarch Pavle continued to cooperate with the government and was a frequent guest at various political ceremonies.

Later years

Patriarch Pavle at the Gračanica Monastery

Patriarch Pavle was referred to by some as the "living saint" based on his simple lifestyle and personal humility. All of the bishops of the Serbian Orthodox Church had cars, which they used to travel through their dioceses, except Pavle. When asked why he had never owned a car, he replied: "I will not purchase one until every Albanian and Serb household in Kosovo has an automobile." Asked by foreign journalists about alleged Church support for the Greater Serbian project, Pavle answered:

So I say: if a Great Serbia should be held by committing crime, I would never accept it; may Great Serbia disappear, but to hold it by crime - no. If it were necessary to hold only a small Serbia by crime, I would not accept it. May small Serbia disappear, but to hold it by crime - no. And if there is only one Serb, and if I am that last Serb, to hold on by crime - I do not accept. May we disappear, but disappear as humans, because then we will not disappear, we will be alive in the hands of the living God.

In his tenure as the Patriarch he healed the schism with the "Free Serbian Orthodox Church" and made efforts to heal the ongoing schism in North Macedonia with the Macedonian Orthodox Church, which was considered uncanonical by the Ecumenical Patriarchate of Constantinople and all other Eastern Orthodox churches. During his term, Patriarch Pavle visited numerous eparchies of the Serbian Orthodox Church abroad, mainly in Australia, the United States, Canada, and Western Europe. He also visited Russia, and was also a guest at the United Nations Headquarters in New York City and at the White House.

Patriarch Pavle at the consecration of Church of Sts. Cyril and Methodius in Ljubljana, Slovenia, 2005

Patriarch Pavle was the oldest among all living Patriarchs. He was especially devoted to and fond of the words of the Apostle Paul, his namesake, whom he often quoted and expressed admiration for.

In October 2004, Pavle wrote an open letter in which he denounced the elections in Kosovo and urged Serbs to boycott the polls.

On 27 April 2007, the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church announced that it had named the Metropolitan Jovan Pavlović of Zagreb and Ljubljana, as the Guardian of the Throne (taking over the Patriarch's duties temporarily) while Patriarch Pavle was recovering at the Saint Sava Hospital. He was discharged on 1 May and returned to his duties on 14 May. The Patriarch's health worsened and he was restricted to a wheelchair. On 13 November 2007 Pavle was admitted to Military Medical Academy, and the Metropolitan Amfilohije Radović of Montenegro and the Littoral, as the oldest member, was elected by the Holy Synod to conduct the duties of the Patriarch.

On 20 November 2007 it was announced that his life was in danger. On 17 May 2008 the Holy Synod took over all Patriarch Pavle's duties owing to his inability to carry out his functions. On 12 October 2008 Pavle was reported to have asked the Holy Synod to accept his resignation because of declining physical ability. On 11 November 2008, the Holy Synod decided to turn down his request and to ask him to remain on the throne for life.

Death

Crowd in Belgrade during funeral

Tomb at the Rakovica Monastery

Before his death, Patriarch Pavle was the oldest living leader of an Eastern Orthodox church. He died on 15 November 2009, after more than two years spent at the Military Medical Academy in Belgrade. People were able to pay tribute to Patriarch Pavle at the Cathedral of Saint Archangel Michael in Belgrade. The Divine Liturgy was held on 19 November at the Cathedral of Saint Archangel Michael, with Ecumenical Patriarch Bartholomew I presiding, while the funeral service was held outside of Church of Saint Sava and he was laid to rest on 19 November, at the Rakovica Monastery. The funeral was attended by Ecumenical Patriarch Bartholomew I of Constantinople, Patriarch Daniel of Romania, Metropolitan Filaret of Minsk and Slutsk, Archbishop Anastasios of Albania, Metropolitan Christopher of Prague, and Roman Catholic Cardinal Angelo Sodano.

The Government of Serbia announced three days of national mourning over the death of Patriarch Pavle, while Republika Srpska, the City of Belgrade and Brčko District declared the funeral day as the official day of mourning. President Boris Tadić said that the Patriarch's death was an "irredeemable loss for the entire Serbian nation." Condolences to the Serbian Church, people and officials were sent by Patriarch Kirill of Moscow, Bulgarian Orthodox Church, Ecumenical Patriarch Bartholomew I of Constantinople, Archbishop Ieronymos II of Athens, who also held a memorial service, Patriarch Daniel of Romania, Pope Benedict XVI, Cardinal Walter Kasper, Presidents and heads of Government of Russia, Belarus, Ukraine, Germany, and France as well as leaders of countries that are canonical territory of the Serbian Orthodox Church - Bosnia and Herzegovina, Croatia, Montenegro. The Jewish community, both Islamic communities in Serbia, the Islamic community in Bosnia, and the Roman Catholic Church in Serbia sent condolences.

Awards and honors

2014 postal stamp, issued on the centennial of Patriarch Pavle's birth

• Order of the Republika Srpska, 2009
• Order of Karađorđe's Star, 2007
• Order of the Holy Prince Vladimir Equal to the Apostles of the First Degree, 2004
• Award of the Unity of Orthodox Nations Foundation, 2002
• Honorary Doctorate of Divinity, 1988

See also

• List of heads of the Serbian Orthodox Church
• List of 20th-century religious leaders
• List of 21st-century religious leaders

Verski nazivi
Predhodnik: German	Serbian Patriarch 1990–2009	Naslednik: Irinej
Predhodnik: Vladimir Rajić	Bishop of Raška and Prizren 1957–1990	Naslednik: Artemije Radosavljević

References

Books

• Branson, Louise (1999). Milosevic: Portrait of a Tyrant. Free Press. ISBN 0684843080.
• Djukić, Slavoljub (2001). Milošević and Marković: A Lust for Power. McGill-Queen's University Press. ISBN 0773522166.
• Perica, Vjekoslav (2004). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. Oxford University Press. ISBN 0195174291.
• Sells, Michael A. (1998). The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. University of California Press. ISBN 0520216628.
• Ramet, Sabrina P.; Pavlaković, Vjeran, ur. (2007) [2005]. Serbia Since 1989: Politics and Society Under Milošević and After. Seattle: University of Washington Press. ISBN 978-0295985381.
• Thomas, Robert (1999). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s. C Hurst. ISBN 1850653674.
• Velikonja, Mitja (2003). Religious separation and political intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press. ISBN 9781585442263.

News articles

• Fox, Robin (3. december 2009). »Patriarch Pavle obituary«. The Guardian.

External links

• »Biografija Patrijarha srpskog G. PAVLA« (v srbščini). SerbianOrthodoxChurch.com. Arhivirano iz prvotnega spletišča dne 9. avgusta 2020. Pridobljeno 22. februarja 2009.
• Serbian Orthodox Church - Patriarch Pavle
• Obituary (srbsko)
• Patriarch Pavle – Daily Telegraph obituary

Predloga:Serbian Orthodox leaders