Pojdi na vsebino

Uporabnik:Stebunik/peskovnik67 - German Đorić

Iz Wikipedije, proste enciklopedije

3sl German Đorić pregledano in končano 18.vii.2026

[uredi | uredi kodo]
Verski nazivi
Predhodnik: 
Vikentij		 Patriarh
1958–1990		 Naslednik: 
Pavel
Predhodnik: 
Nikolaj Velimirović		 Žički škof
1956–1958		 Naslednik: 
Vasilij Kostić
Predhodnik: 
Hrizostom Vojinović		 Budimski škof
1952–1956		 Naslednik: 
Arsenij Bradvarević
Verski nazivi
Predhodnik: 
Vikentije II		 Serbian Patriarch
1958–1990		 Naslednik: 
Pavle
Predhodnik: 
Nikolaj Velimirović		 Bishop of Žiča
1956–1958		 Naslednik: 
Vasilije Kostić
Predhodnik: 
Hrizostom Vojinović		 Bishop of Buda
1952–1956		 Naslednik: 
Arsenije Bradvarević


Njegova svetost German patriarh srbski
pokojni beograjsko-karlovški nadškof
Srbski patriarh German Đorić
Domače imeHranislav Đorić
CerkevSrbska pravoslavna Cerkev
NadškofijaBeograjsko-karlovška
Izvoljen13. september 1958
Začetek službovanja14. september 1958
Upokojen30. november 1990
Konec službovanja30. november 1990 (ga upokojil Sinod SPC)
PredhodnikVikentij
NaslednikPavel
Redovi
Duhovniško posvečenje1927
Škofovsko posvečenje15. julij 1951 Samostan Studenica
Osebni podatki
RojstvoHranislav Đorić
(1899-08-19)19. avgust 1899
Jošanička banja Kraljevina Srbija
danes: Srbija)
Smrt27. avgust 1991(1991-08-27)
Beograd, Jugoslavija
danes: Srbija
PokopanBeograd
Cerkev sv. Marka
NarodnostSrb
Verapravoslavec
Insignije
Grb osebe Stebunik/peskovnik67 - German Đorić

German Đorić ali patriarh German (srbsko Герман, angleško Herman; rojen kot Hranislav Đorić srbsko Хранислав Ђорић/Hranislav Đorić); * 19. avgust 1899 Jošanička Banja Kraljevina Srbija, danes: Srbija; † 27. avgust 1991 Beograd, Jugoslavija, danes: Srbija) je bil pravoslavni menih, škof in patriarh ter poglavar Srbske pravoslavne Cerkve od 1958 do 1990.[1] Znan je po krepitvi verskega življenja pod komunizmom v Jugoslaviji kljub dvema razkoloma, ki sta izbruhnila za časa njegovega patrijarševanja.[2]

Njegovo polno ime in naziv se je glasil:

Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман/Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin German ("Njegova svetost nadškof peški, metropolit beograjsko-karlovški in patriarh srbski, gospod German").

Po sklepu sinoda Srbske pravoslavne Cerkve je on edini patriarh, ki je bil doslej upokojen za časa svojega življenja.[3]

V času njegove vladavine so spremenili postopek izvolitve patriarha, da bi zmanjšali možnost vpletanja oblasti in so uvedli tako imenovano „apostolsko načelo“[4], po katerem škofje na zborovanju izvolijo tri kandidate, nato pa z žrebom (izvlačenjem ene od treh zaprtih ovojnic z imeni) odločijo, kateri od njih bo novi patriarh. Velja za enega najbolj znanih srbskih patriarhov, ki je deloval v za Cerkev in vero nasploh težkem zgodovinskem obdobju.[5]Zaradi domnevne bližine komunističnemu režimu so ga kritiki imenovali „Rdeči patriarh“ ("Црвени патријарх/Crveni patrijarh").[4][6]

43. poglavar Srbske pravoslavne Cerkve in 5. patriarh Združene SPC; 1958 – 1990.[7][8]

Življenjepis

[uredi | uredi kodo]

Mladost in cerkvene službe

[uredi | uredi kodo]

Patriarh German se je kot Hranislav Đorić rodil 19. avgusta 1899 — na praznik Gospodovega spremenjenja[9] — v Jošanički Banji[10][11] očetu Mihailu, učitelju, ki je bil pozneje posvečen v diakona in duhovnika, in materi Cveti. Osnovno šolo je obiskoval v Veliki Drenovi in Kruševcu, devetrazredno semenišče pa v Beogradu in Sremskih Karlovcih 1921.[12]

Po končanem semenišču se je 10. avgusta 1924 poročil z Desanko, s katero je imel dva sinova (Mihaila in Vlastimirja) in hčer (Jovanko poročeno Novaković). Žena Desanka je umrla leta 1936 med njenim četrtim porodom in tako je ovdovel.[13]

Nekaj časa je študiral pravo v Parizu, nato pa je 1942 diplomiral na Pravoslavni teološki fakulteti v Beogradu. Žiški škof Jefrem ga je posvetil v diakona in imenoval za uradnika cerkvenega sodišča v Čačku. Poučeval je verouk na čačanski gimnaziji. Zaradi zdravstvenih razlogov je zapustil cerkveno-upravno službo in bil po duhovniškem posvečenju leta 1927 imenovan za župnika v Miokovcih; od tod je bil 1931 premeščen v Vrnjačko Banjo. Po izvolitvi patriarha Gavrila leta 1938 je bil imenovan za referenta Svetega škofovskega sinoda.[14]Hkrati je urejal „Glasnik“, uradni časopis Srbske pravoslavne cerkve.[15]

Čeprav obstajajo nasprotujoči si podatki o politični vlogi in stališčih njegovega starejšega sina Mihaila med Drugo svetovno vojno, je dejstvo, da se je Mihail konec leta 1944 z družino Ljotić odpravil proti Sloveniji. Maja 1945 so ga ujeli „osvoboditelji“ in poslali v Zagreb, kjer so ga sredi julija ustrelili v maščevalnih Zunajsodnih povojnih pobojih[16]. Njegov mlajši sin Vlastimir, ki je bil prav tako ujet, se je kot mladoletnik izognil usmrtitvi. V povojnih letih ni bil v dobrih odnosih z očetom, vse dokler ni bil German izvoljen za patriarha.[17]Vlastimir je kasneje postal protodiakon in umrl 6. maja 2001.[18]

Po vojni je bil Đorić izvoljen za namestnika moraviškega škofa. Kot ovdovelega duhovnika ga je 7. julija 1951 šumadijski škof Valerijan v Samostanu Studenica zamenišil in mu dal ime German. Njegovo škofovsko posvečenje je 15. julija 1951 opravil patriarh Vikentij ob sodelovanju šumadijskega škofa Valerijana, sremskega Nikanorja in banjaluškega Vasilija.[12]

Novoizvoljeni škof German je postal tudi glavni tajnik Svetega škofovskega sinoda, kar je opravljal do izvolitve za žiškega škofa leta 1956. Hkrati je urejal "Glasnik", uradni časopis Srbske pravoslavne Cerkve.[14]

Na zasedanju Svetega škofovskega sinoda leta 1952 je bil izvoljen za budimskega škofa s sedežem v Budimpešti|. Od oblasti pa ni dobil dovoljenja za vstop in tako v resnici te službe kot škof ni opravljal. Pozneje so dosegli dogovor in je kot patriarh to svojo škofijo večkrat obiskal vse do leta 1976, dokler je bil njen upravitelj[19]. Po smrti žiškega škofa Nikolaja leta 1956 pa je bil škof German izvoljen za žiškega škofa.

Patriarh

[uredi | uredi kodo]
Patriarh German leta 1962.

Ko je 5. julija 1958 nenadoma umrl patriarh Vikentij, so v cerkvenem vodstvu izbruhnili notranji spori in ni bilo soglasja o njegovem nasledniku. Za »varuha prestola« je bil imenovan braničevski škof Krizostom Vojinović; Germanova izvolitev naj bi bila posledica sporazuma. Kroži pa zgodba, da je takratni najvišji srbski komunistični uslužbenec Aleksandar Ranković vstopil na zasedanje Svetega sinoda, pripeljal Germana noter in rekel: »To je vaš novi patriarh!« Tako ali drugače — German je bil 13. septembra 1958 izvoljen za poglavarja SPC ter je na patriarhalnem prestolu nasledil patriarha Vikentija.[11]Ustoličen je bil v Pečki patriarhiji 29. maja 1960.[20]

V času, ko je bil na čelu Srbske pravoslavne Cerkve, mu je kljub težkim okoliščinam uspelo veliko tega rešiti in ohraniti.[21]V njegovem času je bil popolnoma obnovljen Samostan Žiča, ki so ga Nemci med vojno skoraj popolnoma uničili. Uspel je doseči obnovo oziroma vrnitev v domnevno obliko, ki so jo imeli ob nastanku v 12. stoletju, samostanov in cerkva Studenice, Lazarice in mnogih drugih. Vse pomembnejše srbske pravoslavne cerkve v takratni Jugoslaviji so bile postavljene pod zaščito republiških in pokrajinskih zavodov za varstvo kulturnih spomenikov. V Beogradu so v osemdesetih letih prejšnjega stoletja majhni cerkvi svetega Save na Vračarju dodali narteks. V celoti je poslikana cerkev svetega nadangela Gabrijela v bližini stadiona Partizana. Z njegovim blagoslovom je Milić od Mačve poslikal z mojstrskimi freskami Cerkev sv. cesarja Konstantina in cesarice Helene na Voždovcu. V njegovem času se je Srbska pravoslavna cerkev v Ameriki ločila, ker ni hotela sodelovanja in vplivanja komunizma. Po družbenih spremembah se je zadeva uredila. Težila ga je tudi osamosvojitev Makedonske pravoslavne Cerkve; sporna vprašanja obenem s priznanjem vred so rešili šele leta 2022.[11]

Eden njegovih največjih dosežkov je, da mu je uspelo nadaljevati gradnjo Cerkve svetega Sava v Beogradu — po desetletjih zastoja in boja je bila gradnja odobrena leta 1984. Zabeleženo je, da je patriarh German 88-krat vložil prošnjo in se pogovarjal z različnimi oblastmi, dokler mu po 26 letih moledovanja ni uspelo nadaljevati gradnje.[22] Gradnja hrama se je nadaljevala 12. maja 1985; ob tej priložnosti pa je potekalo slovesno bogoslužje in je bila položena ustanovna listina[23]

Močno si je prizadeval za odprtje semenišča in izdajanje cerkvenih revij za versko razsvetljenje krščanskega ljudstva.[22] Obnovil je delo pravoslavnega semenišča v samostanu Krka.

Ateizem, razkolništvo, nove škofije...

[uredi | uredi kodo]
Patriarh German, šumadijski škof Sava Vuković, Tito in Jovanka Broz.

Podoba SPC ob njegovem nastopu nikakor ni bila rožnata. Raziskave kažejo, da je bilo leta 1958 le 10 % prebivalstva krščenega po pravoslavnem običaju, le 20 % prebivalstva je praznovalo slavo, večinoma brez cerkvenega obreda. Podobno je bilo več otrok krščenih doma kot v cerkvi. Ljudstvo je drselo v brezbožnosti in prvič v svoji zgodovini odstopilo od krščanstva; bilo je res preganjanja in trpljenja, a nikoli toliko odpadništva med pravoslavnimi kristjani.[24]

Lahko rečemo, da je pomenila komunistična vladavina v Jugoslaviji za SPC tudi obdobje razkolov in sporov. Ob njegovem nastopu so ga nekateri duhovniki, ki so delovali v škofijah v tujini, označili za prokomunista. To je leta 1963 povzročilo razkol Škofije Nova Gračanica v Severni Ameriki in imenovanje dveh škofov, enega razkolniškega — vladika Dionizija — in drugega zvestega patriarhu; prve so imenovali "razkolnike", druge pa "federalce". Vključeno je bilo tudi tajno delovanje jugoslovanske UDBE, ki je na ta način uspešno zasejala neslogo med "domovinskimi" in "tujimi" Srbi, ki so imeli večino tako v ZDA kot po drugih celinah, kamor se je razkol hitro širil; posebno pa je zavrla vpliv emigracije in kralja na dogajanje v domovini. Čeprav je German zagovarjal spravljivejše stališče, je država prek "Cirilmetodijskega društva pravoslavnih duhovnikov", ki so bili pod državnim vplivom in uživali nekatere ugodnosti, uspela zadevo zaostriti. Zapletena zmeda se je vlekla vse do leta 1992; v začetnem obdobju vladavine Germanovega naslednika, patriarha Pavla, se je razkolniška škofija ponovno pridružila Srbski pravoslavni cerkvi, in je takrat posmrtno izbrisano Dionizijevo kaznovanje. Za dosego sprave je novi patriarh osebno potoval v Ameriko in dosegel mir in slogo s svojo pregovorno ponižnostjo, kar je sicer prej izgledalo kot nemogoča naloga.[25][26]

Razkol Makedonske pravoslavne Cerkve pa je bil veliko globlje in bolj zapleteno vprašanje, ki se je izgladilo veliko pozneje; šlo je namreč za vernike drugega naroda in lastnega jezika.[27]Novoizvoljene makedonske hierarhije najprej ni priznala Srbska cerkev, nato pa še druge krajevne pravoslavne cerkve. Patriarh German je povzročil nezaslišano pohujšanje, ker leta 1967 ni prišel na praznovanje dneva republike, čeprav na povabilo Josipa Broza. Patriarh je svojo neprisotnost opravičil s prihodom samozvanega skopskega metropolita.[28]

German si je prizadeval za oživitev cerkvenega življenja, ki ga je komunistična vladavina močno ovirala in zatirala tudi pri drugih verskih skupnostih, zlasti pa pri katoličanih ne le s procesi zoper najvišje cerkvene predstavnike v Jugoslaviji, ampak tudi drugod po Sovjetski zvezi.[29] Kljub težkim razmeram pa mu je uspelo ustanoviti več novih škofij: Zahodnoevropsko leta 1969, Avstralsko 1973, Vranjsko 1975 in Kanadsko škofijo leta 1983.[30]

Sveti škofovski sinod SPC je na majskem zasedanju leta 1973 odtegnil podporo Titovemu imenovanju za Nobelovo nagrado za mir. Patriarh tega vprašanja ni niti postavil na dnevni red in ni dovolil o njem razpravljanja. Uradno pa je patriarh na zasedanju dal pojasnilo, da se Cerkev ne sme vmešavati v necerkvene mednarodne dejavnosti; pri tej odločitvi so se sklicevali na sklep iz leta 1939, ko je za to nagrado kandidiral knez-namestnik Pavel. V ozadju zavrnitve pa so bili tudi povojni zunajsodni množični poboji, ki jih je Tito imel na vesti — med žrtvami je bil tudi Germanov sin.[31][32].

Urednik

[uredi | uredi kodo]

Ateistični komunizem veri in Cerkvi ni bil naklonjen, zato se je patriarh v marsičem moral prilagajati zahtevam oblasti in paziti na vsako besedo, zlasti tiskano. To mu je tudi uspevalo z uporabo veliko modrosti in tudi zvitosti, saj se je zavedal, da bi ga zaradi morebitnega sicer pravičnega, vendar napačno razumljenega "junačenja" kaj lahko doletela žalostna usoda njegovih predhodnikov. Vsi nepristranski poročevalci mu priznavajo, da je bil ne le preudaren v ravnanju, ampak v nastopu prav do vsakogar izredno prijazen, kar je v taki službi najvišje priporočilo tako prijateljem kot sovražnikom. Bil je izrazito naklonjen tudi Slovencem, kar se je opažalo pri obiskih slovenskih ekumenskih romarskih skupin po Srbiji in obenem tudi na Patrijaršiji.

Na splošno pa je sprejemal bolj ali manj ugodne smernice, ki mu jih je začrtavala oblast. Tako naj bi imel cerkveni časopis „Pravoslavje“ (Православље) kot podnaslov "Časopis srbske Cerkve" (Новине Српске Цркве); ker pa je dobil namig, da je omenjanje Cerkve v tej zvezi nezaželeno, so to opustili in v prvi številki je bilo poleg naslova „Pravoslavje“ zapisano: "Verski časopis Beograjsko-karlovške nadškofije" (Верске новине архиепископије београдско-карловачке). Pozneje so to preimenovali v "Časopis Srbskega patriarhata" (Новине српске патријаршије), kot je to ostalo do danes.

Znotraj Cerkve so jugoslovanske oblasti po vseh republikah ustanavljale „Cirilmetodijska združenja duhovnikov“; ustanovljeno je bilo tudi v Črni gori in Srbiji kot društvo „domoljubnih“ duhovnikov, ki pa ga ni gledal z naklonjenostjo; podpirali so namreč državno politiko samoupravljanja in neuvrščenosti ter naj bi bili nekakšen klin ali most glede na hierarhijo; imeli pa so več možnosti za dušnopastirsko delovanje, obenem pa so bili tudi zdravstveno in pokojninsko zavarovani; to so bile v primeri z drugimi duhovniki velike ugodnosti in gibanje je obsegalo okrog 70 % duhovščine. Znana je njihova krilatica:

Udruženje sveštenika[33] Duhovniško društvo

„Krst nosim zvezdom se ponosim,
Tita volim, a Bogu se molim“
 

"Križ nosim, na zvezdo sem ponosen,
Tita imam rad, a molim k Bogu"

Po Titovi smrti se je širila želja po spremembah državne ureditve in mednarodnih odnosov, kar je ponekod spremljala množična blaznost prebujenega nacionalizma, tudi velesrbskega. „Memorandum SANU“ iz leta 1986 je med drugim trdil, da je Jugoslavija „grobnica srbskega naroda“, ki da je povsod in od vseh najbolj ogrožen, in da bi mu najbolj ustrezala "Velika Srbija", ki bi zajemala vsa področja, kjer živijo.[34] Posredno je to vplivalo na upor Srbov na Hrvaškem, pa tudi na poznejše krvavo dogajanje ob Razpadu Jugoslavije. V zvezi s tem je hotelo dati svoj prispevek tudi uredništvo Pravoslavja ter pisati o domnevnem „genocidu nad Srbi med Drugo svetovno vojno“, vendar je patriarh German presodil, da naj se verski list ne meša v dnevno politiko ter je objavo prepovedal[35].

Bolezen, smrt in spomin

[uredi | uredi kodo]
Patriarh German na osrednji slovesnosti ob osemstoletnici Samostana Studenice 18. maja 1986.

Gazimestanske grožnje

[uredi | uredi kodo]

Dan po vrnitvi s slovesnosti ob 600-letnici kosovske bitke na Gazimestanu, kjer je Milošević pred veliko množico in skoraj celim jugoslovanskim in cerkvenim vodstvom imel govor, v katerem je „napovedoval po potrebi tudi vojaške posege“,[36] je 29. junija 1989, je padel in si zlomil kolk. Znano je, da nad spodbujanjem velesrbskega nacionalizma ni bil navdušen kakor tudi ne predstavniki drugih jugoslovanskih narodov. Trdil je, da je bila duhovna razsežnost popolnoma zanemarjena in da je bila obletnica neprimerno izkoriščena za samohvalo trenutnega političnega vodstva. [37]

Bolezen

[uredi | uredi kodo]

Ko si je torej zlomil kolk, se je začela bolezen, ki je trajala do konca njegovega življenja. Njegove dolžnosti je prevzel zagrebško-ljubljanski metropolit Jovan, ki je bil 30. junija istega leta imenovan za varuha prestola srbskega patriarha. Patriarh German je bil 30. novembra 1990 zaradi dolgotrajne hude bolezni, ki jo je potrdila strokovna ugotovitev zdravniškega konzilija Vojaško-medicinske akademije, upokojen s sklepom Sinoda srbske pravoslavne cerkve, nakar so se hierarhi odločili na izvolitev novega patriarha.[38] Naslednjega dne, 1. decembra, ko je bil patriarh German še živ, je bil izvoljen novi patriarh – raško-prizrenski škof Pavel.

Smrt in pogreb

[uredi | uredi kodo]

Umrl je 27. avgusta 1991 v Beogradu. Pokopan je bil 30. avgusta v Cerkvi sv. Marka v Beogradu na levi strani ladje, nasproti grobnice cesarja Dušana Silnega. German je bil eden najdlje delujočih poglavarjev SPC in najdlje vladajoči med srbskimi patriarhi po njeni združitvi 1920. leta. Le njegov daljni predhodnik, cerkveni poglavar Pajsij I. (1614-1647), je upravljal srbsko Cerkev leto več, to je 33 let.

Vrhovni poglavar Srbske pravoslavne cerkve je bil 32 let in je umrl naravne smrti ter ni doživel žalostne usode treh njegovih predhodnikov, da se jih še zmeraj držijo teorije zarote z bolj ali manj utemeljenimi sumi, da so bili umorjeni.

Spomin

[uredi | uredi kodo]

O življenju patriarha Germana je bilo napisanega veliko; pisal je predvsem Milan D. Janković v svoji knjigi „Srbski patriarh German v svojem življenju in boju za spominski hram“ in Veljko Đurić Mišina v svoji knjigi „German Đorić: Patriarh v pobožanstvenem času, 1-2“.

V Veliki Drenovi so mu postavili tri metre visok spomenik leta 2022.[39]

[uredi | uredi kodo]

Glej tudi

[uredi | uredi kodo]

Sklici

[uredi | uredi kodo]
  1. ↑ Serbian Orthodox Church, history Arhivirano 2009-04-18 na Wayback Machine. at spc.rs
  2. ↑ Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века (Serbian Hierarchs from the 9th to the 20th Century), p.133. Евро, Унирекс, Каленић.
  3. ↑ »Да се подсетимо…«.{{navedi splet}}: Vzdrževanje CS1: url-status (povezava)
  4. 1 2 »Време: Свети дух на тајном задатку«. Arhivirano iz spletišča dne 31. oktobra 2014. Pridobljeno 17. aprila 2013.
  5. ↑ Чалија, Јелена. »Патријарх Герман и македонско црквено питање«. Politika Online. Pridobljeno 4. julija 2022.
  6. ↑ Nebojša Lazić (24. marec 2024). »Nebojša Lazić: Čuvar Crkve u vremena teška – Patrijarh srpski German« (v srbščini). kompasinfo.rs. Pridobljeno 26. februarja 2026.
  7. ↑ Upoštevati moramo zgodovinsko dejstvo, da prejšnji pravoslavni vrhovni verski voditelji po eni strani niso zajemali vseh Srbov, po drugi strani pa na splošno niso nosili naziva "patriarh", ki se je začel bolj uveljavljati po samostojnosti Kraljevine Srbije, na splošno pa po letu 1920 po združitvi skoraj vseh Srbov pod enim belograjsko-karlovškim vrhovnim predstojnikom.
  8. ↑ Мишић, Милан, ur. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. str. 106. ISBN 86-331-2112-3.{{navedi knjigo}}: Vzdrževanje CS1: lokacija založnika (povezava)
  9. ↑ Po Gregorijanskem koledarju je Praznik Jezusove spremenitve 6. avgusta, po Julijanskem koledarju pa je ustrezni praznik Gospodovega sprenjenja 19. avgusta; obravnava isto vsebino: čudovito Jezusovo spremenjenje na gori Tabor
  10. ↑ Nebojša Lazić (24. marec 2024). »Nebojša Lazić: Čuvar Crkve u vremena teška – Patrijarh srpski German« (v srbščini). kompasinfo.rs. Pridobljeno 26. februarja 2026.
  11. 1 2 3 Православље: Патријарси Викентије, Герман и Павле Arhivirano 2009-05-08 na Wayback Machine. Arhivirano 8. maj 2009 na spletnih straneh Wayback Machine.
  12. 1 2 Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси: од деветог до двадесетог века. Еуро; Унирекс; Каленић.
  13. ↑ Ђурић Мишина, Вељко (11. септембар 2011). „Патријарх Герман против Тита”. Вести. Архивирано из оригинала 25. септембар 2023. г..
  14. 1 2 Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси: од деветог до двадесетог века. Евро; Унирекс; Каленић.
  15. ↑ Uredništvo (6. september 2022). »German Đorić« (v srbščini). Beograd: Srpska enciklopedija. Pridobljeno 11. julija 2026.
  16. ↑ Zunajsodni povojni poboji v Jugoslaviji so bili poboji, ki jih je brez sodbe izvrševala nova komunistična oblast nad svojimi resničnimi ali namišljenimi nasprotniki, ki pa so bili razoroženi ali pa tudi civili. Njihovo število cenijo od 100.000 do milijon žrtev, ki so raztresene po vseh koncih Jugoslavije in za te zločine še nihče ni odgovarjal. Kot vrhovni vojaški poveljnik in predsednik države, kakor tudi prvi tajnik Komunistične partije Jugoslavije nosi vso odgovornost Tito skupaj s svojimi najožjimi sodelavci.
  17. ↑ Ђурић Мишина, Вељко (11. септембар 2011). „Патријарх Герман против Тита”. Вести. Архивирано из оригинала 25. септембар 2023. г..
  18. ↑ »Five-Year Anniversary of the Passing of Protodeacon Vlastimir H. Djoric«. spc.rs (v angleščini). 6. maj 2006. Arhivirano iz prvotnega spletišča dne 8. novembra 2023. Pridobljeno 24. januarja 2025.
  19. ↑ Katarina (27. avgust 2023). »Sećanje na patrijarha Germana« (v srbščini). rasejanje.info. Pridobljeno 11. julija 2026.
  20. ↑ -{NY Times query 1960-05-30}-
  21. ↑ Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси: од деветог до двадесетог века. Еуро; Унирекс; Каленић.
  22. 1 2 »Поводом годишњице блаженог упокојења патријарха Германа«. Сајт СПЦ. 27. avgust 2021. Arhivirano iz prvotnega spletišča dne 2. februarja 2022. Pridobljeno 2. februarja 2022.
  23. ↑ »1958. Патријарх Герман (Хранислав Ђорић) устоличен је за 43. поглавара Српске православне цркве«. Arhivirano iz spletišča dne 31. januarja 2024. Pridobljeno 31. januarja 2024.
  24. ↑ Nebojša Lazić (24. marec 2024). »Nebojša Lazić: Čuvar Crkve u vremena teška – Patrijarh srpski German« (v srbščini). kompasinfo.rs. Pridobljeno 26. februarja 2026.
  25. ↑ Dragana Matović (15. januar 2021). »POTRES MEĐU SRBIMA U AMERICI: Kako je SPC iskorišćena za razbijanje političke emigracije u SAD« (v srbščini). novosti.rs. Pridobljeno 14. julija 2026.
  26. ↑ Радомир Милошевић/Radomir Milošević (2021). »ДИОНИСИЈЕ (Миливојевић)« (v srbščini). Srpska enciklopedija. Текст је објављен у 2. књизи III тома Српске енциклопедије. Pridobljeno 14. julija 2026.
  27. ↑ Uredništvo (27. februar 2012). »German Đorić of Serbia« (v angleščini). orthdoxwiki. Pridobljeno 11. julija 2026.
  28. ↑ Nebojša Lazić (24. marec 2024). »Nebojša Lazić: Čuvar Crkve u vremena teška – Patrijarh srpski German« (v srbščini). kompasinfo.rs. Pridobljeno 26. februarja 2026.
  29. ↑ Uredništvo (23. maj 2025). »Nevjerojatan dokument o progonu vjernika i svećenika u prvim godinama Titove Jugoslavije« (v hrvaščini). narod.hr. Pridobljeno 14. julija 2026.
  30. ↑ Uredništvo (27. februar 2012). »German Đorić of Serbia« (v angleščini). orthdoxwiki. Pridobljeno 11. julija 2026.
  31. ↑ Momčilo Petrović (1. marec 2021). »SRPSKI PATRIJARSI (7): German Đorić - graditelj Hrama Svetog Save« (v srbščini). Beograd: kurir.rs. Pridobljeno 11. novembra 2025.
  32. ↑ Nebojša Lazić (24. marec 2024). »Nebojša Lazić: Čuvar Crkve u vremena teška – Patrijarh srpski German« (v srbščini). kompasinfo.rs. Pridobljeno 26. februarja 2026.
  33. ↑ Nebojša Lazić (24. marec 2024). »Nebojša Lazić: Čuvar Crkve u vremena teška – Patrijarh srpski German« (v srbščini). kompasinfo.rs. Pridobljeno 26. februarja 2026.
  34. ↑ SANU (1986). »Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti« (v srbščini). Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. Pridobljeno 27. maja 2026.
  35. ↑ Православље, бр.1322, 15. април, 55 година Православља - новина Српске Патријаршије. Београд: СПЦ. 2022. str. 32–34.
  36. ↑ Ivan A (28. junij 2019). »Gazimestan 1989 – početak srpske mitomanije i najava rata« (v hrvaščini). kamenjar.com. Pridobljeno 15. julija 2026.
  37. ↑ Uredništvo (27. avgust 2024). »Poglavar crkve u "teškim vremenima" i oličenje retke veštine i mudrosti: Pre 33 godine preminuo patrijarh srpski German« (v srbščini). euronews.rs. Pridobljeno 15. julija 2026.
  38. ↑ »Изабран нови Патријарх«. Arhivirano iz prvotnega spletišča dne 4. maja 2014. Pridobljeno 4. maja 2014.
  39. ↑ Бабовић, С. (10. marec 2022). »ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН ВИСОК ТРИ МЕТРА: Погледајте како изгледа споменик код Трстеника«. Вечерње новости. Pridobljeno 12. marca 2022.
  40. ↑ Nebojša Lazić (24. marec 2024). »Nebojša Lazić: Čuvar Crkve u vremena teška – Patrijarh srpski German« (v srbščini). kompasinfo.rs. Pridobljeno 26. februarja 2026.

Nadaljnje branje

[uredi | uredi kodo]

Zunanje povezave

[uredi | uredi kodo]
(srbsko)
(angleško)



1sl German Đorić multi okno 9.vii.2026

[uredi | uredi kodo]

Одликовања и почасти

[uredi | uredi kodo]

2sl German Đorić multi okno 9.vii.2026

[uredi | uredi kodo]
Njegova svetost German patriarh srbski
pokojni beograjsko-karlovški nadškof
Srbski patriarh German Đorić
Domače imeHranislav Đorić
CerkevSrbska pravoslavna Cerkev
NadškofijaBeograjsko-karlovška
Začetek službovanja14. september 1958
Upokojen30. november 1990
Konec službovanja30. november 1990 (odstopil)
PredhodnikVikentij
NaslednikPavel
Redovi
Duhovniško posvečenje1927
Škofovsko posvečenje1951
Osebni podatki
RojstvoHranislav Đorić
(1899-08-19)19. avgust 1899
Jošanička Banja Kraljevina Srbija
danes: Srbija)
Smrt27. avgust 1991(1991-08-27)
Beograd, Jugoslavija
danes: Srbija
PokopanBeograd
Cerkev sv. Marka
NarodnostSrb
Verapravoslavec
Prejšnji položaj
IzobrazbaBogoslovje v Sremskih Karlovcih
Alma materUniverza v Beogradu
Filozofska fakulteta v Beogradu
Oddelek za zgodovino
Insignije
Grb osebe Stebunik/peskovnik67 - German Đorić

German Đorić (srbsko Герман, angleško Herman; * kot Hranislav Đorić 19. avgust 1899 † 27. avgust 1991) je bil poglavar Srbske pravoslavne Cerkve od 1958 do 1990.[1] Znan je po krepitvi verskega življenja pod komunizmom v Jugoslaviji, kljub dvema razkoloma, ki sta nastopila za časa njegovega vladanja.[2]

43. poglavar Srbske pravoslavne Cerkve & 5. patriarh Združene SPC, 1958-1990.

en:

German
Archbishop of Peć, Metropolitan of Belgrade and Karlovci, and Serbian Patriarch
CerkevSerbian Orthodox Church
SedežBelgrade
Začetek službovanja14 September 1958
Upokojen30 November 1990
PredhodnikVikentije II
NaslednikPavle
Redovi
Duhovniško posvečenje1927
Škofovsko posvečenje1951
Osebni podatki
Rojstvo(1899-08-19)19. avgust 1899
Jošanička Banja, Kingdom of Serbia
Smrt27. avgust 1991(1991-08-27)
Belgrade, Yugoslavia
Naslavljanje osebe
Serbian Patriarch German
Zastava_Patrijarha_srpskog.jpg
NaslavljanjeHis Holiness
Ustni nazivYour Holiness
Religijski nazivPatriarch
Posmrtni nazivHis Holiness Patriarch German of Blessed Repose

German (srbsko Герман, angleško Herman; born Hranislav Đorić; 19 August 1899 – 27 August 1991) was the 43rd Patriarch of the Serbian Orthodox Church, serving from 1958 to 1990.[3] He was noted for revitalizing the Serbian Orthodox Church to a certain extent during the communist period, despite two schisms that occurred during his tenure.[2]


En:

German
Archbishop of Peć, Metropolitan of Belgrade and Karlovci, and Serbian Patriarch
CerkevSerbian Orthodox Church
SedežBelgrade
Začetek službovanja14 September 1958
Upokojen30 November 1990
PredhodnikVikentije II
NaslednikPavle
Redovi
Duhovniško posvečenje1927
Škofovsko posvečenje1951
Osebni podatki
Rojstvo(1899-08-19)19. avgust 1899
Jošanička Banja, Kingdom of Serbia
Smrt27. avgust 1991(1991-08-27)
Belgrade, Yugoslavia
Naslavljanje osebe
Serbian Patriarch German
Zastava_Patrijarha_srpskog.jpg
NaslavljanjeHis Holiness
Ustni nazivYour Holiness
Religijski nazivPatriarch
Posmrtni nazivHis Holiness Patriarch German of Blessed Repose

German (srbsko Герман, angleško Herman; born Hranislav Đorić; 19 August 1899 – 27 August 1991) was the 43rd Patriarch of the Serbian Orthodox Church, serving from 1958 to 1990.[4] He was noted for revitalizing the Serbian Orthodox Church to a certain extent during the communist period, despite two schisms that occurred during his tenure.[2]

Early life

[uredi | uredi kodo]

German was born as Hranislav Đorić on 19 August 1899 in the spa town of Jošanička Banja in central Serbia, in a family of teachers, and latter priest. His father, Mihajlo Đorić of Velika Drenova, graduated from the prestigious Saint Sava Seminary in Belgrade in 1895. Đorić received a broad education and was among most educated members of the Serbian clergy, attending primary school in Velika Drenova and Kruševac, seminaries in Belgrade and Sremski Karlovci (graduating in 1921), studying law at the University of Sorbonne and finally graduating from the Faculty of Orthodox Theology of the University of Belgrade in 1942.

He was ordained a deacon by the bishop of Žiča Jefrem, and appointed the clerk of the Canon-law Court in Čačak and also a catechist in the Čačak Gymnasium. Due to ill health, he left the administrative jobs and 1927, he was ordained a presbyter, receiving his own parish of Miokovci. In 1931 he was transferred to a parish in Vrnjačka Banja. After the election of Patriarch Gavrilo V in 1938, father Hranislav became a referent of the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church. In that capacity, he was elected a vicar bishop of [[[Moravica District|Moravica]] and, becoming a widower, he took monastic vows in Studenica Monastery on 7 July 1951, acquiring the name German (Herman). Patriarch Vikentije II, together with bishops Valerijan of Šumadija, Nikanor of Bačka, and Vasilije of Banja Luka, ordained him a bishop on 15 July in Cathedral of Saint Archangel Michael in Belgrade. The new bishop became at the same time the secretary general of the Holy Synod and editor in chief of the Glasnik, the official gazette of the Serbian Orthodox Church.

In 1952 he was appointed a bishop of the Eparchy of Buda. However, as Hungarian authorities didn't approve his appointment neither allowed him to enter the country, so he was never officially enthroned. In 1956 he was appointed the bishop of Žiča, at that time, semi-officially, the second office of importance in the church, after the patriarch. In this capacity, he was also an administrator of Budimlja and Polimlje and Raška and Prizren eparchies.

Patriarch

[uredi | uredi kodo]

Appointment controversy

[uredi | uredi kodo]

When Patriarch Vikentije II suddenly died on 5 July 1958, internal strife struck the church leadership and no agreement could be reached on who would succeed him. German was not even appointed as the guardian of the throne (acting patriarch), instead the bishop of Braničevo, Hrizostom Vojinović, was appointed to vacate the post. It is believed that German's election was a compromise, but the still popular story is that Aleksandar Ranković, the top Serbian Communist official at the time, and later Josip Broz Tito's deputy, entered the session of the Holy Synod, bringing German inside, and saying: "This is your new patriarch!". German was thus elected as the 43rd Serbian Patriarch on 14 September 1958.

Schisms

[uredi | uredi kodo]

Like most Eastern Orthodox churches in the Eastern Bloc, the Serbian Orthodox Church under German was forced to strike a modus vivendi with the Communist regime in order to procure the space it needed to operate. The diaspora priests, led by the vocally anti-communist Bishop Dionisije Milivojević, claimed that the Belgrade "red priests" had acquiesced too early.[5] After the Holy Synod started a trial against Dionisije for allegations about his personal life, he went into schism with the church in November 1963.[6] Starting in 1977, the group of diaspora bishops established Free Serbian Orthodox Church.[7]

The schism of the Macedonian Orthodox Church was a much deeper and complicated issue. It began in 1958, the very year of German's election, with an allegedly willing acceptance of the autonomy of Archbishop of Ohrid and Macedonia proclaimed by the archbishop Dositej, Metropolitan of Skopje. This was a great blow to Patriarch German's authority as it was a forced acceptance, pushed by the Communist regime. In the next 9 years, the patriarch and archbishop held several joint liturgies, even with the heads of other Orthodox Churches. However, in 1967, archbishop Dositej completely split his archbishopric (within the borders of the Socialist Republic of Macedonia) from the mother church, claiming heritage from the historical Archbishopric of Ohrid, which had been non-existent for two centuries. Patriarch German and the Serbian Orthodox Church, claiming the separation was forced and uncanonical (in other words, they deemed it a church established by the Communists) ended any canonical communication with the Macedonian Orthodox Church. In turn, Patriarch German's example was followed by all the other Orthodox Churches. The problem continued after German and the breakup of Yugoslavia, and it became a highly political issue, not only with the Serbian Orthodox Church, but with the Church of Greece and the Bulgarian Orthodox Church. This schism continued until 2022, when the Macedonian Orthodox Church reconciled with the Serbian Orthodox Church and was granted full autonomy and subsequently autocephaly by Patriarch Porfirije.

Revitalization of the Church

[uredi | uredi kodo]
Tomb of Patriarch German at the Church of Saint Mark in Belgrade

Patriarch German set to revitalize the Serbian Orthodox Church, which (like other religious communities in Yugoslavia) received no state support. Throughout his tenure, he kept a low profile, while achieving certain goals in this direction. Despite harsh conditions, he managed to form several new dioceses: Western Europe (1969), Australia (1973), Vranje (1975), and Canada (1983). He oversaw the completion of Serbian Orthodox Seminary in Belgrade (including the campus) in 1958. He also opened new seminary at the Krka monastery in Croatia. He was very involved in appointing bishops, staunchly pushing his own candidates, especially in the case of the Metropolitanate of Montenegro and the Littoral after the Communists arrested Metropolitan Arsenije Bradvarević in 1954, but Patriarch German managed to appoint his protégé, Danilo Dajković in 1961. He also sent many priests to Montenegro as clerical activities had almost completely ceased there after the war.

After the death of Josip Broz Tito in 1980, he slowly pushed church issues as Yugoslav society changed and nationalism grew among the various peoples, and in the end he was universally popular among the Serbs and had become a part of the Serbian social elite. In 1984, German visited the site of the Jasenovac concentration camp, saying a now famous line: "To forgive, we must ...to forget, we must not".[8]

Many consider German's greatest achievement to be his successful campaign for the resumption of the construction of the Church of Saint Sava in Belgrade, which was stopped in 1941. In 26 years from his appointment, he urged the Communist government 88 times until they finally authorized the construction to continue in 1984. Being a massive project, it took a long time and the church was completed only in 2021.

Later years

[uredi | uredi kodo]

In 1989, Patriarch German broke his hip, which led to a series of surgeries and repeated injuries, so the already old patriarch was unable to perform his duties. As a result of this, the Holy Synod declared him incapacitated on 30 November 1990, and appointed the metropolitan bishop of Zagreb and Ljubljana Jovan Pavlović as the guardian of the throne and elected the new patriarch, Pavle, on 1 December 1990. Patriarch German died at the Military Medical Academy in Belgrade on 27 August 1991, aged 92, and was buried in Church of Saint Mark in Belgrade. Patriarch German's tenure of 32 years is one of the longest in the history of the Serbian Orthodox Church.

Awards and honors

[uredi | uredi kodo]

See also

[uredi | uredi kodo]
Verski nazivi
Predhodnik: 
Vikentije II		 Serbian Patriarch
1958–1990		 Naslednik: 
Pavle
Predhodnik: 
Nikolaj Velimirović		 Bishop of Žiča
1956–1958		 Naslednik: 
Vasilije Kostić
Predhodnik: 
Hrizostom Vojinović		 Bishop of Buda
1952–1956		 Naslednik: 
Arsenije Bradvarević

References

[uredi | uredi kodo]
  1. ↑ Serbian Orthodox Church, history Arhivirano 2009-04-18 na Wayback Machine. at spc.rs
  2. 1 2 3 Вуковић 1996, str. 133. sfn error: multiple targets (10×): CITEREFВуковић1996 (pomoč)
  3. ↑ Serbian Orthodox Church, history Arhivirano 2009-04-18 na Wayback Machine. at spc.rs
  4. ↑ Serbian Orthodox Church, history Arhivirano 2009-04-18 na Wayback Machine. at spc.rs
  5. ↑ Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism & the Balkan Wars. Cornell University Press. str. 121–122. ISBN 978-0-8014-4158-5.
  6. ↑ Spasović, Stanimir; Miletić, Srboljub. »ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ — НАСТАНАК РАСКОЛА НА СЕВЕРНОАМЕРИЧКОМ КОНТИНЕНТУ«. svetosavlje.org (v srbščini). Arhivirano iz prvotnega spletišča dne 24. septembra 2015. Pridobljeno 23. aprila 2020.
  7. ↑ Puzović, Predrag (1996). »Епархије Српске православне цркве у расејању« (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду (v srbščini). 40 (1–2): 87–96. Arhivirano iz prvotnega spletišča (PDF) dne 8. junija 2019. Pridobljeno 23. aprila 2020.
  8. ↑ Administrator. »БОРБА ЗА ВЕРУ - Православни став према неправославној фрази "опростити морамо, заборавити не смемо"«. borbazaveru.info.
  9. ↑ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 97.
  10. ↑ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 324–329.

Bibliography

[uredi | uredi kodo]
[uredi | uredi kodo]

Predloga:Serbian Orthodox Church leaders


Sr: Predloga:Јерарх Патријарх српски Герман (световно име Хранислав Ђорић; Јошаничка Бања, 7. август 1899 — Београд, 27. август 1991) је био 43. врховни поглавар Српске православне цркве у периоду 1958—1990.[1] Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман. Одлуком Сабора Српске православне цркве, једини је за живота пензионисани патријарх.[2]

Током владавине патријарха Германа промењена је процедура избора патријарха и уведен је такозвани апостолски принцип[3], по коме епископи на сабору бирају тројицу кандидата, а затим се жребом (извлачењем) одлучује који ће од њих бити нови патријарх. Важи за једног од најзнаменитјих српских патријарха, који је деловао у историјском периоду тешком за цркву.[4] Због наводне блискости са комунистичким режимом, критичари су га звали црвени патријарх.[3]

Биографија

[uredi | uredi kodo]

Рођен је у Јошаничкој Бањи[5] од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера) и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију, у Београду и Сремским Карловцима 1921.[6]

Након богословије, оженио се Десанком 10. августа 1924. године, са којом је стекао два сина (Михаила и Властимира) и ћерку Јованку (удату Новаковић). Постао је удовац након смрти Десанке 1936. године током четвртог порођаја.[7]

Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године). У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем и поставио га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938, постављен је за референта Светог архијерејског синода.[8]

Иако постоје опречни подаци о политичким ставовима његовог старијег сина Михаила за време окупације у Другом светском рату, чињеница је да је Михаило, крајем 1944. године кренуо са Љотићевцима ка Словенији. Заробљен је маја 1945. и упућен у Загреб, а стрељан је средином јула. Млађи син Властимир, који је истом приликом заробљен, је избегао стрељање као малолетник. У послератним годинама није био у добрим односима са оцем до Германовог избора за патријарха.[7] Властимир је касније постао протођакон, а преминуо је 6. маја 2001. године.[9]

Након рата, Ђорић је изабран за викарног епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија.[6]

Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода, коју је вршио све до избора за епископа жичког 1956. У исто време, уређивао је Гласник, службени лист Српске православне цркве.[8]

На заседању Светог архијерејског синода 1952. године изабран је за епископа будимског. После смрти епископа жичког Николаја, 1956, епископ Герман изабран је за епископа жичког.

На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958.[5] Устоличен је у Пећкој патријаршији 29. маја 1960.[10]

Док је био на челу СПЦ иако у тешким околностима успео је много тога да спасе и сачува.[11] За време његово манастир Жича, кога су Немци били готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку, када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови СПЦ у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-их дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно осликан Храм Светог арханђела Гаврила код Партизановог стадиона. Милић од Мачве је по његовом благослову осликао вождовачку Цркву Светог цара Константина и царице Јелене чије фреске представљају ремек-дело сликарства. У његово време је дошло до раскола Српске православне цркве у Америци[5], који је у међувремену изглађен, и до раскола у Македонији, који је такође превазиђен 2022. године.

Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња Храма Светог Саве у Београду — после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. Забележено је да је 88 пута патријарх Герман подносио молбу и водио разговоре са разним инстанцама власти, док се није изборио за наставак градње, после 26 година своје службе.[12] Изградња Храма је поново почела 12. маја 1985. и том приликом је одслужена архијерејска литургија и постављена повеља.[13]

Веома се трудио на отварању богословије и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа.[12] Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки.

Када је 1989. године сломио кук био је то почетак болести која је трајала до краја његовог живота. Његове дужности је преузео Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је 30. јуна исте године именован за чувара трона српског патријарха. Патријарх Герман пензионисан је одлуком Сабора Српске правлославне цркве 30. новембра 1990. године, због дуготрајне тешке болести која је потврђена стручним налазом Конзилијума лекара Војномедицинске академије, да би након тога архијереји донели одлуку да бирају новог патријарха.[14] Следећег дана 1. децембра, још за живота патријарха Германа, изабран је нови патријарх – доташњи епископ рашко-призренски Павле.

Преминуо је 27. августа 1991. године у Београду. Сахрањен је 30. августа унутар Цркве Светог Марка у Београду на левој страни наоса, насупрот гробнице цара Душана. Тим догађајем постаје један од дуговечнијих српски патријарха у историји Српске православне цркве, који је 32 године обављао дужност врховног поглавара Српске православне цркве.[15]

О животу патријарха Германа је доста писано, а најдетаљније Милан Д. Јанковић у књизи Патријарх српски Герман у животу и борби за Спомен-храм и Вељко Ђурић Мишина у књизи Гер­ман Ђо­рић : Па­три­јарх у обез­бо­же­ном вре­ме­ну, 1-2.

У Великој Дренови му је подигнут споменик 2022. године.[16]

Патријарх Герман и комунистичка власт

[uredi | uredi kodo]

Како је патријарх Герман био на челу Српске православне цркве у време комунистичке власти, која није била наклоњена Цркви, многи његови поступци усклађивани су са тадашњом државном политиком. Тако су црквене новине Православље у поднаслову требале имати текст Новине Српске Цркве, али како је назив Црква тадашњим властима био мрзак, од тога се одустало и у првом броју је уз Православље писало: Верске новине архиепископије београдско-карловачке. Касније се усталило Новине српске патријаршије, како је остало и до данас. Један број листа Православље је био посвећен теми геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, што је требао бити први такав стручан текст који се икада појавио у комунистикој Југословаији. Један владика је предлагао да се материјал објави, макар се лист и забранио, јер би се и тако покренула дуго заташкавана тема. Патријарх Герман је забранио да се тај материјал објави.[17]

Одликовања и почасти

[uredi | uredi kodo]
  • 60п  Орден југословенске заставе са лентом, (СФР Југославија).
  • 60п  Орден Ђорђа I, Велики крст (Краљевина Грчка).
  • 60п  Орден легије части, Велики крст (Француска).
  • Одликовање Црвеног крста, Југославија
  • Орден кедра, Либан
  • Орден православних крстоносаца Свесветог гроба Господњег, Јерусалимска патријаршија
  • Крст о ланцу са ликом Светог апостола Андреја Првозваног, Васељенска патријаршија
  • Споменица 15 векова од оснивања Јерусалимске патријаршије
  • Орден Светих апостола Петра и Павла, архиепископија Атине и читаве Јеладе
  • Орден Светог Дионисија Ареопагита, архиепископија Атине и читаве Јеладе
  • Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира, први степен, Руска православна црква
  • Споменица ослобађања града Катерини
  • Орден Свете равноапостолске браће Кирила и Методија, Православна црква Чешке и Словачке
  • Споменица стогодишњице изградње Храма Светог Александра Невског у Софији
  • Кантеберијски крст Англиганске цркве

Галерија

[uredi | uredi kodo]

Референце

[uredi | uredi kodo]

Predloga:Референце

Литература

[uredi | uredi kodo]

Predloga:Литература

Predloga:Литература крај

Спољашње везе

[uredi | uredi kodo]

Predloga:Низ

Predloga:Поглавари СПЦ Predloga:Подножје

Predloga:СОРТИРАЊЕ:Герман (Ђорић), патријарх српски Категорија:Рођени 1899. Категорија:Умрли 1991. Категорија:Рашчани Категорија:Епископи будимски Категорија:Епископи жички Категорија:Српски патријарси Категорија:Носиоци Легије части (Србија) Категорија:Студенти Православног богословског факултета у Београду Категорија:Сахрањени у Цркви Светог Марка у Београду

De: mini|Patriarch German German (Predloga:SrS; * 19. August 1899 als Hranislav Đorić in Jošanička Banja, Königreich Serbien; † 27. August 1991 in Belgrad, Jugoslawien) war von 1958 bis 1990 Metropolit von Belgrad und Karlovci, Erzbischof von Peć und serbisch-orthodoxer Patriarch.

Leben

[uredi | uredi kodo]

Hranislav Đorić wurde 1927 zum Priester ordiniert. Nach dem Tod seiner Frau legte er am 7. Juli 1951 im Kloster Studenica die Mönchsgelübde ab und nahm den Namen German an. 1952 wurde er zum Bischof der Eparchie Buda in Ungarn ernannt, konnte jedoch sein Amt dort nicht antreten. 1956 wurde er zum Bischof von Žiča ernannt. German war nach dem Tod des Patriarchen Vikentije II. am 5. Juli 1958 bis 1990 der 43. Patriarch der serbisch-orthodoxen Kirche. In der kommunistischen Zeit gelang es ihm, die serbisch-orthodoxe Kirche bis zu einem gewissen Grad wiederzubeleben, trotz zweier Spaltungen, die während seiner Amtszeit auftraten. Nach dem Tod von Josip Broz Tito im Jahr 1980 drängte er im Zuge des Wandels der jugoslawischen Gesellschaft und des wachsenden Nationalismus unter den verschiedenen Völkern allmählich auf kirchliche Themen und war schließlich bei den Serben allgemein populär geworden. Ab 1990 war er krankheitsbedingt amtsunfähig, als sein Nachfolger wurde Pavle gewählt.[18]

[uredi | uredi kodo]

Einzelnachweise

[uredi | uredi kodo]
  1. ↑ Мишић, Милан, ur. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. str. 106. ISBN 86-331-2112-3.{{navedi knjigo}}: Vzdrževanje CS1: lokacija založnika (povezava)
  2. ↑ »Да се подсетимо…«.{{navedi splet}}: Vzdrževanje CS1: url-status (povezava)
  3. 1 2 »Време: Свети дух на тајном задатку«. Arhivirano iz spletišča dne 31. oktobra 2014. Pridobljeno 17. aprila 2013.
  4. ↑ Чалија, Јелена. »Патријарх Герман и македонско црквено питање«. Politika Online. Pridobljeno 4. julija 2022.
  5. 1 2 3 Православље: Патријарси Викентије, Герман и Павле Arhivirano 8. maj 2009 na spletnih straneh Wayback Machine. Arhivirano 8. maj 2009 na spletnih straneh Wayback Machine.
  6. 1 2 Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси: од деветог до двадесетог века. Еуро; Унирекс; Каленић.
  7. 1 2 Napaka pri navajanju: Neveljavna oznaka <ref>; sklici, poimenovani Ђурић Мишина, ne vsebujejo besedila (glej stran pomoči).
  8. 1 2 Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси: од деветог до двадесетог века. Евро; Унирекс; Каленић.
  9. ↑ »Five-Year Anniversary of the Passing of Protodeacon Vlastimir H. Djoric«. spc.rs (v angleščini). 6. maj 2006. Arhivirano iz prvotnega spletišča dne 8. novembra 2023. Pridobljeno 24. januarja 2025.
  10. ↑ -{NY Times query 1960-05-30}-
  11. ↑ Вуковић, Сава (1996.). Српски јерарси: од деветог до двадесетог века. Еуро; Унирекс; Каленић. {{navedi knjigo}}: Preveri datumske vrednosti v: |year= (pomoč)Vzdrževanje CS1: leto (povezava)
  12. 1 2 »Поводом годишњице блаженог упокојења патријарха Германа«. Сајт СПЦ. 27. 8. 2021. Arhivirano iz prvotnega spletišča dne 02. 2. 2022. Pridobljeno 02. 2. 2022.. {{navedi splet}}: Preveri datumske vrednosti v: |access-date= in |archive-date= (pomoč)
  13. ↑ »1958. Патријарх Герман (Хранислав Ђорић) устоличен је за 43. поглавара Српске православне цркве«. Arhivirano iz spletišča dne 31. 01. 2024. Pridobljeno 31. 01. 2024. {{navedi splet}}: Preveri datumske vrednosti v: |access-date= in |archive-date= (pomoč)
  14. ↑ »Изабран нови Патријарх«. Arhivirano iz prvotnega spletišča dne 04. 05. 2014. Pridobljeno 4. 5. 2014. {{navedi splet}}: Preveri datumske vrednosti v: |archive-date= (pomoč)
  15. ↑ Патријарх српски Пајсије I је управљао као патријарх 33 године, 1614—1647.
  16. ↑ Бабовић, С. (10. marec 2022). »ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН ВИСОК ТРИ МЕТРА: Погледајте како изгледа споменик код Трстеника«. Вечерње новости. Pridobljeno 12. marca 2022.
  17. ↑ Православље, бр.1322, 15. април, 55 година Православља - новина Српске Патријаршије. Београд: СПЦ. 2022. str. 32–34.
  18. ↑ Thomas Roser (12. november 2008). »Diadochen-Streit in Serbiens Kirche: Wer wird Patriarch?« (v nemščini).

Predloga:Folgenleiste

Predloga:Normdaten

Kategorie:Orthodoxer Patriarch Kategorie:Orthodoxer Bischof (20. Jahrhundert) Kategorie:Serbisch-orthodoxer Bischof Kategorie:Jugoslawe Kategorie:Serbe Kategorie:Geboren 1899 Kategorie:Gestorben 1991 Kategorie:Mann Kategorie:Person des Christentums (Belgrad)

Predloga:Personendaten

Ru: Predloga:Тёзки Predloga:Иерарх Патриа́рх Ге́рман (srbsko Патријарх Герман, в миру Хра́нислав Джо́рич, srbsko Хранислав Ђорић; 7 (19) августа 1899, Йошаничка-Баня, Королевство Сербия — 27 августа 1991, Белград) — епископ Сербской православной церкви, с 1958 по 1990 год — её предстоятель с титулом «Архиепископ Печский, Митрополит Белградско-Карловачский, Патриарх Сербский».



Njegova svetost Vikentij patriarh srbski
pokojni beograjsko-karlovški nadškof
Srbski patriarh Vikentij Prodanov
Domače imeVitomir Prodanov
CerkevSrbska pravoslavna Cerkev
NadškofijaBeograjsko-karlovška
Izvoljen1. julij 1950
Začetek službovanja1. julij 1950
Konec službovanja5. julij 1958 (umrl)
PredhodnikGavrilo
NaslednikGerman
Redovi
Duhovniško posvečenje18. november 1929[1]
Škofovsko posvečenje1936
Osebni podatki
RojstvoVitomir Prodanov
23. avgust 1890
Bačko Petrovo Selo (Vojvodina, Avstro-Ogrska
danes: Srbija)
Smrt5. julij 1958 (1958-07-05) (67 let)
Beograd, Jugoslavija
danes: Srbija
PokopanBeograd
Stolnica sv. Mihaela
NarodnostSrb
Verapravoslavec
Prejšnji položaj
IzobrazbaBogoslovje v Sremskih Karlovcih
Alma materUniverza v Beogradu
Filozofska fakulteta v Beogradu
Oddelek za zgodovino
Insignije
Grb osebe Stebunik/peskovnik67 - German Đorić

Vikentij Prodanov – ali patriarh Vikentij (srbsko Патријарх Викентије II/Patrijarh Vikentije II, rojen kot Vitomir Prodanov, srbsko Витомир Проданов/Vitomir Prodanov); *23. avgust 1890 Bačko Petrovo Selo (Bačka, Vojvodina, Avstro-Ogrska), †5. julij 1958 Beograd (Jugoslavija) je bil pravoslavni menih, škof in patriarh.[2].

42. poglavar Srbske pravoslavne Cerkve & 4. patriarh Združene SPC, 1950-1958.

Življenjepis

[uredi | uredi kodo]

Mladost, šolanje in cerkvene službe

[uredi | uredi kodo]

Vitomir Prodanov se je rodil 23. avgusta 1890 očetu Đorđu (Juriju) Prodanovu in materi Jelki v vasi Bačko Petrovo Selo v Vojvodini, v madžarskem delu Avstro-Ogrske. Osnovno šolo je končal v domači vasi 1901 z odliko in tudi nadaljnje šolsko gradivo je z lahkoto obvladoval. Po tem se je vpisal na srbsko gimnazijo „Jovan Jovanović-Zmaj“ v Novem Sadu, kjer je 1909 maturiral. Izobraževanje je nadaljeval na Srbsko-pravoslavni teološki šoli sv. Arsenija v Sremskih Karlovcih, kjer je maturiral leta 1913. Nato se je vrnil v rojstno vas kot učitelj. 1. junija 1917 ga je temišvarski škof Georgij Letić imenoval za konzistorialnega podnotarja za temišvarsko škofijo.[3]

18. avgusta 1917 je Prodanov v samostanu Bezdin (v današnji Romuniji) pred arhimandritom Isaakom Došenom napravil meniške zaobljube in prejel ime Vikentij (= Vincencij; latinsko Vincentius; angleško Vincent). 12. septembra ga je škof Georgij posvetil v diakona. Leta 1919 je bil premeščen na mesto konzistorialnega notarja Bačke škofije. Napredoval je najprej do protodiakona in nato v arhidiakona. Od 1921 do 1932 je bil tajnik izvršnega odbora srbskih samostanov.

V tem času je nadaljeval izobraževanje na Filozofski fakulteti v Beogradu, kjer je študiral domačo in bizantinsko zgodovino in diplomiral leta 1929.

Škof

[uredi | uredi kodo]

18. novembra 1929 je bil posvečen v hieromonaha, tj. v redovnika-duhovnika, a 3. decembra je bil povišan v arhimandrita. Leta 1932 je bil Vikentij izvoljen za glavnega tajnika Svetega sinoda SPC. Na tem položaju je ostal do izvolitve za naslovnega škofa v Marči, 4. julija 1932. Posvetil ga je srbski patriarh Varnava, soposvečevalci pa so bili: bački škofje Irinej, raško-prizrenski škof Serafim, sremski Sava in banjaluški Platon.[4]

Vikentij je bil navdušen zgodovinar in član Društva zgodovinarjev Vojvodine. Bil je skozi štiri leta tudi glavni urednik njihovega glasila „Гласник историског друштва у Новом Саду/Glasnik istoriskog društva u Novom Sadu“ („Glasnik zgodovinskega društva v Novem Sadu“)[5].

Vikentij je ostal pomožni škof do leta 1939, ko je bil izvoljen za Zletovsko-strumiškega škofa. Leta 1940 mu je bila dodeljena tudi naloga upravljanja Ohridsko-bitoljske škofije. Ko so 1941 Nemci in Bolgari zasedli njegovi škofiji, so ga izgnali in je skupaj z večjim številom duhovnikov — ki pa so jih pravoslavni Bolgari takoj nadomestili s svojimi parohi in monahi — pobegnil v Beograd.

Po drugi svetovni vojni mu nova komunistična oblast v Jugoslaviji ni dovolila vrnitve na prejšnji položaj, ker so v povezavo z Makedonci želeli ustvariti samostojno in svojeglavno Makedonsko pravoslavno Cerkev. Od leta 1947 do 1950 je bil tako Vikentij — na izrečno željo begunskega, toda še vedno rednega škofa Nikolaja — upravitelj Žičke škofije.[6]

Patriarh

[uredi | uredi kodo]
One black raven
Patriarh Gavrilo je vladal v težkih časih (1938-1950)
Tudi patriarhu Vikentiju je bilo pod komunizmom cerkveno delovanje skoraj onemogočeno (1950-1958)
Patriarh German je dobro opazoval in izkoriščal nove možnosti delovanja; bil je naklonjen Slovencem in pokoncilskemu ekumenizmu.
Patriarh Vikentij je nadaljeval delo svojega predhodnika Gavrila – ki je umrl podobno kot njegov predhodnik Varnava v še danes nepojasnjenih okoliščinah. V duhovnem pogledu je bilo njegovo delo v obdobju po Drugi svetovni vojni hudo ovirano in je potekalo v znamenju komunističnega neizprosnega boja proti veri kot opiju ljudstva.

Delovanje

[uredi | uredi kodo]

Njegovo delovanje spada v obdobje, ki za vernike nasploh ni bilo lahko, saj je bilo obdobje načrtne ateizacije, zlasti med mladino.

Vikentij je bil izvoljen za srbskega patriarha 14. julija 1950. Vložil je veliko truda v zvezi s pravico do zdravstvenega in pokojninskega zavarovanja za pravoslavne duhovnike in druge cerkvene uslužbence. Po takratnih diskriminatornih komunističnih zakonih so bili namreč lahko zavarovani le delavci-laiki: duhovniki, kmetje ali drugi zasebniki pa sploh niso mogli biti zdravstveno, invalidsko in pokojninsko zavarovani. Za primerjavo naj omenimo, da je na tem področju Katoliška Cerkev v Srbiji bila v velikem zaostanku. Beograjska nadškofija je zadevo spravila v red ob koncu Bukatkovega škofovanja, medtem ko menda Zrenjaninska škofija niti do dvajsetih let še ni imela zadeve ustrezno urejene. Iz te primerjave lahko bolje ocenimo pomen njegovega uspešnega delovanja v prid lastnih duhovnikov.

Nekateri viri trdijo, da je bil Vikentij prvi srbski patriarh, ki je obiskal Rusijo po skoraj 50 letih.[7] To ne drži, kajti zadnji tak obisk izrazitega rusofila je bil desetletje prej. Za časa njegovega patrijarševanja je namreč SPC ohranjala stike z Moskovskim patriarhatom pa tudi s sovjetskim vodstvom in se ni ozirala na dnevno politiko, ki je doživljala prelomno obdobje na robu vojne:

  1. Patrijarh Gavrilo je vodil delegacijo SPC na jubilejnih slovesnostih ob petstoletnici svojeglavnosti Ruske pravoslavne Cerkve in na srečanju predstojnikov in predstavnikov avtokefalnih pravoslavnih Cerkva, ki je potekalo v Moskvi od 8. do 17. julija 1948.[8]
  2. Vodstvo Srbske pravoslavne Cerkve ni bilo pripravljeno prekiniti odnosov z Moskovskim patriarhatom niti med najhujšo informbirojevsko gonjo zoper jugoslovansko neodvisno politiko. Srbski patriarh Gavrilo je zavrnil predlog Titovih oblasti, da bi obsodili protijugoslovanska dejanja Informbiroja, ko je po Stalinovi resoluciji 28. junija 1948 Tito postal nekak izobčenec med komunističnimi gibanji.[9] Tudi po temu sledeči prekinitvi diplomatskih odnosov med Sovjetsko zvezo in Jugoslavijo se je Dožič večkrat osebno pogovarjal s prvim sekretarjem sovjetskega veleposlaništva v Beogradu A. Zubovim in sicer 29. septembra 1949, 28. decembra 1949 in 23. marca 1950, kar Titu vsekakor ni ugajalo.[9]

Trmasto je — podobno, kot njegov predhodnik — tudi Vikentij nasprotoval ustanovitvi ločene in svojeglavne Makedonske pravoslavne Cerkve. Poleg tega pa je bil položaj kristjanov ob njegovem nastopu vse prej kot rožnat. Vse verske skupnosti, zlasti pa katoliška in pravoslavna, so bile brezbožnim oblastem trn v peti in podvržene stalnemu vohunjenju, zapostavljanju ter preganjanju. "Udba je znala pridobivati duhovnike za svoje potrebe, imela je celo sodelavce med škofi", pravi zgodovinar in politik Ivan Đurić. Znano je na primer, da je bila prva prisluškovalna naprava, ki jo je Brozov režim leta 1953 zahteval od Združenih držav Amerike, nameščena v telefonsko centralo v patriarhatu SPC in da je bila velika sejna dvorana Svetega sinoda prav tako "pokrita" s prisluškovalnimi napravami.[10]

Smrt in spomin

[uredi | uredi kodo]

Nenadna smrt in pogreb

[uredi | uredi kodo]

Patriarh Vikentije je umrl 5. julija 1958 v skrivnostnih okoliščinah; podobno kot njegov predhodnik patriarh Gavrilo, še prej pa tudi Varnava — oba neprikrita nasprotnika brezbožnega komunizma — je glede na govorice bil tudi on zastrupljen in sicer kmalu po zasedanju Svetega škofovskega zbora, na katerem so zavrnili predloge za potrditev novoustanovljene samostojne Makedonske pravoslavne Cerkve. Sorazmerno mlad je nenadoma umrl, pravzaprav takoj po srečanju s Titom v Belem dvoru. Sumijo, da ga je zastrupila UDBA, ker ni hotel dati na dnevni red vprašanja o svojeglavnosti Makedonske pravoslavne Crkve.

Pokopan je v grobnici metropolita Mihaila v Stolnici sv. Mihaela v Beogradu.[11]

Na patriarškem sedežu ga je nasledil German.

Ali je bil patriarh Vikentij zastrupljen?

[uredi | uredi kodo]

Več nenavadnih okoliščin okoli njegove smrti in pogreba je sprožilo govorice o njegovi zastrupitvi:

  1. Po dostopnem arhivskem gradivu in pričevanjih je patriarh Vikentij komunističnim oblastem obljubljal, da jim bo v različnih zadevah šel na roke, nato pa je obljubo požrl, izpolnitev odlašal ali se ji izogibal.
  2. Možno je, da je patriarh 30. maja 1958 v Belem dvoru na sprejemu pri Josipu Brozu obljubil tudi izpolnitev zahteve po reševanju cerkvenih razmer v Makedoniji s podelitvijo samouprave trem tamkajšnjim škofijam, ki so bile od 1912 odvisne od Beograda. Patriarh pa na prvi tovrstni seji Arhijerejskega sinoda zadeve sploh ni dal na dnevni red in je takoj zatem umrl v nenavadnih okoliščinah v »prisotnosti oblasti« v bolnišnici »Dragiša Mišović« na Dedinju.
  3. Obdukcije niso opravili; trupla pa niso po kanonskih predpisih prenesli v cerkev za „parastos“ in v molitve vernikov, ampak so ga takoj pokopali. Poleg tega pa se niso potrudili za pripravo posebnega groba, ampak so krsto s posmrtnimi ostanki položili kar v že obstoječo grobnico metropolita Mihaila, levo od vhoda v Beograjsko stolnico sv. Mihaela.
  4. Med duhovščino se je šušljalo, da je Udba strani njegovih najljubših knjig premazala s strupom, ki je opravil svoje.
  5. Spletna stran v nadaljevanki "Три мистериозне смрти српских патријарха/Tri misteriozne smrti srpskih patrijarha" ("Tri skrivnostne smrti srbskih patriarhov") sicer omenja Varnava, Vikentija ter domnevno umorjenega dementnega Lukijana (†1912).[12] Spregleda pa še enega patriarha, čigar smrt naj bi tudi povzročila zastrupitev, a to je Vikentijev neposredni predhodnik Gavrilo.[13]

Ocena

[uredi | uredi kodo]

Z bogatimi življenjskimi izkušnjami je v težkih časih komunistične vsemogočnosti modro vodil Srbsko Cerkev. V novih razmerah je poskušal urejati odnose med Cerkvijo in državo in sklenil sporazum o pokojninskem in zdravstvenem zavarovanju za duhovnike in cerkvene uradnike. Bil je mož visokega duha, moder in preudaren. Glede vprašanje pravoslavne cerkve v Makedoniji je dajal izjave, da bo vprašanje "ugodno" rešeno, vendar brez konkretnih predlogov. Načelno se je strinjal, da bi morali za tri škofije v Ljudski republiki Makedoniji izvoliti škofe s svojega območja, da bi se v pogovoru uporabljala makedonščina, v bogoslužju pa cerkvenoslovanščina.

Bil je navdušen za zgodovinsko raziskovanje. Prispeval je k ponovnemu vzponu revij Богословље/Bogoslovlje (Bogoslovje), Православни мисионар/Pravoslavni misionar (Pravoslavni misijonar) in Православна мисао/Pravoslavna misao (Pravoslavna misel).[14]

Odlikovanji

[uredi | uredi kodo]
  •   Орден југословенске заставе са лентом/Orden jugoslovanske zastave z lento (Nova Jugoslavija).[15]
  •   Орден Светог Саве (Српска Православна Црква)/Odličje sv. Sava (Srbska pravoslavna Cerkev)[16]

Glej tudi

[uredi | uredi kodo]

Sklici

[uredi | uredi kodo]
  1. ↑ Бранислав Илић (5. julij 2025). »Молитвено сећање на патријарха Викентија, 42 поглавара Српске Православне Цркве« (v srbščini). Ризница - Званични сајт Бранислава Илића. Pridobljeno 27. aprila 2026.
  2. ↑ Serbian Orthodox Church, history Arhivirano 2009-04-18 na Wayback Machine. at spc.rs
  3. ↑ »Ко је био српски Патријарх Викентије кога је убио Тито?« (v srbščini). Beograd: Видовдан. 3. februar 2022. Pridobljeno 27. aprila 2026.
  4. ↑ Бранислав Илић (5. julij 2025). »Молитвено сећање на патријарха Викентија, 42 поглавара Српске Православне Цркве« (v srbščini). Ризница - Званични сајт Бранислава Илића. Pridobljeno 27. aprila 2026.
  5. ↑ Милан Гулић (2025). »ГЛАСНИК ИСТОРИСКОГ ДРУШТВА У НОВОМ САДУ« (v srbščini). Београд: Српска енциклопедија. Pridobljeno 4. maja 2026.
  6. ↑ »Молитвено сећање на Патријарха српског Викентија« (v srbščini). Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт). 5. julij 2025. Pridobljeno 27. aprila 2026.
  7. ↑ »Cleric to Russia«. Ottawa Citizen. 27. september 1956.
  8. ↑ Как Югославия и Греция помогли нам накануне Великой Отечественной войны Arhivirano 2017-05-04 na Wayback Machine.
  9. 1 2 Волокитина Т., Мурашко Г., Носкова А. Москва и Восточная Европа. Власть и церковь в период общественных трансформаций 40-50-х годов XX век. — М.: Российская политическая энциклопедия, Фонд Первого Президента России Б. Н. Ельцина, 2008. — С. 265.
  10. ↑ »Ко је био српски Патријарх Викентије кога је убио Тито?« (v srbščini). Beograd: Видовдан. 3. februar 2022. Pridobljeno 27. aprila 2026.
  11. ↑ »ТРИ МИСТЕРИОЗНЕ СМРТИ СРПСКИХ ПАТРИЈАХА део 3. Викентије Проданов« (v srbščini). Историја за почетнике. 20. september 2018. Pridobljeno 27. aprila 2026.
  12. ↑ »Три мистериозне смрти српских патријарха део 3. Патријарх српски Викентије« (v srbščini). Историја за почетнике. 20. september 2018. Pridobljeno 27. aprila 2026.
  13. ↑ Јањић 2018, str. 124. sfn error: multiple targets (2×): CITEREFЈањић2018 (pomoč)
  14. ↑ Радомир Милошевић (2025). »ВИКЕНТИЈЕ (Проданов)« (v srbščini). Београд: Српска енциклопедија. Pridobljeno 4. maja 2026.
  15. ↑ Јањић 2018, str. 603. sfn error: multiple targets (2×): CITEREFЈањић2018 (pomoč)
  16. ↑ Радомир Милошевић (2025). »ВИКЕНТИЈЕ (Проданов)« (v srbščini). Београд: Српска енциклопедија. Pridobljeno 4. maja 2026.

Nadaljnje branje

[uredi | uredi kodo]
(srbsko)

Zunanje povezave

[uredi | uredi kodo]
(srbsko)
(angleško)
Verski nazivi
Predhodnik:
-		 Marčanski vikar
1936–1939		 Naslednik:
Emilijan Marinović
Predhodnik:
Simeon Popović		 Zletovsko-strumiški škof
1939–1950		 Naslednik:
Naum Dimovski
Predhodnik:
Nikolaj Velimirović		 Žički škof
1941–1947		 Naslednik:
Valerijan Stefanović
Predhodnik:
Valerijan Pribićević		 Sremski upravitelj
1947–1951		 Naslednik:
Nikanor Iličić
Predhodnik:
Gavrilo		 patriarh
1950–1958		 Naslednik:
German
Pridobljeno iz »https://sl.wikipedia.org/w/index.php?title=Uporabnik:Stebunik/peskovnik67_-_German_Đorić&oldid=6729049«